Natrag

Feljton

Iz knjige Lorda Dejvida Ovena, "Bolesni na vlasti" ( "In Sicknes and Power") (1.)

Vlast je neizlečiva

Zbog teških mentalnih bolesti od kojih su patili mnogi svetski vladari, stradale su čitave nacije i države, počinjali su krvave ratne operacije i menjala se politička mapa sveta. Teški kompleksi, duševne devijacije i razorna agresija samozaljubljenih vladara, autokrata i lažnih prometeja, uvek su najskuplje plaćali obični ljudi, naivni u svojoj veri da vođa "zna šta radi". Britanski političar, Lord Dejvid Oven, u mladosti je bio psiholog. Zahvaljujući tome, tokom karijere političara, lakše je prepoznavao obolele autokrate koji su odlučivale o sudbinama čitavih naroda. Zajedničko im je bilo to što su krili svoje dijagnoze od javnosti. U Svojoj knjizi "Bolesni na vlasti", Lord Dejvid Oven, poznat ovdašnjoj javnosti i kao tvorac mirovnog plana za BiH (1993), opisuje kakvo je bilo duševno stanje Ruzvelta, Čerčila, Kenedija, Džonsona, Niksona, Pompidua, Miterana, Blera, J.W. Buša, Širaka i mnogih drugih. U nekoliko nastavaka, Magazin Tabloid iz ove knjige objavljuje feljton posvećen slučaju predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Lord Dejvid Oven

Celog života, od kako sam odrastao, fasciniraju me unutrašnji odnosi između političara i doktora, politike i medicine. Nesumnjivo je da je to što sam s m bio i lekar i političar uvećalo moje interesovanje za ovu temu i uticalo na moje gledište.

Posebno sam bio zainteresovan za ono što utiče na tok istorije bolesti u vrhovima vlasti. Ovakva bolest postavlja mnoga važna pitanja: uticaj na donošenje odluka; opasnost koju nosi skrivanje te bolesti; poteškoće oko uklanjanja obolelih vođa, kako u demokratskim tako i u diktatorskim sistemima i, ništa manje važnu, odgovornost koja pada na doktore obolelih vođa. Da li će ostati isključivo lojalni svom pacijentu, kao što bi to inače bio slučaj, ili su u obavezi da uzmu u obzir i političko stanje u državi?

Tokom generacija mnogi članovi moje porodice bili su doktori medicine ili su se bavili poslovima vezanim za tu struku. Takođe, mnogi su se bavili politikom, prevashodno na lokalnom nivou, a neki su uspeli da se bave i medicinom i politikom. Verovatno sam zato pomislio da je sasvim prirodno što medicina i politika igraju podjednaku ulogu u mom životu. Iako bi u pojedinim trenucima politika bacila medicinu u zasenak, moja ljubav prema medicini nikada nije oslabila.

Čak i kada sam bio ministar spoljnih poslova nekako sam uredno u javnim dokumentima sebe nazivao medicinskim radnikom, kao da sam svoju političku karijeru smatrao sasvim privremenom. Svakako nisam razmišljao o politici kao profesiji. Živeo sam od jednih parlamentarnih izbora do drugih, nikada ubeđen da ću ponovo biti izabran da predstavljam svoje krajnje marginalno izborno mesto u Plimutu. Na kraju sam, međutim, postao najduže birani član Parlamenta, sišavši sa tog mesta 1992. godine, nakon dvadeset šest godina provedenih u Donjem domu.

Medicinom i politikom sam počeo podjednako da se bavim kada je prvi put prihvaćena moja kandidatura za Parlament 1962. godine. Kao tek svršeni doktor u bolnici Sv. Tomas, koja leži na obali Temze, naspram Vestminsterske palate u Londonu. Na neki način me je medicina uvela u politiku. Godine 1959. sam se kao student medicine pridružio Laburističkoj stranci zbog siromaštva i lošeg stanja kuća u južnom delu Londona, kraju koji je bio u nedležnosti bolnice Sv. Tomas.

Pacijente smo lečili, ali bi se oni nakon tretmana vraćali u te vlažne, prenatrpane stanove i ubrzo bi se ponovo našli u bolnici. Neposredno po dobijanju diplome 1962. zatražili su od mene da se prijavim za mesto kandidata Laburističke stranke koja bi predstavljala veću seosku oblast, mesto koje su laburisti teško mogli da dobiju. Ni danas ne razumem zašto sam Se odlučio za ovaj korak, mada verujem da je razlog bio ne dopustiti da postanem ono što sam nazivao „medicinskom biljkom", onaj koji je opsednut medicinom. Gledao sam svoje kolege kako nakon dobijanja diplome postaju u potpunosti zaokupljeni medicinom, na štetu mnogih drugih aspekata života - prestajali su da čitaju novine i nisu imali vremena za slušanje radija ili gledanje televizije.

Kada je došlo vreme za parlamentarne izbore 1964. uzeo sam tri nedelje neplaćenog odsustva. Uspeo sam da sakupim dovoljno glasova da ne program uloženi depozit. Po povratku u bolnicu, politiku sam stavio u pozadinu i usredsredio se na medicinu. U Sv. Tomasu sam specijalizirao neurologiju, što je podrazumevalo izvesno upoznavanje sa psihijatrijom. Takvo okruženje me je stimulisalo da se uskoro u potunosti posvetim istraživanju hemijskih procesa u mozgu.

„Vlast teži korupciji, a apsolutna vlast - apsolutnoj korupciji"

Sasvim neočekivano, u leto 1965. godine, opštinski odbornik, laburista u Plimutu pitao da li bi mogao da prosledi moje ime za Plimut Saton, što je praktično bila izborna jedinica u mom rodnom mestu.

Rasprostranjeno je bilo uverenje da će se 1966. održati još jedni parlamentarni izbori i da je ovo bilo marginalno mesto. Kad malo bolje razmislim, trebalo je da znam kada sam odabran za kandidata da će mi to, možda, promeniti život; međutim, iako je teško u to poverovati, još uvek nisam shvatao da imam izgleda da postanem član Parlamenta. Ipak, u najmanju ruku sam želeo da imam uvid u celu situaciju. Možda na kraju ne bih odabrao politiku, ali sam bio otvoren za mogućnost da će birači to uraditi umesto mene. Svejedno, bio sam iznenađen kada sam dan nakon glasanja 1966. odjednom shvatio da sam član Donjeg doma.

U naredne dve godine išao sam preko Vestminsterskog mosta i nazad, nastavivši da radim na hemijskim procesima u mozgu u svojoj laboratoriji u ,,Sv. Tomi" , i istovremeno, prisustvovao sednicama Parlamenta na drugoj strani reke. Svemu ovome je odjednom došao kraj kada sam postavljen za ministra mornarice 1968. godine, jer tradicija već dugo nalaže da ministri Krune ne smeju da obavljaju bilo koji drugi posao. Kada je 1970. laburistička vlada izgubila na parlamentarnim izborima, ostao sam na mestu člana parlamenta i posvetio se honorarnom radu. Radio sam na kompjuterskom modelovanju procesa donošenja odluka unutar većih kompanija, od kojih su neke bile deo farmaceutske industrije. Od 1995. radim u odboru Abot laboratorije, velike zdravstvene kompanije u Sjedinjenim Državama.

Laburisti su pobedili na dva parlamentarna izbora 1974. godine i još jednom su politika i medicina išle ruku pod ruku, doduše, na malo drugačiji način, pošto sam bio ministar zdravlja dve i po godine. Od tada se nisam bavio poslom koji mi je pružao toliko zadovoljstva, ni kao ministar spoljnih poslova od 1977. do 1979. godine, kao vođa Socijalne demokratske stranke (SDP) od 1983. do 1987, niti kao kopredsedavajući u Međunarodnoj konferenciji za zemlje bivše Jugoslavije od 1992. do 1995. godine.

Sve u svemu, medicinom sam se bavio šest godina i mnogo naučio iz iskustva, koje je fascinantno. Svako od njih daje ovoj knjizi karakter, ali je jedan aspekt tog iskustva od posebne važnosti. Konsultanti, neurolozi i psihijatri za koje sam radio u bolnici Sv. Tomas, lečili su brojne istaknute političare, te sam gledao napetost i stresnc situacije političkog života u okviru poverljivog odnosa između doktora i pacijenta. Pomogao sam u lečenju starijeg političara koji je postao zavistan od alkohola i jednog drugog koji je patio od teške depresije. Video sam pod kakvim pritiskom žive i zapitao se koliki je udeo stresa u njihovoj bolesti. Lečio sam neke druge pacijente od zavisnosti od droge, bilo da je u pitanju heroin, amfetamini ili sredstva za umirenje. Pacijente smo slali u druge delove zemlje kako bi dobili drugo mišljenje, jer su često patili od retkih bolesti i neophodan je bio jedinstven uvid u situaciju.

Do tada sam postao visoko kvalifikovan i šalio se kako sam ja doktor od „glave naviše", jer sam u potpunosti fokusiran na mozak. Čak je obavezna šestomesečna hirurgija, koju sam pohađao, podrazumevala i očnu hirurgiju, iskustvo koje se danas ne bi smatralo obaveznim za posedovanje opštih hirhurških sposobnosti. Da sam ostao da radim u oblasti medicine, pokušao bih da postanem profesor neuropsihijatrije.

Tokom tih dugih godina bavljenja medicinom razvilo se moje životno interesovanje za proces donošenja važnih odluka u vlasti, posebno na najvišem nivou. Očaran, posmatrao sam kako se 1962. godine razvijala Kubanska raketna kriza, a tri godine kasnije, kako se odvija rat u Vijetnamu. Godine 1972. sam, nakon rada u Ministarstvu odbrane, napisao knjigu o donošenju odluka u odbrani, njihovim nedostacima, kompleksnostima i opasnostima.

Mnogima je poznata izjava Lorda Ektona, „Vlast teži korupciji, a apsolutna vlast - apsolutnoj korupciji."

Ali Ekton je pre toga izneo molbu da se o onima koji imaju vlast sudi prema višim kriterijumima nego o onima koji je nemaju: ,,...Ne mogu prihvatiti Vaše pravilo da Papi ili kralju treba suditi drugačije nego ostalim ljudima, uz pozitivnu pretpostavku da nisu učinili ništa loše. Ako bilo kakva pretpostavka postoji, ona je suprotna od one koja ne ide u prilog moćnicima".

Dobitnik Pulicerove nagrade, istoričar Barbara Tačman napisala je da smo sve manje svesni da vlast rađa ludost; da moć učestalog upravljanja često navodi neuspeh da se zamisli; da odgovornost koja prati moć često nestaje kako se primenjivanje moći uvećava. Sveopšta odgovornost koja prati moć znači upravljati što je razumnije moguće i u interesu države i njenih građana. U tom procesu dužnost je biti dobro informisan, o informacijama voditi računa, biti otvorenog uma i suda i odupreti se suptilnoj, čarobnoj tupavosti.

Ako je um dovoljno otvoren da uvidi kako neka politika više šteti nego što služi ličnom interesu, i ako ima dovoljno samopouzdanja da to prizna, i dovoljno mudrosti da situaciju preokrene, tada je dostignut vrhunac u umetnosti upravljanja.5

U kolikoj meri bolest može da utiče na procese upravljanja i na donošenje odluka onih koji su u vrhu vlasti, rađajući ludost, glupost ili brzopletost, bilo je pitanje sa kojim sam se direktno suočio u više navrata od kako sam postao ministar spoljnih poslova i od tada se zanimam za tu temu. Takođe sam bio fasciniran vođama koji nisu bili bolesni i čije su kognitivne sposobnosti funkcionisale sasvim dobro, ali koji su razvili nešto što sam opisao kao sindrom oholosti. Postupci koji se čine iz oholosti su mnogo češća pojava u vrhu vlasti nego što se misli, bilo da je vlast demokratskog tipa ili ne, a oholost je najuže povezana sa definicijom ludosti Tačmanove: „uvrnuta upornost u politici koja očito ne funkcioniše ili je kontraproduktivna". Ona, dalje, navodi: „...Tupavost, izvor samoobmanjivanja, faktor je koji igra izuzetno veliku ulogu u upravljanju. Podrazumeva procenjivanje neke situacije pod uticajem već uvreženog mišljenja, a ignorisanje ili odbijanje svih suprotnih viđenja... Kao i odbijanje da se iz iskustva izvuče neka korist."

Jedna od karakteristika oholosti jeste nemogućnost promene pravca mišljenja, jer time priznajete da ste pogrešili.

Lord Bertrand Rasel je jednom prilikom napisao: „...Koncept istine , kao nešto što zavisi od činjenica, a prilično je van ljudske kontrole, jedan je od načina uz pomoć kojeg filozofija do danas uliva neophodno osećanje poniznosti. Kada ova kontrole gordosti nestane, činite korak dalje ka jednoj vrsti ludila - ushićenju... zbog moći".

Vođe zatrovane gordošću i vlašću laici često smatraju ,,poremećenim", „umobolnim", čak ,,ludim", iako ovo nisu termini kojima bi se medicinski to izrazilo. Demokratska društva, naročito ona koja su evoluirala od apsolutističkih monarhija, razvila su sistem ravnoteže između izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, kako bi se zaštitila od takvih vođa. Ali ovi mehanizmi - kabinet, parlament i mediji - nemaju uvek efekta. Kod despotskih vladara, gde ne postoji demokratski sistem kontrole i sa svega nekoliko unutrašnjih mehanizama, bez ideje o državnom udaru kako bi se vladar uklonio, malo šta se može učiniti. Međunarodna osuda i sankcije su se do sada pokazale ograničenim, a i uspešnost spoljne vojne sile se dovodila u pitanje.

Umobolni, megalomani, psihopate...

Imao sam sreće da mandat odslužim u vreme vlada britanskih premijera Harolda Vilsona i Džejmsa Kalahana, koji nisu bili zatrovani vlašću i obojica su bili izuzetno sposobni. Bio sam uz njih kada su ih glasači lišili vlasti, prvog 1970. a drugog 1979. godine. Tada se to nije činilo dobrim sledom događaja, ali je svakako bilo korisno iskustvo koje nas je podsetilo da u demokratiji političar služi narodu, a da je moć pozajmljena i da može biti oduzeta.

U toku svog prvog premijerskog mandata, od 1964. do 1970 godine, Vilson je bio odličnog zdravlja, mada je kao opozicionar, početkom sedamdesetih, razvio neku kardiovaskularnu tegobu zbog koje nije imao volje da se predugo zadrži na političkoj sceni. Kada je, pomalo iznenađen, vraćen u Dauning Strit 10, 1974. godine, zabrinuo se da je njegovo fotografsko pamćenje počelo da slabi. Uz to, isti politički i ekonomski problemi su i dalje iskrsavali, a on više nije imao onu energiju i elan. Vilson je sve iznenadio dobrovoljnim odlaskom 1976. godine. Nakon par godina, kao penzionisani političar, razvila mu se Alchajmerova bolest uz ozbiljno progresivno otkazivanje funkcija u mozgu.

Džejms Kalahan je nasledio Vilsona, iako je bio nekoliko godina stariji. Kalahanu je urađena ekscizija prostate 1972. godine, dok je bio u opoziciji, ali se oporavio i 1974. postao ministar spoljnih poslova. Za vreme tog mandata bio je dobrog zdavlja, te se latio sa puno energije i političkog umeća da rešava probleme vezane za Međunarodni monetarni fond.

Izgubio je na parlamentarnim izborima 1979. godine od Margaret Tačer, ali je Ministarstvo napustio dostojanstveno i graciozno. Doživeo je da postane najstariji bivši britanski premijer u istoriji i prilikom jednog dugog razgovora sa njim, u leto 2004 godine. bio sam zadivljen kako se još uvek sećao imena i događaja. Kalahan je preminuo neposredno pred svoj devedeset treći rođendan, 2005. godine.

Takođe, bio sam u mogućnosti da iz neposredne blizine posmatram još četiri britanska predsednika vlade, Edvarda Hita, Margaret Tačer, Džona Mejdžora i Tonija Blera.

Na osnovu ovih neobičnih događaja, koji podrazumevaju četrdesetogodišnje bavljenje medicinom i politikom, pokušao sam da ispitam prošle slučajeve onih koji su bili u vrhu vlasti širom sveta i njihovo loše zdravstveno stanje, kao i da pojedinačne slučajeve smestim u tadašnje političko okruženje, kako bi čitaoci sami mogli da ocene prirodu tih međusobnih odnosa.

Javno raspravljanje o bolestima koje zadese političke vođe je prilično otvoreno kada je u pitanju fizička bolest, ali to nije uvek slučaj kada se oboljenje opiše kao mentalno. Razlog leži u tome što, u pogledu mentalnih bolesti, javnost i profesionalni lekari ne iznose takve činjenice kao u slučaju običnog fizičkog oboljenja. Takođe, postoje neslaganja u onome što mediji i javnost karakterišu kao mentalno oboljenje i dijagnoze koju medicina postavlja.

Kada mediji i javnost upotrebljavaju termine kao što su ,,ludilo", „umobolnost", „psihopata", ,,megalomanija" ili ,,oholost" - neki od njih ili svaki od njih, upotrebljavaju se kako bi se opisali razni tirani kao sto su Adolf Hitler, Idi Amin, Mao Cedung, Slobodan Milošević, Robert Mugabe i Sadam Husein s jedne strane, i međusobno različiti demokratski vladari poput Teodora Ruzvelta, Lindona Džonsona, Ričarda Niksona, Tačerove, Blera ili Džordža V. Buša s druge strane - koriste se reči koje je medicina odavno napustila, preformulisala ili strogo zabranila.

Ludilo i bezumlje su za doktore termini koji su u potpunosti zamenjeni onima koji označavaju mentalni poremećaj prisutan kod pacijenta. Psihopatsko ponašanje je suženo na specifične poremećaje ličnosti, a megalomanija na kompleks više vrednosti. Obično se za one na vrhu vlasti koje je narod obeležio kao lude u nekom smislu, u svetu medicine ne smatra da pate od bilo kakve mentalne bolesti.

(Nastaviće se)

A 1. Vladari koji su krili svoje bolesti

Tok moderne svetske istorije na kritičan način oblikuje mentalne bolesti šefova država, ponekad pod budnim okom javnosti, ali obično u tajnosti. Svaki od demokratskih političara, međusobno različitih, poput Vudroa Vilsona, Frenklina D. Ruzvelta, Čerčila, Kenedija, Džonsona, Niksona, Pompidua, Miterana, Blera, Džordža W. Buša, Širaka i Šarona, lagao je o svom zdravstvenom stanju.

O autoru

Dejvid Oven je britanski političar, nezavisni poslanik Gornjeg doma britanskog parlamenta, i rektor Univerziteta u Liverpulu. Bio je ministar spoljnih poslova Velike Britanija u vladi Džejmsa Kalahana, od 1977. do 1979. godine. Osnivač je Socijaldemokratske stranke na čijem je čelu bio od 1983. do 1990. godine. Sa bivšim ministrom spoljnih poslova SAD, Sajrusom Vensom, Dejvid Oven je napravio mirovni plan za Bosnu i Hercegovinu 1993. godine (poznat kao Vens-Ovenov plan). Pre nego što je počeo da se bavi politikom, bio je psihijatar u bolnici "Sveti Tomas" u Londonu.

Narudžbenica

Knjigu Lorda Dejvida Ovena, "Bolesni na vlasti", možete kupiti u knjižarama IP "Prosveta" a.d. Beograd

Kneza Mihaila 12

Telefon: +381 011/2639-714

(Web sajt: http://www.prosveta.rs/contact)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane