Natrag

Dan pobede

Šta je pokazalo obeležavanje 70. godišnjice pobede nad fašističkom Nemačkom

Dan suza radosnica

Od oštre osude do nekritičkog uzbuđenja - takve su ocene javnog mnenja povodom svečanosti održanih u Moskvi u sklopu obeležavanja Dana pobede, 9. maja. Neki političari videli su u vojnoj paradi na Crvenom trgu ugrožavanje mira, drugi - garanciju tog istog mira. Za rukovodioce jednih zemalja dolazak u glavni grad Rusije smatran je pitanjem časti, ako hoćete i duga prema 60 miliona poginulih u Drugom svetskom ratu, drugi su više voleli da „ne primete" zaista značajan datum - 70. godišnjicu ne samo pobede nad fašizmom, već 70. godišnjicu mirnog života, bez globalnog, svetskog rata... piše dopisnik Tabloida iz Moskve Viktor Hlistun

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Ko je koga izolovao?

Bojkot Dana pobede u Moskvi, koji su očekivali američki i zapadni propagatori i rusofobi, propao je. Po svim parametrima. Da biste to shvatili, dovoljno je pogledati brojeve. Na obeležavanje Dana pobede u Moskvu nije došao gotovo nijedan rukovodilac iz zemalja EU, zatim Japana i SAD-a. Broj onih koji nisu došli iznosi oko 40. A paradi na Crvenom trgu su prisustvovali lideri 30 država. Manje? To niko ne spori!

Ali, hajde da pogledamo drugu statistiku. Koliko običnih građana predstavljaju rukovodioci onih država koji su bili na Crvenom trgu, a koliko oni koji nisu došli u Moskvu? I najskromnije procene ne idu u korist zemalja čiji lideri su otkazali dolazak (neko zbog kukavičluka, a neko zbog ideoloških razloga) i nisu učestvovali u obeležavanju Dana pobede.

Broj stanovnika država čiji rukovodioci su posetili glavni grad Rusije ovih majskih dana iznosi oko četiri milijarde. Na Zemlji živi oko sedam milijardi ljudi. To jest: više od polovine stanovništva planete, putem svojih zakonitih predstavnika, pozdravili su glavne pobednike, ne samo u Velikom otadžbinskom ratu, već i u Drugom svetskom ratu. A broj stanovnika onih država čiji lideri nisu došli ne dostiže jednu milijardu. I, onda, ko koga tu izoluje? Pitanje je retoričko.

Ali, to nisu sve brojke. Gde, na primer, ubrojati stanovništvo Nemačke? Ministar inostranih poslova Frank Valter Štajnmajer posetio je Volgograd (bivši Staljingrad) i izvinio se za ono što su njegovi preci uradili u ovom gradu. A 10. maja u Moskvu je doletela i kancelarka Angela Merkel i takođe se izvinila za ono što je nacionalsocijalistička Nemačka uradila u periodu od 1941-45. godine. Merkelova je izjavila da je za nju veoma važno „poštovati uspomenu na milione žrtava za koje Nemačka snosi odgovornost" i položila je venac na Grob neznanom junaku u Aleksandrovskom parku, koji se nalazi pored Crvenog trga. Želim da verujem da je ona to uradila iz dubine duše. Na kraju krajeva, u Moskvu su došle brojne delegacije iz zemalja čiji lideri zvanično nisu prihvatili poziv Ruske Federacije. Veterani i obični građani, predstavnici državnih i društvenih organizacija, nisu poslušali svoje „predvodnike" i na različite načine su stigli u Moskvu gde su ih srdačno dočekali i, po drevnom ruskom običaju, ponudili hlebom i solju i čašom dobrog vina. Među njima je bilo i Amerikanaca. Evo šta je rekao ruskim novinarima veteran Drugog svetskog rata, devedesettrogodišnji Alfred Leo Marder, koji je na frontu proveo četiri godine i učestvovao u susretu saveznika na Elbi:

- Obama je napravio veliku grešku što nije došao na Paradu Pobede u Moskvi. To što nije našao vremena da pozdravi ruske veterane, to je jednostavno sramota! Predsednik SAD ignoriše lekcije Drugog svetskog rata i namerno čini sve da bi podelio nacije koje su pobedile fašizam.

To su veoma tačne reči.

Fotelja se ljulja

Politički princip upravljanja koji je od rimskog senata preuzela američka vrhuška, stavlja pod sumnju sve veći broj država. Zato je na praznovanju u Moskvi bilo toliko mnogo naroda. Ljude, na kraju krajeva, privlače oni koji mogu da ih zaštite, podrže u teškom trenutku, a ne oni koji ih plaše i koji im diktiraju kako da se ponašaju, a ako im se neko ne potčini strogo ga kažnjavaju, sve do uništenja. Sedamdeset godina na Zemlji nije bilo svetskog rata, rata u kome bi učestvovali milioni ljudi. Ali, zato svuda i stalno izbijaju lokalni ratovi i konflikti. Najčešće, kao što svi znaju, ti sukobi se podstiču sa one strane okeana. Ko je bombardovao srpske gradove kako bi podelio i razjedinio zemlju, ko je uništavao Iračane, kako bi posvađao različite muslimanske grupe, ko sada daje oružje poludelim ukrajinskim nacionalistima koji su izvršili (uzgred, uz podršku i pomoć SAD i Zapada) državni udar sa ciljem da se opet posvađaju Rusi i Ukrajinci?

Treba li imenovati autore tih i mnogih drugih konflikata koji se danas smatraju „gorućim tačkama"?

Na sreću, na naše oči se situacija menja. Smem da utvrdim da obeležavanje Pobede nad nacizmom još jednom potvrđuje da je „proces počeo". Ne samo zato što su 9. maja u Moskvu, bez obzira na ogromne napore SAD, bez obzira na pretnje sa one strane okeana, ipak došli lideri mnogih, pa i nekih evropskih zemalja. A pravi prijatelji Rusije nisu samo došli, već su poslali i svoje vojnike da učestvuju u Paradi Pobede. I niko sada ne sumnja da parada nije bila demonstracija vojne moći, već način da se celom svetu pokaže da dobro, da mir ima čime da se štiti. U pravu je bio filozof koji je jednom rekao da dobro treba braniti pesnicama.

Drugi momenat. Američke planove u odnosima sa Rusijom (mislim na ekonomske sankcije protiv RF), malo ko je primenio, čak i EU. Tako je, u vreme obeležavanja Dana pobede u Moskvi, predsednik Češke (o njemu smo pisali u prošlom broju), Miloš Zeman jasno rekao da su sankcije - glupost, i da će on postaviti pitanje o njihovom skorašnjem poništavanju. Tako u Evropi razmišljaju mnogi lideri, ali još uvek ne mogu, tačnije rečeno, boje se da budu neposlušni prema „ujka Semu".

I, na kraju, treći momenat. Čak i sami Amerikanci, posle, rekao bih trijumfalnog, praznika, 9. maja u Moskvi, odjednom su počeli da shvataju da se fotelja jedinog diktatora, svetskog policajaca i sudije, ljulja, da sve više država ne želi da bude na istom talasu sa Amerikom, već da žele samostalno da deluju. U SAD su počeli da shvataju da prisilno primoravanje nekoga da napusti saradnju i prijateljstvo sa Rusijom, da izolacija RF, neće uspeti. Treba se dogovarati. I evo, nekoliko dana posle praznika Pobede, u Rusiju je došao državni sekretar SAD, Džon Keri.

Posebno primećujem: susret Kerija sa ministrom inostranih poslova Sergejom Lavrovom i predsednikom RF Vladimirom Putinom, odigrava se na zahtev američke strane. Takođe, treba istaći da ni Putin, ni Lavrov, niti iko drugi od ruskih zvaničnika, nikada nisu molili da se ukinu ekonomske sankcije. Nisu molili ni Džona Kerija, on je sam rekao da posle uspostavljanja mira na jugoistoku Ukrajine (a tamo se polako uspostavlja mir) ove sankcije mogu da se ukinu. Teško je poverovati, ali čim je to rekao znači da o tome razmišlja. I još je jednu stvar važno reći.

Dve godine (što je vreme kada je ukrajinski konflikt dostigao vrhunac) američki zvaničnici u Rusiju nisu dolazili, niti su pozivali visoke ruske službenike kod sebe. Možda se led pokrenuo, možda su preko okeana počeli da shvataju da Rusija nije agresor, da se sa Rusijom treba dogovarati? Vreme će pokazati. Ali, to da praznik Pobede nad fašizmom usmerava države i narode na saradnju, na ujedinjenje protiv radikalnog islama, nacizma i terorizma, to je činjenica.

Očima gostiju

Bojim se da ne mogu u potpunosti da budem objektivan u opisivanju svih trenutaka obeležavanja Dana pobede na Crvenom trgu u Moskvi. Zato navodim mišljenja inostranih gostiju koji su svojim očima videli slavlje. Evo šta je napisao novinar nemačkih novina Frankfurter algemajne cajtung (Frankfurter Allgemeine Zeitung): „...Dan pobede je postao najvažniji praznik u Rusiji, on je ostavio iza sebe Novu godinu, Uskrs i druge praznike. Emocije toliko preplavljuju ljude, da možete pomisliti da je Nemačka bila pobeđena sinoć ili jutros. I uopšte, stiče se utisak da će Nemačku i druge zemlje zapadnog sveta Rusija pobediti uvek - sutra, prekosutra, u bilo koje vreme i pod bilo kojim okolnostima."

Ovim novinama pripadaju i drugi izuzetni redovi: „...Dan Pobede u Rusiji je sveti praznik koji sadrži religiozni aspekt - to je poklonjenje senima poginulih i odavanje počasti veteranima. Svaka fotografija iz ratnog doba postala je ikona. I u ovo vreme javlja se sledeći istorijski paradoks: prema Nemcima se Rusi, a tako kaže statistika, odnose bolje nego prema drugim evropskim narodima. Moguće, rat zbližava ljude. (Ovu misao bih prokomentarisao poslovicom: 'Ko priznaje, pola mu se prašta'. Nemci su se pokajali, zato su im Rusi i oprostili. Za pravoslavce, to je pravilo.)

Takođe, važno je shvatiti da je smanjenjem ili zatvaranjem instituta za izučavanje Rusije, Zapad napravio veliku grešku. Rusija se Zapadu čini poput velike i neuredne sobe kojoj su potrebni usisivač i čistačica. Ipak, Rusija nije prestala da osluškuje Evropu i založila je sopstvene političke vrednosti. Zapad je to kasno primetio..."

Nemačka novinska agencija DPA piše: „...Vojnici, tenkovi, borbeni avioni - atomska država pokazuje svetu svoju moć. Interkontinentalne rakete predstavljene na paradi demonstriraju da je Rusija spremna za sve opasnosti. Praznovanje Dana pobede otkrilo je da je jaz između Zapada i Istoka ponovo veliki. Međutim, prisustvo na tribini, pored predsednika Vladimira Putina, predsednika Kine Si Đinpinga pokazuje da Rusija ne nastupa sama protiv dominirajućeg položaja SAD. Približavanje RF i Kine je znak da se svetski poredak menja."

Dopisnik onlajn izdanja Špigla naziva paradu u Moskvi grandioznom i piše: „...Naježite se kada 9. maja po Crvenom trgu prolaze veterani, a svakog od njih ljudi pozdravljaju gromkim aplauzom. Koliko ja znam Rusiju, 9. maj je za mnoge građane ove zemlje glavni praznik u godini, koji je za njih važniji od Božića, Uskrsa i Nove godine."

Kanadske novine The Globe and Mail pišu: „...Rusija je, tokom subotnje parade koja se jednom godišnje održava na Crvenom trgu u čast Dana pobede koji je posvećen ključnoj ulozi Crvene armije u pobedi nad nacističkom nemačkom, pokazala najnoviju vojnu tehniku, između ostalog i najsavremeniji tenk."

Kanadska TV CTV ističe detalje vojne parade: „U paradi je učestvovalo oko 200 vojnih vozila i 16,5 hiljada vojnika, a završila se preletom vojnih aviona. Jedna od avio grupa proletela je ispisujući broj 70 na nebu. Takvo majstorstvo svojstveno je samo veoma visokim profesionalcima."

Još jedan kanadski tv kanal, CBC ističe: „Rusija je obeležila 70. godišnjicu okončanja Drugog svetskog rata u Evropi vojnom paradom, demonstriravši savremenu vojnu tehniku. I to se dešava u vreme kada su odnosi Rusije i Zapada na nivou kakav nije bio još od vremena 'hladnog rata'...".

Italijanske novine Sole 24 ore naziva paradu u Moskvi „izlogom najsavremenijeg od sveg savremenog naoružanja", i dalje piše: „Najjači primerak u izlogu je tenk T-14 Armata, novi brilijant ruske armije, kao i novi lanser za rakete Jars."

Naravno, vojna tehnika na Paradi nije samo zadivila, već je jednostavno iznenadila mnoge inostrane goste. Ipak, za mene lično veliko otkriće nije bila vojna parada, već ono što je usledilo posle nje.

Besmrtni puk

Toga još nikad nije bilo za praznik Dan pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Po Crvenom trgu marširali su obični ljudi, svako ko je poželeo. Takve kolone su prolazile i po mnogim gradovima i selima, ne samo u Rusiji, već i u mnogim zemljama, i ne samo bivših republika SSSR-a. Uslov za učestvovanje u nekom od ovih marševa bio je jedan: uzeti u ruke fotografiju rođaka koji je ratovao na frontu ili radio u pozadini u ime pobede nad fašistima. U Moskvi su organizatori šetnje u početku izjavljivali da će u maršu učestvovati 150-200 hiljada ljudi. Ljudi su dolazili porodično. Neki u vojničkoj uniformi iz vremena rata. U rukama su nosili zastave, transparente i naravno portrete rođaka - vojnika na frontu i radnika u pozadini, njihove medalje i ordenje. Svako od njih imao je svoju priču, od koje se sastoji istorija zemlje i istorija Velike pobede.

U Moskvi je po Crvenom trgu 9. maja prošlo ne 200, ne 300, nego više od 500 hiljada Moskovljana. Suze, ako ih je i bilo, nisu govorile toliko o žalosti zbog poginulih vojnika, već i o ogromnoj radosti zbog Pobede. Kako kaže pesma „radost sa suzama u očima". Po celoj Rusiji, u gradovima i selima, marširalo je 12 miliona Rusa.

U Moskvi je u prvom redu kolone išao predsednik Rusije sa portretom oca Vladimira Spiridonoviča Putina. Bez obzira na to što je bio oslobođen vojne obaveze, on je krenuo na front kao dobrovoljac. Bio je među onima koji su držali Nevski mostobran, mali, ali strateški važan mostobran koji je odigrao ključnu ulogu prilikom razbijanja blokade Lenjingrada. Bio je teško ranjen... Vladimir Putin tačno je odredio značenje marša Besmrtni puk:

- Vrednost ove inicijative je u tome što se ona nije rodila u kabinetima, u glavama službenika, već u srcu naših ljudi. To pokazuje uvažavanje sa kojim se mi odnosimo prema pokolenjima koja su branila našu zemlju. To pokazuje i predstavlja znak i dokaz toga da ćemo i mi držati visoko lestvicu odbrane domovine, koju su oni postavili. Naše učestvovanje u maršu Besmrtni puk takođe govori o našem samopouzdanju, o verovanju u sopstvene snage i o srećnoj budućnosti naše dece. Moj otac je zajedno sa mnom, evo držim sada u rukama njegov portret, i stotine drugih i hiljade drugih vojnika i pozadinskih radnika mogu sada da se pojave na Crvenom trgu, na fotografijama njihovih najbližih, ali oni su to zaslužili.

Srbi, naj, naj

Najelegantniji, najstasitiji i najsimpatičniji na paradi u Moskvi bili su, naravno, srpski gardisti. Pored njih nisu loše izgledali ni grenadiri iz Indije. Oni su osvojili sve, ne samo svojim strojevim korakom, već i lepim izgledom. Efektni turbani i specifični brkovi zavrnuti uvis kod indijskih grenadira privlačili su pažnju i izazvali aplauze gledalaca. Kapetan Vikaš Sing Suhag koji je predvodio kolonu na maršu indijskih grenadira rekao je: „Za nas je velika čast što smo dobili mogućnost da učestvujemo u paradi Pobede u Rusiji. Mi se ponosimo što se nalazimo među desetak zemalja koje su bilo deo ove počasne parade."

Paradna „kutija" NOAK (Narodnooslobodilačka armija Kine) sastojala se od 110 vojnika počasne garde. A mongolska vojska zadivila je sve ne samo otmenim držanjem, već i visinom - nije bilo vojnika nižeg od 180 cm. Oni su tako marljivo marširali po Crvenom trgu, da je kaldrma drhtala...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane