Natrag

Tabloid istražuje

Američko-albanskom okupacijom Kosova i Metohije, Srbiji nije oteto samo istorijsko i duhovno sedište, nego i sva njena materijalna dobra

Hoće li oteto biti prokleto?

Državna imovina Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, morala bi da bude prioritet svake vlade. Na žalost, za poslednjih petnaest godina, od kako je ova pokrajina okupirana od strane Amerike i takozvanih međunarodnih snaga, nijedna politička koalicija u Srbiji nije sebi postavila za cilj bitku za očuvanje vlasničkih prava nad zarobljenom državnom imovinom. Umesto toga, albanska separatistička vlast u Prištini, preko svojih institucija a uz pomoć svojih evroatlanskih tutora, obilato koristi, pljačka ili rasprodaje srpsku imovinu, bilo da je u pitanju, državno, društveno ili privatno vlasništvo.

Nikola Vlahović

Pljačka srpske državne i privatne imovine na Kosovu i Metohiji traje nesmetano već petnaest godina, uz punu saradnju američkih okupacionih vlasti i podršku birokratije Evropske unije. Samo po osnovu sredstava uplaćenih bivšem Fondu za kreditiranje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih, Srbija bi danas morala da potražuje najmanje 11,6 milijardi dolara, od strane nasilno stvorene separatističke albanske države na Kosovu i Metohiji. Umesto toga, Srbija je preuzela kosovski dug u ukupnom iznosu od 1,1 milijarde dolara, a u poslednjih nekoliko godina po osnovu kamata za kosovski dug, već je otplatila 350 miliona dolara. Sa druge strane, preko 30.000 srpskih porodica, izbeglih od albanskog terora, ostavilo je u ovoj pokrajini najmanje četiri milijarde dolara vrednu pokretnu i nepokretnu imovinu.

Vrednost državne imovine Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, još niko nije pravilno procenio, ali je poznato da je u državnom vlasništvu, uoči američke okupacije, bilo oko 25.000 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, 1,24 miliona kvadratnih metara prostora u državnim zgradama, 145.000 kvadratnih metara u poslovnim zgradama i 25.000 kvadratnih metara u stambenim zgradama. Skoro milion kvadratnih metara građevinskog prostora u državnom vlasništvu je takođe nasilno oduzeto od Republike Srbije, a što se tiče privatne nepokretene imovine koja je bila u vlasništvu kosovskometohijskih Srba, opljačkano je i prisvojeno na najkriminalniji način blizu 60.000 hektara. Ali, to je samo deo onoga na što je oteto u nezapamćenom nasilju koje su Amerika i NATO pakt sproveli u jednoj suverenoj evropskoj državi.

Zanimljiv je i podatak Republičkog geodetskog zavoda Srbije, koji kaže da je u državnom vlasništvu na Kosovu i Metohiji ostalo 319.256 hektara zemlje, što iznosi 29 odsto ukupnog zemljišta u ovoj pokrajini. Tu je i još 57.666 hektara u društvenom vlasništvu, što iznosi 14 procenata ukupnog zemljišta na Kosovu i Metohiji!

Direkciji za imovinu Republike Srbije, takođe raspolaže relevantnim podacima o tome šta je sve na Kosovu i Metohiji bilo državno a šta društveno, ali, nijedan od tih podataka nije iskorišten na pravi način. Istine radi, bilo je u nekim prethodnim vladama kratkih i bezuspešnih pokušaja da se intervencijom u Ujedinjenim nacijama, dopisima Unmiku i Euleksu stopira prodaja dela srpske imovine na Kosovu i Metohiji. Više puta su bile formirane skupo plaćene komisije, koje nisu nijedan ozbiljan korak u pravcu povratka te imovine pravom vlasniku nisu napravile. Razlog je bio što su sve srpske vlade do danas bile strogo prozapadno orjentisane, i što je mogući pritisak Rusije Kine i drugih velikih sila, da se pitanje te imovine reši, na taj način bio osujećen.

Ovde treba podsetiti da je do raspada Jugoslavije, Srbija imala obavezna izdvajanja iz privrede za Kosovo i Metohiju. Ono što je u ovoj pokrajini izgrađeno iz srpskog budžeta za pola veka socijalizma, ne može se ni sabrati. Ali, primera radi, samo za deset godina, od kraja sedamdesetih, do kraja osamdesetih godina, procenjeno je da je Srbija izgradila objekata u puteva u vrednosti od blizu dve milijarde dolara. Nakon nasilnog stvaranja još jedne albanske države na Kosovu i Metohiji, ostalo je i 1.358 državnih objekata Republike Srbije, među kojima se nalazi 130 objekata koji pripadaju JP PTT Srbija, ŽTP-u 55, EPS-u 18, a 45 "Srbijašumama". Ta imovina danas vredi najmanje milijardu dolara.

Kad su "Srbijašume" u pitanju, treba reći i to da je ovo javno preduzeće na Kosovu i Metohiji gazdovalo sa 335.050,45 hektara zemlje i 22.792.012 kubnih metara drvene građe.

Srbi plaćaju, Albanci naplaćuju

Današnja albanska vlast u Prištini, čvrsto se drži onoga što je Evropska unija, tokom pregovora u Beču, 2006. i 2007. godine, nametnula Srbiji, a to je stav da sva imovina na Kosova i Metohije, prirodna bogatstva, sredstva u svojini države i lokalne samouprave, pripadaju novoj takozvanoj državi Kosovo. Stav takozvane "međunarodne zajednice" je bio (i ostao), da Srbija nema nikakva svojinska prava na teritoriji svoje pokrajine, te da su i sva javna preduzeća na toj teritoriji imovina albanskog Kosova.

Ubrzo, UNMIK je u delo sproveo te stavove, pa je preko Kosovske poverilačke agencije (KPA) rasprodavao srpsku imovinu, bez ikakvog znanja i učešća stvarnih vlasnika.

Zamisao je bila u najmanju ruku kriminalna: protivno svim evropskim zakonskim rešenjima, napravljen je pravi mafijaški presedan, pa je tako Kosovska poverilačka agencija pribegla taktici da formira nova preduzeća, na koja prenosi imovinu, dok obaveze ostavljene "ranijim vlasnicima", odnosno Republici Srbiji i Srbima, građanima Kosova i Metohije. Svi prihodi od takve otimačine srpske imovine, otišli su u budžet nove, nepriznate, separatističke države.

Imovina novoformiranih preduzeća prodavana je "u viđenom stanju", bez utvrđivanja njene vrednosti i znanja vlasnika. Separatistička albanska vlast u Prištini, na ovaj način je "privatizovala" više od 600 društvenih preduzeća. Veći deo tog kriminalnog posla bio je završen do 31. marta 2010. godine, od koga je u Privatizacioni fond takozvane Republike Kosovo, prikupljeno oko pola milijarde evra.

U međuvremenu, vlasti Republike Srbiji, za skoro petnaest godina, nisu uspele da sačine kompletan spisak srpske državne i privatne imovine, da saberuu njenu vrednost, niti su išta ozbiljno učinile kako bi se borile za nju, uprkos tome što je na sceni nasilje i što je suspendovano međunarodno pravo.

U prvoj polovini 2015. godine, trend otimačine imovine Republike Srbije samo se još pojačao. Na sceni je pokušaj potpunog prisvajanja "Trepče" i svih pripadajućih rudnika, a posebno onih na obroncima Kopaonika, na teritoriji gde Albanci nikada u istoriji nisu ni živeli.

Tu su takođe i objekti koji pripadaju JP "Elektroprivreda Srbije", kao i svi kopovi, termo-elektrane i distributivne mreže na teritoriji Kosova i Metohije. Njihova vrednost nije manja od četiri milijarde dolara. Tu imovinu je nasilnim putem zauzela Kosovska energetska korporacija - KEK, zbog čega je EPS svake godine na gubitku blizu 200 miliona evra.

Tokom 2006. godine, takozvano Telekomunikaciono regulatorno telo (koje je osnovao UNMIK), izvršilo je masovnu diverziju i isključilo i uništilo bazne stanice i drugu telekomunikacionu opremu JP "Telekoma Srbija". Procena štete napravljena je tek 2013. godine, i reč je o pljački teškoj oko 2. milijarde dolara!

Javnom preduzeću "Železnice Srbije", oteti su objekti vredni oko 300 miliona evra. Albanska separatistička vlast, je prodavala i akcije otetog dela JP "PTT Srbije" i "Telekoma Srbije". Na taj način je u budžet separatističke države ušlo oko 300 miliona evra. Kupci akcija otetih srpskih javnih preduzeća, bili su nemački konzorcijum "Aksos kapitala" i britanski "Nadžafi kompanis", čije je sedište u Feniksu (SAD).

Imovina JP Železnica Srbije na KiM, koja između ostalog sadrži 55 objekata, 330 km pruga, 33 železničke stanice, 19 dizel-lokomotiva, 15 dizel motornih vozova, 570 teretnih i 45 putničkih vagona, procenjuje se na više od 206 miliona evra. PTT Srbija je sve do juna meseca 1999. godine, imala 130 svojih objekata, a danas tek nekoliko. NIS Petrol-Jugopetrol je do 1999. godine u svom vlasništvu imao 31 objekat na Kosovu, među kojima i 25 benzinskih pumpi, pet velikih stovarišta nafte i naftnih derivata, poslovni prostor u Prištini i zemljište u Podujevu, čija je procenjena vrednost 15.4078.320 evra.

Bivši objekti i oprema PTT Srbije, vlasništvo javnog preduzeća koje su separatističke vlasti otele od države Srbije oružanim putem, postali su problem i albanskoj vlasti u Prištini tokom pokušaja privatizacije. Tako je među kandidatima za kupovinu ovog sistema bila i libanska kompanija M1 International Limited u vlasništvu Najiba Mikatija, libanskog premijera. Kako taj pokušaj nije uspeo, kao ni neki drugi, sindikati albanskih radnika zaposlenih u bivšoj PTT Srbije (sada PTK), protestovali su i pisali peticiju (oko 60 hiljada potpisa) i tražili stopiranje dalje prodaje!

Rusi znaju pravu cenu srpske imovine

Vlada nepriznatog Kosova, usvojila je 14. januara ove godine, Predlog izmena i dopuna Zakona o javnim preduzećima, koji omogućava da kombinat "Trepča" pređe u vlasništvo Kosova.

Ali, za bolje razumevanje pljačke "Trepče", koja još uvek traje, važno je podsetiti se šta se dešavalo na dan 14. avgusta 2000. godine, kada je u Rudarsko-hemijsko-metalurški kombinat "Trepča", ušlo nekoliko hiljada vojnika KFOR-a, koji su uzgred zauzeli i kombinat i topionicu u Zvečanu. Kombinat je odmah preregistrovan kao novi privredni subjekt. Celom akcijom komandovao je čuveni srbomrzac, Bernar Kušner, doktor-zlotvor i ratni zločinac, za kojim bi u Srbiji, da ima poštene vlasti, trebala biti raspisana međunarodna poternica.

Unmik je 2002. godine upravljanje nad "Trepčom" preneo na Kosovsku poverilačku agenciju koja je upravljala prihodima sve do 2006. godine. Kosovska agencija za privatizaciju je 2009. godine preregistrovala kombinat na novu adresu u južnoj Mitrovici. Koliko su srpske vlasti u Srbiji reagovale, govori i podatak da je “Holding Rudarsko-metalurško-hemijski kombinat Trepča a. d. Zvečan u restrukturiranju" registrovan kod Agencije za privredne registre tek 25. jula 2012. Godine!

Javnost u Srbiji malo zna o tome da su rezerve lignita na području Kosova i Metohije tolike da čine 71 odsto ukupnih rezervi Republike Srbije i da su ukupne (procenjene) količine blizu 15. milijardi tona. Da bi bilo jasnije, treba reći da su rezerve lignita na Kosovu i Metohiji pete po veličlini na svetu!

Još preciznije (po lokacijama): geološke rezerve na centralnom Kosovu su 11,5 milijardi tona, a eksploatacione (dostupne) rezerve 8,8 milijardi tona, geološke rezerve na prostoru Metohije su 2,7 milijardi tona, eksploatacione rezerve 1,5 milijardi tona, a u rejonu Drenice, geološke rezerve su još neistražene, a eksploatacione rezerve 500 miliona tona. Eto jednog od velikih razloga zašto je Kosovo toliko važno i zbog čega bi Republika Srbija morala sve svoje snage da upotrebi kako bi na svakom koraku osporila postojanje kriminalne, separatističke države na prostorima gde je stara srpska srednjovekovna država postojala i gde devet vekova postoji srpska duhovnost i kultura.

O stvarnoj vrednosti otete srpske imovine na Kosovu i Metohiji, povremeno su vođene usputne diskusije i u prolaznim srpskim vladama. Uprkos tome, niko se do današnjeg dana, nije setio da na svetlo dana izvuče dug Kosova i Metohije prema nekadašnjem Fondu za podsticanje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih, koji iznosi oko 17 milijardi dolara. Ovo tim pre, što je Srbija u sredstvima Fonda učestvovala sa jednom trećinom, pa je lako izračunati da bi separatistička vlast u Prištini Srbiji morala da plati 5,5 milijardi dolara.

Mada se u Srbiji niko nije usudio da načini realnu procenu srpske imovine na Kosovu i Metohiji, to je učinio neko drugi. Naime, prema podacima koje je pre nekoliko godina izneo stručnjak Ministarstva finansija Ruske federacije, ukupna vrednost srpske imovine u ovoj pokrajini nije manja od 200 milijardi dolara! Ruski podaci govore da je vrednost površinskih kopova Kosovo Obilić - 577.538.086 evra, Termoelektrane Kosovo Obilić (A, B i toplana) - 1.500.000,00 dolara, JP Elektroistok Obilić (mreža dalekovoda i releja) - 166.000.000 evra, a vrednost Elektrokosmeta Priština (mreža dalekovoda i trafo-stanica) - 420.000.000 evra.

Država Srbija ni do danas nije procenila vrednost hidroelektrane i akumulacije Gazivode, mada EPS raspolaže nekim podacima.

Umesto da se Srbija svim političkim sredstvima bori za ono što je njeno, pa i jasnim okretanjem svoje spoljne politike od pogubne "ljubavi" sa Evropskom unijom, danas Vučićeva vlada, preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju, plaća nekoliko radnih grupa koje se bave pitanjem privatizacije i strategijom za osporavanje privatizacije na Kosovu i Metohiji. Pozadina svega toga je više nego kriminalna, jer je sve smišljeno kako bi nekoliko advokatskih kancelarija (ali i nekoliko stranih), bliskih režimu Aleksandra Vučića, zaradili milionske sume iz budžeta Republike Srbije. Jer, svima je jasno, dokle god Srbija bude srljala u EU, i dok se ne okrene ka Rusiji, neće biti ni promil šansi da se bilo šta od srpske imovine koju su zarobili albanski separatisti, spasi.

Prodati Srbi i poslednji krug velike pljačke

Zvanično, albansko Kosovo se nalazi u još jednom krugu privatizacije, pa su srpska državna preduzeća, poput Brezovice i Trepče, gde je reč o najmanje dve milijarde evra vrednosti, na udaru još od početka 2015. godine. Vlada albanskog Kosova po svaku cenu želi da oduzme ovu srpsku imovinu, mada njome delimično već raspolaže. Već u januaru ove godine, pojavili su se naslovi u prištinskoj štampi gde ministar spoljnih poslova Hašim Tači govori kako je "Trepča albanska". Umesto najoštrije reakcije iz Beograda, čuo se samo plačljivi glas Marka Đurića, direktora Kacelarije za Kosovo i Metohiju, koji je rekao kako Srbija plaća i spoljni dug nastao zajmom za ulaganje u preduzeća na Kosovu i Metohiji, od oko 1,2 milijarde dolara.

Da je nesrećni Đurić pogledao koliko je Srbija, posredstvom nekladašnjeg jugoslovenskog Fonda za kreditiranje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih područja i autonomnih pokrajina, u periodu 1966-1990. usmerila novca na Kosovo, povećao bi tu cifru barem za pet puta!

Agencija za privatizaciju nepriznatog albanskog Kosova, ovog proleća kreće i na preostala društvena preduzeća i poljoprivredna imanja u mestima na Kosovu i Metohiji gde žive Srbi. Kupci su, naravno, Albanci. Cilj je dalje iseljavanje Srba.

Na nišanu je zemljoradnička zadruga Ratar u Lapljem Selu kraj Gračanice, koja ima oko 600 hektara izuzetno kvalitetne obradive zemlje, vrednosti oko 300 miliona evra. Za prodaju će biti oglašeno i 102 hektara zemlje u opštini Prizren, 55 hektara i 95 ari u Kosovu Polju, kao i 24 ara Tekstilnog kombinata iz Gnjilana. I opet, umesto najoštrije, reakcije i internacionalizacije problema otimačine srpske imovine, Kancelarija za Kosovo i Metohiju piše pismo šefu UNMIK-a Faridu Zarifu, čoveku koji je doveden na ovo mesto kao figura koja treba da održava postojeće odnose. Tačnije, da albanskoj vlasti bude logistika, a da Srbima obećava mir i blagostanje u ovoj kriminalnoj tvorevini.

Istina je sledeća: Srbi su iz svojih firmi sa Kosova i metohije masovno proterivani (to i danas traje), a kada je oglašavana privatizavcija preduzeća u kojima su radili, bioim je zabranjen pristup radnom mestu. Diskriminisani su na svaki način, iako su, po zakonima svake civilizovane zemlje, imali pravo na deonice. Mnogima su ostale radne knjižice u preduzećima gde su bili zaposleni, jer su bili primorani na silu da odu, a kada su došli po njih, zapisano im je da ne rade od 1999. godine, iako oni objektivno nisu mogli da dolaze na posao jer im je bezbednost ugrožena. Postavlja se i pitanje, da li je Srbija radnicima mogla nekako finansijski pomogne da otkupe ta preduzeća, kako bi ih sačuvala? Da li je moglo nešto da se učini, na primer, u slučaju pogona "Lole" u Zubinom Potoku, Lešku ili Vitini, gde žive Srbi?

Unmik je osnovao Kosovsku poverilačku agenciju (KPA) pod okriljem Rezolucije 1244, koja se nakon proglašenja nezavisnosti transformiše u Kosovsku agenciju za privatizaciju, koja se smatra naslednikom Kosovske poverilačke agencije i sva sredstva radnici i fondovi, i sva preduzeća pod njenom upravom su sada pod njenom kontrolom. UNMIK formalno ne priznaje novu agenciju i smatra da stara i dalje postoji, iako više ne radi. Sve srpske državne kompanije su prodavane na aukcijama, po zakonima albanskog Kosova.

Posebna je priča rad predstavnika kosovskih Srba u Agenciji za privatizaciju, u kome se nalazi i Slobodan Petrović, vođa male Samostalne liberalne stranke. Zapamćena su samo tri njegova dolaska na sednice Agencije. Prema svedočenju jednog italijanskog posmatrača, "...govorio je uopšteno i glasao kao i predsednik upravnog odbora, koji je de fakto predstavljao vladajuću partiju na Kosovu - DPK!".

Petrović nijednom nije zauzeo stav u ime srpskih interesa, i interesa srpske imovine, mada Srbija polaže pravo na većinu kompanija koje su privatizovane. Kada je reč o spoljnom dugu Srbije koji se odnosi na Kosovo, Ahtisarijev plan kaže da Priština treba da preuzme taj dug. Ali, takođe, Ahtisarijev plan predviđa da će se, ukoliko Srbija naplati to potraživanje, smatrati da je priznala nezavisno albansko Kosovo! Tako je jedna od podvala kojima se i danas, ucenjivački, služe svi: i Amerika i NATO i Evropska unija.

A 1. Albanizacijom Srbije do albanizacije Evrope

Dragan Krstić

Danas na Kosovu i Metohiji, nema ekonomskog, socijalnog i privrednog potencijala, za održivi život populacije veće od 600.000 ljudi. Ipak, populaciona slika je takva da Albanci i dalje imaju nesrazmerno veliki prirodni priraštaj u odnosu na Srbe.

Sa druge strane, ova srpska pokrajina sa dominantno albanskim stanovništvom, koje danas masovno boluje od raznih oblika raka, uzrokovanog bacanjem osiromašenog uranijuma iz aviona NATO pakta 1999. godine, postala je tesna onima koju su hteli separatističku tvorevinu, nadri-državu bez perspektive. Zbog nepoverenja u svoje zdravstvene ustanove, mnogi Albanci se danas masovno leče u srpskim bolnicama u Nišu i Beogradu.

Prema ovome, lako je izračunati da bi 2025. godine odnos broja Albanaca i Srba bio 5 prema 1 u korist Albanaca. Progresivno, 2035. godine, to bi bilo već 7 prema 1.

Albanaca na Kosovu i metohiji ima barem tri puta više nego što to njihova sadašnja, separatistička vlada, može da izdržava. Zbog toga, sve je veći masovni odlazak mlađih albanskih porodica u zemlje Evropske unije, gde nikako nisu dobro došli. Naime, prema jednoj studiji Instituta "Bertelsman", Nemačkoj do 2050. godine, treba 500.000 radno sposobnih imigranta, ali je problem u tome što Nemci neće svakoga, a posebno ne one imigrante bez obrazovanja i odgovarajućih profesija, iz najsiromašnijih zemalja, mahom muslimanskih.

Nemački problem je u tome što će u idućih 15 godina, polovina svih nemačkih radnika biće penzionisana. Bez imigranata, do 2050. godine, broj radnika u Nemačkoj bio bi smanjen sa 45 na svega 29 miliona.

Uprkos tome, Kosovo i Metohija ostaje i dalje u grupi nestabilnih područja za Nemačku. Zato su Albanci uvek masovno vraćani sa granica EU.

Koliko je Nemačkoj stalo da se oslobodi albanskih useljenika, govori i podatak da je ovda država dala svim Albancima koji pristanu da se doborvoljno vrate, i finansijsku pomoć. Tako, na primer, 750 evra iznosi pomoć za imigrante sa Kosova i Metohije koji se dobrovoljno vraćaju (starosti 12+ godina), iznosi 375 evra. Za decu čija je starost manja od 12 godina, 250 evra plus putni troškovi (karte za avione, autobuse...) i još 200 evra pomoći za troškove prilikom povratka na Kosovo i Metohiju.

Jedna porodica sa tri maloletna deteta, koja se dobrovoljno vraća, dobija, 4.575 evra. Ovakvu pomoć ne dobijaju emigranti koji su srpske ili makedonske nacionalnosti.

Albanci računaju da bi ulaskom u EU, mogli rešiti svoju težnju da se ujedine u jednoj državi. Mnogi od njih vide Evropsku uniju kao neku mega-Albaniju, veću od Velike Albanije, gde će se naći svi Albanci (u Nemačkoj, Austriji, Holandiji, Belgiji...).

Bez obzira na preteću opasnost od masovnog dolaska Albanaca u zemlje EU, Srbi i država Srbija, neće po svemu sudeći nikada postati deo ove birokratizovane i sva slabije zajednice. Evropa svesno pokušava da Srbiju albanizuje i tako sebe odbrani od albanske invazije. U međuvremenu, populacija najmlađih Srba je sve manja. To govore i podaci o velikom padu novih naraštaja u osnovnim školama...

Za razliku od Srbije, Makedonija danas ima najbolju pronatalnu politiku na Balkanu, jer već šest godina (od 2009. godine), svaka majka koja rodi treće dete dobija svaki mesec 135 evra, u trajanju od punih deset godina (16.200 evra za 10 godina).

Mada su Albanke za razliku od pravoslavnih Makedonki znatno više iskoristile ovu pogodnost, reč je o državnom projektu koji bi i Srbija mogla da primeni, samo kad bi imala vlast koja misli na suštinu državnih interesa i budućnost svoga naroda.

GLOSA

Kosovska agencija za privatizaciju oglašava i otkup stanova koji su pripadali Srbima, građanima Kosova i Metohije, iako su oni već jednom otkupili tu imovinu! Na sve proteste Srba, Agencija se poziva na nekakav "član 159 Ustava Republike Kosovo".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane