Natrag

Postdemokratija

Levaci kao desničari

Prošlo je vreme kad smo svi bili po malo socijalisti, jer je i srce na levoj strani. Nismo ni danas svi postali desničari zato što je zavladala filozofija - desna ruka levi džep. Postoje, kao i uvek, samo pametni ljudi i budale, čestiti i protuve. I na levom i na desnom centru, dok prava levica i desnica zapravo ne postoje. Sve se to pobrkalo u glavama ljudi koji se bave politikom, koji bi da budu i Tito i Knez Miloš u isto vreme. Takva nam je i država, pola riba, pola devojka, pa nije ni čudo što mnogi misle da to znači riba za večeru, a devojka za dezert, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

Piše: Mile Isakov

Francuski predsednik posle Prvog svetskog rata, Aleksandar Milran, izrekao je jedared definiciju, kako ljudi koji u mladosti nisu bili levičari nemaju srca, a oni koji u starijem dobu ne postanu desničari nemaju pameti. Mada meni lično baš nije naklonjena, jer svrstava me u onu drugu grupu zatucanih budala, ipak mi prija ta kauzalnost, jer po jednom mogućem tumačenju to bi moglo da znači da sam još uvek mlad. A i zgodan je povod za različita filozofiranja na temu savremene levice koje nema, i desnice, koja se nosi ove sezone. Posebno je zanimljivo pitanje, ako taj razvojni put nekakva zakonitost, kako onda mladi u Srbiji odmah bivaju desničari?

I samom Milranu, moglo bi se postaviti pitanje koliko je pameti sa godinama stekla njegova Francuska Republika, kada i posle dva veka od Revolucije, za predsednika bira levičara. Ili, zašto se na vlasti mnogo brže stari, kao dotični Fransoa Oland, koji je za samo nekoliko godina boravka u predsedničkoj palati ipak postao desničar, što mu nije polazilo za rukom za šezdeset godina života običnog smrtnika. A moglo bi se pitanje postaviti i drugačije, da li je i pre toga, uopšte bio levičar, s obzirom na tradicionalne podele na levicu, kojoj se priklanja sirotinja, odnosno desnicu, u kojoj dominiraju bogatiji slojevi društva.

Ali, neka sa time glavu razbijaju Francuzi, mene ovom prilikom zanima naš srpski fenomen, kad mladi ljudi, odmah na početku svog političkog angažmana, kad još nisu okusili ni rad, ni vlast, ni velike pare, bivaju desničarske orijentacije. Da li to znači da su nove generacije pametnije ili potpuno bezdušne. Ili samo da, rastući u surovim komercijalnim vremenima, pragmatično biraju kraći put do uspeha. Jer, rezonujući strogo racionalno, zašto ne bi preskočili taj razvojni put, ako se na kraju svakako završava na desnici. Zašto da budu proleteri i čekaju da im sa godinama dođe iz dupeta u glavu, zašto ne bi odmah pripadali svetu bogatih i uspešnih? Zaista zašto da ne, ako je to moguće? Ali, da li je? Da li je moguće postati deda, a da se prethodno ne bude roditelj? Da li se može postati doktor nauka, bez završene srednje škole i fakulteta?

Dobro de, kod nas može svašta, ali to su ipak izuzeci. Doduše učestali, ali ipak izuzeci. I ne samo kod nas, nego generalno u ovom novom svetu, u kojem para vrti i gde burgija neće, može se kupiti i dete i diploma i popularnost i sve što poželiš, samo treba imati para. A gde su pare? Pa kod desnice. Znači, to je onda logika, pridružiš se desnici i eto love.

Svi hrle u kapitalizam, verujući da će odmah biti kapitalisti. Kao da u kapitalizmu nema radnika. Mnogi se nadaju i bogatom nasledstvu i zato su postali desničari, jer je to bio i njihov bogati deda dok mu komunisti nisu oduzeli sve što je stekao poštenim radom svojih slugu. A neki se prosto uzdaju u Američki san, o kojem sve znaju iz filmova i reklama, samo ne da je taj proces pretvaranja beskućnika preko noći u bogataše uglavnom završen, kao što je završena darvinova evolucija, pa vekovima niko nije video da je neki majmun postao čovek.

Doduše, može se i danas poneko iznenada i naglo obogatiti, ali to je toliko retka pojava da se može smatrati statističkom greškom u klasnoj evoluciji. Većina u kapitalizam ulazi i ostaje na nivou lumpen proleterijata, a to znači dronjak od radničke klase koja odumire. Podizanjem kredita stvaraju privid izobilja, a zapravo su robovi hipoteka na manje ili više luksuzne kuće i automobile. Moraju da ćute i rade sve što im se kaže jer znaju da ako kojim slučajem prestanu da funkcionišu kao podmazani šrafić u toj mašineriji, dobijaju otkaz, pa se iz Američkog sna se probude na ulici bez igde ičega. To je kapitalizam koji predvodi i brani desnica.

Da, pare su kod desnice, koja je i postala desnica zato da bi sačuvala ono što je namlatila. Ali, zašto bi ona to sa nekim delila? Ima li načina da se oni koji su ceo vek otimali, dobrovoljno, bez prinude odreknu krvavo stečenog bogatstva? Imaju li mladi moć i silu da ih na to nateraju? Nemaju. Dakle, moraju na silu oteti sve ono što je opljačkano od naroda, sve što je nelegalno i nezasluženo stečeno. Nema ništa na lepe oči, na ideološku bliskost. Sve što je oteto na silu, na silu se mora i vratiti. A to je opet nekakva revolucija. Revolucija, međutim, ne mora obavezno biti levičarska rabota, ne mora biti uopšte ideološka, pa čak ni revolucionarna.

Istorija pamti i buržoaske revolucije. Najpoznatija je svakako Francuska revolucija 1789, koja je, zanimljivo, počela masovnim protestima baš 5. i 6. Oktobra. Dakle, posle petog, dogodio se i šesti oktobar, a trajala je deset godina, a ne samo jedan dan kao kod nas. Sve je počelo padom Bastilje, pa je taj maleni zatvor postao univerzalnim simbolom borbe za slobodu, mada je oslobođeno samo sedam robijaša. Četiri lopova, dva umobolna i jedan aristokrata uhapšen na zahtev familije zbog navodnih seksualnih perverzija.

Još zanimljiviji je bio osmi zatvorenik Bastilje, samo nekoliko dana ranije premešten u umobolnu bolnicu, čuveni Markiz de Sad, koji je ceo život proveo po zatvorima i ludnicama, zbog svog bludnog života i književnog razobličavanja mračnih strana čovekove prirode. Ali, nije Bastilja napadnuta ni zbog njega, ni zbog ostalih pritvorenika, nego zbog ogromne količine baruta koji je čuvan u tom zatvoru, kojih su pobesnele mase htele da se dokopaju, sadistički nabijajući glavu upravnika zatvora na kolac.

Prema tome, gospodo novi klinci, morate podići revoluciju, morate se boriti i izboriti, za novi red stvari, za novi poredak. Morate početi od početka, ma kako se to nazivalo i ideološki definisalo.

Dve su stvari, koliko ja vidim, neophodne za novu revoluciju bez sadizma, dakle demokratskim sredstvima: 1. Opšta lustracija, svih koji su u politici deset i više godina, i 2., Zakon o poreklu imovine, kojim bi bilo oduzeta sva imovina pojedinaca kojoj ne mogu da dokažu poreklo.

Prvo, da bi se sa političke scene uklonili sve korumpirane bitange, koje su uvele praksu da ne zna leva šta radi desna, a drugo zato da bi se uspostavila ravnoteža između levog i desnog džepa.

Kad se to obavi i uspostavi novi red stvari, onda postanite konzervativni u nameri da se taj pravedniji poredak konzervira i trajno očuva. Inače, šta kao desnica konzervirate, odnosno, čuvate sad. Koji red stvari, koje vrednosti? Osiromašeno građanstvo i bogate prevarante, korupciju, razbijeno i dezorijentisano pravosuđe, degradirano obrazovanje i zdravstvo, poniženu kulturu.

Evo, na primer, drug Vulin je preko noći postao desničar, a da toga ni sam nije svestan. I neće da podnese ostavku, mada je uhvaćen u pokušaju ozbiljne pljačke državnih para namenjenih humanitarnoj pomoći hendikepiranim, starim i bolesnim. Ima li šta ružnije i tužnije.

A dok je bio levičar, samo pre par godina, 'ladno je podneo ostavku, zbog neslaganja sa Briselskim sporazumom, o predaji Kosova. Dobro, posle je odustao, kad mu premijer nije prihvatio neopozivu ostavku, mada sam ja kao ostareli levičar mislio da je neopoziva ostavka neopoziva. Biće da je gos'n Vulin, upravo u tom trenutku, premetnuo verom, pa se od levičara, preobratio u desnicu. Ali, ostao levak. Naravno, nije on jedini, on je samo najsvežiji, okasneli preletač. Mnogo je levičara pre njega, promenilo dres i počelo da se krsti i levom i desnom, čim su namirisali vlast i lovu. To, naravno, ne služi na čast ni levici, ali bogami ni desnici, koja ih takve regrutuje ili makar samo prima u svoje redove. Zato se ovde više ni ne zna šta je levo, a šta desno. Ne postoji ni prava levica, ni desnica.

Mutivode, i sa jednog i drugog krila, zamutile su i te pojmove. Postoje samo pojedini levičari i nešto više desničara, a i među jednima i drugima ima čestitih i časnih ljudi, spremnih da svoje interese podrede opštim, odnosno interesima društva. Ne naroda i države, jer takvi interesi ni ne postoje. Narod čine ljudi sa mnogo različitih interesa, a ni država ne bi trebalo da ima neki svoj poseban interes, jer ona postoji samo zbog interesa njenih građana. Znači, svi koji se kunu u narod i državu, lažu. Svi koji govore da se bore za interese svog naroda i države, lažni su nacionalisti i lažne patriote. Lažna desnica. Baš kao gos'n drug Vulin, koji je kao levičar bio ratoborni nacionalista, a sad kao desničar je navodno mirotvorac i humanista.

Ništa nisu bolji ni drugi samoproglašeni levičari. Ni Dačić, Ljajić i Krkobabić, koji glasaju za eksploatatoriski zakon o radu, ni Tadić i Pajtić, koji glasaju protiv njega samo zato što su opozicija, a ne zbog radnika, jer ni ne znaju šta znači radom zaraditi 'lebac. A tek desničari. kao što su školovani Stefanović i nepismeni Gašić, koji misle da je Zaštitnik građana opasni levičar pošto su veštačenjem utvrdili da u vitrini drži pištolj i pendrek za levoruke.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane