Natrag

Tragom vesti

Da li je Vladimir Beba Popović lakirana bubašvaba, ili

Pas koji ubija svoje gospodare

Bivši šef pres biroa Vlade Srbije, Vladimir Beba Popović, otvorio je 13. marta 2013. godine u Podgorici "naučnu" nevladinu organizaciju pod imenom Institut za javnu politiku. Već 6. decembra iste godine, Popović je otvorio i beogradsku kancelariju ovog "instituta", koji se do današnjeg dana bavi medijskim podmetanjima, brutalnim intrigama i rušenjem ugleda javnih ličnosti i državnih institucija, pre svega u Srbiji. Aleksandar Vučić mu trpa velike pare iz srpskog budžeta, za njegovu ulogu u okupiranju i srpskih medija i promocije njegovih zlodela. Istovremeno, Popović mu podgreva lažnu nadu kako je on miljenik Zapada. A, sa Zapada, Vučiću zbog okupacije medija, njegove organizovane korupcije i pljačke i zbog napada na srpskog obdusmana Sašu Jankovića, poručuju da mora odmah da ode, makar i nedovršena posla u razbijanju Srbije. Pre Vučića, Beba je uspeo da strelja Zorana Đinđića, da organizuje upucavanje Milana Beka, čoveka koji mu je dao prve pare... Popović je vodio i kampanju zatvaranja i Magazina Tabloid, koji se, eto, danas štampa u Podgorici, pred njegovim nosom. Oficir za bezbednost Magazina Tabloid, major Goran Mitrović, podseća na zlodela konobara iz Jagodine.

major Goran Mitrović

Među osnivačima Instituta za javnu politiku, koji je pokrenuo bivši šef Biroa za informacije Vlade Srbije, Vladimir Beba Popović, nalaze se i neki zaposleni u Vladi Srbije. Na zvaničnom sajtu Instituta navedena je kao član programskog tima i Anka Vojvodić, bivša ambasadorka Crne Gore u Beogradu, proglašena je "personom non grata" u momentu kada je crnogorska vlada priznala nezavisnost Kosova, mada je u jednom trenutku demantovala da ima bilo kakve veze s tim institutom.

U timu Bebe Popovića je i Boris Popović, bivši beogradski advokat i jedan od osnivača Centra za antiratnu akciju i direktor firme "Tana Patents" d.o.o. iz Zagreba, kao i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Stevan Lilić, koji je, kako se navodi, u odnosima Crna Gora - Srbija često stajao na strani crnogorske vlasti.

U rad Instituta su uključeni i istoričar i sekretar projekata Ministarstva prosvete nauke i tehnološkog razvoja Srbije, Haris Dajč, kao i prof. Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, nekadašnji član Demokratske stranke i jedan od osnivača Liberalno demokratske partije Nikola Samardžić.

U timu Instituta je i ekspert za monetarnu i finansijsku politiku u Srbiji u Međunarodnom monetarnom fondu (MMF), Tiana Mitrović, kao i Selena Tasić (programske menadžerke u Institutu za javnu politiku), obe zaposlene u Vladi Republike Srbije.

U programskom timu sarađuje i nekadašnji savetnik Mila Đukanovića, Pavle Goranović, u čijoj biografiji, na sajtu Instituta, piše da je bio član Saveta Pokreta za nezavisnu Crnu Goru, od 2003. do 2010. savetnik za kulturu u vladi Đukanovića, a od 2011. godine i direktor Zavoda za školstvo.

Kao član programskog tima ove NVO, na sajtu se navodi i docent na Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju, Sehad Čekić, dok se u projektnom timu nalazi Danilo Vujanović koji radi u Agenciji za nadzor osiguranja, na poziciji višeg savetnika.

Jedan od ciljeva Instituta je, kako je navedeno, da "identifikuje potencijalne prijetnje društvenom napretku i predvidi probleme u budućnosti", kao i "promocija bezbjednosnih, političkih i ekonomskih prioriteta i prednosti u domenu pristupanja Crne Gore i ostalih država Zapadnog Balkana NATO savezu".

Osnovni motiv za osnivanje Instituta za javnu politiku je, kako piše na sajtu, zajednički stav osnivača da je regionu potrebna organizacija koja okuplja "politički neutralne eksperte iz različitih oblasti".

Ali, čak i laičkim pogledom na ono što Bebin Institut za javnu politiku radi, jasno je da on svoje prljave propagandne poslove za račun svojih nalogodavaca pokriva "projektima" političke i kvazipolitičke sadržine. najčešće, to su udvaračke sesije naklonjene širenju NATO pakta, odnosno srodnih evroatlanskih institucija. U prilog tome govore i teme "projekata" kojima se Institut bavi: "Crna Gora-NATO u medijima", "NATO model za mlade Crna Gora", "Simulacija Severnoatlanskog saveta za mlade", "Bolje razumevanje NATO integracija" i slično...Naravno, iza svega toga spava Bebina patološka strast prema intrigama, javnim olajavanjima, zaverama i i pljačkama. Naime, svaki detalj iz njegove biografije ukazuje da je opsednut vlašću, novcem i moćnim društvenim slojevima. Gde ima para i vlasti, tu je i Beba. Pa, ko bolje plati...Uz to ide i njegova spoljašnost: koliko god se trudio da izgleda ozbiljno i sugestivno, svaki njegov nastup izgleda kao ispoved revnosnog šefa sale, koji ne krije zavist dok priča o noćnim bahanalijama vodećih drugova i gospode.

U Registru nevladinih organizacija koji vodi MUP Crne Gore, Institut za javnu politiku Vladimira Popovića, registrovan je kao udruženje koje osnivaju domaća i strana lica. Sedište Instituta je u podgoričkom hotelu "Crna Gora".

U emisiji "Utisak nedelje", nakon koje je autorka Olja Bećković doslovno proterana sa TV B92, Vladimir Beba Popović se pohvalio da ima "intenzivne kontakte sa premijerom Aleksandrom Vučićem od kada je na vlasti".

Popović je naveo da su ti kontakti vezani pre svega za davanje saveta i mišljenja koje ima na osnovu rada Instituta za javnu politiku, koji je registrovan u Podogorici, a ima kancelariju u Beogradu, uskoro i u Ljubljani i Sarajevu, koji se bavi osnaživanjem kapaciteta u evrointegracijama. Između ostalog, Popović je tada rekao i ovo:

"...Ako me pitate koliko i kako se čujem i viđam sa Vučićem, nekada se viđamo dva-tri puta nedeljno, nekada jednom u 15 dana, nekada se čujemo po nekoliko puta dnevno, a nekada se ne čujemo ni po 20 dana", rekao je Popović odgovarajući na pitanje Olje Bećković da objasni kakvu ulogu i uticaj ima na Vladu Srbije i njenog premijera i od kada.

Popović je tom prilikom rekao i da su se kontakti sa Vučićem, koje održava od 2003-2004 godine pa do sada, "intenzivirali", kada je njegov Institut otvorio kancelariju u Beogradu, krajem 2012. godine i dodao: "...Moj institut se bavi poslovima koji su direktno vezani za rad vlade a to je intenzvianje, pojačavanje i osnaživanje procesa evroitnegracija. Vučić me je poslednji put zvao pre nekoliko dana da me pita da li mogu da prisustvujem nekom sastanku koji ima veze sa nekim njegovim putovanjem u Brisel. Ja sam došao na sastanak tema je bila šta smo mi uradili sa poglavljem 27 koji se tiče ekologija koje je to najkatastrofalnije poglavlje, a moj Institut radi neke projekte u vezi sa tim".

Zbog toga što ga je javno demaskirala i što ga je suočila sa činjenicom da je preko svog e-maila na više adresa prosledio video-klip pornografskog sadržaja, na kojem je, navodno, čelnica jedne crnogorske NVO, Vanja Ćalović, Popović se osvetio Olji Bećković. Ubrzo posle njegovog skandaloznog nastupa, na RTV B92, više nije bilo ni njene emisije. Popović je naložio Draganu Đilasu, bivšem gradonačelniku Beograda, ovejanom kriminalcu, da uslovi marketinške usluge Veranu Matiću.

U julu mesecu, 2014. godine, dnevni list "Blic" donosi tekst pod naslovom: "Kome još treba Beba?" u kome, između ostalog, piše da Vlada Srbije nema nikakav ugovor sa Vladimirom - Bebom Popovićem i sa njegovim Institutom za javnu politiku, niti Popović radi za Vladu.

Ipak, Popović demantuje "Blic" pa kaže tom prilikom: "...Vučić me je poslednji put zvao pre nekoliko dana da me pita da li mogu da prisustvujem nekom sastanku koji ima veze sa nekim njegovim putovanjem u Brisel. Ja sam došao na sastanak, tema je bila šta smo mi uradili, a ono o čemu razgovaramo je, recimo, poglavlje 27 koje se tiče ekologije, te koje je to najkatastrofalnije poglavlje, a moj Institut radi neke projekte u vezi sa tim..".

Ovo je potvrdila i bivša ministarka Anđelka Mihajlov, izjavom da je tačno da Institut za javnu politiku sa Vladom Srbije razgovara o pomoći pri pregovorima za poglavlje 27, te da je ona istaknuti saradnik te Bebine organizacije.

Kao šef Biroa za informisanje u Vladi Zorana Đinđića, Vladimir Beba Popović, razapeo je svoju obaveštajno-kriminalnu mrežu po medijima u Srbiji, što dokazuju i podaci sa sajta njegovog Instituta za javnu politiku, gde se među saradnicima i autorima pojavljuje i ime Ištvana Kaića, koga je javnost upamtila po prljavim tekstovima, a najprljaviji je pod naslovom "Treći metak Branke Prpe", koji je objavio u "Politici" sa punom zaštitom glavne urednice Ljiljane Smajlović, a za račun Vladimira Popovića.

Smajlovićeva je kasnije priznala da je na nju vršen pritisak iz SNS-a da objavljuje gadosti Ištvana Kaića...

Tekst je optuživao suprugu Slavka Ćuruvije, Branku Prpu, što nije potvrdila lažnu optužnicu, iza koje, očigledno, stoji Beba Popović. Ta lažna optužnica je podrazumevala da će i gospođa Prpa da optuži ''ubice'' Slavka Ćuruvije. Ali je ona potvrdila da optuženi službenik tajne policije nije pucao u Slavka, pored koga je ona bila u tom trenutku! Lažna optužnica se zasniva na iskazu Milorada Ulemeka Legije, osuđenog za ubistvo Zorana Đinđića, iza kojeg je, po svemu sudeći, stajao i Popović. Kaićevi tekstovi sablaznili su srpsku javnost, a reagovale su i organizacije iz Evrope, podržavši gospođu Prpu.

O tome je pisao i novinar "Vremena" Miloš Vasić, na Portalu Građanske Vojvodine, pod nadnaslovom Objavljotina Ištvana Kaića i sa naslovom "Studija slučaja"(14 April 2014).

Vasić o Ištvanu Kaiću i njegovom tekstu između ostalog piše:

"...Duboko sam uzdahnuo, sipao lozu, zapalio cigaretu i seo pred računar. Probao sam prvo Tanju da nagovorim da mi prepriča svojim rečima i s razumevanjem, ali me je odbila jer da se „TO prepričati ne dade". Preseli su mi i loza i cigarete (dve-tri). To se, dakle, zove 'Treći metak Branke Prpe', a napisao je Ištvan Kaić, na dobrih 15 hiljada slovnih znakova. Moj glavni urednik Žarković posle je napisao da bi od njega moglo nešto biti, ako nauči da piše kraće; uz dužno poštovanje za Žareta, ja bih izbacio ono 'krać'.

Ištvan Kaić, naime, ne ume da piše. Taj nedostatak uveliko pokušava da nadoknadi pakošću i pasjalukom; kanda mu se čini da javnost traži skandal i gadosti, a da su pamet, stil i organizacija teksta, kao i elementarna pristojnost tu suvišni. Treba ga razumeti: takva je moda, šta zna dete...

G. Kaića primetio sam pre nekoliko godina dok se trsio da se po svaku cenu ugura u pisane medije. Bio je podjednako pakostan, polupismen i konfuzan kao i sada - i dosadan do bola...

E, sad: pošto se dotični g. Kaić izvoleo potpisati kao 'saradnik Instituta za javnu politiku', neko je pozvao Bebu Popovića da ga pita jel' to istina. Beba se uredno ogradio, izjavio da on pojma nema i da ovaj Kaić za njih ne radi. Indikativno je da taj Institut nije osetio potrebu da kraćom noticom u Politici demantuje tvrdnju g. Kaića; otprilike ovako: ne, taj gospodin ne sarađuje s nama; i tačka, dalje ne treba. Taj Institut je operacija Bebe Popovića, koju je on zasejao u Podgorici, pa presadio i ovamo. Znajući čoveka, operacija je svakako komercijalno-marketinška i to je u redu: takav im je posao i molim. Znajući, opet, čoveka, ne mogu da poverujem da je spao na Ištvana Kaića; radio je Beba sa jačim, mnogo jačim, likovima. Bolje da se ogradi od njega što pre...".

Kako je Beko stvorio Bebu

Karijera Vladimira Bebe Popovića, spletkaroša, doušnika, distributera prljavog veša i učesnika velikih prevara i pljački, počela je, simbolično, na mutnim vodama reke Save. Ovaj bivši garderober i šef sale na brodu 'Savski galeb', provodio je dane i noći dočekujući i ispraćajući goste uz dubok naklon i još dublji uzdah, gledajući kako gospoda puna para ležerno troši i živi punim gasom. Svim silama se trudio da se nekima od njih približi i ponudi im svoje usluge.

To mu je i uspelo, kad je jedne kišne večeri na brod "Savski galeb" svratio Milan Beko, političar i biznismen. Popović tu priliku nikako nije mogao da propusti. Učinio je sve da se Beko na ovom usidrenom brodu oseća kao da je na nekoj mediteranskoj jahti...

Nije dugo prošlo, Beko ga je pozvao da radi u njegovoj PR agenciji Spektra. Tako je stvorena prilika da Beba aktivira sve svoje skrivene i neskrivene ambicije i da ubrzano pretrči put od garderobera i šefa sale do batlera važnih ličnosti i, konačno, šefa presbiroa Vlade Srbije i čoveka koji je zapečatio sudbinu Zorana Đinđića.

U vreme "ranih radova", Popović je bio neka vrsta religioznog fanatika. Aleksandar Tijanić je govorio za njega da je "više puta poljubio mitropolita Amfilohija u ruku, nego što je pogledao Zorana Đinđića u oči". Sakupljao je ikone i crkvene predmete. Bio je i član Krunskog saveta Karađorđevića, jednog od pet savetodavnih tela dvora, koji je organizovao prvu posetu kralja pretendenta na presto, Aleksandra. Beba je bio zadužen za organizaciju njegovog dolaska, sinhronizaciju...Tada je prezirao politiku. Nije bio član nijedne stranke.

U to doba, Milan Beko uvozi deficitarnu robu - gume, naftu, deterdžent i drugu robu, a sve te poslove vodi Vladimir Beba Popović. Mešetareći dok je država bila pod sankcijama, uz pomoć Milana Beka, Beba je zaradio svoj prvi milion ondašnjih maraka. Kada je video da novac leži u vlasti, a kako je Sloba slabio, ponovo se okrenuo Zoranu. Odrekao se i crkve i kralja. Počeo da radi izborne kampanje DS-a, kao tehničko lice. Crkvu mu je zamenio DS, a kralja - Đinđić.

U tipično otomanskom maniru ("Sultan Đinđić, Veliki vezir Beba, paše i subaše, harem i blagajna..."), počelo je "demokratsko" rušenje svih institucija i vladavina medijskim zastrašivanje. Veliki vezir, Vladimir Beba Popović, počinje da nezavisno upravlja medijima, javnom i tajnom policijom i tužilaštvima, ali i da lično uspostavlja kontakte sa stranim obaveštajnim službama, ambasadorima, sa podzemljem...

U događajima koji su usledili posle toga, a koji su javnosti dobro poznati, rođen je ovaj doušnički Frankeštajn koji i sada hara na relaciji Podgorica-Beograd, ali i šire po regionu kad zatreba...

Afera sa Kolindom

Očigledno je da Vladimir Beba Popović po istom receptu, iz vremena Biroa za informisanje, i danas vlada medijima u Srbiji. Nabrajanje svih njegovih skandala iziskuje napore... Spsiak srpskih novinara i medija koje je tužio, i dobio sporove, impresivan je. Sudije su pažljivo birane, a postavljene su u vreme mandata Vladana Batića, bivšeg ministra parvde, koji je bio Bebin prijatelj.

Za direktora Politike postavljena je, na njegov zahtev, Nina Samardžić, supruga Nikole Samardžića, koji je desna ruka Bebe Popovića. Tako Politika danas ima dva direktora - Miru Glišić i Ninu Samardžić! Naravno, Nina je došla kao cenzor, da osim Smajlovićeve, navija i druge novinare da veličaju nedela Aleksandra Vučića.

Vladimir Popović uređuje programe TV Pink-a, Peconijeve Hepy televizije, rukovodi Draganom J. Vučićevićem, kao besnim psom, koji preko Informera seje mržnju prema Vučićevim neprijateljima. Jedan od Popovićevih skandala, zbog kojih su Vučiću protektori Kirbi i Devenport zavrnuli ruke je i objavljivanje skandaloznih obnaženih fotografija na kojima je predstavljena hrvatska predsednica. Fotografije su, ispostavilo se, bile lažne, ili je Vučićeviću tako rečeno , i da mora javno da saopšti da su lažne.

Popović je poveo i kampanju protiv dodele nagrade Istraživačkoj mreži BIRN, koja je u jednom tekst opisala korupciju, u kojoj je učestvovao Vučićev brat Andrej. Iz evropskih institucija BIRN je podržan punim glasom. U tu kampanju Popović je uvukao i Ljiljanu Smajlović, koja je, tvrde njeni prijatelji, plakala od straha, ali je napala BIRN.

Na spisku napada kojima je želeo da zatamni Srbiju je i Magazin Tabloid. Popović je osmislio akciju da se zatvori štamparija u Novom Sadu, koja je štampala Tabloid. Potom je zabranjeno štampariji APM Print da dalje štampa magazin, a kada smo dobili ''azil'' u Crnoj Gori, Popović je lajao iz sve snage. Počeli su da nas zaustavljaju na carini, a potom su i distributivne mreže odbijale da prodaju Tabloid. Morali smo privremenim merama suda da novinu vratimo na kioske.

Ipak, najsramnija Popovićeva akcija je uperena na rušenje Zaštitnika građana Saše Jankovića, koji je, pored Poverenika za informacije, jedina nezavisna, ustavna institucija.

Grobar svih političara

Kampanja koju je Popović osmislio, i još je vodi, dovela je do žestoke reakcije iz Brisela i Ujedinjenih nacija. Vučiću je, takoreći, zaprećeno, da gospodina Jankovića ostavi na miru, što je on i obećao, ali Beba ne miruje. Po istoj matrici, po kojoj je Đinđića izveo pred ubice, Popović to priprema i Vučiću. Njegova je ideja da Vučić stalno priča kako će biti ubijen. Po Bebinim uputstvima izmišljaju se atentati, kao što ih je prizivao na Đinđića, sve dok ga on nije oterao iz Vlade Srbije i zabranio mu ulazak.

Zahvaljujući krevetskim vezama Bebe i Ružice Đinđić, Popović se, istog dana, kada je ubijen Đinđić, uključio u akciju. On i Čeda Jovanović su smislili zloglasnu akciju "Sablja" u kojoj je uhapšeno 13.000 ljudi pod optužbom da su ''opasni po bezbednost zemlje''. Kada je Ustavni sud Srbije hapšenja proglasio neustavnim, nekoliko utamničenih je tužilo Republiku Srbiju. Iz budžeta je plaćeno na desetinu miliona evra odštete. Vladimir Beba Popović za ovo zlodelo nije izveden pred sud, ali ga je Koštuničina Vlada odvojila od institucija i medija.

Pre dve nedelje, Aleksandar Vučić je viđen u Beču. Više ne ide u Podgoricu, već se sa Bebom viđa u Beču. Beba traži novac. Velike pare. I Vučić mu daje bespogovorno milione evra poreskih obveznika. Za dovođenje bande Tonija Blera u Vladu, Vučić je, tvrde obaveštajni krugovi u Srbiji, platio Popoviću pet miliona evra! Svakodnevno, Popović vešto sapliće Vučića, svojim osmišljenim kampanjama davljenja srpskih medija i institucija. Svi to vide, osim Vučića. Njemu treba da se nacrta.

Putevi i prečice Jude iz Jagodine

Otac, deda i pradeda Vladimira Bebe Popovića, kao i njihovi očevi, rođeni su u podgoričkom naselju Momišići. Njegov otac je poslednja generacija koja je tu rođena. Posle 1944. godine proterani su iz Crne Gore, pa su se raselili po Srbiji.

Popovićev deda, pre Drugog svetskog rata je bio direktor podgoričkog Monopola duvana. Školski drug njegovog dede, bio je Blažo Jovanović, narodni heroj i vođa partizanskog pokreta u Crnoj Gori.

Nakon rata, 1944. godine, na sudskom procesu, Jovanović je optužio Popovića za saradnju sa okupatorom, ali i za pljačku sa pozicije direktora Monopola duvana. Osuđen je na smrt, ali kazna nije izvršena već je njegova porodica proterana iz Podgorice. Kasnije je presuda preinačena na 20 godina robije, od kojih je odležao 14. Na dan kada je Vladimir Popović rođen - 3. oktobra, njegov deda je bio oslobođen, ali je pečat izdajništva ostao.

Inače, Vladimir Popović Beba je rođen 1957. godine u Jagodini. Sin je oca Bore i majke Cvete. Nadimak Beba dao mu je stariji brat Ilija, koji je preminuo pre dvadesetak godina. Njegov otac Bora Popović se u Jagodinu doselio odmah po otvaranju Fabrike kablova. Ubrzo je upoznao Cvetu Mirković, kasnije suprugu, koja je takođe radila u fabrici. Oženio se njome, dobio sinove Iliju i Vladimira. Bora je završio zagrebačku Visoku školu za spoljnu trgovinu i postao šef predstavništva Fabrike kablova u Rusiji. Bio je veoma popularan među Jagodincima, koji su mu dali nadimak Grof, jer se uvek oblačio moderno i svirao trubu u tadašnjem gradskom orkestru. I on je proveo nekoliko meseci u zatvoru, ali mu krivica za mahinacije nikada nije dokazana.

Bebin stariji brat Ilija je u mladosti oboleo. Umro je u sirotištu Pčelica kod Kragujevca. Beba se stideo retardiranog brata, udarao mu je čvrge i zabranjivao mu da mu se pred decom obraća. Plašio se da ima decu, pravdajući se Biljani Kovačević Vučo, u trenucima kada je bio našmrkan kokainom, da se plaši da mu potomstvo ne liči na brata Iliju.

Vladimir Beba Popović je proveo mladost u Jagodini, ali u rodno mesta posle mature više nikada nije došao, niti je dolazio na proslave godišnjica, iako su ga zvali. Još dok je studirao, nikada nije govorio da je iz Jagodine, već da je iz Beograda, a voleo je i da se predstavlja da je znatno stariji.

Da li je Vladimir Popović lakirana bubašvaba, ili pas koji ubija gospodare, (Pr)osudite sami.

A 1. Beba učestvovao u pranju 400 miliona dolara

Bivši savetnik pokojnog premijera Srbije Zorana Đinđića, Nikola Sandulović, u jednom od svojih obraćanja javnosti, ukazao je na činjenicu da se Vladimir Beba Popović pokazao kao "grobar svih političara", te da je najbolji primer za to ubistvo Zorana Đinđića. Sandulović je skrenuo pažnju i na to da je Popović glavna kopča između Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića, naglašavajući da je taj "savez" sklopljen iz ličnih a ne državnih ili ideoloških interesa.

Sandulović tvrdi i da je Popović doveden u Crnu Goru kako bi montirao afere, i dodaje da je Popović taj koji je najveći manipulator istinom:

"...To je osoba koja se, služeći se lažnim predstavljanjima o svojoj važnosti u inostranstvu, infiltrirala i približila organima vlasti, sa jednim jasnim i određenim ciljem - ličnim bogaćenjem, stvaranjem afera, urušavanjem društvenih vrednosti kao i ličnim zalaganjem za odvajanje Crne Gore od Srbije. Na žalost će se, kako Đukanović tako i Vučić, kasno uveriti u pogubnost druženja i pravljenja poslovnih aranžmana sa Vladimirom Bebom Popovićem...

...Seme zla i razdora kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori je zapravo ovaj jedan, mogu slobodno da kažem, priučeni i nesvršeni kelner. Ako su Srbija i Crna Gora spale na savete jednog takvog nazovi-čoveka, onda nije ni čudo dokle smo svi zajedno došli. Naša služba u Republikanskoj partiji koja se bavi posebno mahinacijama Vladimira Bebe Popovića ima saznanja da je bio umešan kako u kiparsko pranje novca, tako i sa kompromitujućim čekovima Federal Reserve Bank u iznosu od oko 400 miliona dolara. Prateću dokumentaciju povodom tog slučaja smo već prosledili EU i direktno Americi...".

A 2. Da se ne zaboravi: šta je pisao Aleksandar Tijanić o Vladimiru Bebi Popoviću, 14. oktobra 2004. godine

Ukrštanje ćurana, mafije i gela za kosu

Ko je danas nekadašnji Bog iz Jagodine? Šta može? Šta ume? Čime će se baviti do kraja svog bednog života?Ima jedna beba iz Jagodine sa lojem u kosi. Poseduje koaliciono lice Hitlera, Tuđmana i Ksenije Pajčin. Rođena majka vezivala je bebi portiklu na vrh glave i hranila ga ispod. Ni ona nije mogla da ga gleda! Znala je, jadna, šta je rodila. Kad takvo stvorenje danas, u razgovoru za strane novine, tvrdi da su bez greha samo Kofi Anan i on, a znamo da je gnječio Srbiju kao da joj nije rod, takav poremećaj mora da je rezultat obrnute evolucije. On hoće ponovo da postane majmun! Ko sam ja da ga u tome sprečavam?

No, nije problem što ćuran hoće da bude majmun. I to drekavac. Ili ništa! Problem je što on oličava soj humanoida u čijem je prisustvu neučtivo biti normalan. Recimo, da sad ustane, Đinđić bi reprizno šutnuo u dupe Lakiranu Bubašvabu. Odavde do Beča. Ne zbog toga što je Ćuran, metaforično, njemu odrubio glavu. Što je pripremio njegovo streljanje. Degažirao bi ga zbog ponovljenih laži da je Đinđić, posle smrti, primio natrag čoveka kojeg se za života javno odrekao. Fuj. Kakav skot. Kakav vudu spektakl prizivanja duha za svedoka.

Šta drugo da radi ovako odbačen, poražen. Nikom potreban, svakom teret. Bivši čovek. Karikatura negdašnjeg silnika. Ostala je samo strašna količina nesreće koja se odmara u mozgu ovog Jagodinca. Tu nesreću, ludački ambiciozno, hoće ponovo da prostre iznad Srbije. Zaludna posla neizlečivo nečastivog.

Batlerska duša

Briga mene koliko je kose presadio. S kojeg mesta je uzimao pelcer i kaleme i zašto je sada đubri lojem. Ne smeta mi što je konobar. Nisam ja šef sale pa da gledam šta krade. Ne istražujem je li za milione švercovao naftu iz Makedonije. Priznajem kad pogrešim. Recimo, niko ga u Srbiji ne pomene sem ovako: "Ona pička, beba", "Ona pička od bebe". Mišljah, biće da je promenio pol, ne bi li bio sam svoja žena. Sa ovakvom sujetom samo on zaslužuje sebe onu. Nisam se obazirao na ogovaranja da Lakirana Bubašvaba za 13 godina slobizma nije dala jednu jedinu javnu izjavu protiv Miloševića. Ne postoji. Nema. Ali, otkad je Sloba pao, Ćuran mu junački jeba' mater.

Nijednom nisam proveravao kako se Lakirana Bubašvaba obogatila u vreme slobizma. Pa cela Srbija zna da je u taj vakat samo DB davao licencu za bogaćenje. Morao si biti ili doušnik ili politički partner vladajućih. Ili oboje. Izgleda da je Ćuran kontradiktorna ličnost. Emocionalna opozicija. Ali, finansijski, vlast. Zato se ne upuštam u glasine po Jagodini da je njegov brat pametniji deo tandema. Ali zbog zavičajnog akcenta nikada nije bio u gostima kod brata koji je odjednom postao rođeni Beograđanin od svog punoletstva. Briga me i ne čini mi se važnim kad, ritualno, Beba popravlja kosu Đinđiću, čisti mu revere i pred svima mazno kaže, kao da je Ašok Murti: "Bože, Zoki, toliko puta sam te molio da ne oblačiš tu košulju uz takvo odelo".

Batlerska duša. Isto to je radio dvojici pre Đinđića. Bio bi idealan da vodi, sa Snežanom Dakić, emisiju "U trendu".

Ne verujem da je Ćuran pretio poznatom i bogatom Srbinu tražeći da od njega kupi kompaniju za trista miliona. Ako voli da bude živ. Prazna je priča i da je već imao strane kupce za tri puta više para. Nije on takav čovek.

Još manje verujem da je baš on, uz pomoć Čede, srušio docniji plan Živkovića o prodaji te iste kompanije. Zna se ko ima pravo na proviziju. Ovo je uređena država. Ne mogu, bez ograde, da prihvatim novinarske bajke da je nogama otvarao vrata tri televizije i uređivao ih telefonom. Naravno, je l' da, nije psovao Sušu i pretio ubistvom jednom bivšem novinaru. Ne verujem, takođe, analitičarima kako Vrhovnom medijskom Inkvizitoru niko nije smeo da objavi sliku niti da ga pomene punih šest meseci?!

Ne smeta meni njegovo mucanje. Tako je počeo i Demosten. Uz aneks da Grk nije mucao u mislima. Šta fali tračarijama da je Ćuran sa Malim jazavičarskim Gebelsom uređivao dve stranice fašističkog dnevnog listića iz Podgorice. Sem da su tračevi tačni. Koještarije su priče o njegovim odelima i cipelama. On zna zašto svoju strukturu mora da prekrije bogatim ruhom. Problem je što svi to znamo. Još gora stvar su gradska šaputanja da Ćuran ima omiljeni vibrator. Ali ne za partnerku već za autokljukanje. Jebi ga, ovo su moderna vremena.

Ima i on pravo na hobi. Nije moja stvar što na slikama pozira odlučno muški. Otprilike, kao Naomi Kembel. Ne tragam za glasinama - ko je umesto njega polagao ispite. Ne zameram ni što ima rožnate dlanove. To ukazuje na poreklo od roda papkara. U demokratskoj Srbiji svako može da bira pretke. Njegova je stvar što njegovi gospodari nisu videli koliko ih mrzi. Valjalo je blagovremeno prepoznali ovcu prerušenu u ovcu. Tačno je da ponekad nostalgično mislim o vremenima kad je Ćuran pravio Zoranu, Miši Beku i meni najbolje sendviče u gradu. Za nagradu, kada smo nas trojica razgovarali o politici, nismo ga puštali u sobu. Izuzetak, samo da unese savesno i pedantno naoštrene olovke. Baš sam sa jednom takvom olovkom ispisao Zoranu slogan "Pošteno".

Za sve ovo ima deset živih svedoka.

Ali, sve su to koještarije. Stvari nižeg reda. Komika. Odbijam da se bavim onim što Ćuran jeste. To je njegov usud. Njegov sam smrtni i doživotni neprijatelj zbog onoga što je, kao Čovek broj Dva, radio u politici. Dok mogu, goniću ga zbog toga. Zbog tri državna udara koja je predvodio ili u njima učestvovao. Tu se videlo šta sve on jeste.

Prvi državni udar: privatna grupa preuzima kontrolu nad Demokratskom strankom i DOS-om. Ćuran je zvanično prvi čovek i ideolog te bande. U sveukupnoj oficijelnoj hijerarhiji moći odmah iza vođe. Drugi državni udar: raskid Koštunice i Đinđića. Taj razlaz jeste politički, ali u biti on predstavlja akt unutrašnje okupacije Srbije od strane privatne bande. Cilj: nesmetano poslovanje sa mafijom, distribucija donacija, uvoz roba i mašina, privatizacija, poslovni prostori. Đinđić pokriva politiku, ali sve konce tokova novca, policije, mafije, medija drži Lakirana Bubašvaba. Ćuran postaje gospodar života i smrti u Srbiji. Neki su platili glavom što nisu u takav poredak moći verovali. Drugi su samo oteti i otkupljeni.

Koštunica je takvom planu predstavljao neprelaznu prepreku. Ne možeš da ga kupiš. Ne možeš da ga zaobiđeš. Ne smeš da ga ubiješ. Tada, birajući između novca i mafije, sa jedne, i legalnosti i parlamentarne većine, sa druge strane, banda je nemilosrdno izvela puč u parlamentu, vladi i DOS-u. Koordinator cele akcije - Ćuran. Srpska vlada tada postaje emisija Džerija Springera. Sve bolesnik do bolesnika. Mafija postaje partner državi. Krhke institucije su razbijene. Vlast i moć isisani su iz legalnih tokova i predati u ruke bandi koja crta sudbine ljudi i broji novac. Sve postaje zavisno od volje petorice. Takav sistem - demokratski totalitarizam nikada u istoriji Evrope nije, pre ovoga, napravljen. Strani ambasadori cinično kažu da su, birajući između lopova i nacionalista, izabrali lopove za partnere. Ostalo je istorija.

Đinđiću nije bilo spasa od časa kad je Lakirana Bubašvaba postala zaštitni znak, simbol, čuvar pečata i trezora njegove politike. Najpre su okupirani mediji počeli da gunđaju, onda Demokratska stranka, građani, stranci, DOS, biznismeni. Umesto da se sam povuče, Ćuran je zategao omču oko Zoranovog vrata. Preostalo je samo da se izmakne hoklica. Tako je ovaj skot odredio političku i ličnu sudbinu čoveka u kojeg se glasno zaklinjao i još glasnije ridao na grobu. Tragično je što nekoliko meseci pred sudar sa sudbinom Đinđić shvata kakvu mu štetu nanosi Jagodinac i kakve su njegove prave namere. Tada ga Zoran isključuje sa svih funkcija. Uključivši i onu glavnu, svog prijatelja i batlera.

Sve je bilo kasno. Ovo stvorenje, dobitna kombinacija sadiste i mazohiste, izolovao je Đinđića, osamio ga i ostavio bez ozbiljnih političkih saveznika. Sejao je oko sebe mržnju. Dobijao je gnev. Đubrio je Srbiju gramzivošću. Odgovor je bio prezir. Polivao je zemlju spletkama. Stigao je otpor normalnih ljudi. Na svom vrhuncu, stigao ga je kraj. Nije pomogao ni Treći državni udar, posle tragičnog streljanja Đinđića. Ćuran, smenjen Đinđićevom voljom, naprasno se pojavljuje u Beogradu i preuzima svu moć u vladi. Praktično vodi akciju u kojoj se hapsi oko 15.000 ljudi, suspenduju zakoni, uništava svaka građanska i medijska sloboda.

Sadistički uživa u hapšenjima, bestijalno ih najavljuje. Mene hapsi preko "Politike". Šta je to što je policija saznala posle likvidacije premijera a nije znala za njegovog života? Koga od optuženih nisu poznavali? Ko nije dolazio u vladu ili na viski oko bazena?

Privatna grupa lopuža, kao centralni organ sistema, uništava konkurenciju u obliku jedne mafije, mahom sve njihovi bivši partneri, što za svoj račun, što za račun "svoje" mafije. Vanredno stanje jedino je u kojem se osećaju sigurno, u kojem niko ne sme da ih pita "Zašto rade to što rade" i "Što to nisu ranije radili"?

Nindže sa maskama i heklerima čekaju njihov mig. A što sve to nije moglo ranije? Kome sve nije odgovaralo da Đinđić ostane živ? Ko se nije složio da bude izbačen iz poslova, udaljen od moći i od kase? Ko? Koji je to među njima verovao da je on stvorio Đinđića? Da je on glavni čovek ovog režima, a ne premijer. Da se bez premijera može, ali bez njega ne. Pa ko živ, a ko mrtav.

Na čelu gigantske mašinerije laži i halucinacija, opijen od moći, bolestan od sujete, tragikomični megaloman, duboko nesrećan zbog sopstvene nesigurnosti, beba ulazi u kliničku fazu finalne političke bolesti. Srbi počinju da pričaju i to je bio kraj. Osnovno pitanje - kakav je to lek dugovati svoje zdravlje bolesti? Zar smo prošli kroz ove decenije, kroz ratove i atentate, kroz bombardovanja i nadanja, kroz žrtve i teror, sve to da bi ovaj Crnogorac, kako sad sebe naziva (misleći da će se to dopasti Milu), vladao Srbijom? Za normalne, to je uvreda ravna Kosovu. Srbi, koji ne pripadaju ovom bolesnom, poremećenom bratstvu otimača, razbili su nosioce kovčega - sem jednog koji svojom voljom nikada nije ni bio član njihovog bratstva, uništili grupu koja je Srbiju uzela za taoca i odrubila joj glavu. To je najpre uradila sama Demokratska stranka, familija pokojnog premijera, mediji, a onda i vaskoliko srpstvo. Svi su shvatili da je spodoba samo fabrika tuđih nesreća. Da luči propast svemu što dotakne i svakome koga sretne.

Napolje, skote, marš, pizdo!

Ćuran je sa sobom povukao ne samo Đinđića. Ne samo DOS. Ne samo vladu Srbije. Ne samo pet godina života Srbiji. Gotovo je uništio stranku držeći je pod prinudnom upravom. Još gore. Da je potrajao, bio bi na pragu uspešnog projekta da ovde uništi svaku NORMALNOST. Da zarazi ovaj svet svojom bolešću. Da ljudi poveruju kako jeste moguće da takav mitoman bude najmoćniji čovek Srbije. Da je moguće napraviti državu od bilborda i mafije. Da ponovimo ono što smo smatrali prošlim. Samo ovaj put pod parolama "demokratija" i "Evropa". Ali, Srbija jeste čudo. Stigao je odgovor nacije. Presuda je bilo jednostavna. Ćuran je, po drugi put za godinu dana, najuren. Učtivo je rečeno. Napolje, skote! Marš, pizdo! Gubi se, razbojniče!

Ova beda danas, to vam je prava dimenzija Lakirane Bubašvabe. Sad se vidi da Ćuran ne funkcioniše bez gazde. Ko je danas nekadašnji Bog iz Jagodine? Šta može? Šta ume? Čime će se baviti do kraja svog bednog života?

Vibratorom. Lajanjem. Očajem. Kuknjavom. Neka crkne u svom jedu, čemeru i bolu. Neka se uguši, skot, od sopstvenog splina. Ovako znojav, debeo i neobrazovan - a još iz Podujeva, nisam uradio bogzna šta u srpskom novinarstvu. Ali, jedno je moje. Ja sam Ćuranu medijski otkinuo glavu! A on je Zorana koštao života.

Ja sam njemu strgao tu masku da Srbi vide kako taj čovek nema lice. Ni ono iza lica. Da vide i zapamte i oni malobrojni koji su verovali da najomraženija beba decenije može biti išta više od ovoga. U politici - slepac. U moralu - pokvarenjak. U ekonomiji - haračlija. U biznisu - mafijaš. U životu - skot. U mentalitetu - skorojević. U strukturi - nitkov. U genetici - nedovršen čovek.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane