Natrag

Kontranapad

Problem privatizacije sporta je proizvod Vođine demagogije o sudaru sa sportskom birokratijom i "moćnicima" - njemu potčinjenim

Proces bez Kafke

Ništa od privatizacije sporta: Vučić priznao poraz pred klupskim "moćnicima". Što je više obmana i laži, premijer nam je draži! U četvrtvekovnom nizu katastrofalnih godina, iza nas je 2014, jedna od najtežih. Godina u kojoj premijer, za razliku od prethodnih vlasti koje su nam pokrale našu (društvenu) svojinu, bez skrupula zavlači ruku u naše plitke i šupljikave džepove i krade zasluženo zarađene penzije, inače najniže u regionu, piše Miroslav Vislavski, naš urednik sporta.

Miroslav Vislavski

Aleksandar Vučić nema milosti ni prema zaposlenima u javnom sektoru, primenjujući isti aršin kod armije skromno plaćenih prosvetara, medicinskih radnika, policije, vojske, drugih činovnika u državnoj upravi, izjednačujući vrednost i značaj njihovog rada sa preplaćenim balastom partijskih nameštenika u javnim i javno komunalnim preduzećima. Na primeru vojske trutova u ovim partijskim preduzećima i kompanijama, pravda svoju bahatost, nalazeći alibi i manipulišući sa zaslepljenim i zaglupljenim, ubijenim građanima. Zamenjuje tezu i potura mamac sigurnom biračkom telu (penzionerima), ističući da je 60% penzija nedirnuto, a „svega" 40% je podvrgnuto smanjenju (čitaj: pljački) u interesu bolje budućnosti! Čije? Njegove i njegovih klipana koji državu vode mrcvareći beživotne Srbe i druge građane na putu konačnog uništenja.

O kakvom se manipulatoru i lažovu radi, mogu poslužiti primeri njegove trogodišnje vladavine. On i ne pokušava da racionalizuje svoj diktatorski poriv čak ni u naizgled najbenignijim područjima javnog interesa. U tom pogledu je vrlo ilustrativan primer vrhunskog sporta. Kao što nije radio gotovo ništa u životu izuzev što se nadmudriva, svađao, vređao, huškao, lagao kao najodaniji radikalski jurišnik, nije ga bilo ni u sportu. Sportskoj javnosti je poznat kao „navijač" koji se tukao na stadionima i potpirivao ratni plamen u bivšoj Jugoslaviji nakon huliganskog obračuna Delija i Bed blu bojsa na Maksimiru u Zagrebu.

Neko kratko vreme je bio direktor Zemunske sportske hale „Pinki". I to je sve od iskustva koje Vučić ima u sportu. Ostalo su teorijska znanja, koja su često daleko od života. Ali, da li je bolja situacija kada se radi o drugim vitalnim institucionalnim segmentima države kao što su unutrašnji poslovi, pravosuđe, vojska, prosveta? Da li su njegovi izabranici poput Stefanovića, Selakovića, Gašića, Vulina, Antića, Joksimovićeve, Verbića, nešto ranije Krstića, u životu radili neke poslove koji daju kredibilnost izboru na funkcije koje obavljaju, osim što su Vučićevi miljenici ili njegov argument (Udovičić, Alisa Marić, Tasovac) zbog izgrađenog autoriteta u sportu i kulturi koje uživaju u širokoj javnosti.

Mesijina kafkijanska Zvezda u Srbiji prepunoj podaništva, funkcija preko noći gradi "autoritet" i daje silu njenom nosiocu. Tako se moglo desiti da Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik Vlade Srbije (tada već najuticajniji političar) dolazi u gluvo doba noći na naš najveći stadion i primorava Vladana Lukića da abdicira, a na mesto njegove ekipe postavlja Radnu grupu u sastavu: Dragan Džajić (predsednik), Nebojša Čović, Branko Radujko, Aleksandar Antić, Ivica Tončev, Zoran Stojadinović, Miodrag Lemajić, Slaviša Kokeza i Predrag Ćulibrk.

Na čelo marketinga, Vučić je postavio svog kuma Zorana Bašanovića, estradnog menadžera. Ta poseta je ulila veliku nadu pristalicama crveno belih da će nakon višegodišnje krize, njihova svetinja konačno stati na noge i vratiti pozicije na kojima je počivala kao najtrofejniji fudbalski klub u Srbiji. Vučićeva Mesijanska poseta Crvenoj zvezdi, je donela kafkijansku atmosferu. Dao je nalog svojim izabranicima da hitno stabilizaciju klub, reše finansijske probleme, deblokiraju klupske račune, da pripreme i sprovedu izbore. Tim povodom, saopšteno je: dogovoren je način na koji će Zvezdin dug biti smanjen za oko 15 miliona evra u roku od šest meseci.

Nije kazano koji način daje takve efekte u tako kratkom roku. Da bi pokazao moć, zatražio je da se utvrdi tačno ko je koliko trošio i zbog čega je nastao dug od pedesetak miliona evra. Istovremeno je obećao: "...Ono što mogu u ime države da kažem je da ćemo u skladu sa našom moći pomoći i Crvenoj zvezdi i Partizanu, potrudićemo se da napravimo reprogram njihovih poreskih obaveza...".

Dakle, sebe je poistovetio sa državom u čije ime je sejao lažna obećanja, ne trepnuvši kada je pomenuo samo Crvenu zvezdu i Partizan za reprogram poreskih obaveza. O ostalim vrhunskim klubovima u Srbiji, ni reči! U međuvremenu, lažni Mesija je na Marakanu priveo svog "velikog prijatelja" Muhameda bin Zajed al Nahnjana, čiju su posetu mediji predstavili javnosti na najspektakularniji način. Obradovali su sportsku javnost da Zajeb kupuje Zvezdu za 60 miliona evra! Trudili su se Dragan Džajić i Nebojša Čović da ga daruju Zvedinim obeležjima i suvenirima, ali Crni Arapine ni do danas ne haje za svog "velikog prijatelja".

Ostao je dosledan svom srednjem imenu sa slovnom greškom, čak i kada se radi o kapitalnim projektima kakva je maketa Beograda na vodi! Ne pada sneg da pokrije breg...

Mada je ustoličena Radna grupa na okupu i nakon novih izbora u Zvezdi, okončanih na Skupštini kluba na izmaku 2014 godine, vidljivo je da u Zvezdi nema suštinskog boljitka. Rukovodstvo je pojačano sa energetskim lobijem, ali bez dovoljno energenata. Operativa (i poluge vladanja) je poverena doktoru Zvezdanu Terziću, koji je pod krivičnom optužnicom. Džajić je nakon godine predsednikovanja i još jedne osvojene šampionske titule na svom kontu, mogao samo da kaže: "...Ovako se osvajaju titule! S moje strane, sasvim dosta! Doviđenja!" i podneo je ostavku.

Ali, par meseci kasnije prihvatio je status počasnog predsednika. Takvi predsednici u našoj praksi, pokazalo se da su zaista POČASNI! Dobro dođu da daju kredibilitet raznim padobrancima koji padaju direktno u - rukovodeće fotelje naših institucija! Dakle, Klub nije stabilizovan, finansijski problemi nisu rešeni, a kada će - ne znamo...

Kao što nismo nikada saznali "je li Đekna umrla", izgleda da je danas Zvezda u neizvesnom životnom ishodištu. Iako je pre dve godine dogovoren način o smanjenju duga, danas on premašuje 50 miliona evra! Od velikih najava o Zvezdinom oporavku i bezmalo preporodu ni traga ni glasa. Ispada sve pošteno: nije bilo kriminalnih radnji, nema odgovornih...

Sneg je pao da pokrije breg, da zametne tragove počinilaca zločina koji su ugasili Zvezdu. Tako je čuvar Premijerovog lika i dela, čuveni mlađani doktor Slina, zbog snežnih nanosa iz Feketića onemogućen da se obračuna sa najvećom pošasti kao što su kriminal i korupcija targetiranih Mesijinim proročanstvom o drugoj Srbiji. Bez obzira što su bili dužni u roku od šest meseci da utvrde kretanje novca i ko je načinio enormne dugove, Radna grupa (rukovodstvo) nikada nije saopštila ko je maznuo lovu. Zna se samo da je siva eminencija iz Zvezdine senke, Goran Vesić, za koga se smatra u javnosti da ima puno putera na glavi u klupskim finansijskim malverzacijama, voljom Mesije ustoličen na sličnu poziciju (iz senke) u Gradskoj upravi Beograda!

Sada već kao naprednjak sa požutele noše, u koju je izbacio sav fekalni višak svog karaktera. Korupcija i kriminal su pokriveni snegom, pa čak ni poznate "24 privatizacije" zbog toga nisu procesuirane!

Članica Saveta za borbu protiv korupcije, Jelisaveta Vasilić, nedavno je izjavila da se plaši da "ova Vlast nema nameru da izgradi institucije". Ne može se kriminal u Zvezdi iskoreniti preko reda. A kada će doći na red, ne znamo!

Neko vreme nakon Mesijanskog nastupa u prostorijama Crvene zvezde, Premijer u svom ekspozeu pred zakletvu na sednici Narodne skupštine Srbije, javno saopštava da će smanjiti donacije države za sportske klubove i dati podsticaj za sprovođenje njihove privatizacije.

Međutim, upravo je privatizacija onih koji ništa ne poseduju izuzev sjajnih rezultata na takmičarskom planu koje su osvajali u ime države(!?), bila kamen spoticanja marta 2011. kada je usvojen važeći Zakon o sportu.

Na njegovim rešenjima se radilo godinama bez obzira što je Zakon iz 1996. godine bio anahron. U nemanju pravih odgovora, tadašnji vlastodršci pribegavaju solomonskom rešenju po kome "privatizacija sportskih klubova uopšte nije obavezna, nego je opciona i moći će da se privatizuju samo oni sportski klubovi za koje se utvrdi da većinsko vlasništvo kapitala ima država". Na taj način su ostavili danas vruć kesten u nedrima naprednjaka, koji su istini za volju tom prilikom podneli 96 bezuspešnih amandmana!

Nakon Premijerovog ekspozea, Ministar sporta i omladine Vanja Udovičić izjavljuje da je dobio rok od šest meseci za izmene i dopune Zakona o sportu, kako bi se stekli svi uslovi za privatizaciju. U međuvremenu nas je obavestio da je zakon završen i da je ostalo samo otvoreno pitanje transformacije sportskih klubova da bi se došlo do dva - tri modela kako bi ona mogla da bude sprovedena.

Odavno je istekao rok od šest meseci, a pred Novu godinu na Skupštinskom zasedanju, Premijer je optužio rukovodstva sportskih klubova da svesno stvaraju otpor kako bi stopirali reforme u sportu, te da Vlada u ovom trenutku nema snage da sprovede reforme u sportu pošto postoje otpori među čelnicima klubova. Događanja u Zvezdi i Partizanu je uporedio sa cirkusom, a njihova rukovodstva da lažu kada se zalažu za privatizaciju, ironišući da se reformom smatra promena naziva stadionu! Zaključio je: "Pare su bačene u bunar, džepovi su napunjeni, a klubovi propadaju".

Po zasedanju Parlamenta, gostujući na javnom servisu RTS, Vučić je priznao: "...Nemoćan sam to da rešim, jer sam potpuno sam po tom pitanju. Niko ne sme da im kaže ništa, jer se svi plaše šta će neko da im kaže na sledećoj utakmici".

Naravno, ako postoji strah za povike na stadionima, onda ga proizvodi Vučić i njegove učestale pretnje i obračuni sa svim i svakim, a ne od publike. Zamislite kada bi sa severa "reformisanog" stadiona Zvezde "Rajko Mitić", zagrmeo slogan upućivan Slobodanu Miloševiću, Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, koji započinje stihom: Spasi Srbiju i ubi se...

Ko bi bio na udaru Vođinog gneva - gledaoci ili čelnici kluba (klubova)? Zar upad Igora Mikića u kadar prenosa utakmice Srbija - Albanija na RTS i njegovo vikanje "Vučiću pederu, Vučiću pederu" nije uzdrmalo prvo Peđu Strajnića, a potom i rukovodstvo RTS?

Nije valjda da su se uplašili od građana koji su pratili prenos? Ma uplašili su se od Ace Dramosera (kako bi rekao Branko Dragaš) Kao što manipuliše svim, svačim i svakim, tako Vučić manipuliše u slučaju privatizacije sporta. On laže da se predao. Taj se ne predaje pred složenijim zahtevima, a ne pred privatizacijom sporta. Potvrdili su to primeri njegovih poteza prilikom izdaje Šešelja i radikalske politike, nacionalnih interesa, predaje Kosova...

Niti ga interesuje sport, niti u njemu vidi interes. Navodna predaja pred "nerešivim" problemom privatizacije sporta je njegova najobičnija demagogija kojom pred svojim simpatizerima pokazuje navodnu nemoć u sudaru sa sportskom birokratijom i "moćnicima" - njemu potčinjenim! U isto vreme, on ladno gura stotine propalih preduzeća u privatizaciju po Đinđićevom modelu, ne hajući za sudbinu hiljada obespravljenih i prevarenih radnika.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane