Natrag

Sloveni

Fjodor Mihailovič Dostojevski: Srbi između Rusije i Evrope (Prosveta, Beograd, 2014)

Braća i spasioci

U Dnevniku slavnog ruskog pisca Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, vođenog 1876. godine, ali i u drugim njegovim spisima, nalaze se osvrti na stanje među Slovenima na Balkanu, a posebno među Srbima. Izdavačka kuća "Prosveta", objavila je knjigu "Srbi između Rusije i Evrope" sa pratećim komentarima priređivača, Živote Ivanovića, u kojoj su u najvećoj meri sabrane misli, ideje i preporuke velikog pisca, kako južnoslovenski narodi i Srbi kao vodeća nacija na ovom delu Balkana, treba da se odnose prema Zapadu, a kako prema svojoj pramajci Rusiji. Magazin Tabloid objavljuje nekoliko nastavaka iz ove poučne i u ovom trenutku potrebne knjige, koja govori o večnim i neprolaznim vrednostima, ali i onome što je veštačko, lažno i prolazno.

......

Sa istočnim pitanjem kao da je u Evropu utrčala nekakva picolla bestia i ometa spokoj svih dobrih ljudi, svih koji vole mir, čovečanstvo, njegov procvat, svih onih koji željno iščekuju onaj svetli trenutak kada će najzad prestati ovaj teški nesporazum između naroda. Ponekad se čini da će sa konačnim rešenjem istočnog pitanja prestati i svaki drugi politički nesporazum u Evropi, da se u formuli za rešenje istočnog pitanja samo po sebi sadrži i formula za rešavanje ostalih političkih pitanja...

Svi u Evropi kao da su prestali da shvataju jedni druge, kao u vreme vavilonske kule, čak svako prestaje da shvata šta sam želi... Svi čekaju, svi su uznemireni, nad svima je nekakav košmar...Samo su u jednom svi složni: svi odmah pokazuju na Rusiju, svako je ubeđen da opasni gad svaki put otuda izlazi...

Samo je u Rusiji sve jasno i čisto...Vlada velika tuga zbog položaja slovenske braće na Istoku...U Rusiji se, uvek kad je o istočnom pitanju reč, dešava nešto suprotno od onoga u Evropi: svi odmah počinju međusobno da se bolje razumeju, svako tačno oseća šta treba da radi...Sve odmah sjedinjuje divno osećanje nesebične i velikodušne pomoći svojoj na krstu razapetoj braći. Ali, Evropa tome ne veruje, ne veruje ni u plemenitost Rusije, ni u njenu nesebičnost... Upravo ta nesebičnost ih zbunjuje, sablažnjava, svima je odvratna i mrska...Da nije u pitanju nesebičnost, sve bi u trenu bilo deset puta jednostavnije, razumljivije za Evropu, koja ne zna šta je to nesebičnost, ona je za nju mrak, zagonetka, tajna!

Englezi i intrige

Već dvesta godina živi Evropa sa Rusijom, koja ju je na silu nagnala da je primi u evropski krug naroda, u civilizaciju, ali ju je uvek gledala popreko, predosećajući nešto loše kao fatalnu zagonetku koja se pojavila ko zna otkuda i koju neizostavno treba odgonetnuti...Ko su ti Rusi? Azijati, Tatari? Bilo bi dobro da je tako, ali nije, u tome i jeste stvar što nije tako...I šta predstavlja ujedinjenje Slovena? Čemu ono služi, kakav mu je cilj? I oni nalaze svoj odgovor, sude po sebi, kao i ranije, kao uvek: "Osvajanje, pokoravanje", vele, "podmuklost", "buduće uništenje civilizacije", "ujedinjena mongolska horda, varvari...".

Ali, kad god se postavi istočno pitanje, Evropa se prividne celine od- mah i potpuno počinje da razbija na lične, pojedinačne, nacionalne egoiz- me. Sve proističe iz pogrešne ideje da neko nešto hoće da otme i prigrabi, kako su to uvek Evropljani činili u svojoj istoriji.

Tako, kad god se postavi ovo fatalno istočno pitanje, počinju da bole i da se gnoje odavno zaboravljeni politički sporovi i boljke Evrope. Otud je i prirodno da svi žele da ga potisnu i zataškaju makar i privremeno, posebno da od njega odvrate Rusiju, da je nekako zagovore, opčine, zaplaše

Engleska je ta koja treba da pomogne Slovene, ali tako da od njih na vjeki vjekova učini neprijatelje i mrzitelje Rusije...Oslobođeni i zahvalni Sloveni će, prirodno, prići Engleskoj kao svojoj spasiteljici i osloboditeljki, a ona će im odmah otvoriti oči u pogledu na Rusiju: "...Eto ko je vaš najljući neprijatelj, ona pod maskom brige za vas, samo sanja kako da vas proguta i liši vas vaše sigurne i slavne budućnosti"....

O nesumnjivom postojanju intrige svedoče svi dopisnici i svi listovi u Evropi: ona je nastala je i trajala u Beogradu sve vreme od samog dolaska Černjajeva i ruskih dobrovoljaca u Srbiju. Ovu intrigu usrdno su podupirali Englezi iz političkih razloga, podržavali su je i neki Rusi - mada se ne zna zbog čega.

Nema nikakve sumnje da kod nekih najistaknutijih slovenskih vođa i predstavnika zaista postoji pritajeno nepoverenje prema ciljevima Rusije, pa otud i neprijateljstvo prema Rusiji i Rusima...Ja ne govorim o narodu, o masi.

Za slovenske narode, za Srbe i Crnogorce, Rusija je oduvek bila sunce, nada, prijatelj, njihova majka - pokroviteljka, osloboditeljka! Ali, slovenska inteligencija je druga stvar. Ne govorim o čitavoj inteligenciji, ne usuđujem se i ne dopuštam sebi da govorim o svima, ali iako ni iz daleka nisu svi, ipak će se čak i među samim ministarskim glavama njihovim naći takvi kojima se stalno priviđa da je Rusija neiskrena, samo sanja kako da ih "osvoji i proguta". Ne treba sami od sebe da skrivamo da nas Ruse mnogi obrazovani Sloveni uopšte ne vole. Oni na primer smatraju da su da smo mi u poređenju sa njima neobrazovani, maltene, varvari....

Moguće je da je Černjajev u samom početku nečim povredio samoljublje srpskih činovnika, ali je ipak glavni razlog njihovog sumnjičavog i neobuzdanog besa van svake sumnje bio predubeđenje mnogih Srba da ako Rusi i oslobode Slovene, to će biti samo ruskih interesa radi, kao da će ih Rusija osvojiti i lišiti "njihove slavne i sigurne političke budućnosti".

Srbi su, kao što je poznato, još pre dolaska generala Černjajeva i ruskih dobrovoljaca, odlučili da objave rat Turskoj sanjajući o tome da će, pošto stanu na čelo slovenskog pokreta i pobede Sultana, postati slovenska ujedinjena srpska kraljevina od nekoliko miliona "sa tako slavnom budućnošću".

Velika i u zemlji moćna partija u Srbiji samo o tome mašta. Jednom rečju, bili su to sanjari nalik na sedmogodišnju decu koja stavljaju male epolete i pritom zamišljaju da su generali. Černjajev i dobrovoljci su prirodno morali uplašiti takvu partiju "osvajanjem do koga će posle njih doći".

Van sumnje je da će u Srbiji sada posle vojnih neuspeha početi, i već su počele, velike prepirke. Svi će ovi sanjari u sebi, a možda i glasno, početi da grde Ruse i da tvrde da je upravo zbog Rusa došlo do neuspeha...Ali, neće to dugo potrajati i doći će do spasonosne reakcije jer su svi ovi, trenutno podozrivi Srbi, ipak vatreni patrioti. Oni će se setiti Rusa koji su dali živote za njihovu zemlju. Rusi će otići, ali će velika ideja ostati. Veliki ruski duh će ostaviti tragove u njihovim dušama - i iz ruske krvi za njih prolivene iznići će i njihova srčanost. Jednom će se uveriti da je ruska pomoć bila nesebična i da nijedan Rus koji je za njih pao nije ni pomislio da ih osvoji i pokori!

Sve ovo ne treba da nas Slovene razjedini, jer postoje dve Srbije: Srbija viših slojeva, plahovita i neiskusna, Srbija koja još nije zaživela i delova- la, ali zato strasno sanja o budućnosti i već ima partije koje pletu intrige takvih razmera (što je opet posledica njihovog plahovitog neiskustva) da se ništa slično ne može sresti ni kod jedne nacije koja dugo postoji, kod onih mnogo većih i samostalnijih nego što je Srbija. Međutim, pored ove Srbije viših slojeva, koja tako hita da živi političkim životom, postoji narodna Srbija koja Ruse smatra svojim spasiocima i braćom, koja voli Ruse i veruje im.

O tome se ne može bolje reći nego što su to nedavno učinile "Moskovske vesti":

"...Ubeđeni smo da se osećanja ruskog naroda prema Srbiji neće promeniti zbog intriga neprijateljskih obema stranama...Srbi iz Kneževine su narod seljaka, miran, koji je u miru zaboravio ratničke tradicije i nije stigao da u zamenu za njih izgradi čvrstu narodnu svest koja povezuje svaku istorijsku naciju. Najzad, Srbi iz Kneževine se i ne mogu nazvati narodom: to je samo deo naroda koji nema organski značaj. Ali, mi ne možemo zaboraviti kako su Srbi oduševljeno i složno ustali da pomognu svojoj braći po krvi koju su zločinački mučili... Ruski narod neće napustiti Srbe u ovom za njih strašnom trenutku i krv Rusa je pokazala kako je čisto bilo njihovo učešće, kako je herojski nesebična bila njihova žrtva i kako su besmislene neprijateljske klevete da Rusija želi da izvuče korist za sebe iz situacije u Srbiji. Neka sećanja na hrabre Ruse koji su pali za Srbiju posluže kao veza bratske ljubavi dva naroda, tako bliska po krvi i veri".

Na kraju ću reći: neka smo mi Rusi i podneli, osim svih drugih briga, i materijalne gubitke i dosad potrošili možda i desetine miliona za organizovanje i opremanje naše vojske (što je, naravno, dobro), ali već samo to što je ovakav pokret pokazao ko su naši najbolji ljudi, već samo to, takav rezultat koji se ne može ni sa čim porediti. O, kad bi svi narodi, čak i oni najrazvijeniji i najinteligentniji u Evropi, hteli da znaju i složili se oko toga koga treba smatrati za svoje prave najbolje ljude - zar bi Evropa ovako izgledala, zar bi Evropljani bili ovakvi kakvi su sada? (Piščev dnevnik 1876. godine).

Oslobodilačka misija Rusije

Ko su danas najbolji ljudi?...Svakako ne, milioneri - bogataši koji uživaju toliki ugled. Jer, njihovi milioni im nisu doneli obrazovanje već su najčešće ostali u neznanju uprkos svim privilegijama koje im milioni donose...

Osim razvrata od najranijeg uzrasta i najiskvarenijih pojmova o životu, svetu, otadžbini, časti, dužnosti, bogatstvo nije ništa unosilo u dušu mladih osim pohote i bezočnosti. Iskvarenost njihovog pogleda na svet bila je čudovišna jer joj je iznad svega bilo shvatanje koje je postala aksioma: "novcem ću sve kupiti, svaku počast, svaki vrlinu, potkupiću svakog i iskupiću se od svega."

Teško je i zamisliti kakvi bezosećajni mladi odrastaju u ovakvim bogatim kućama. U njima je oholost najviša vrlina čak i kad prilažu ogromne sume za crkvu i otadžbinu.

Takvi bogati milioneri spremni su da se udruže i sa najgorima, da izdaju sve i svakog, ako to samo zahteva profit za kojim trče. U njihovim srcima nema patriotizma, njihova je otadžbina tamo gde ostvaruju profit...Naravno, izuzetaka ima svuda i uvek, ali ih je tako malo da se mogu na prste nabrojati, a kasta zbog nekoliko izuzetaka ne gubi karakteristike...

Oni su na najvišim položajima u društvu ne samo kod nas već u celoj Evropi bez obzira na to da li su dostojni položaja koje zauzimaju ili ne...Jednom rečju, oni su ubeđeni, i to najiskrenije, da su upravo oni "najbolji" ljudi u zemlji, ali nevolja nije samo u tome već je još veća što tako počinju da misle i drugi. Bogataš je sada po shvatanju ogromne većine nešto najbolje. Doduše, tu i tamo čuju se glasovi protiv takvog strahovanja, ali postojeće faktičko klanjanje novcu, ne samo što je nesumnjivo, već mu po razmerama nema ravna. Moć novca su i ranije svi shvatali, ali još nikada dosad novac nije smatran kao nešto najviše na svetu...Sadašnji berzijanac iznajmljuje čak i književnike da mu služe, oko njega obleću advokati, novinari, proces izopačavanja svakog zdravog osećanja širi se i produbljuje...

Ima li uopšte načina da se suprotstavi ovom čudovištu? Čak je i naš narod, poput evropskog, zahvaćen ovim čudovišnim materijalizmom u obliku zlatne vreće. Svoju nemaštinu, svoje rite, svoje poreze i nerodne godine, svoje poroke, pijanstvo, batine? Je li to posledica ili uzrok? Strahovali smo da će ta, kako je karakterišu, "učmala, razvratna, bezosećajna masa" odmah pasti pred sve većom moći bogatih i da neće proći nijedno pokolenje, a da će nastati novo ropstvo, još gore od nekadašnjeg.

Strahovali smo da mu se neće samo silom potčiniti, već i moralno, dobrovoljno. Upravo smo strahovali da će pre svih reći - eto, gde je ono najvažnije, eto gde je snaga, gde je mir, eto gde je sreća! Ovome ću se pokloniti i za njime ću poći...

Ta čitava "jednoobrazna i učmala masa" (kako je neki naši pametnjakovići ocenjuju), tih sto miliona, živi nečujno i beživotno, uvek u večitom začetku, u večitoj nemoći da nešto kaže ili učini, večno stihijski i poslušno. Međutim, da li se ova Rusija neočekivano budi, diže i smireno, ali nepokolebljivo pred celim svetom izgovara svoju divnu reč...

I ne samo to, Rusi kreću na put žrtvovanja i stotine njih odlaze, ispraćeni hiljadama, u neki novi krstaški pohod (kako ga, na primer, Englezi nazivaju) - odlaze u Srbiju, u pomoć svojoj braći, jer su saznali da su ona tamo porobljena i napaćena. Otac, stari vojnik, umesto da živi na miru, uzima oružje i odlazi pešice, raspitujući se za put, hiljada vrsta daleko, da se tuče sa Turcima za svoju braću i sa sobom vodi devetogodišnju ćerku (reč je o istinitom događaju): "Naći će se neko od hrišćana, da mi ćerku pričuva dok ja budem tamo" - odgovara on na pitanja - a ja odoh da služim Božijoj stvari". I odlazi...Ruska zemlja je glasno rekla sve šta poštuje i u šta veruje, pokazala je koga smatra "najboljim ljudima"...

Dostojevski zbog Srba kritikuje Tolstoja

"Još nikada u svojim delima nisam sebi dozvoljavao da neka svoja uverenja dovedem do kraja, da kažem svoju poslednju reč - pisao je Dostojevski u pismu V. S. Solovjovu 16. 06. 1876. Ova poslednja reč se odnosi na junski dnevnik, na Srbe i Crnogorce, na Konstantinopolj, na Hristovu istinu, koju još jedino čuva pravoslavlje.

Pominjanje Konstantinopolja pokazuje u kom pravcu se razvijalo slovenofilstvo, a paralelno s njim i zvanično rusko pravoslavlje kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Osnova svemu je, po Dostojevskom, "neukaljano hrišćanstvo" ruskog naroda, njegova "svečovečnost" i predanost "bratstvu svih naroda", spremnost da "svima služi" - na "spasenje svih".

Konkretno, taj narod najpre mora rešiti istočno pitanje, smatrao je Dostojevski. A, kada vidi rusku nesebičnost i Evropa će se možda pokajati i prihvatiti ponuđenu bratsku ruku. To će biti "svetlost sa Istoka", to će biti "nova reč" koju će čovečanstvu objaviti ruski narod. Da će Rusija pre toga morati da zauzme more, kako bi mogla na njemu da "dočeka Englesku" - samo je sporedna pojava. Značajno, zaista značajno, jeste svečovečansko bratstvo. Istočno pitanje će biti rešeno, došlo je vreme za to. A za njim i sva druga pitanja! Dolazi epoha raja na zemlji - naivno i idealistički je verovao veliki ruski pisac...

U "Dnevniku pisca", u vreme kada je Tolstoj uživao u slavi koju mu je doneo roman "Ana Karenjina", Dostojevski analizira novi roman Lava Nikolajeviča i otkriva da je veliki pisac neobjašnjivo ravnodušan prema "krvnoj i verskoj" braći Srbima, i balkanskim Slovenima uopšte.

U eseju od trideset i šest stranica već u uvodu, u osvrtu na Tolstojev lik Levina u romanu "Ana Karenjina", Dostojevski ističe da Tolstoj preko svog junaka zauzima stavove prema tekućim pojavama na ruskoj sceni, a mišljenja jednog tako značajnog pisca moraju biti "veoma ozbiljan predmet rasuđivanja".

Gledište velikog ruskog pisca o stvari koja interesuje sve Ruse i koja znači "sveopšti nacionalni pokret Rusa u poslednje vreme, o 'istočnom pitanju' posebno, dolazi do izraza u osmom delu njegova romana". "Koliko sam ja mogao razumeti" - piše Dostojevski - "suštinu toga gledišta jeste da nacionalni pokret u korist balkanskih Slovena naš ruski narod ne odobrava i čak ne razume...Na taj način, krenuo je (Tolstoj) drugim putem i razišao se sa ogromnom većinom ruskih ljudi..."

"...Primetiću još da mnogi tvrde, pa čak i ja jasno vidim, da pisac preko Levina umnogome izlaže svoja lična ubeđenja i gledišta, stavljajući ih silom u usta Levinu - i tako ponekad žrtvuje tome umetničku vrednost dela". Priznajući da je "očekivao nešto drugo"...i ističući da literarno delo nije za njega "samo literarno delo, već i nacionalno delo", činjenica sasvim drugoga značaja i značenja, Dostojevski naglašava da su njegova ubeđenja umnogome čisto slovenofilska a slovenofilstvo znači "...težnju da se oslobode i ujedine svi Sloveni pod vrhovnim načelom Rusije - pod načelom koje možda nije strogo političko. Slovenofilstvo, sem ujedinjenja svih Slovena pod vođstvom Rusije, označava još i duhovni savez svih onih koji veruju da će velika Rusija, na čelu svih ujedinjenih Slovena, reći svetu, evropskom stanovništvu i evropskoj civilizaciji, svoju novu i zdravu reč kakvu svet još nije čuo".

To je reč ljubavi čoveka prema čoveku, reč solidarnosti među ljudima i narodima, to je nova hrišćanska religija ujedinjenja ljudi i naroda koju je propovedao Fjodor Mihajlovič Dostojevski.

Analizirajući lik Levina, Dostojevski autoru najviše zamera što govori o sebi kao da je on "narod" i dokazuje da ni Levin (dakle, Tolstoj), niti iko ne sme za sebe da kaže da je narod. Dostojevski prosto "grmi" u svom "Dnevniku" i ističe da ruski narod uopšte ne oseća ono što mogu da osete "ljudi uopšte"; Levin na najsamovlasniji način ruši narodnu dušu, pa još pored toga izjavljuje da ne oseća nikakvo sažaljenje prema ljudskim patnjama, čak ističe da "ne postoji neki neposredan osećaj za podjarmljene i potištene Srbe, niti može postojati" - to jest, ne samo da ga nema on, nego da ga nemaju ni Rusi uopšte, jer kako kaže, on je narod...

"Suviše jevtino cene ta gospoda ruski narod! Uostalom, to su ocenjivači - na stari način", zaključuje Dostojevski, koji je najoštrije kritikovao evropsku civilizaciju upravo zbog ravnodušnosti prema vekovnim patnjama slovenskih naroda pod muslimanskim jarmom. U dnevnicima i tekstovima o Istočnom pitanju, Dostojevski proklinje civilizaciju koja, da bi se održala, dopušta da nevernici deru žive ljude i nabijaju decu na kolac. Žigoše civilizaciju koja je "sve na svetu pretvorila u sredstvo a vladanje svetom postavila kao jedini cilj".

Autor "Zločina i kazne" navodi dalje delove Tolstojeve "Ane Karenjine" koji nedvosmisleno potvrđuju upravo ono što je video u Tolstojevom romanu, na primer, protivnike Levinu (Tolstoju), izvedene na scenu samo da bi Levin trijumfovao.

"Po mome mišljenju - reče Levin koji je već počeo da se uzbuđuje - to znači da će se u narodu od osamdeset miliona naći uvek ne stotine kao sad, nego i desetine hiljada ljudi koji su izgubili društveni položaj, koji su besposličari, koji su uvek spremni da stupe u bandu Pugačova, i odlaze u Kinu ili u Srbiju". Levinu odgovara Sergej Ivanovič: "Ja ti kažem, nisu to stotine, niti besposleni ljudi, nego najbolji predstavnici naroda. A, dobrovoljni prilozi? Tu sav narod najotvorenije izražava svoju volju".

Dostojevski čini sve da sruši argumentaciju Levina, i u međunaslovu ističe: "...O poznavanju Istočnog pitanja u redovima neobrazovanog ruskog naroda" i ukazuje na dobrotu i pobožnost ruskog naroda, na njegove legende o "božanskim stvarima" koje se prenose sa kolena na koleno. "I time se - navodi Dostojevski - može objasniti zagonetka o svesti pokreta u ruskom narodu u korist braće Slovena. Zaista naš narod o tim Slovenima nije gotovo ništa znao...nego je onako uzgredno čuo da postoje nekakvi Srbi. Ali, zato naš narod, gotovo sav ili u ogromnoj većini, čuo je i zna da postoje pravoslavni hrišćani koji su pod jarmom muhamedanaca...

Međutim, glavno nije u tome - nastavlja Dostojevski - već Levin (Tolstoj) uverava da neposredno osećanje za potlačene Slovene ne postoji, niti ga može biti.

(Nastaviće se)

Narudžbenica

Knjigu "Srbi između Rusije i Evrope, u izdanju IP Prosveta Beograd, možete kupiti u knjižarama IP "Prosveta" a.d. Beograd

Kneza Mihaila 12, ili naručiti telefonom na broj +381 011/2639-714

(Web sajt: http://www.prosveta.rs/contact)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane