Natrag

Intervju

Naš ugledni filmski režiser, Goran Marković u razgovoru za Magazin Tabloid ogorčeno konstatuje:

Ovu državu ne interesuje kultura

Jedini srpski režiser koji i dan danas ističe da je jugonostalgičar, svakako je Goran Marković. A kako i ne bi, kada je u toj Velikoj Jugoslaviji snimio kultne filmove: Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Majstori, majstori, Tajvanska kanasta, Variola vera, Već viđeno, Sabirni centar, Tito i ja, Urnebesna Tragedija, Srbija godine nulte, Kordon, Turneja, Falsifikator…

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Kao dete slavnih glumaca, Olivere i Radeta Markovića, naš poznati filmski režiser, Goran Marković, imao je mogućnosti da ode u svet, ostao je ovde i ne kaje se zbog toga - naprotiv - veoma je ponosan što kao reditelj opstaje, iako se u Srbiji za kulturu izdvajaju smešna sredstva. Za svoj rad pobrao je mnogobrojne svetske i domaće nagrade: dve Zlatne arene u Puli, nagradu za režiju filma "Tito i ja" u San Sebastijanu, Gran pri za "Kordon"u Montrealu, Sterijinu nagradu za savremeni tekst za "Turneju"...Predaje režiju na FDU u Beogradu, član je Evropske akademije za filmsku umetnost u Briselu.

Nikada nije napravio ni jedan veliki životni kompromis, zbog kojeg bi se danas zastideo - naprotiv. Njegov rediteljski rad, uvek je definisao politički stav, baš kao što je u „Falsifikatoru" oslikao nekadašnju SFRJ za vreme titoizma, kao jedan veliki falsifikat i zabludu u kojoj smo živeli pola veka.

Tim povodom Marković kaže: "...Po meni, početak kraja iluzije zvane Jugoslavija datira još od 1968 godine. Tada su se dogodile dve ključne stvari: veliki studentski bunt protiv Broza i prvi teroristički akt u tadašnjoj Jugoslaviji - podmetanje ustaške bombe u bioskopu 20 oktobar u Beogradu. To se odigralo u leto te godine, u samo mesec dana. Tada je sve počelo da se ljulja. Jedino što mi nismo bili svesni toga. Moćda je to bilo jasno onima na vlasti, pa su poieli grčevitu borbu za nešto što se nije moglo održati...".

Govorili su nam da smo lepi, pametni i moćni. Ali, nakon Titove smrti, to lažno ogledalo, razbilo se u param - parčad. Shvatili smo koliko smo zaista mali, jadni i nemoćni, zar ne!?

- Glavni njegov falsifikat bio je što nas je predstavljao kao naciju koja je prvo - jedinstvena - što nije bilo tačno, a drugo kao naciju koja je posebno obdarena i sposobna, što takođe nije bilo tačno. Tako da je uzemljenje i naš sveopšti pad bio prilično težak...

Kome je zapravo odgovarala lažna stvarnost, dvostruki moral i aršin?

-Samo oligarhiji na vlasti. Ona je stalno gradila sve veće i veće laži da bi se što duže održala na vlasti. U početku je to možda bilo i iskreno, ta borba za vreme Drugog svetskog rata i ta masa idealista koji su gradili zemlju...Ali, vremenom su oko vlasti počeli da se okupljaju samo licemeri, oni koji su lagali i koji su falsifikovali. Vlast pri kraju Titove vladavine postala je sinonim za laž.

Znači li to da je i Josip Broz Tito bio veliki falsifikator, koji je zapravo falsifikovao jednu čitavu istoriju!?

- Naravno, Tito jeste bio veliki falsifikator, jer se predstavljao kao komunista a živeo kao Neron. Predstavljao se kao zaštitnik radničke klase a u suštini je živeo elitistički - bio je okružen elitom, koja se bogatila i koja i dan danas uživa te plodove.

Pred narodom se pojavljivao u uniformi, a pred zvaničnim državnicima sveta u najskupljim odelima...

- Kada sam snimao film "Tito i ja", onda sam otišao u Muzej 25. maj i gledao raznorazne njegove uniforme spazio sam dva ogromna ordena Narodnog heroja. Pitao sam da li mogu da dobijem jedan orden za snimanje - vrlo ljubazno su mi odobrili. Na snimanju smo stavili taj orden na uniformu Voji Brajoviću, koji je glumio Tita, ali oni nisu hteli da se udalje od njega. Pitao sam o čemu se radi, ne mogu da snimam - odgovorili su - znate, samo kamenje, materijal, rubini, dijamanti i platina - vrede pet miliona dolara. Tako je Tito živeo!

Ovih dana objavljena je vest da ćete sa Rajkom Grlićem, Goranom Paskaljevićem i Lordanom Zafranovićem uskoro snimati omnibus pod radnim naslovom "Nirvana"

- Ideja za taj film, koji je tek u fazi povoja i prilično neizvestan, potiče od našeg zajedničkog profesora, oskarovca Elmara Klosa. On je voleo Jugoslaviju, voleo Jadran, i oduvek je smatrao da mi kao generacija treba da uradimo nešto zajedno, najbolje duž Jadrana. Lordan, koji je Dalmatinac, najzad se osmelio da to proba da realizuje. Mi ostali smo, naravno, to oberučke prihvatili ali...Videćemo.

Koliko je bitno da naši ljudi u dijaspori imaju mogućnost da pogledaju najnovija dela poznatih srpskih reditelja?

- Nema boljeg načina da ljudi koji žive van Srbije shvate šta se ovde događa. Oni, naravno, čitaju naše novine i prate zbivanja preko Interneta i satelitske televizije, ali šta se zapravo odigrava u dušama njihovih sunarodnika, mogu shvatiti jedino ako gledaju filmove ili čitaju knjige nastale u Srbiji. Umetnička dela imaju tu moć: da sabiju suštinu stvari u okvir jedne takve tvorevine. Zato mislim da je važno da ljudi koji imaju bilo kakav odnos prema domovini prate kako tamošnju stvarnost doživljavaju umetnici.

Možda bi se takođe moglo reći da ljudi sa strane bolje vide stvari. Meni se godinama dešava jedna čudna stvar. Čim sednem u avion i krenem negde daleko, odjednom počinju da mi pred očima pucaju stvari koje su mi bile tu, pred nosom a nisam uspevao da ih shvatim. Čudno je to: potrebno je da se udaljite da bi ste razumeli neke stvari. Dok ste unutar njih ne možete da ih vidite.

Kako je biti reditelj u Srbiji ovih dana, kada se svaki film snima na „mišiće"!?

- Okolnosti su, kao što je poznato, veoma teške. Naročito za mlade ljude koji tek počinju. Ali, sa druge strane, revolucionarni događaji u oblasti digitalne tehnologije značajno su demokratizovali pristup filmu. Danas vi možete sa znatno manje novca snimiti svoj prvi film. Našu državu ne interesuje mnogo njena kultura, ali kulturu interesuje društvo u kome nastaje. To je osnovni paradoks ovog trenutka.

Šta mislite o kulturnoj saradnji bivših jugoslovenskih republika?

- Vidite, ne mislim da u svemu tome ima nekog naročitog plana. Logika stvaranja je sasvim posebna. Pojavili su se novi glumci u različitim sredinama, niču nove glumačke škole. Kada ste usred pokušaja da nešto snimite onda samo mislite na to ko vam u tome može pomoći. Najmanje o njegovom nacionalnom poreklu.

Koliko je prisutan princip da između estetike i etike stoji znak jednakosti?

- To je lično pitanje, lični problem. Znam mnogo genijalnih umetnika koji su loši karakteri. Nije rečeno da umetnik privatno mora biti idealan čovek. Ali, za mene je važno kako živim. Jedno od mojih najvećih ostvarenja je činjenica da nikada nisam uradio bilo šta prljavo, kukavički, neljudski. Na to sam ponosan.

Kažu da su svi ratovi prljavi, a da je svaka vlast od Boga data. Smatrate li vlast i dalje prljavim zanatom ili su naši mladi i nadobudni političari ipak "poradili" na sebi?

- Nažalost, ništa se to nije mnogo pročistilo, ne samo ovde, nego ni u svetu. Politikom se bave uglavnom nižerazredni ljudi. Ljudi od formata koji imaju svoj posao ili svoju profesiju, dignitet ljudski - oni se klone politike. Politika je i dan danas ustvari prljav posao, baš kao što je kopanje rude, ili kao što je rad na zemlji takođe prljav posao, jedino što je ovde u prenosnom smislu prljav posao, ruke su im čiste, ali ono što je prljavo - to je duša. Nažalost, nemam naročito mišljenje o ljudima koji se bave politikom. Svu oligarhiju na vlasti u svetu čine uglavnom sumnjivi tipovi. Veoma malo ljudi radi za interes naroda kojim vlada, a mnogo više za sopstveni interes, što vodi u sunovrat.

Producent Vašeg filma "Srbija godine nulte" Bernar Anri Levi, napuštajući Beograd rekao je da je ovo i dalje nedemokratsko društvo. Da li biste se i danas složili sa njim?

- Kada je Anri Levi napuštao Beograd, ono je bilo mnogo više demokratsko društvo nego što je to danas. U ono vreme on je imao pravo, to je bila jedna dosta konfuzna demokratija - pokušaj demokratije. Ono što je Đinđić doneo, to je taj tračak nade, ali sa njegovim ubistvom i uopšte jačanjem desnice, ne samo u Srbiji, već i u svetu, sve manje je demokratije. Moguće je da ovde nema demokratije, ali ni u njegovoj Francuskoj takođe nema demokratije!

Sećam se kada je Anri Levi prvi put došao u Beograd, studenti su ga dočekali na nož, jer je važio za antisrbina, ali on je ipak smogao hrabrosti da dođe. Sećam se da su ga sa balkona posmatrali, sada nažalost dva pokojnika: Zoran Đinđić i Mile Perišić - vrteli su glavama i rekli - uuu, ovaj je malo čudan tip!

I nakon otvaranja dosijea "Pandorine kutije", tajne službe i dalje postoje!?

- Kada je pao DDR, onda je utvrđeno da je za tadašnju tajnu policiju radilo deset odsto stanovništva. Jedan priličan broj ljudi je radio, ili još uvek radi za DB. Služba DB je još uvek prisutna u svim segmentima društva. Diktira mnoge stvari - od vođenja pojedinih stranaka do medija: pojedinih novina i televizijskih stanica. Da iza toga bukvalno stoji DB ili ono što je ostalo od nje ili neka struja. Ja ni ne znam koliko ima DB.

Osim gorčine, jeda, upropašćenih godina, Haga... šta nam je ostalo?

- Mi ne možemo da biramo godine u kojima živimo. Moramo da živimo ove godine kao da su najbolje koje imamo. Mislim da ljudi mogu da nađu ipak nekakav smisao u stvaranju. Treba čovek da se okrene sebi, svojoj porodici, svojoj intimi, jer to je najbolja odbrana od ovog poprilično tmurnog pejzaža koji nam se pruža posle svih ovih ratova i poraza koje je preživela naša zemlja. Mi moramo da sačuvamo svoje dostojanstvo i da se ponašamo kao sav ostali svet - nismo bolji, ali nismo ni gori!

Kosovo su nam oteli, ali batinjanje i ubijanje Srba i dalje traje. Kao reditelj, kako biste izrežirali srpsku budućnost?

- Pre par godina sam bio u Leposaviću. Kao reditelj, morao bih da odem da živim tamo - makar malo, da bih mogao da ih razumem. Lako je ovako sa distance, iz fotelje, iz Beograda, iz kafića pričati o Kosovu. Čovek mora da ode dole i da se suoči sa istinom. Naravno, da bi se odlučio da radim nešto o Kosovu, ja bih morao da odem dole i da provedem izvesno vreme. Kao što sam za svaki film koji sam radio provodio - kada sam radio „Specijalno vaspitanje", moj prvi film, ja sam živeo dve godine u Vasi Stajić, popravnom domu, da bih shvatio šta je to! Kada sam radio film o školi „Majstori, majstori", ja sam proveo mesece u jednoj OŠ, studirao ponašanje...

Ja nisam površan čovek, ne mogu tek tako da režiram nešto što ne poznajem. Ustvari, najviše mi na nerve idu ovi koji se bave Kosovom odavde, naročito oni koji se predstavljaju kao Kosovari a žive ovde i primaju platu ovde. Predstavljaju se kao Kosovari! To je licemerje! Ako si Kosovar, onda živi tamo i pokušaj da opstaneš. Kad bi malo više stoicizma i malo više hrabrosti ti naši ljudi pokazali, mislim da bi bilo bolje. I, naravno i mi manje egoizma da pokažemo. Da odemo dole. Ja sam bio na nekoj filmskoj smotri svega par dana u Leposaviću i shvatio sam da ništa ne znam o tim ljudima, da ništa ne znam o Kosovu. Jednostavno smo mi ovde potpuno odvojeni od tog problema, to je čista apstrakcija.

GLOSA

Trudio sam se da svaki od mojih filmova, ma kako bili stilski ili žanrovski različiti, ostane mali zapis o vremenu koje nestaje, koje se zaboravlja

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane