Natrag

Feljton

Iz knjige Lorda Dejvida Ovena, "Bolesni na vlasti" ( "In Sicknes and Power") (4)

Razvoj oholosti kod Buša i Blera

Zbog teških mentalnih bolesti od kojih su patili mnogi svetski vladari, stradale su čitave nacije i države, počinjali su krvave ratne operacije i menjala se politička mapa sveta. Teški kompleksi, duševne devijacije i razorna agresija samozaljubljenih vladara, autokrata i lažnih prometeja, uvek su najskuplje plaćali obični ljudi, naivni u svojoj veri da vođa "zna šta radi". Britanski političar, Lord Dejvid Oven, u mladosti je bio psiholog. Zahvaljujući tome, tokom karijere političara, lakše je prepoznavao obolele autokrate koji su odlučivale o sudbinama čitavih naroda. Zajedničko im je bilo to što su krili svoje dijagnoze od javnosti. U Svojoj knjizi "Bolesni na vlasti", Lord Dejvid Oven, poznat ovdašnjoj javnosti i kao tvorac mirovnog plana za BiH (1993), opisuje kakvo je bilo duševno stanje Ruzvelta, Čerčila, Kenedija, Džonsona, Niksona, Pompidua, Miterana, Blera, J.W. Buša, Širaka i mnogih drugih. U nekoliko nastavaka Magazin Tabloid iz ove knjige objavljuje feljton posvećen slučaju predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Lord Dejvid Oven

Buš i Bler su govorili posle 9/11, da mora da je svet u kome oni žive, gotovo po definiciji, drugarčiji od sveta u kome su živeli raniji lideri.

Jezik i retorika obojice počeli su da dobijaju prizvuk fanatizma: nijanse i ublažavanja postali su ređi; čvrsta uverenost i jednostavnost postali su još dominantniji.

Iako je invazija na Irak bila opravdana, zabrinjavajući znaci oholosti, koja se kod Buša sve više razvijala, pojavili su se od početka vojnog pohoda. Na prvom mestu, pošto je invazija sprovedena, od početka su dugoročniji problemi kontrolisanja zemlje bili veoma potcenjeni. Štaviše, Buš je time što se fokusirao na rat i na vojne načine izlazio na kraj sa novim oblicima svetskog terorizma, omogućio da Al-Kaida ojača i stekne podršku unutar zajednica u kojima je delovala.

Ratni mentalitet naudio je drugim, ranije ustanovljenim, načinima izlaženja na kraj sa nestabilnim državama i teroristima kojima su one često pružale utočište. Propratni efekti tehnika koje su sc primenjivale nad zatvorenicima, kao one u Gvantanamu, kao i praksa predavanja su, u stvari, pomogli širenju terorizma. Atmosfera koja je vladala oko Buša, a koja je zanemarila mogućnost da bi posledice njihovog pristupa mogle, u stvari, da pogoršaju problem koji pokušavaju da reše je karakteristika sindroma oholosti.

U odbranu Buša i njegovih savetnika, bilo je kod njih iskrene zabrinutosti u vezi sa rešavanjem pitanja terorizma posle 9/11 tako da su mnogi problemi preispitani, ali te probleme nisu predupredili. Bilo koje istraživanje trebalo je da bude urađeno u saradnji sa drugim zemljama i uz diskretno uključivanje odgovornih političara. Umesto toga, promene su bile ograničene na tajne sporazume između obaveštajnih službi i vladinih advokata sa jedne i drugih nacija sa druge strane što nije dozvoljavalo nikakvu parlamentamu kontrolu.

Upozoravajući znak razvoja oholosti kod Blera bio je začuđujući govor koji je održao na konferenciji Laburističke stranke, odmah posle 9/11 kada je obećao Amerikancima: „...Bili smo sa vama od početka, ostaćemo sa vama do kraja."

Posledica Blerovog oslanjanja isključivo na njegove nove sekretarijate u Dauning Stritu 10, bio je manjak objektivnosti, poštenja i zajedništva, što je postalo obeležje Blerovih pogrešnih procena i nekompetentnosti u rešavanju posledica invazija na Avganistan 2001. i na Irak 2003.

Naravno da je i ranije bilo nekompetentnih predsednika i premijera ali je Blerova nekompetentnost bila od posebne vrste, veoma slična Bušovoj. Izazvala su je tri karakteristična simptoma oholosti: preterano samopouzdanje, nemir i površnost.

Blerovo "glupo brbljanje o Novoj Britaniji i Mladoj zemlji"

Oholo samopouzdanje je ono koje donošenje odluka dozvoljava isključivo sebi, ne traži savete i ne sluša ih ili prezire mudrost drugih, pogotovu ako je to mišljenje u konfliktu sa gledištem lidera samog. Ako se ovo kombinuje sa energijom koja je željna akcije i spremna da interveniše na osnovu neodređenog osećaja za širu sliku umesto na osnovu detaljne studije svih relevantnih informacija, tada su ozbiljne greške gotovo neizbežne. Takav je bio i slučaj Bušovog i Blerovog postupanja u stvarima posle 9/11: pogrešne procene su bile u vezi sa oholom nekompetentnošću, što ćemo kasnije detaljno istražiti.

Buš i Bler su voleli da se ponose time što su političari „velike slike" koji su bili toliko pronicljivi da shvate da ceo svet, a ne samo Avganistan i Irak, mora sada, posle 2001, da se posmatra iznova i na fundamentalno drugačiji način.

Ustvari, svet posmatran iz perspektive mnogih vekova nije se posle 9/11 promenio iz osnova. Bilo je, međutim, više iracionalnosti i manje predvidljivosti. Islamski fundamentalisti bili su spremni da žrtvuju svoj život dok izvršavaju teroristički akt što je nošenje bombe učinilo smrtonosnijim, a držanje primitivne nuklearne naprave u koferu sasvim mogućim. Bilo je potrebno nekoliko godina da se ta retorika ,,ohladi" i tek jc aprila 2007. britanska vlada zvanično objavila da prestaje sa korišćenjem izraza ,,rat protiv terora".

Karakteristika i Buša i Blera postalo je to što nisu obraćali pažnju ni na postupak ni na detalje niti su bili veliki poštovaoci činjenica. Ovaj savez je bio veoma nesrazmeran što se tiče moći, ali je Bler moć koja mu je nedostajala u tom odnosu nadoknađivao mnogo većom rečitošću i vatrenim govorom. Blerova politička važnost bila je u tome što je ojačao Bušova verovanja i predrasude posle invazije na Avganistan i tokom priprema za invaziju na Irak. To je bio oblik folie a deux.'

Blerove veze sa Klintonom su, takođe, koristile Bušu da demokrate budu raspoložene za rat...

Činilo se da je Bler imao odlične odnose sa Klintonom dok je ovaj bio predsednik, ali je on kasnije rekao jednom od svojih pomoćnika: „...Klinton brlja okolo, ali kad Buš nešto obeća on to i misli."

Iskusni službenici su ipak posumnjali da Bler sebe zavarava što se tiče njegovog odnosa sa Bušom. Brinuli su što nedostaje sadržaja u dijalogu između Buša i Blera i zbog stepena uzajamnog neiskrenog ponašanja. Primetili su kako je Margaret Tačer pritisla Ronalda Regana na način na koji Bler nikada nije Buša, ili kako je Džon Mejdžor, iako je imao jako malo vremena pre Zalivskog rata 1991, kasnije izgradio donekle čvrste odnose sa Bušovim ocem.

Blerova sopstvena, posebna forma oholosti bila je njegova opsesija prikazivanja i potrebe da bude u centru zbivanja. Ovo je postalo očito kada je privatna poruka koju je 2000. godine napisao svom osoblju ,,procurila" u javnost. U njoj im on nalaže da potraže ,,dve ili tri inicijative koje privlače pažnju". Biograf drugog premijera iz redova Laburističke partije, Remzi Mekdonald, napisao je o Blerovih deset godina na položaju:

Pravi uzrok njegove tragedije leži u intelektualnoj deformaciji koja sve više preovlađuje u našoj sve ništavnijoj javnoj kulturi. Najbolja reč za to je ,,prezentizam"... Njegova fascinacija pomodnim sjajem, njegovo glupo brbljanje o „Novoj Britaniji" i „Mladoj zemlji" i njegov prezir prema razboritosti stručnjaka koji su lekcije iz prošlosti savladali bolje od njega, bili su deo njegovog sveukupnog sindroma.

Svet posle 9/11 pružao je Bleru beskrajne mogućnosti za takve inicijative koje privlače pažnju i prepuštao se popriličnom pritvorstvu. Posle 9/11 imao je frenetičan raspored. Održao je pedeset četiri sastanka sa inostranim liderima i prešao oko 65.000 kilometara tokom trideset i nešto letova.

U poređenju sa Blerom, Buš je bio disciplinovaniji u načinu kako je izlazio na kraj sa rasporedom, insistirao je na tome da ima dovoljno vremena za spa- vanje i činilo se da je manje frenetičan i da više vlada sobom.

Sa svojim novim sekretarijatima za inostrane poslove i odbranu, rezidencija britanskog premijera je ohrabrivala britansku štampu da pred sunarodnicima preuveliča ulogu koju je Velika Britanija imala u ranom razvoju događaja u Avganistanu. Osim lansiranja raketa i učešća Specijalnih vazduhoplovnih jedinica (SAS).

Invazija je, pre svega, bila američka operacija: u svim glavnim parametrima vodile su je CIA, koja je iskoristila novčana sredstva da stvori Severnu alijansu, i Pentagon koji je iskoristio svoje specijalne snage i avijaciju da borbenu ravnotežu prebaci na one avganistanske lidere koji su bili spremni da se bore protiv Talibana.

Ali da bi pojačao utisak da on sam ima centralnu ulogu, Bler je u januaru 2002. odleteo u Kabul, samo osam nedelja pošto je Severna alijansa zauzela glavni grad koji su kontrolisali Talibani. Bio je hronično neispavan i uprkos odmoru u Egiptu, bio je iscrpljen i fizički i mentalno.

Bler je pokušao da nastavi istim tempom tokom 2002. godine i većim delom 2003. Njegova odlučnost da bude u centru svega bila je kreirana za britansku štampu koja ju je i isticala. Američko javno mnjenje, međutim, volelo je Blerov neusiljen stil i divilo se njegovoj verbalnoj umešnosti i veštini prezentacije. Zato je Bušu i odgovaralo da ojača Blerovu važnost u vezi Iraka.

Bler je svoju strategiju ukratko izložio u pismu nadbiskupu od Kanterberija, Džordžu Keriju, marta 2002. godine:

"...Bez uvijanja, ja sam taj lider sa Zapada koga će Sjedinjene Države zaista saslušati u vezi sa tim pitanjima. To ima i svoju cenu. Ja ne računam na postizanje efekta; ja ne pregovaram javno; ja ne ističem zahteve. Put kojim idem je težak i delikatan. Naravno, kad se ne bih u osnovi slagao sa njihovom ciljevima, morao bih to i da kažem, morao bih. Moji ciljevi moraju biti da Amerikance dovedem do razumne strategije u Iraku, da razmišljaju o vojnoj akciji samo pod pravim okolnostima, i da prošire strategiju tako da se odnosi i na svet, uključujući mirovni proces na Bliskom istoku. Afriku, ostanak u Avganistanu dok se stvari ne završe...".

Do tada već nije bilo pretvaranja da se britanska spoljna politika vodi iz Dauning Strita 10, a da se Ministarstvo inostranih poslova sve više sklanja u stranu. Britanski ambasador u Vašingtonu je zabeležio: „Između 9/11 i dana kada sam se penzionisao, krajem februara 2003, nisam imao ni jednu jedinu bitnu raspravu o politici preko sigurnog telefona sa Ministarstvom inostranih poslova. Za razliku od toga imao sam mnogo, mnogo, kontakata i diskusija sa br. 10."

Blerova ohola preokupacija, želja da bude viđen u centru zbivanja iako nije u stanju da postigne išta važno, bila je još uvek prisutna na sastanku G8 u Sankt Petersburgu jula 2006. Kada je mikrofon ostao uključen a da Buš i Bler to nisu znali, svet je mogao da čuje kako dva lidera razgovaraju jedan sa drugim.

Sadama lečili Litijumom od bipolarnog poremećaja

Ono što je najviše otkrivalo je bila Blerova ponuda da se malo bavi šatl diplomatijom u vezi sa krizom u Libanu. Bler je jasno rekao da je ono što ima na umu to ,,da bi mogao da ode i samo porazgovara" i da njegov neuspeh da bilo šta postigne neće ugroziti za kasnije isplaniranu posetu Kondolize Rajs, državnog sekretara Sjedinjenih Država. Bler je bio srećan što može da bude njena prethodnica. Ovo nije bilo toliko ponižavajuće za britanskog premijera koliko je to bio neartikulisan način na koji je Buš ignorisao Blerovu ponudu. Ovo jasno ilustruje kako je Blerov primarni fokus postao on sam, njegova lična pozicija i prezentacija kroz „inicijative koje privlače pažnju". To mu je tada bilo važnije nego suština i kompleksnost nekog pitanja. I tako je i ostalo u njegovoj stalnoj potrazi za onim što će ostaviti u nasleđe sve dok nije napustio položaj 2007. godine.

Bler i Buš su se sreli 20. septembra 2001. u Americi i „kada je Bler pitao za Irak, predsednik je odgovorio da to nije problem koji treba odmah rešavati. Neki članovi njegove administracije, komentarisao je, izražavali su drugačije stavove, ali je on taj koji je odgovoran za donošenje odluka."

Tek posle invazije na Avganistan Buš je hteo da Sadama skine sa vlasti. Rekao je Donaldu Ramsfeldu 21. novembra 2001. godine da pripremi plan za invaziju i ,,da Tomi Frenks glavnokomandujući američkih snaga na Bliskom istoku, vidi šta je potrebno."

Bušova administracija je počela javno i namerno da povezuje Irak sa Al-Kaidom. Takođe je počela da stvara u svetu sliku Sjedinjenih Država kao zemlje koja će uraditi ono što joj je volja i da ne uzima druge države u obzir. Sa prezirom su se odnosili prema međunarodnom pravu. To je bila Bušova politika isto toliko koliko je bila i politika Donalda Ramsfelda i potpredsednika Dika Čejnija.

U vezi sa Irakom Buš lično je počeo da pokazuje bezobzirnu spremnost da prekrši sva međunarodna ograničenja sa malo obzira prema posledicama.

Moguće da je u vezi sa ovim jedan razlog bio veoma ličan. Štab Sadamove vojne obaveštajne službe bio je napadnut krstarećim raketama tipa Tomahavk 26. juna 1993. godine.

Za ovu akciju Klinton se pozivao na ovlašćenja rezolucija UN iz 1990. i 1991. koje su Irak proglasile pretnjom za svetski mir. Napad je bio naložen kao odmazda jer je otkriven pokušaj iračke tajne obaveštajne službe da se izvrši atentat na prethodnog predsednika Džordža Buša starijeg i članove njegove porodice dok je bio u poseti Kuvajtu od 15-18. aprila.

Dve žene koje su Džordžu Bušu bile zaista važne, njegova majka i njegova žena, bile su sa njim na tom putovanju. Nije teško poverovati da se tada njegov odnos prema Sadamu promenio i da ga je nadalje smatrao zlom osobom.

Postoji mnogo članaka u kojima se pokušava analiza Sadama. U jednom profilu se navodi da je „konstelacija političke ličnosti - mesijanske težnje ka neograničenoj vlasti, odsustvo savesti, nekontrolisana agresija i paranoidni pogled na svet - ono što Sadama čini tako opasnim. Konceptualizovan kao maligni narcizam."

Švajcarski lekar, dr Pjer Rentčnik, koji je bio iznenađen kako Sadam sporo odgovara na pitanja na televiziji novembra 1990. godine, razgovarao je sa dva britanska lekara koja su prolazila kroz Ženevu. Oni su tvrdili da ga litijumom leče od bipolarnog poremećaja i da je imao dve depresivne epizode, jednu tokom osmogodišnjeg rata sa Iranom, a drugu u jesen 1990.

Pa ipak, Sadam tokom suđenja u Iraku nikad u svoju odbranu nije koristio mentalno oboljenje kao olakšavajuću okolnost, niti je Specijalni tribunal u Iraku pokazao bilo kakvo interesovanje za istraživanje ikakvog mentalnog oboljenje pre nego što ga je osudio na smrt vešanjem 2006.

Ova presuda je doneta za zločin korišćenja gasa protiv Kurda 1998. u Halabdži gde su irački avioni dva dana bacali smešu hidrogen cijanida, koja je razvijena uz pomoć jedne nemačke kompanije. Više od 5000 civila je ubijeno.

Sramno je što je CIA u to vreme razaslala obaveštenja po ambasadama u kojima se iznosilo da su gas možda bacili Iranci. Ovim genocidom protiv svojih građana Sadamovo ponašanje je prešlo granicu što je dovelo u pitanje i samu svrhu UN. Odsustvo oštrih sankcija Saveta bezbednosti kao odmazda protiv Iraka, udruženo sa uzdržanim protestima u svetu, bilo je nešto što se ne može braniti, nemoralno i potpuno je kršilo Konvenciju o genocidu UN iz 1948. godine...

Klima opšteg licemerja

Delimično, naravno, ni američka niti britanska vlada nisu bile previše spremne da dopuste suđenje u Hagu gde bi se otkrila njihova popustljivost u vezi sa invazijom Iraka na Iran. Ova popustljivost je, po opštem priznanju, dugovala sve primeni jednog oblika realpolitike koji se može objasniti samo kao nada da će pomaganjem da se rat vodi osam godina iranska revolucija sa- mu sebe uništiti.

Ali to je bilo veoma pogrešno jer se fanatizam iranskih verskih vođa nije smanjivao. Bez sumnje da bi u najboljem interesu Sjedinjenih Država i Velike Britanije bilo da su se 1980. godine držali međunarodnog prava i kaznili Sadama.

Amerika i Velika Britanija su platile cenu što to nisu uradile kada je Irak napao Kuvajt a one su bile primorane da odgovore. Kada su iračke trupe krenule na jug na kuvajtsko-saudijsku granicu, 96 kilometara od saudijskog grada Dahrana, predsednik Buš je odmah hrabro odgovorio slanjem američkih snaga u Saudijsku Arabiju iako bi one, da je Sadam napao Saudijsku Arabiju, bile vrlo ranjive. Buš je, takođe, bio veoma vešt u diplomatskim inicijativama potrebnim da se izgradi prava multinacionalna vojna koalicija koja je garantovala izbacivanje iračke armije iz Kuvajta na početku 1991. Ona je uključivala ne samo Saudijsku Arabiju, Jordan i Egipat već i Siriju.

U proleće te godine, posle prekida vatre, Sjedinjene Države, Francuska i Velika Britanija su zabranile letove u zoni iznad severnog Iraka u humanitarnoj intervenciji da bi se zaštitili Kurdi (sledeće godine će zabraniti letove iznad donjih tokova Tigra i Eufrata da bi zaštitili Arape Šiite koji tamo žive).

O ovome se govori u poglavljima 6 i 8. Inspektori UN u Bagdadu su 24. septembra 1991. godine, ne u nekoj vojnoj ustanovi već preko puta većeg hotela u kome su boravili strani novinari, pronašli veliki broj dokumenata koji su do u detalje opisivali irački program za nuklearno naoružanje.

Veoma je lako zaboraviti, ako se ne uzmu u obzir dokazi da je Sadam pre- kršio zabranu UN na oružje za masovno uništenje stalno ometajući inspektore, kako je sigurno počeo da povećava svoj zloćudni politički uticaj u regionu. On je ovo činio uprkos, ili možda za neke zemlje zbog stalnog nametanja zona za- branjenih letova od strane Sjedinjenih Država i Velike Britanije.

Nemilosrdno je vodio kampanju protiv ekonomskih sankcija UN tako što je odbijao da dopusti da hitne medicinske isporuke dođu do iračke dece, u isto vreme kriveći UN što ih nema. Tokom devedesetih godina Svetska zdravstvena organizacija izvestila je o naglom porastu stope perinatalnog mortaliteta kao i porastu bolesti koje su se mogle izbeći među iračkom decom. Donekle je, kao rezultat svega toga, postalo sve teže da se nastavi sa podrškom internacionalnim forumima za implementaciju sankcija.

Savet bezbednosti UN radije je tolerisao to što Turska i Jordan izbegavaju naftne sankcije nego da se suoči sa potrebom da im odobri finansijsku kompenzaciju. Ovo je značilo da SAD i Velika Britanija podrivaju sopstvene položaje u vezi sa implementacijom sankcija. Postepeno je, tokom godina, u klimi licemerstva, rastao međunarodni politički otpor sankcijama protiv Iraka.

Francuska je oportunistički povukla svoje vojne avione iz patroliranja zonom zabranjenih letova, a Rusija, Nemačka i mnoge druge zemlje sve više su ignorisale ekonomske sankcije UN i umesto toga gradile trgovinske odnose sa Irakom.

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane