Natrag

Kontranapad

Cenzura cenzurisanog Marinka Uroševića, ili kako medijski mrak može biti još mračniji

Priče iz Marinkove bare

Da smo cenzurisani i izlagani praznim sadržajima televizijske ponude uveravamo se svakodnevno. Televizije sa nacionalnom frekvencijom su dokazale koliko su servilni pratioci autokratske vladavine režima. Ako želite da pogledate i čujete nekog ko nije na talasima režima, one koji se ne plaše Vučićeve diktature, slobodoumne i odlučne za borbu možete eventualno da pratite na takozvanim malim televizijama. Ali, i njih je sve manje. Retki su primeri slobodnih televizija. Takve se danas mogu smatrati raritetima, tvrdi urednik Tabloida Miroslav Vislavski

Piše: Miroslav Vislavski

Prošlog meseca sam gostovao na TV AS u Šapcu koja se prati u Mačvi i delu Srema, a zainteresovani mogu i posredstvom interneta. Gostovanje je bilo na poziv poznatog autora i voditelja zabavnih emisija Višeslava Petkovića, u čijim sam emisijama na vojvođanskom javnom servisu gostovao u više navrata. Kada se autor njegovog rejtinga angažuje na maloj televiziji, pomisao je da se radi o mediju ozbiljnih ambicija.

Sa takvim autorom jača autoritet programa, dolaze interesantni gosti, što sve doprinosi povećanju gledanosti. Sa tom logikom sam prihvatio učešće u emisiji muzičkog sadržaja, ali čiji koncept podrazumeva predstavljanje gostiju iz posebnog ugla njihovih karijera, delovanja, rezultata i stavova. Prateće muzičke numere su sadržaj koji daje zabavni karakter emisiji. Partner u studiju mi je bio poznati novosadski novinar, sada nastanjen u Pavlovcima na domak Rume, Jovan Bratin Stefanović. Sa njime sam svojevremeno radio prepoznatljivu emisiju na TV Jesenjin, sportskog žanra, pod nazivom "Kontranapad" (koje više nema zbog previše slobode u programu).

Pre početka snimanja, u kurtoaznom susretu pozdravio sam se sa vlasnikom televizije po imenu Marinko Urošević. Marinko je sagradio pristojnu televiziju sa velikim zidovima i opremom. Nije poznato poreklo investicije, koja nije zanemarljiva. Zaposleni kažu da povremeno dobijaju skromnu zaradu. Novinari koji mu prave program, nisu plaćeni. Dobiju neka sitna prava za reklamu koju moraju sami da obezbede. To je poznati model na malim televizijama koji živi od kada su se pojavile privatne televizije u Srbiji.

Po tome, Marinko se samo uklapa u sistem divljeg srpskog medijskog neba, o čemu država ne haje. Za državu je važno da svoju demokratiju meri i brojem medija, a pod kojim su uslovima zaposleni ili koji rade za njih, to državu ne interesuje. Kao i u slučaju zaposlenih radnika. Oni treba da rade i ne pitaju da li će dobiti, kada i kakvu platu. A za Marinka, kao i sve gazde i "gazde" u razvaljenoj Srbiji nema zime. Dobrostojeći je, mada u prvom susretu nije ostavio naročiti utisak. Šereti bi njegov pogled prikazali na svoj način. Rekli bi: gleda kao bik u sekiru! Nisam pridavao značaj pozdravu sa palanačkim "medijskim magom". Došao sam zbog poziva prijatelja, a nikako zbog TV AS, ili Marinka Uroševića.

Početak snimanja i muzička numera u izvođenju lokalnog orkestra su me asocirali na krajputašku kafanu iz šezdesetih sa požutelim zidovima od nataloženog duvanskog dima.

Scena je pojačala utisak sa dva stola prekrivena stolnjacima kakvi su postavljani pre nekoliko decenija u svakoj kafančini. Za jednim smo nas trojica, Višeslav, i mi njegovi gosti, naslonjeni laktovima uz bokal sa bajatom, toplom vodom za osveženje. Aranžman na stolu su "pokvarile" plastične flašice sa vodom jednog od proizvođača mineralne vode.

Za drugim stolom, muzika sa pevačicom. Sumornoj sceni je trebalo dati zabavljački duh.

Učinilo se da su sloboda kazivanja, šeretluk i energija koju smo sa autorom emisije proizveli Jovan Stefanović i ja, zanimljivost i intrigantnost tema o kojima smo govorili, mogli da poprave sve ono o čemu Marinko ne vodi računa...

Govorili smo o sportu i sportskom noviinarstvu, iskustvima iz zajedničkog rada u "Kontranapadu", anegdotama iz zajedničkog rada na drugim televizijama, kao i iz života, iskustvima koja smo prolazili radeći na različitim poslovima... Nezaobilazni su bile crtice iz društvene i estradne scene i političke današnjice koja se prožima sa našim životima. Kada je završeno snimanje, od autora, preko tehnike, kamermana i muzičara, padale su čestitke za izuzetnu priču kakve nije bilo u dosadašnjem serijalu ove emisije tv AS!?

Razume se da Marinko Urošević, poput nekih drugih vlasnika malih televizija nije ponudio ni pokriće troškova putovanja za dolazak u Šabac, niti simboličan honorar onima koji mu pune program... Ma nije ponudio ni piće, a kamo li večeru kako to rade iole pristojne medijske kuće. Dakle, teška su vremena i razumljivo je što Marinko, kao i neki drugi vlasnici medija neće da se odreknu svoje lagodne pozicije i života, ne bi li bili bar pristojni domaćini svojim gostima.

Poražavajuće je što su oni umislili da je svakom stalo da se slikaju na njihovoj televiziji i da im gostovanje na šund mediju kakav je onaj u kome sam se osećao kao u krajputaškoj birtiji, čini čast!

Prisetih se anegdote pokojnog Nikole Simića, jednog hrabrog sportskog novinara i kolumniste Tabloida, koji je terao pravdu i principe dok ga smrt nije pokosila na žalost svih nas koji smo ga voleli i poštovali, kojima je bio uzor i model novinara iz udžbenika. U vreme kada je sa takođe pokojnim Veliborom Vasovićem, velikanom i herojem evropskog fudbala, vodio bitku za čišćenje u fudbalu paralelno sa procesom "ulaska demokratije" po meri reformatora koji su nas 2000 oslobodili slobode, gostovali su na jednoj lokalnoj televiziji.

Tokom emitovanja programa, studio je ostao bez jedinog kamermana, a u nekom trenutku je i voditelj emisije otišao na cigaret-pauzu. Mesto njih, studijom su šetale dve kokoške!? Eto na šta su pristajali velikani fudbala i pisane reči, da bi se čuo njihov glas! Gostovali su sa kokoškama!

E, tako smo Stefanović i ja bili u gostima kod Marinka Uroševića. Ma sve bi bilo trpljivo. Ovo je Srbija zemlja čuda. Ali Marinko je "odgovoran" medijski gazda. "Iskasapio" je emisiju koja je po njemu muzička, a od muzičkog sadržaja ni dobra pesma da se čuje!

Isekao je sve što mu se učinilo da je politički sadržaj i emisiju koja traje devedeset minuta, skratio na sedamdeset. Nije mu se dopalo što sam govoreći o sopstvenim iskustvima sa nekim mafijaškim likovima iz fudbala iz vremena direktorovanja u FK Vojvodina, kritikovao Miodraga Kostića koji je umalo sahranio moj klub, ali i kao povlašćenog tajkuna koji je do velike imovine, sa šećeranama, klanicama, 28.000 hektara plodne oranice, jahtama, vilama, hotelima i ko zna čime još, došao u vreme sumnjive privatizacije koju danas i vlasti nazivaju pljačkaškom! Bio je na usluzi reformatorima Zoranu Đinđiću i Nenadu Čanku, a oni su mu poklanjali ili prodavali u bescenje našu imovinu i minuli rad desetina hiljada nekadašnjih trudbenika i seljaka! Uz njega kao jednog od najvećih prevrtača, pominjao sam i članove tajkunske elite! Marinko je to isekao!

U toku razgovora poteglo se pitanje o sticanju diploma. Pomenut je srednji stepen obrazovanja koji posedujem i "kumovanje" nekadašnjeg sportskog reportera Miodraga Jergića kojim me je krstio u "Banderaša".

Zbog toga nisam osećao hendikep ni kompleks. I danas nudim "doktorima" da stanu na crtu sa "Banderašem" na poslovima koje obavljam. Inače, Jergić je stekao reportersko ime uz odbojkaše Vojvodine koje sam predvodio devedesetih i pomagao mu da lakše podnese vreme hiperinflacije. Dve godine kako je u penziji, niko ga više ne pamti. Zaboravljen je jer nema po čemu da bude upamćen.

A ja, eto još trajem, uprkos penziji koju koristim više od tri godine.

Dakle, pravio sam aluziju na današnju pamet ne malog broja onih koji nam određuju sudbinu, na "doktorat" ministra Nebojše Stefanovića i "fakultetsko obrazovanje" Tomislava Nikolića, o čemu je javnost dobrano informisana. Rekao sam da mi njihove diplome nisu bile nedostupne s obzirom na ponude da mi se pokloni ili da platim fakultetsku diplomu za jeftine pare. Za razliku od Stefanovića i Nikolića ja sam ponudu odbio pitanjem da li ću biti pametniji sa tom diplomom i dobio odgovor da menadžment bolje poznajem od članova komisije pred kojom bi odgovarao.

Uz velike naučnike i mislioce Stefanovića i Nikolića, kanda Gašića, ispričao sam iskustvo jednog anonimusa koji se uvukao u pokrajinsku administraciju. Nedeljko Šljivanac, pomoćnik pokrajinskog sekretara za energetiku u Vladi Vojvodine i vlasnik RTV Panonija (ako je stvarni vlasnik ili je koristi kao "veš mašinu" da pere prljav novac nekog druga Šiptara iz Vučitrna) ima DVA fakulteta od kojih je jedan čuveni UNION čiju diplomu, saznah ovih dana, ima i ministar Sertić.

Izvor mi reče da je Sertić završio četvorogodišnji fakultet na Unionu, već nakon dve i po godine od njegovog osnivanja!? Za razliku od kolege sa fakulteta, Šljivanac ima problem da napiše proširenu rečenicu jer mu pismenost nije jača strana. To mu nije hendikep i smetnja da u pokrajinskoj administraciji radi činovničke poslove koji zahtevaju pismenost. Ali drug Neđo je i predsednik Reformista Vojvodine!

Ta stranka ne postoji od kada je lidersku poziciju napustio Miodrag Isakov. Ali Neđo odrađuje posao. Poput Srećka Šojića koji biračima poklanja krompir sa brkovima, Neđo u vreme izbora poklanja pakete sa bofl robom u kojoj su konzerve sa isteklim datumima trajanja. Zanimljivost ovog primera je i u njegovoj stručnosti za funkciju koju obavlja, jer mi je kao nestručnom strujašu, pre trideset pet godina montirao novi električni šporet i popravio ga kao Đenka krematorijum u "Maratoncima". Izgorele su sve četiri ringle! E takav kadar je danas pomoćnik pokrajinskog sekretara u vojvođanskoj vladi. Ovu priču, gazda tv AS Marinko Urošević je prepoznao kao političku (!?) pa je izbacio iz emisije!

Ali to nije sve...

Marinku je zasmetao deo emisije u kojoj sam ironisao Vučićev bolji život koji nam najavljuje u svojim nastupima, a početak "boljeg života" pomera iz godine u godinu. Taj "bolji život" Vučić temelji na reformama u kojima su jedini vidljivi efekti ušteda od opljačkanih penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru. Takve reforme su podigle penzionere da prvi put u demokratskoj Srbiji izađu na ulicu i traže svoja prava. Sačuvaj nas Bože Vučića reformatora i njegovog uzora Zorana Đinđića koji ga je "transformisao" u europejsku prodanu dušu.

Pogodilo je "medijskog magnata" gazdu Marinka što sam pokrenuo jeretičko pitanje uprkos sotonama koje su satanizovale socijalističko društvo, dovodeći ovu zemlju preko neoliberalnog kapitalizma do robovskog društva. O socijalizmu kao nemogućem društvenom uređenu u Srbiji u narednih sto godina, danas niko ne govori drukčije osim da je to mračno doba. A narod kao da nije normalan. Prihvata naklapanja "demokratskih" mudrosera, umesto da podigne glas i - motku! Govnjivu!

Narod kao da nije živeo u socijalizmu u kome je obilato koristio ljudska prava među kojima je svetinja bilo pravo na rad, zaradu, na stan, besplatno školovanje, besplatno lečenje... Kažu, nije bilo slobode! Koje i kakve? One koja je bila lelemudanje bez pokrića? Eto nam je danas! Možemo da baljezgamo šta nam je volja - bez posle, bez zarada onih koji se vode kao zaposleni, bez prava, bez sudova, sa nedostupnim obrazovanjem i zdravstvom i nemaštinom da se prehrani čovek, a o drugim ljudskim potrebama da i ne maštamo! Izem im njihove slobode I demokratiju! Eto, ni to se nije dopalo Marinku Uroševiću!

E, pa Srbijo dosta je bilo medijskih okupatora, medijskih primitivnih zatupljivanja Željka Mitrovića, Predraga Rankovića i njihovih satrapa Dragana Vučičevića i Milomira Marića, ali i palanačkih medijskih magova Nedeljka Šljivanca i dakako - Marinka Uroševića! Zaglupljivače i trovače i primitivne gazde medijskog prostora treba proterati zajedno sa političkom mafijom za koju rade protiv naroda.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane