Natrag

Imperija

Da li su Sjedinjene države same sebi najveća pretnja?

Quo vadis, Amerika?

Početkom januara prestižna agencija za ispitivanje javnog mnenja, Galup, vršeći jedno istraživanje među Amerikancima, objavila je iznenađujuće rezultate: po prvi put ikad Amerikanci kao najveći problem u svojoj zemlji nisu označili ni ekonomiju, ni zdravstveno osiguranje, ni nezaposlenost, ili imigraciju, rekli su da je najveći američki problem - vlada. Pod „vladom" se podrazumeva predsednik Obama, Kongres, sa svoja dva doma, drugi vladini funkcioneri, etički i politički problemi vladajuće elite. Nisu krivili ni Demokrate ni Republikance, stavili su ih u isti koš. U proseku, jer je ispitivanje pokrilo celu prošlu godinu, 18 odsto stanovnika nemaju poverenje u svoje lidere. Ekonomiju kao problem vidi 17 odsto Amerikanaca, 15 odsto smatra da je nezaposlenost najveći problem, u sistem zdravstvene zaštite nemaju poverenje 10 odsto građana. Kao najveći problem, opasnost od terorista istaklo je samo dva odsto Amerikanaca, isto koliko i oni koji misle da su ratovi velika nevolja, navodi u svom tekstu urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Sankcije protiv Putina

Kada bi vladajuća elita bila najveći američki problem, onda bi se to relativno lako moglo popraviti; na sledećem izborima se promeni postojeća garnitura i problem bude kao rukom odnesen.

Mnogi upućeni se plaše da je vlada samo deo mnogo većeg problema - američki sistem nalazi se u fazi promena i više ne funkcioniše kao što je to nekada

radio. Amerika se menja i niko ne zna kako će se to završiti, niti kako će se taj novi poredak zvati.

Školski udžbenici koji su generacijama objašnjavali kako funkcioniše američki politički sistem, više ne odražavaju situaciju u društvo. Više nije kao što je bilo, a ne zna se kako će biti. Menja se, i niko ne zna da li je to po nekom tajnom planu, ili je sve spontano.

Recimo da su super-bogati zaključili da se demokratija može zameniti plutokratijom i da bi tako nešto uzelo malo vremena, ali ne u nedogled. Političare nije teško korumpirati jer im je potreban novac za izbore. Više kao i da nemaju političke pozicije, neka ubeđenja, već se savijaju kako interesi novca duvaju.

Najveća opasnost za sistem je uništavajući efekat koju ima ogromna i rastuća razlika ekonomske nejednakosti u društvu. Početkom maja u svojoj redovnoj kolumni u Njujork tajmsu, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Pol Krugman, analizira taj problem na primeru Baltimora u kome su se aprila meseca dogodili veliki ulični nemiri i sukobi mase sa policijom. Uzima kao primer zdravstvo i smrtnost. Brojevi pokazuju da je u mnogim crnačkim zonama očekivani životni vek stanovnika niži nego u nekim zemljama Trećeg sveta.

Još je interesantnije da se na nacionalnom nivou ova slika preslikava i među siromašnim belcima. Podaci pokazuju da se smrtnost među siromašnim belkinjama uvećava još od 1990. godine. Preciznije, smrtnost među manje obrazovanim belim Amerikancima povećana je od kako se raspao Sovjetski Savez. Više nije bilo potrebno pokazati svetu da se u američkom kapitalizmu bolje živi nego u sovjetskom komunizmu. Radi se o siromaštvu, čak i kada je u pitanju autodestruktivno ponašanje.

Zloupotreba prepisanih lekova, pušenje i gojaznost, uzrok su mnogih preuranjenih smrti, ali takvo ponašanje postoji iz nekog razloga - siromaštvo. Nedostatak zaposlenja i realan pad plata uzrokuju autodestruktivno ponašanje. Krugman je podvukao: „... do sada bi već trebalo da bude očigledno da vrednosti srednje klase samo cvetaju u ekonomiji koja nudi zaposlenja za srednju klasu".

Takođe, postoje podaci da se sa većom nezaposlenošću i manjim platama smanjio broj brakova i povećao broj vanbračne dece. Siromašni ne mogu da se ponašaju i glume da pripadaju srednjoj klasi. Stalno fokusiranje na takozvane vrednosti siromašnih je, kaže Krugman, „zlobna nepažnja".

Ističe da „siromašnima nije potrebno predavanje o moralnosti, potrebno im je više sredstava, koja Amerika može da obezbedi, i bolje ekonomske mogućnosti, koje Amerika takođe može da obezbedi i to počevši od obuke i socijalne pomoći do više minimalne plate". Krugman kaže da bi tako nešto Ameriku koštalo mnogo manje od onoga što troše druge napredne zemlje.

Bilo kako bilo, mnogi analitičari se slažu da su Sjedinjene Države u procesu da postanu nešto drugo. Mnogi od njih se takođe slažu da to „nešto drugo" neće biti „nešto bolje" već „nešto gore". Predsednički izbori će se održati krajem sledeće godine, ali su glavni kandidati već u trci, ili samo što nisu to i zvanično objavili. Međutim, sve pomalo liči na deja vu - već je viđeno, već smo o tome čuli. Dva imena se ističu- Klinton i Buš. Hilari Klinton, ispred Demokratske stranke i Džeb Buš, ispred Republikanske. Ukoliko bi Buš ili Klintonka pobedili sledeće godine, a potom pobedili za drugi predsednički termin 2020. godine, to bi značilo da su te familije kontrolisale Belu kuću 28, od poslednjih 36 godina. Mnogima se čini da bi to bilo malo mnogo. Mnoga je i količina novca koja se troši na predsedničkim izbornim kampanjama. Poslednja, iz 2012. godine, prešla je cifru od dve milijarde dolara. Sledeće godine očekuje se da će suma preći, bez ikakve sumnje, pet milijardi. Astronomske sume koje za svoje političke potrebe troše svi kandidati u zemlji, mogu biti jedan od većih razloga zašto je Amerika na silaznoj putanji i zašto neki očekuju njen „put ka dole".

Najpre stvorili, a sada ruše "imperijalno predsedništvo"

Drugi razlog propadanja je privatizacija Države. Možda je sasvim zgodna ilustracija odluka Hilari Klinton, dok je bila Državni sekretar (ministarka inostranih poslova), da izbriše svoja elektronska pisma koja je slala sa njene privatne internet adrese. I ti mejlovi su bili zaštićeni, ali se na državnom poslu ne mogu koristiti privatne adrese i ne sme ništa da se briše. Čini se sitnica ako se gleda iz neke zemlje Trećeg sveta, ali nije mali prekršaj u Sjedinjenim Državama. To bi moglo da se takođe okarakteriše kao privatizovanje Države, ili makar onaj deo koji se tiče nacionalne sigurnosti. Druga, i velika, privatizacija države, je brak između korporacija i te Države. Bio bi dobar primer, koji se naročito istakao nakon 11. septembra 2001, da američka armija ne može ni u rat da krene bez velikog učešća raznoraznih korporacija. One im grade vojne baze, raznose poštu, vrše gomilu drugih usluga, sve do treniranja stranih trupa i samog učestvovanja u borbama sa svojim privatnim trupama.

Privatizacija obaveštajnih službi, zatvora, i skoro svega što je moguće zamisliti donosi sa sobom tipične „usputne radnje": korupciju, prevare, i težnju što većem profitu koji već podseća na, kako se to kaže u Americi, kleptokratiju (lopovluk) zemalja Trećeg sveta. Hilarino brisanje elektronske pošte samo je mali doprinos privatizacije Države. Veći je problem de-legitimiranje Kongresa i Predsedništva. Ni jedna ni druga od ove dve institucije više nije u stanju da donese jasnu, i pre svega, brzu odluku. Naročito je Kongres prepoznatljiv po svom ne-uradi-ništa stavu. A kad nešto i urade, bilo bi bolje da nisu. Kongres se upire da de-legitimira položaj Predsednika. Nema drugog načina da se to kvalifikuje kada lider većine u Kongresu pozove izraelskog premijera da održi govor u Kapitolu. Ili, možda još gore, kad kongresmeni pišu pismo iranskim ajatolama s namerom da zaustave pregovore Bele kuće s Teheranom. Cilj im je bio da sruše „imperijalno predsedništvo" koje su oni sami, republikanci, do pre šest i po godina glorifikovali.

Američki politički sistem bazira se na tri grane vlasti: predsedničke, kongresne i sudske. Svako svakog kontroliše, i tako je sve dosta glatko funkcionisalo. Do nedavno. Pojavila se četvrta grana koja brzo raste i još brže izbegava bilo kakvu kontrolu - Nacionalna bezbednost. Primetno je kako rade i, manje više, šta rade, ali čulima izmiče činjenica da ona postaje četvrta karika vlasti. Sa svojih 17 velikih špijunskih agencija Sjedinjene Države zasenjuju bilo koji totalitarni sistem iz prošlog veka. Jedan primer je dovoljan da se shvati kako te agencije preuzimaju kontrolu nad stvarima koje im je zabranjeno činiti. Naime, CIA je agencija kojoj je po zakonu zabranjeno da obavlja bilo koju operaciju na domaćem terenu; to je nije sprečilo da već godinama pomažu domaćoj policiji u nadziranju lokalne telefonske komunikacije. Upotrebljavaju tehnologiju koja je razvijena i testirana na akcijama u inostranstvu, a koja se sastoji u špijuniranju iz aviona podešenih da imitiraju telefonske tornjeve. Ovo je samo jedan uzorak kako Nacionalna bezbednost svakim danom sve više preuzima kontrolu u zemlji.

Još jedan indikator američkog puta ka dole, kažu analitičari, je demobilizacija stanovništva. Jednim potezom predsedničkog penkala 1973. vojska mobilisanih regruta prestala je da postoji. Regrutovanje nove vojske prepušteno je oglasnim agencijama i američki narod više nije mogao da se meša u vojne stvari. To je bio odgovor na proteste protiv rata u Indokini. Kasnije, nakon 2001, demobilizacija društva sprovođena je u ime „javne bezbednosti". „Mi narod" se od tada oglasio samo tri puta: kao levi Okupiraj pokret sa sloganom 99% i na taj način skrenuo pažnju na socijalnu disproporciju; kao pokret s krajnje desnice Čajanke; i kao, nakon grada Fergusona, protesti protiv militarizovane policije. Poslednji su bili u Baltimoru. Unutar školjke američkog sistema rađa se novi; nova vrsta politike, nova vrsta vladanja, kulture, umesto demokratije gaji se plutokratija. Da li sa tajnim planom, ili, ne, sasvim je svejedno dok god se Amerikanci pretvaraju da to ne primećuju.

Federalno-vojna zavera, ili teorija zavere?

Američki prestižni magazin Njujorker je krajem marta objavio članak čija je suština da je najveća pretnja Americi sama Amerika. Istakli su da je produktivnost u Sjedinjenim Državama viša od one u Evropi i Aziji, da su naučna istraživanja i dalje najznačajnija u celom svetu, i da su 15 od vodećih 20 svetskih univerziteta američki. Finansijsko tržište u Sjedinjenim Državama i dalje je jače od bilo kojeg stranog. I do sada još ne postoji stvarna konkurencija Silikonskoj dolini kad su u pitanju moderne inovacije. U poslednjih desetak godina mnoge zemlje su smanjile razliku koja je postojala između njihove i američke ekonomije, ali je samo Norveška, zahvaljujući malom broju stanovnika i naftnim rezervama, prestigla američki Bruto nacionalni dohodak. Ova slika će se promeniti tokom sledećih decenija, ali pad Amerike neće biti ni iznenadan ni uz prasak, niti će se dogoditi koliko sutra, ali ako se Amerika gleda kao imperija, onda će i pasti kao takva, jer sve imperije se rađaju, rastu i nestaju.

Vojna i strateška moć odraz je ekonomske moći. Rimska imperija izgrađena je na ekonomiji robova; Španija, Portugal i Holandija bile su velike trgovačke nacije. Britanska imperija izgrađena je na pamuku, gvožđu, čeliku i uglju. To su bile industrije industrijske revolucije. Nemačka i Amerika su pokušavale da drže korak sa tim kolonijalnim silama. Onda se sve promenilo nakon Drugog svetskog rata. Sada je ključno pitanje da li je Amerika sposobna da zadrži svoj primat čak i kada se nalazi na prvom mestu, ali kada nije više toliko superiorna. A to vreme dolazi jer Kina, Indija, Rusija i Brazil grabe velikim koracima. Može li američki politički sistem da shvati implikacije onoga šta se događa u svetu? Očigledno je da nije shvaćen zahtev Kine da se reformiše MMF. Republikanci su to odbili u Kongresu. Sada je Kina osnovala Azijsku infrastrukturnu razvojnu banku, potencijalnog rivala američkoj Svetskoj banci, i njoj su se, uz negodovanje Vašingtona, pridružili Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija.

U slučaju reforme MMF, pokazalo se da domaće političko ne-funkcionisanje može da bude veoma štetno po nacionalni interes. Ukoliko se politička zatezanja produže neko značajno vreme, čitav sistem postaje sklon propasti. Ukoliko se ne učini nešto da se isprave slabosti u društvu, sve će krenuti naopako, baš kako se to ranije događalo prethodnim imperijama. Iako je Amerika ekonomski najjača zemlja na svetu, njena infrastruktura je zastarela i u veoma lošem stanju. Iako su naučna istraživanja na samom vrhu, testovi pokazuju da deca u poređenju s ostatkom sveta zaostaju u matematici i drugim nastavnim predmetima. Amerika će takođe izgubiti svoju snagu ukoliko ne nastavi da privlači imigrante koji sa sobom donose znanje i umeće. Ono što takođe može da dođe glave Sjedinjenim Državama je i notorna glupost mnogih njenih političara. Glupost ranga tipičnog morona.

Jedna od ogromnih gluposti, gluposti decenija, nedavno je isplivala odande odakle se moglo i očekivati - iz Teksasa. Mnoge su se gluposti rodile u toj državi, a kao primer neka posluži da je Džordž W. Buš baš odatle, a bio je i guverner tamo pre nego što je postao američki predsednik. Ovog puta radi se o aktuelnom guverneru, republikancu Gregu Abotu.

Naime, on je izdao naredbu teksaškoj Nacionalnoj gardi da posmatra federalne trupe tokom nastupajućih dvomesečnih manevara koje će se održati u ovoj Državi usamljene zvezde. Američka vojska neprestano trenira i izvodi manevre širom Amerike s ciljem da održi spremnost, testira borbenu gotovost i sve što uz to ide da bi u bilo kom momentu mogli da rasture neku stranu vojsku i njihovu zemlju. Ovoga puta u nedođijama, nekim teškim terenima Teksasa vežbaće specijalne trupe Rendžera, Zelenih beretki i FOKE. Sve skupa, biće i nekog novca koja će vojska da potroši. Priča ne bi izazvala više pažnje od nekoliko napisa u lokalnim novinama da se nije rodila teorija zavere i da se nije oglasio Guverner.

Teorije zavere su krenule u raznoraznim varijantama...

Prvo da Islamska država ima svoju tajnu bazu blizu granice sa Meksikom, potom, da je Obama tajno musliman, tajno komunista i tajno crnac. Da će federalna vojska da okupira Teksas i zato će, kroz tajne tunele, da opkoli prave patriote te države. Teksas je inače država sa velikim brojem vojnih baza, aerodroma i luka. Teorije zavere su sasvim normalne i nisu od velikog značaja sve dokle se u njih ne umeša i sam Guverner koji je objasnio da deluje zbog zebnji koje postoje u građanstvu. E sad, da li je Guverner toliki moron da poveruje u federalno-vojnu zaveru, ili je toliki beskičmenjak da nije mogao da se odupre teorijama zavere. Međutim, to nije sve: silni republikanski političari krenuli su da daju izjave da su i oni zabrinuti i da će da prate šta se događa. Među njima i Senator iz Teksas, kandidat za predsedničke izbore, Rand Paul. Oglasio se i filmska zvezda Čak Noris, koji je u svojoj glumačkoj karijeri uglavnom igrao rendžere i druge komandose:

„...Američka vlada kaže da su to samo manervi, ali ja nisam siguran da taj termin 'samo' ima ikakav kredibilitet kada ga vlada koristi... Mislim da je više od slučajnosti kada je prošlog februara direktor FBI priznao da se prisustvo Islamske države može osetiti u svih 50 država Unije i kada Pentagon iznenada krene sa najvećim vojnim vežbama i sa svim rodovima vojske preko teritorija sedam država na jugozapadu Amerike".

Toliko od filmskog glumca, ali može mu se uzeti kao olakšavajuća okolnost činjenica da njega niko nije izabrao na izborima. Može da bude moron koliko hoće. Čak se i lanac robnih kuća Val-mart osetio pozvanim da razjasni da nije tačna informacija da ispod njihovih napuštenih zdanja vojska kopa tunele. Problem Amerike je kad političari koriste bilo šta što bi moglo da uzdrma poverenje u aktuelnu vlast. I ništa više nije čudno u Teksasu, gde izglasaju zakon da klimatske promene ne postoje i gde zahtevaju da se raspravlja o tome da li Bog hoće ili neće da ljudi veruju u dinosauruse. Neko je napomenuo da je američki narod izgubio intelektualnu sposobnost da ima vladu. Moguće je, kažu američki kolumnisti, da će imperija propasti zbog gluposti.

A 1. Sud: NSA ilegalno špijunira

Federalni žalbeni sud odlučio je u četvrtak, 7. maja, da je nelegalno sakupljanje masivne količine informacija koje sprovodi Nacionalna bezbednosna agencija (NSA). Ta odluka o nelegalnom špijuniranju telefonskih poziva Amerikanaca može uticati mnogo šire na vladino prikupljanje informacija; i izvan onoga što praktikuje NSA. Pravni stručnjaci tvrde da odluka suda može da se primeni i na sakupljanje informacija iz kompjuterskih servera koji se nalaze van SAD.

U jednom takvom slučaju radi se i o odbijanju Majkrosofta da da pristup vladinim agencijama serverima stacioniranim u Irskoj. Majkrosoft se drži stava da su podaci izvan domašaja SAD, ali autoriteti kažu da nisu, jer mogu da ih analiziraju ne napuštajući američku teritoriju. Sud je odlučio da „pretraga" počinje kada se informacija sakuplja, a ne kada se analizira. Osnovno u odluci Suda je bilo o NSA, ali implikacije mogu biti da su elektronski podaci vlasništvo, a vlasništvo ne može da se konfiskuje bez odluke suda.

Federalni sud se usredsredio na takozvani Patriotski dokument, na Sekciju 215, koji vlada koristi da bi opravdala svoje nadgledanje. Ta sekcija dozvoljava sakupljanje „relevantnih" podataka i autorizuje istragu. Sudije su odlučile da „relevantnost ne postoji kao apstraktni pojam; nešto je 'relevantno'li to nije u odnosu na specifični slučaj". Jedan Sud iz Kalifornije je prošlog aprila takođe doneo odluku da špijuniranje DEA (Agencija za nelegalne droge) sakupljanjem „mega količine podataka" širom sveta je kršenje američkog Ustava.

Patriotskom dokumentu ističe važnost prvog juna i očekuje se da će u Kongresu biti žučnih rasprava između onih koji podržavaju vladino špijuniranje i onih koji su protiv toga. U svakom slučaju, optužnica za izdaju protiv Edvarda Snoudena, koji je obelodanio šta je NSA špijunirala i sada se nalazi u Rusiji, možda ne može da se održi jer je NSA radila nelegalne radnje. Godinama je američka vlada sakupljala elektronske podatke svojih, i drugih, građana uprkos verovanju mnogih da masovni nadzor ne garantuje veću bezbednost, ali zato je u suprotnosti s privatnošću koja je neophodna u slobodnom društvu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane