Natrag

Amerika

Da li je Kuba otrgnuta od Rusije?

Kraj hladnog embarga

Poslednji ledeni breg Prvog hladnog rata počeo je naglo da se topi. Iznenadna najava uspostavljanja diplomatskih odnosa između Sjedinjenih Država i Kube stigla je simultano iz Vašingtona i Havane prošlog 17. decembra. Šta se krije iza pomirenja ove dve države, opisuje naš urednik Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Heralda

Milan Balinda

Saopštenje je bilo iznenađenje, jer su pregovori dve zemlje, koji su trajali nekih 18 meseci, bili uvijeni u plašt tajne. Sve je počelo razmenom zatvorenika i zaključilo se telefonskim razgovorom od 45 minuta između Baraka Obame i Raula Kastra.

Pomoć i posredništvo stiglo je iz Vatikana. Da bi se otopio politički led od 150 kilometara toplog mora koji je razdvajao Kubu i Floridu, nešto više od 50 godina, bili su potrebni dva hrabra državnika i jedan zainteresovani Papa. Predsednik Sjedinjenih Država usudio se da zakorači na diplomatsku teritoriju na koju su poslednjih deset američkih predsednika odbijali da stupe.

Vašington je odlučio da olakša transfer novca, dozvoli putovanja i bankarske usluge. Havana je pristala da dozvoli veći pristup internetu i da oslobodi 53 Kubanca koje je Amerika identifikovala kao političke zatvorenike. Očekuje se uspostavljanje diplomatskih odnosa na nivou ambasada i očekuje da će potpuno ukidanje američkog ekonomskog embarga prema Kubi biti sabotirano od strane konzervativnih američkih političara.

Fidel Kastro sjurio se sa planina sa svojim gerilcima i zauzeo vlast na Kubi 1. januara 1959. godine. Potom je Havana uspostavila prisne veze sa Moskvom, a američki predsednik Dvajt D. Ajzenhauer nametnuo je prvi trgovački embargo Kubi 1960. godine i prekinuo diplomatske odnose 1961. To je bilo nekoliko nedelja pre nego što mu je istekao mandat u Beloj kući i sedam meseci pre nego što se rodio Barak Obama. Potom je predsednik Džon F. Kenedi naredio propalu invaziju u Zalivu svinja, invaziju koja je trebalo da sruši Fidela Kastra sa vlasti. Sledeće godine ceo svet je drhtao čitavih 13 dana od straha od katastrofalnog nuklearnog rata nakon što su Sovjeti instalirali rakete na kubanskom ostrvu. Tako je Kuba postala epicentar Hladnog rata.

Nakon što je Obama ponovo izabran za predsednika u 2012, rešio je da „kubanski problem" postane prioritet za rešavanje i autorizovao je tajne pregovore koje su vodila dva njegova saradnika, sa kubanskim predstavnicima i to počevši juna 2013. godine i uglavnom u Kanadi, zemlji koja ima diplomatske odnose sa Havanom.

Kasnije je rimski papa Franjo podstrekavao pregovore s pismima upućenim Obami i Kastru, i organizovao sastanak ove dvojice prošlog oktobra, da bi zaključili konačne zaključke dogovora. Obama je na vreme shvatio da se raspoloženje u Americi promenilo i da, po ispitivanju javnog mnenja Njujork Tajmsa sprovedenog prošlog oktobra, sada skoro 60 odsto Amerikanaca podržava diplomatske odnose sa Kubom. Predsednikov potez podržava i Katolička crkva Amerike, Privredna komora, najveće organizacije za odbranu ljudskih prava i predstavnici poljoprivrednih interesa.

Ovakav logični potez američkog predsednika koji je imao dovoljno političke mudrosti i hrabrosti da otpočne uspostavljanje diplomatskih odnosa sa susednom zemljom, kao i da pokuša da ukine ekonomski embargo, što će ići dosta teže jer su mnoge odluke o embargu utkane u zakone, mnogi nisu pozdravili. Odnosno, već su se, i još žešće će im se suprotstaviti. U ovom trenutku na čelo protivnika stao je američki senator Marko Rubio, republikanac iz Floride, i sin kubanskih imigranata, koji je odmah izjavio da: „Ovaj celokupni politički zaokret koji je danas objavljen bazira se na iluziji, na laži, laži i iluziji da više trgovine i veći pristup novcu i dobrima će se pretvoriti u političku slobodu za kubanski narod. Sve što će se ovim postići biće da će dati Kastrovom režimu, koji kontroliše svaki aspekt kubanskog života, mogućnost da manipuliše te promene da bi sebe održao na vlasti".

Kubanska propast nikome nije dobra

Inače, Kuba je jedna od nekoliko zemalja, s kupa sa Severnom Korejom i Iranom, koja nema diplomatske odnose sa Sjedinjenim Državama. Ekonomski embargo je poseban problem, a taj embargo se na Kubi naziva „blokada". Predsednik Raul Kastro je u svom TV obraćanju od 17. decembra, a nakon što je napomenuo o budućem uspostavljanju diplomatskih odnosa sa Vašingtonom, rekao da „Ovo ni na koji način ne znači da je suština stvari rešena... Ekonomska, komercijalna i finansijska blokada, koje su prouzrokovale ogromne humane i ekonomske štete našoj zemlji, moraju da prestanu da postoje..." Ali je ipak dodao da „progres koji je napravljen tokom naših razgovora pokazuju da je moguće naći rešenja za mnoge probleme".

Mnogi su ove najave o uspostavljanju odnosa dve tako blizu, ali i tako daleke zemlje, poredili sa padom Berlinskog zida. A ne-pojavljivanje Fidela Kastra koji ništa nije rekao o novoj politici i od koga se već mesecima ništa nije čulo, najverovatnije ukazuju da se Fidel, moguće svojom odlukom, povukao u prošlost, u istoriju, shvativši da je njegovo vreme ipak prošlo. Mada se smatra da njegov brat Raul ne bi ništa mogao da uradi bez njegove saglasnosti, ipak je Fidelu Kastru jasno da je možda bolje da se stvari odigraju sada, događaji koji će se neminovno odigrati, nego negde tamo u budućnosti. Današnja Kuba više brine o dolaru nego o ideologiji.

Još od kada je Barak Obama 2009. olabavio uslove za putovanja i slanje novca na Kubu, taj promet je konstantno rastao. A na prigovore uglavnom već ostarelih Kubanaca iz Majamija, mlađa generacija je samo odmahivala rukom.

Teško je naći u istoriji slučajeva da dva velika grada na samo 150 kilometara udaljenosti jedan od drugoga, kao što su Havana i Majami, nemaju nikakve ekonomske odnose. U Obaminom obraćanju moglo je u nekim delovima da se prepozna šta je naučio iz događaja iz Iraka i Arapskog proleća: „Ne služi američkim interesima, ili Kubancima, da se pokuša da se Kuba gurne u ekonomsku propast... Čak i kad bi se na tome uspelo, a nije tokom 50 godina, mi znamo iz teško-naučenih lekcija da zemlje imaju bolje šanse za transformaciju ako njihovi narodi nisu podvrgnuti haosu". Obama je svoje obraćanje završio prigodnom porukom na španskom upućenom pre svega Kubancima iz Majamija: „Todos somos Americanos (Svi smo Amerikanci)"

Fidel Castro od kako je na vlasti, odnosno od 1959, nije se politički mnogo promenio. Možda čak manje od dvoje vladara koji su na položaju duže od njega - kraljica Engleske i kralj Tajlanda. A onda je 2008. uzde Kube predao u ruke nešto mlađem bratu Raulu. Ta promena vlasti više je bio nastavak istog nego bilo kakav zaokret. Ipak, nešto se malo promenilo, neka su se vrata odškrinula. Mnogi u tom delu sveta, oni koji navodno poznaju ljude i situacije, tvrde da je Fidel lud. Lud ili ne, a to je relativno, Fidel Kastro nije glup. Veomna mu je jasno, a i njegovom bratu, da se stvari menjaju i da je „komunistička ideologija", makar u ovo vreme, izgubljen slučaj. Da ne bi sve otišlo u haos, odlučili su da će samo napraviti postepene promene i sačuvati „svetlo mesto" u istoriji. Isto je tako jasno da taj deo sveta zavisi od velikog brata na severu, od Sjedinjenih Država.

Zašto Amerika nakon propale avanture u Zalivu svinja, kada su kubanski emigranti pokušali da obore Kastra, a predsednik Kenedi je odlučio da im ne pošalje avijaciju u pomoć, zašto nije pokušala i drugu invaziju?

Zato što su se nakon nuklearne krize koja je dovela svet na ivicu samouništenja, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države dogovorile da neće biti invazija na to karipsko ostrvo. Nisu se dogovorili da CIA ne bi trebalo da pokuša da smakne Kastra. A to je i pokušavala. Mnogo puta. Tokom 50 godina Vašington je na veoma kreativne načine nastojao ili da ubije Fidela, ili da ga omalovaži s trikovima u stilu da mu nekim biološkim ili hemijskim sredstvima unište bradu i kosu zauvek. Načini su bili kreativni, ali bezuspešni. Pokušano je da se otruje pilulama u piću i otrovanim tompusom, da mu eksplodira morska školjka dok je ronio, da mu zatruju donji veš pa ga on nije nikad dvaput koristio već su gaće odlazile na đubre. A prošle godine Američka vlada je spremala „operaciju tviter" da bi preko društvene mreže oslabili kubanski režim. Takođe su regrutovali jednog američkog Srbina, muzičkog producenta, da preko kubanskih hip-hop grupa uzdrma vladavinu braće Kastro. Od mnogih od tih operacija odustalo se još pre nego što su krenule jer su procenjene kao „nepraktične". Dakle, nije bilo 500 pokušaja ubistva, kako tvrdi Havana, ali jeste bilo skoro 500 planova koji nisu ni pokušani. Samih pokušaja je bilo dosta manje.

Po dogovoru Raula Kastra i Baraka Obame, osim 53 kubanskih disidenata oslobođen je i jedan američki špijun visokog ranga i kvaliteta, špijun koji je skoro dve decenije u zatvoru na Kubi, čovek čije ime nije poznato. A iz američkih zatvora pušteno je pet kubanskih špijuna. Dvojici je istekla kazna, a trojica su zamenjeni za jednog američkog agenta koji je proveo nekoliko godina na robiji u kubanskom zatvoru. Osim dogovora o zameni špijuna, Obama je pohvalio kubanski doprinos borbi protiv zarazne bolesti ebole. Zajednički timovi su radili na suzbijanju epidemije. Ipak, najveću korist uspostavljanja normalnijih odnosa sa Kubom Sjedinjene Države bi imale u promeni svog ugleda u Latinskoj Americi. Još je 1960. dok je Ričard Nikson bio potpredsednik, njemu objašnjeno da ako Amerika pokuša da obori komunizam Fidela Kastra, izgubila bi prijatelje u Latinskoj Americi.

"...Bukagije prošlosti!"

Tokom poslednjih pola veka ta pretnja se ostvarila. Vašington je sve vreme od svojih južnih suseda gledan s podozrenjem. Niko od južnih suseda nije voleo, a ne voli ni sad, da im se severna sila meša u život i da ih patronizuje. Obama je povodom toga rekao: „Danas je Amerika odlučila da preseče bukagije prošlosti, da bi postigla bolju budućnost za kubanski narod, za američki narod, za čitavu hemisferu i za svet".

Možda će prvi regionalni test Obamine nove politike biti sledećeg aprila kada se lideri američke hemisfere sastanu u Panami na Samitu Amerika. Ovoga puta tu će biti i kubanski predsednik Raul Kastro. Ova vest o uspostavljanju odnose između dve zemlje nije samo vest o Sjedinjenim Državama i Kubi, već o Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi. Ukoliko se u Panami diskutuje o Kubi, i ljudskim pravima tamo, to je već progres u odnosu dosadašnjih rasprava o vašingtonskoj politici prema Havani.

Niko nije znao da Havana i Vašington vode pregovore, ali su neki znaci mogli da se naslute. Kada su se decembra meseca 2013. Barak Obama i Raul Kastro rukovali u Južnoj Africi prilikom sahrane Nelsona Mandele, mnogi su rekli da se nešto događa, da se nešto sprema. Za vreme međunardnih napora u suzbijanju epidemije Ebole, Kuba je u Zapadnu Afriku poslala stotine lekara i praktično sarađivala sa američkim lekarskim timovima. Taj napor kubanskih lekara pohvalio je i američki ministar spoljnih poslova Džon Keri. A pregovori, u jednoj ili drugoj formi, između Vašingtona i Havane vodili su se i ranije. Primera radi, za vreme Bila Klintona sad već preminuli kolumbijski književnik Gabrijel Garsija Markes, lični prijatelj Fidela Kastra, sprovodio je neku tajnu diplomatiju. Ta je inicijativa naprasno prekinuta 1996. kada je kubanska organizacija iz Majamija Braća u spasavanje poslala male civilne avione u kubanski vazdušni prostor gde su dve letelice bile oborene.

A tokom Obaminih godina olabavljeni su uslovi na putovanja na Kubu. Ti su uslovi već bili prethodno ublaženi u vreme predsednika Džordža V. Buša. Neka hrana proizvedena u Sjedinjenim Državama, isto kao i lekovi, već više godina redovno se šalju na Kubu. A kubanske su vlasti dozvolile da neki njihovi disidenti mogu na napuste ostrvo, a što je najvažnije, i da se kasnije vrate. Kuba je prekinula da aktivno podržava gerilske grupe u Latinskoj Americi i nedavno ponudila da posreduje između FARK kolumbijske gerile i vlade u Bogoti. Istog dana kada su se Obama i Kastro oglasili, 17. decembra, vođstvo FARK-a objavilo je da njihove snage „unilateralno i na neograničeno vreme" obustavljaju oružane sukobe. Interesantno je da sudeći mnogim ispitivanjima javnog mnjenja, anti-amerikanizam je neuporedivo jači u zemljama kao što su Argentina i Meksiko, nego što je to na Kubi. Čak šta više, Kubanci nisu „mrzeli" Amerikance čak ni u vreme vrhunca Hladnog rata. A učestale tirade Fidela Kastra protiv Sjedinjenih Država nisu nikad bile lične već pre svega političke.

Najveći broj onih koji ne hvale zbližavanje Obame i Kastra žive u Južnoj Floridi, tačnije u Majamiju. To su Kubanci koji su prebegli sa ostrva i njihovi potomci. Ali ni među njima nisu svi protiv punih diplomatskih i ekonomskih veza između Amerike i Kube i takvih ima svakim danom sve više. Ostarela kubanska populacija u Majamiju, od kojih su ne mali broj ležali iz političkih razloga u kubanskim zatvorima, i dalje psuju Fidela i Raula na sav glas, ali oni mlađi su mnogo pragmatičniji. Stariji tvrde da će se na Kubi nastaviti sa represalijama protiv disedenata i nezadovoljnih, ali da će to sada biti uz blagoslov Sjedinjenih Država. Kažu da je dogovor „blank ček kubanskom režimu". Mlađi žele da posećuju svoje rođake na ostrvu, da šalju novac i lekove. Na kraju, žele da legalno kupuju kubanske cigare i piju kubanski rum. Po novim dogovorima svako iz Amerike može da legalno prenese alkohol i duvan u vrednosti do 100 dolara, a tolika količina novca još uvek može da kupi dosta koiba (cohiba).

Pitanje svih pitanja u Americi je da li će Obamin potez uticati na sledeće predsedničke izbore. Procenjeno je da neće značajno jer je broj američkih kubanaca koji bi glasali za kandidata protivnom uspostavljanju odnosa sa Kubom svakim danom sve manji. Istina za volju, potecijalno jak kandidat demokratske stranke Hilari Klinton za sada je suzdržana u svojim izjavama, ali moraće da proguta knedlu i podrži Obaminu odluku. U Americi živi oko dva miliona Kubanaca i njihovih potomaka.

Osim političkih dobiti, očekuje se da će posebno Florida imati koristi od trgovinske razmene, pa čak i Nju Orleans, mada neki predviđaju da će u budućnosti Havana preuzeti primat i umesto Majamija postati „glavni grad" Kariba. Pre svega na kulturološkom, potom na trgovačkom polju. U svakom slučaju, glupoj i beskorisnoj politici embarga nazire se skori kraj.

A 1. Trudnoća na distanci

Kada je kubanski špijun Herardo Ernandez nakon 16 godina izašao iz američkog zatvora i direktno se uputio u Havanu, tamo ga je čekala njegova supruga Adrijana Perez (44) i to u poodmaklom drugom stanju. Mada se nisu videli 16 godina, Adrijana je nosila njegovo dete. Misterija trudnoće obelodanjena je nekoliko dana nakon saznanja da će dva suseda obnoviti diplomatske odnose.

Začeće je postignuto veštačkom oplodnjom, a kao jedan od rezultata dugih pregovora između Vašingtona i Havane. Američki senator iz demokratske stranke Patrik Lihi je još od 2010. pokušavao da ubedi Kubance da ublaže stroge uslove robijanja američkog špijuna Alana Grosa koji je ležao u kubanskom zatvoru. Tražeći humanije uslove za Grosa, američki senator je saznao da je Adrijana Perez, koja je takođe kubanski tajni agent, hoće da ostane u drugom stanju.

Postignut je dogovor da se u Havanu pošalje seme zatvorenog kubanskog špijuna i da se tamo izvede veštačka oplodnja. Herardo je došavši na Kubu u više mahova davao izjave za kubanske TV stanice rekavši da je prezadovoljan trudnoćom svoje žene i objašnjavajući da „morao sam da to uradim daljinskim upravljačem, ali je sve ispalo dobro". Očekuje se da se Adrijana porodi negde krajem januara ili početkom februara.

A 2. Nema više idiotskog glasanja

Sledeći Sjedinjene Američke Države Izrael će takođe odustati od anti-kubanske politike, ali će put do uspostavljanja diplomatskih odnosa najverovatnije biti podugačak. Izrael i SAD se bile jedine dve zemlje na svetu koje su uporno negativno glasale poslednjih 50 godina na rezoluciju Ujedinjenih Nacija da se napusti embargo protiv Kube. Ukoliko Amerika ove godine odustane od negativnog glasa u UN, to isto će uraditi i Izrael, rečeno je od strane izraelskog ministarstva inostranih poslova.

Kuba je jednostrano prekinulo odnose sa Izraelom još 1973. godina i to baš pred Samit nesvrstanih zemalja, koji se odigravao u Havani. Još pre te odluke Fidel Kastro je imao pogrdne reči o izraelskoj politici poredivši izraelsko ponašanje prema Palestincima sa nacističkim genocidom. I prošle godine Kastro je optužio Izrael za genocidni akt i fašizam. U međuvremenu Kanada zastupa izraelske interese u Havani, a Od 2003. godine kubanski Jevreji redovno posećuju Izrael.

Viši predstavnik izraelske vlade rekao je da se „svako slaže da je to (glasanje protiv rezolucije UN) bilo glupo, da se nije radilo da bi embargo ostao već da bi se podržale Sjedinjene Države". Istaknuvši da nema logike u glasanju da se održi američki embargo protiv Kube, izraelski eksperti ističu da je to bilo „idiotsko glasanje samo da bi se zadovoljile Sjedinjene Države".

Inače, tokom prvih godina kubanske revolucije odnosi između Kube i Izraela bili su veoma prisni. Neki od kubanskih vođa svoje prve lekcije o komunizmu naučili su od Jevreja.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane