Pariz

Udar islamista u Parizu: Francuski 11. septembar pao na Božić

Ko ubija u ime Alaha?

Francuska je zemlja slobode, a to je danas luksuz i plaća se veoma skupo, keš u ljudskim glavama . Nebrojeno atentata i pobuna se dešavalo na njenom tlu. Samo 1995. godine u Parizu je bilo osam atentata, a onda se stvar malo smirila. Efikasna tajna služba i tajni pregovori učinili su da se sve do 2012. godine relativno malo reskirala glava u zemlji slobode. Onda je Muhamed Merah u Tuluzu pobio sedam nevinih žrtava. Nastupila je psihoza i devet godina iščekivanja da negde ponovo pukne. I puklo je baš na Božić ove godine! Tako je 7. januar postao francuski 11. septembar. Francuska i svet su minutima ćutanja ušli u novo doba gde reč sigurnost ništa više ne znači. Dva atentata i dvostruko uzimanje talaca su kao dva aviona koji su pogodili kule bliznakinje, napadnut je jedan način života i jedan mentalitet.

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Tri islamska fanatika, članovi jemenske sekcije Al Kaide, i to Francuzi arapskog i afričkog porekla, napala su petu silu sveta, i izazvali planetarnu reakciju u stilu Ja sam Šarli. Užas atentata i ljudske žrtve su šokirali stanovnike zemlje ljudskih prava i slobode, koji su navikli da se ljudi ubijaju tamo daleko, u Dombasu, Siriji, Iraku, ali ne i u Parizu. Doduše, i Šarli Ebdo i Pariz su očekivali neki atentat, s obzirom na pretnje i broj mladih Francuza koji se dobrovoljno bore i obučavaju u Islamskoj državi ili Siriji. Čak i sam urednik lista Šarli Ebdo je na dan svoje smrti objavio karikaturu u kojoj najavljuje mogući atentat do kraja januara.

I pored svega toga ipak se nije slutilo da to može biti ovako drsko, jednostavno lako i toliko pogubno. Tako se Francuska na prepad suočila ne sa jednim već sa dva atentata, što se nije dogodilo u posednjih pola veka. I to atentat na slobodu misli i štampe. Najvažnija obeležja demokratije, podvlači se u francuskim medijima i dodaje da se nikada i nigde u istoriji novinarstva nije dogodila slična stvar, čak ni u ratnim uslovima nacizma, tvrde oni. Doduše mada ljudi stvarno nisu čuli za ubistvo 16 novinara RTS-a, jer se to dogodilo u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Povrh svega to nije bilo delo Al Kaide nego NATO- a. što menja stvar za zapad, mada ne mnogo i za pobijene novinare.

Tada se taj isti zapad radovao za pun pogodak u srpsku propagandu kao što su se islamisti radovali za atentat na bogohuljenje Šarlija, kome je to jedan od razloga postojanja. Drugi je borba protiv nacionalističke desnice Marine Le Pen, koja je najveći neprijatelj islamizacije u Francuskoj. Priča se da je Miteran lično finansirao kreaciju Šarlija baš u tu svrhu. Ajde, sad, budi pametan pa razumi nešto ako se zna da je taj isti Šarli stao na stranu Muslimana i Albanaca za vreme naše bolne tragedije građanskog rata. Treba samo pogledati udarne stranice Šarlijevog kupusovog lista iz tog vremena, pa se setiti koliko su nam bili bolni ti udarci ispod pojasa. Naravno, sve ovo je već daleka i prežaljena prošlost, i zločin u Parizu nema opravdanja, niti može da raduje normalno ljudsko biće.

Ali način na koji su ronile krokodilske suze i cela simbolika koja je ščepala tragediju da je pretvori u propagandu je takođe bila tragična. Još se tela nisu ohladila kada su počela paljenja sveća po trotoarima, recitacije i pevanje Marseljeze na trgovima, busanje u prsa uz već sto puta upotrebljene parole, No Pasaran.

Ko će više i brže da oda počasti žrtvama. Izlivi žalosti i osude terorizma (naročito od strane političara i novinara lešinara) pljušte na svim kanalima. Oportunisti uskaču u TV Dnevnik koji se emituje non stop, kao i radio emisije. Manje važni koriste društvene mreže, knjige žalosti i sav ostali arsenal planetarne daće za sve one koje su do juče časopis Šarli nazivali perverznim provokatorima papirom.

Televizija je postala kuća velikog brata, realiti medija koja traži senzacije na sve strane i ponavlja iste vesti dok kamerama juri za specijalcima. Ulaze ljudima u stanove, traže svedoke i mole boga da iskrsne koja senzacionalna scena. Sve do poslednjeg čina i likvidacije trojke koja je posejala smrt po Parizu feljton je u stilu CNN, prednost direktnom prenosu. Žalosna je ljudska psiha, tragično žalosna i neverovatno prevrtljiva. Ono što je najčudnije je činjenica da su se najviše angažovali baš oni koji nisu pročitali ni jedan broj streljanog časopisa. Do juče nazivan kupusov list i odvratna perverzna novina Šarli Ebdo je preko noći postao simbol slobode. Možda opet iz prostog razloga da se o mrtvima priča sve najbolje.

Samo onaj ko nikada nije video naslovnu stranicu ovog bezbožnog i uvredljivog časopisa smatra da je Šarli genije i sebe naziva Šarli. Svi smo mi Šarli, kao što smo bili Target! Pariska atmosfera pomalo podsećala na vreme humanitarnog bombardovanja Beograda. Vesti bez veze pune kontradikcija, panika pa retorika, evo ih jurišaju na Pariz, ne, sad su pobegli i kriju se u šumi, ne ušli su zgrade i uzeli taoce, svi u skloništa, Demokratija je jača od kalašnjikova i slično. Kabinet francuskog premijera Valsa autoritativno diže uzbunu na jarko crveno, najviši nivo.

Pista aerodroma CDG zatvorena, nikad se ne zna, ljudi blokirani na obližnjem autoputu oko Pariza, zastave spuštene na pola koplja. Ministar policije pojačava kontrolu na svim raskrsnicama i javnim mestima. Pariz je pao u komu i sve su mu se arterije začepile, grad se blokirao, zatarabio, svi se skamenili ispred TV-a, čekajući kraj uzbune, GOTOVO! Predsednik Oland oblači uniformu maršala i uzima stvar u svoje ruke. Naređuje tri dana žalosti i poziva Sarkozija u svoj dvorac da u četiri oka prouče situaciju koju su sami izazvali svojim intervencijama po islamskom svetu. Zvanično nema informacije, nezvanično sprema se neki francuski Patriot akt? Manje slobode za malo više sigurnosti ! Pa zar ovo nije francuski 11. septembar?

Najavljena tragedija

Od dvanaest prvih žrtava u redakciji, dve su se ubrzo izdvojile kao super žrtve važnije od ostalih, kojima ni imena nisu mnogo pominjana. Pre svega Šarbi, kao glavna meta nazvan francuski Ruždi, jer je direktor redakcije. Drugi je bio ikona karikaturista, čuveni Kabu za kojim su prolivene najkrupnije suze i izrečeno najviše pohvala i ličnih uspomena. Pojedini su isticali svoje prijateljstvo sa pokojnikom i pokazivali slike i snimke emisija u kojima su učestvovali. Petnaest ostalih žrtava je ostalo u senci genijalnog karikaturiste sa bitls šiškama. O pokojnicima sve najbolje, to je hrišćanski običaj, ali ipak treba podsetiti ljude i na ovosvetski život Kabua.

Ovaj talentovani crtač je nama postao poznat po svojoj zašiljenoj olovci kojom je nabadao Srbe kao na kolac za vreme celog rata i naročito za vreme poslednje kosovske bitke. Naravno nije bio usamljen jer su nas i svi ostali predstavljali kao glavoseče sa nožem u čeljustima i uvek spremnim da silujemo nešto ili opljačkamo nekog. Bio je to zvanični stav međunarodne zajednice, kako zapad voli da tepa sam sebi.

Novinari i karikaturisti ovog anarhističko-bezbožnog časopisa, koji ne liči ni na jedan poznati format medija su dugo bili u nemilosti istih onih koji ih danas hvale i dižu u nebesa. Pre samo nekoliko meseci govorilo se da stranice ove crtane novine više liče na zidove školskih klozeta nego na inteligentni izraz demokratije. I na zidovima se takođe slobodno izražavaju misli i opsesije uz pomoć svima razumljivog jezika Kamasutre. Da nije ovako tragično bilo bi smešno.

Ipak, ono što je nerazumljivo to je suluda hrabrost onih koji se na tuđe bogove osipaju drvljem i kamenjem, a znaju da je u Islamu bogohuljenje smrtni greh. Oni su se zezali i kao sa strelicama gađali Alaha i druge bogove, pljuvali u duše svih vernika a sve to nikoga nije zasmejavalo. Zar je to vokacija satire? Karikature koje je objavljivao Šarli su crteži koje su sve druge novine odbijale da puste u štampu jer su više zlobne nego smešne i vrlo opasne za nezaštićene redakcije. A fanatici su fanatici, sama reč to kaže. Čemu onda pljuvanje po tuđim svetinjama, malo li je ratova bilo u ime nebesa? Dokaz je bolan. Zlo je kao bumerang stiglo odande gde se nekada gazdovalo a sada se bezrazložno čačka. Preko pet miliona muslimana živi u Francuskoj i mnogima je vera jaka, prejaka možda.

Ja nisam Šarli

Kada su novinari jedne redakcije rafalno pokošeni u otvorenom gradu Parizu, svet je zanemeo. Zapad je počeo da shvata šta je učinio i u kakav su osinjak šutnuli. Demokratija je pokazala svoje granice. Tako je i Francuska uvidela da joj je potrebno nešto bolje i jače da bi se izborili sa nasiljem koje preti. U Americi je stvar rešena vrlo prosto, na kaubojski način. Uveden je Patriot akt, zakon koji dozvoljava preventivno hapšenje bilo koga, u prevodu: batine pre nego što se krčag razbije.

Tako su neki komentatori (i to značajni) počeli su da analiziraju situaciju kao prvi akt stvaranja povoljne klime za početak građanskog rata.

Oni u ovim atentatima vide prste nekih stranih sila kojima bi unutrašnja eksplozija Francuske išla u prilog, drugim rečima ne radi se o osveti za crteže od pre deset godina, već je to pokušaj nametanja mržnje i razdora koja treba da okoti građansko-verski rat.

Ovu reč zvanično niko na medijima ne sme da pomene, jer je upravo to verzija koje se vlada najviši i plaši. Sa druge strane, nacionalisti i grupe anonimusa obećavaju osvetu za masakr u redakciji Šarli Ebda i napade na džamije. E, pa kad počnu krvne osvete i skrnavljenja hramova tu ni jugoslovenski scenario na kvadrat nije daleko. Možda se zato stalno ponavlja na medijima i u školski program uvode zvanična objašnjenja da nema ama baš nikakve veze Islam i islamisti, muslimani i atentati...Svi smo mi isti- sve Šarli do Šarlija...

Pariz slavi svoje junake u crkvi Notr Dam, islamisti svoje na Youtube. Gotovo da je nestvarno ovo jako i dugo udaranje zvona katedrale koje dopire do mog stana. Udaraju silno kao ono nekada 1389. kad su Srbi pobedili Turke na Kosovu ili kao u leto 1944. kad su Ameri oslobodili Pariz.

Ja sam Šarli, dižu se mini bilbordi mondijalizma, na sve strane kače na revere i lepe na izloge. Ne razumem, jer ja nisam Šarli, ja razmišljam sam. Povrh toga, Šarli je jedna nova religija, a ja već imam svoju, i ne bih je menjao.