Natrag

Postdemokratija

SEVER - JUG

Grčka kriza je otvorila staro pitanje odnosa severa i juga Evrope, ali i pitanje gde je tu Srbija, koja geopolitički pripada po malo obema stranama, ali po ekonomskom statusu i mentalitetu ipak više jugu. Pozivajući na "Južni savez", Felipe Gonzales zahteva da se na jugu zaustavi "ubistvo štednjom", ako je Evropi stalo do njenih vrednosti, a francuski filozof Edgar Moren zalaže se za ponovno otkrivanje zajedničkog duhovnog i kulturnog nasleđa Evrope, čiji su koreni u mediteranskoj civilizaciji. Snaga južnih kultura je u tome što one kvalitet života ne mere kvantitetom, kao što se to čini u angloameričkom i nemačkom kapitalizmu. Nije bankrotirao južni, već severni model života, na jugu, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

Piše: Mile Isakov

Obično se kaže da je Srbija kao kuća na putu, država na raskršću, pri čemu se prevashodno misli na granicu između istoka i zapada, a zaboravlja na razmeđu severa i juga, koja takođe prolazi preko Srbije i koja je od Srba vekovima takođe zahtevala oprez i borbenost krajišnika. U sudaru civilizacija istoka i zapada, ali i severa i juga, teritorija Srbije bila je večito prva linija fronta. Tako je i danas kada svedočimo novoj "pobuni juga", prema kojoj Srbija ne može ostati ravnodušna jer i istorijski i ekonomski ima mnogo toga zajedničkog sa "Južnim savezom", koji se ponovo spontano organizuje u odbrani od ubitačne politike štednje koja mu se nameće sa bogatijeg severa. Čak i unutar ujedinjene Evrope.

Stara istočnjačka mudrost kaže: Kad se slonovi tuku strada trava, ali i kad slonovi vode ljubav, opet strada trava.

Nekako baš na ovim našim prostorima svemoćno Rimsko carstvo se prelomilo na pola, a onda se po tom šavu podelilo i hrišćanstvo, na katoličko i pravoslavno, pa su se tu večito sudarali njihovi interesi i kulture. Vekovima su se najmoćniji sa istoka i zapada otimali o ovu teritoriju, koja je povremeno pripadala i jednoj i drugoj strani, pa je tako nastala i prilično tačna definicija da je Srbija vremenom postala istok zapada i zapad istoka. Ali, nije to jedina razdelnica na kojoj je nastajala Srbija, jer na tom prostoru često su se ukrštale i kulture, pa i interesi, severa i juga, kao u vreme Austrougarskog i Otomanskog carstva. To je takođe deo njenog civilizacijskog nasleđa, pa se može reći da je Srbija istovremeno i sever juga, odnosno jug severa.

Ma koliko se Srbija vekovima opirala kolonizaciji i asimilicaji, sa bilo koje strane, ona je ipak poprimila dosta toga i od istoka i od zapada, kao i od severa i juga. Mada geografski bliža zapadu i severu, duboki su koreni istočne pravoslavne i južne mediteranske kulture, kojima je bliža po tradiciji i mentalitetu. Tome je svakako doprinela i podela na bogati sever i siromašni jug, kojem je po ekonomskim trendovima oduvek pripadala.

Evropa je na recesiju odgovorila restrikcijama, pa se periodična ekonomska kriza počela ponavljati da bi poslednje decenije prerasla u hroničnu, što najteže podnose manje razvijene i stoga najviše zadužene države na jugu starog kontinenta. Naravno da tu spada i Srbija. Ali, dok Srbija, pritisnuta od Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, pokušava da se spase primenom rigorozne štednju, članice Eu sa južne pruge, sve češće i sve glasnije, traže da se sa štednjom koja ih uništava prekine.

Najradikalnija u tome je Grčka, koja je na nedavnim izborima vlast poverila levici, koja je u svom programu ponudila reprogram dugova i odustajanje od drastičnih mera štednje na kojima insistiraju poverioci iz EU, posebno Nemačka sa Kancelarkom Merkel na čelu. Protiv surovih restriktivnih ekonomskih mera ustale su i ostale mediteranske države koje grcaju u dugovima, Španija, Portugal, Kipar, pa i Italija. Na nedavnom "Forumu juga" u Barseloni, usvojen je i "Manifest za Barselonu", koji zahteva "new deal za Evropu" i odbacivanje merkelizma u okviru kojeg države spasavaju banke kako bi one navodno spasle ekonomiju, što se nije dogodilo. Tim povodom u Španiji je nastala i sasvim nova jezička kovanica austericidio što znači "ubistvo štednjom".

Bivši španski premijer Felipe Gonzales, na Kongresu evropskih socijalista, upravo je tako i govorio, da se na jugu mora zaustaviti "ubistvo štednjom", ako je Evropi stalo do njenih vrednosti. Međutim, "Južni savez" nije samo levičarski projekat. Sve češće o tome govori i desnica na Mediteranu. Uostalom, grčkoj levici je upravo krajnja desnica postala koalicioni partner i tako joj omogućila da formira vlast i otpočne sa realizacijom svog programa suprotstavljanja zelenaškim poveriocima sa bogatog severa.

Tako je pravoslavna Grčka postala predvodnik takozvanog "Latinskog carstva", o kojem je još pre dve godine pisao italijanski filozof Đorđo Agamben, zalažući se za stvaranje saveza latinskih zemalja. "Latinsko carstvo", kaže on u svom Manifestu, trebalo bi da se suprotstavi nemačkom. Besmisleno je od Grčkih i Italijanskih građana zahtevati da žive kao Nemci. Čak i da je to moguće, bilo bi uništeno njihovo kulturno nasleđe. Berlin je postao sinonim za nesposobnost razumevanja Evrope van neoliberalne ekonomske matrice. Vreme je da se ljudsko delovanje organizuje van te dimenzije, zaključuje i desničar Agamben.

Do sličnih zaključaka je došao i francuski filozof Edgar Moren, koji se u eseju pod naslovom "Misliti o jugu" zalaže za ponovno otkrivanje zajedničkog duhovnog i kulturnog nasleđa Evrope, čiji su koreni u mediteranskoj civilizaciji. "Snaga južnih kultura je u tome što one kvalitet života ne mere kvantitetom, kao što se to čini u angloameričkom kapitalizmu", kaže Moren i kao prevashodne južne vrednosti navodi empatiju, solidarnost, porodični život, estetiku, gostoljubivost i slavljenje života. On priznaje da je ove vrednosti, sem u turizmu, teško kapitalizovati, zbog čega je jug podlegao u borbi za tržište, ali veruje da on severu može ponuditi mnoga rešenja, jer u stvari nije bankrotirao južni već severni model života.

Nije to ništa novo, to je tradicionalna dilemma stara puna dva veka. Još u devetnaestom veku, kada su Amerika i Ujedinjeno kraljevstvo krenuli u osvajanje sveta tehnikom, vojskom i kapitalom, u Francuskoj je sazrevala svest o potrebi suprotstavljanja latinske kulture toj angloameričkoj hegemoniji, pa su tako nastali pojmovi Latinska Amerika i Latinska Evropa. Kao što znamo, prvi je postao i zvanični naziv čitavog jednog kontinenta, dok se drugi nije primio, ali ta ideja u različitim varijacijama je nastavila da egzistira kao južna alternativa ljudožderskom kapitalizmu severnog tipa.

Imajući u vidu sve to, Srbija bi morala dobro da razmisli o sebi i svom putu u Evropu. Kome je sličnija njena kultura i sudbina i koji primer treba da sledi. Ima li smisla uporno insistiranje vlasti da Srbi treba da budu kao Nemci, a Srbija kao Austrija. Da li je to uopšte moguće i treba li tome težiti po svaku cenu iz pozicije koja je mnogo sličnija našim južnim susedima.

Poslednjih godina Grčka je postala eksperimentalna laboratorija političkih i ekonomskih elita Evrope, koje su izazvale bedu i nezadovoljstvo u celoj Evropi. Zahvaljujući svojim tradicionalnim monopolima sever se sa time još nekako nosi, ali jug nikako. I da parafraziram Morena, nije propao južni već severni model života na jugu. Gde mi pripadamo?

Ako je tačno to što tvrdi premijer Aleksandar Vučić, da smo se spasli od bankrotstva i krenuki uzlaznom linijom, za samo nekoliko meseci od kako je započeo svoje reforme, onda je to za Nobelovu nagradu. Istina, taj boljitak građani ne osećaju, ali nije isključeno da on dobije nekakvo takvo priznanje sa severa, kao što već dobija pohvale i tapšanje po ramenu, jer njih ne interesuje kako ovde narod živi. Biće to kao u onoj izreci - Operacija uspela, a pacijent umro.

Uskoro, u posetu nam dolazi Aleksis Cipras, predsednik levičarske Sirize i premijer Grčke pa je to i prilika, ne samo za kurtoazne razgovore o prijateljstvu i saradnji, nego za dublju analizu uzroka krize u kojoj su se dve države našle na sličan način, bez obzira na velike razlike u iznosu dugova. Jer princip je isti, sve su ostalo nijanse, kao što kaže Balašević u pesmi o petlu koji, pored kokošaka iz svog jata, naskače i na guske i na patke. Tako ćemo bolje videti i puteve izlaska iz ćorsokaka u kojem smo se našli. Grčka se, naime, drznula da zatraži ratnu odštetu od Nemačke, uključujići i zajam koji su nacisti prinudno uzeli od okupirane Grčke i nikad nisu vratili. Kada se sve sabere iznos je otprile isti kao i trenutni dug Grčke, oko tri stotine milijardi evra. Naravno, da ni sama Grčka ne veruje da će im to biti priznato i vraćeno, ali na taj način želi da ukaže na korene krize i na svu apsurdnost Nemačkog insistiranja na tome da samo Grčka bezuslovno poštuje svoje obaveze. Svima je jasno da je Grčka decenijama svesno i planski gurana u dužničko ropstvo, te da sad ni ne može vratiti ogromne dugove, ali je isto tako jasno da odgovornost za to nije samo na njoj. Potrebno je promeniti ukupne odnose u Evropi, posebno na relaciji sever-jug, a u tom kontekstu i Srbija treba da pronađe svoje mesto. Saglasno tome treba da odredi i svoju, znatno drugačiju, strategiju i taktiku u pregovorima o evrointegracijama, kako ne bi došla u poziciju u kojoj je Grčka, jer jasno je da joj je namenjena slična sudbina.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane