Natrag

Postdemokratija

Zašto se Šešelj ućutao

Da mi je neko rekao da me Šešelj može razočarati, rekao bi mu - Ala lažeš! A, eto desilo se i to. Nisam od njega nikad ni čuo, ni video ništa dobro i korisno, pa nisam ništa takvo ni očekivao, ali nisam očekivao ni da će se tako lako prodati. Posle 12 godina žrtvovanja za stvaranje slike o sebi kao neuništivom borcu za srpsku stvar bez straha i mane, ipak sam očekivao malo više dostojanstva. Razgalamio se, po običaju, kad je stigao sa robije, tek da pokaže da je navodno ostao isti, a onda podvio rep. Zašto, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

Piše: Mile Isakov

„E, da mi je juče neko to reko, rekao bi mu- ala lažeš", čuvena je rečenica prerano preminulog Slobodana Đurića u antologijskoj TV drami „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo". Izvinjavam se, ali upravo toga sam se setio ovih dana povodom sve glasnijeg ćutanja Vojislava Šešelja. Zaista, da mi je neko rekao da me Šešelj može razočarati, smejao bih mu se u lice, a tek da mi je neko rekao da ću ja morati da branim srpstvo od Vučića, Nikolića i njihovog stvoritelja, rekao bih mu- Ala lažeš!

Nije da sam nešto očekivao od Šešeljevog povratka u zemlju, pa se u tom smislu nisam ni mogao razočarati, ali razočaran sam onim što od njega nisam očekivao. Da se preda bez borbe, da mirno prati rasprodaju svega onoga čemu je posvetio čitav život, dovodeći u pitanje i sopstveno zdravlje. I to od svojih đaka i naslednika, koje poznaje k'o zlu paru i koje bi i danas mogao da razmeni za sitniš. Nisam očekivao, kao naša dična opozicija, da će im on doći glave, jer to ne bi ni mogao, ali jesam da ih raskrinka, da pokaže narodu ko su i kakvi su, kako bi lakše spoznao prevaru. Umesto toga, sasvim nešešeljevski, tek tu i tamo ih površno prekori, pri čemu upadljivo više nasrće na Tomu Nikolića, koji bar pokušava, doduše nemušto, da sačuva ponešto od radikalskog programa, odanost majčici Rusiji ako ništa drugo. O Aleksandru Vučiću, koji otvoreno poziva na promenu svesti Srba i prevaspitavanje Srbije u germanskom duhu, a za glavnog savetnika angažuje onog kojeg naslov jedne Šešeljeve knjige definiše kao "Engleski pederski isprdak Toni Bler", samo zagonetne aluzije . Jasno je da ga je izdaja kuma Tome više pogodila, ali i on je to isto svojevremeno uradio svom kumu Vuku Draškoviću, tako da baš nema pravo da sad tu nešto posebno morališe. Naročito u situaciji kad očigledno pokazuje mnogo više obzira prema Vučiću, koji mu se jednako zamerio. I to je pravo pitanje, zašto se toliko uzdržava i pažljivo bira reči kad treba nešto da kaže o premijeru? Istina, ne daju mu baš previše prilika na glavnim televizijama, ali gledao sam ga na nekoliko manjih. U "Ćirilici", na primer, bilo je više nego očigledno da je razgovor unapred izrežiran tako da ga voditelj Marić prekine kad god pomene Vučića, a on se onda kao žali na to, ali ne dovršava rečenicu. Ko je ikada video da je neko uspeo da Šešelja spreči da kaže šta je naumio? Sve je ličilo na ponašanje kukavice u kafanskoj tuči, kad se kao zaleće na suparnika, a sve viče držite me.

Dan uoči Šešeljevog povratka, gostovao sam u jednoj emisiji zrenjaninske televizije, zajedno sa novim Zoranom Živkovićem, autonomašem Mišom Ilićem i radikalom Miloradom Mirčićem, kada se iz Mirčićevih reči to već moglo naslutiti, pa sam ga u pauzi snimanja direktno i pitao: Jeli vam to Šešelj dao uputstvo, da udarite po Tomi, a da Vučića poštedite? Njegov neubedljiv odgovor da nije tako i da oni tu ne prave razliku, samo je pojačao moj utisak da sam dobro nanjušio, pa sam pokušao da to sebi i objasnim.

Razmišljao sam o nekakvoj taktici, po kojoj bi za Radikale, pa čak i za Šešelja, obojica odjedared bio prevelik zalogaj, pa bi bilo logično najpre nasrnuti na Nikolića, jer on je očigledno slabija karika. A kad se on sruši i tako zaljulja čitava konstrukcija vlasti, biće lakše oboriti i Vučića, koji je trenutno znatno jači. Nešto slično već viđenom u slučajevima sa Miloševićem i Tadićem. Kad su oni srušeni, pale su i njihove partije i njihov režim.

Ali, postoje tu i značajne razlike, Toma Nikolić jeste svojom pobedom doveo i svoj SNS na vlast, ali nosilac tog režima nije više on nego Aleksandar Vučić. Čak ni u stranci koju je osnovao, Nikolić više nema bog zna kakvo uporište. Njegovim obaranjem, istina, bio bi svakako uzdrman i Vučić, ali nedovoljno da bi pao. Ako hoćeš da rušiš ovaj režim, po receptu za rušenje Miloševića i Tadića, onda moraš udariti u glavu, na Aleksandra Vučića.

I dok sam ja tako lupao provincijsku glavu političkom taktikom i strategijom, iz uvek najbolje obaveštene beogradske čaršije stigao je aber da je Vučić kupio Šešelja, da je platio njegovo ćutanje. Popriličnom količinom para je, kažu, sa njime je sklopio sporazum o nenapadanju. E, pa jedino tako, pomislio sam, prisećajući se priče o Lali, koji nikako da razume kako mu je ćerka zatrudnela. Ali, Babo, znaš da ona ima onog druga sa fakulteta? Znam, uče zajedno tu u njenoj sobi. Ali, nekad uče i noću. Da, pa šta? Pa, nekad se umore, pa prilegnu. Neka, nek se odmore deca, ima u sobi dva kauča. Jeste, al' nekad legnu u jedan. E, pa jedino tako! Zaključio je Lala.

I eto meni jeda za sutra. Moglo bi i to biti. Mnogo je dvanaest godina bez ikakvih primanja. A porodica velika, sa puno dece. A navikao da ima. Dugo je on bio u politici, u vlasti ili blizu vatre, moglo mu se. A umeo je da opelješi i četnike po belom svetu, kad je ono išao da ih ubeđuje da se i ćosav može biti vojvoda. I kad im je prodavao maglu u svojim knjigama. A tek šta mu je sve donela njegova vojska od ratnog plena? Nije taj gadljiv na novce. Naprotiv. Ali, opet. Baš tako nisko da padne, da ga potkupi jedan "janičar" i da svi to vide. Bio je, dakle, Šešelj i ranije plaćenik, ali od svojih, nikad od tuđina. A možda je Vučić i dalje njegov, samo prerušen u evropljanina. Ni to ne bi bilo ništa neobično. Kod njih radikala to nije skupo, da se očas premundure. Po narudžbini. Bio je tako Sloba za Šešelja i junak i vođa, i ludak i manijak. Kada je naraslo neraspoloženje prema Miloševiću, on je lično poslao Šešelja u opoziciju sa uputstvom da bude veća opozicija od opozicije i tako pokupi njihove glasove, a onda mu ih preda na tacni. Šta li je tada sve izgovorio za njega i njegovu "vešticu" sa cvetom u kosi, to ni pas smaslom ne bi svario. A posle su opet bili slatki svoji. Tako su i za Vučića, Karadžić i Mladić bili heroji, a Đinđić izdajnik, i zločinac, a sad je obrnuto. Nekad mu je Šešelj bio uzor, sad je to Đinđić, sav se istopi kad ga uporede sa njime.

Prema tome, ništa nas ne sme iznenaditi kad su Šešelj i njegovi najbolji učenici u pitanju. Imajući u vidu i istoriju njihovih međusobnih odnosa, od ljubavi do mržnje, ne bi bilo ništa novo, ni čudno, ni da su sad ponovo u dogovoru podelili uloge. A možda se i Šešelj samo uinjio, možda je to samo još jedno njegovo lukavstvo. Da nekako preživi, dok ne ojača, a onda da mu vrati milo za drago. Nož u leđa bi bio prejak izraz, jer kod njih je to ko dobar dan. To će već sutra i Vučić uraditi Nikoliću. U tom slučaju imala bi smisla pretpostavka da je rešio da ide korak po korak. Prvo Toma, koji je već načet, pa onda Vučić, po principu domino efekta. Ali, ko će ga znati. Njihova logika otima se zdravoj pameti. Onaj ko nije u toj igri, ko nema baš jako pokvarenu maštu, prosto ne može ni da zamisli šta se sve mota po njihovim glavama. Ne može normalan čovek ni da pretpostavi na šta su sve spremni ljudi kojima je politika postala sudbina.

Evo jednog primera iz mog ličnog iskustva. Prvi otkaz na TV Novi Sad, početkom devedesetih, dobio sam ja od novog direktora, a mog dotadašnjeg prijatelja, Milorada Vučelića. Bila mu je to ulaznica u politiku, vatreno krštenje i provera, da li je spreman. Da se nije tada dokazao, danas ne bi imao ni ker za šta da ga ujede, a sad je on jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Sve posle je istorija besčašća. Kako je prodao mene, tako je kasnije prodao i Miloševića i SPS. Ulizivao se posle i Koštunici i Tadiću, pa Milu Đukanoviću i naravno danas ljubi skute Vučiću. Nije me to tada odviše pogodilo jer znao sam kud vodi moj put ka slobodi, a i to da je Vučelić ipak Crnogorac.

Naime, za Crnogorce imam teoriju da se oni dele samo na najbolje i najgore. Nema boljeg čoveka od Crnogorca kad je dobar, i nema goreg od Crnogorca kad je loš. Nema sredine. A Vučela je tad, u borbi za golu egzistenciju, upao u loše crnogorsko društvo sa Miloševićem, Radomanom Božovićem i Miodragom Kostićem na čelu. Međutim, mnogo mi je teže palo što je i moj stari drugar, inače ludi sremac Aleksandar Berček, nekako u isto vreme, počeo da se pajta sa Vučelićem u najužem rukovodstvu SPS-a, pa sam i sa njime prekinuo sve kontakte.

Kad sam ja, kao svaki pošten besposličar, već postao nekakav lider opozicije, moj brat Laza, u najboljoj nameri da nas kao ljude pomiri, organizovao je roštilj na Iriškom Vencu prepunom izletnika. I da ne dužim, u sred našeg nategnutog razgovora bez reči, priđoše nam neki ljudi i nagrdiše nas na pasja kola: Mi hoćemo da se pobijemo zbog vas, a vi se lepo družite!!! Ajd' sad, objasni ljudima. Šta da im kažem, osim one idiotske rečenice preljubnika uhvaćenog na gomili: Nije, ženo, to što misliš!

Pokajnički smo pognuli glave i oćutali, i njema i međusobno još koju godinu. Tek, sad, kad više nismo u politici, zaista se lepo družimo, svađajući se k'o ljudi. Ali, ko će to poverovati. Bez reči smo se razišli, kad je došlo takvo vreme, i bez velikih reči pomirili, kad nas je prošlo. Pa ipak, teško da bismo bilo koga mogli ubediti da se i onda nismo nešto domunđavali. A kako tek poverovati onima koji su zbog politike menjali prijatelje kao prljave čarape, uz sav onaj smrad koji se daleko čuje.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane