Natrag

Osvrt

"U traganju za izgubljenom adresom"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (4)

Izbrisani iz literature

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

Nastavljam da govorim o piscima sa lošom adresom. Od svih loših adresa, najgora je četnička adresa. Imam čast da to bude moja adresa! Ovde ću da kažem ponešto o dva pisca sa četničkom adresom, Dragiši Vasiću i Grigoriju Božoviću. (O tome sam pisao u „Niškom gambitu" 1987. godine) Beleške o njima u Prosvetinoj enciklopediji su više nego oskudne.

„...Vasić Dragiša (1885-1945), književnik; rođen u Gornjem Milanovcu, gde je završio niže razrede gimnazije, a više razrede gimnazije i pravne nauke završio u Beogradu. Kao pisac i publicist istakao se posle Prvog svetskog rata protestnim kritičkim stavom prema svemu što se u ratu događalo; tada je napisao roman "Crvene magle" i zbirke pripovedaka "Resimić dobošar" i "U gostima". Između dva rata ispoljio se kao šovinist, privrženik kontra-revolucionarnih režima i diktatura, a za vreme Drugog svetskog rata bio član najužeg rukovodstva četničkog pokreta Draže Mihailovića. Ubijen u rasulu četnika u Hrvatskoj. Dela: pripovetke "Utuljena kandila", "Pad s građevine", "Devetsto treća" i dr."

„...Božović Grigorije (1880-1945), književnik i publicista; u mladosti učestvovao u radu nacionalističkih organizacija za oslobođenje od Turaka. Između dva rata bio na raznim poverljivim položajima monarhističkog režima. Posle Drugog svetskog rata streljan zbog saradnje sa okupatorom. Napisao nekoliko knjiga pripovedaka, od kojih su neke značajne po bogatstvu jezika."

Nema sumnje da je Dragiša Vasić jedan od najboljih srpskih proznih pisaca i da je njegovo mesto u samom vrhu srpske proze, gotovo uz bok Crnjanskom. Pa ipak je on dugo bio tabu tema, jer su mu komunisti dali lošu adresu.

U komunističkoj državi objavljena je samo jedna njegova knjiga, njegovo ime se u srpskoj književnosti praktično nije pominjalo. Šta je učinio političar Vasić da u potpunosti diskredituje pisca Vasića i izbaci ga iz istorije srpske književnosti?

Dragiša Vasić je bio na velikoj maturi kad su „crnorukci" 1903. godine masakrirali kralja i kraljicu i smenili dinastiju Obrenovića dinastijom Karađorđevića. Na Solunskom procesu, njegov rođak major Ljubomir Vulović je osuđen na smrt. Posle oslobođenja u listu Progres, čiji je vlasnik bio pesnik Sima Pandurović, Vasić otvoreno napada radikalski režim dinastije Karađorđevića. Za kaznu, Vasića su poslali na vojnu vežbu da učestvuje u gušenju albanske pobune, posle čega on piše feljton "Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru".

Bio je briljantan advokat, branilac atentatora Spasoja Stejića, koji je na Vidovdan 1921. godine bacio bombu na regenta Aleksandra u Beogradu. Poznate su njegove reči u završnoj odbrani: „...Gospodo sudije, da su ovi ljudi (komunisti) pokvareni i nevaljali, kako je to istakao tužilac, oni danas ne bi sedeli ovde na optuženičkoj klupi, okruženi bajonetima vlasti, nego negde u toplim kancelarijama za pisaćim stolovima, za kojima sada sede bezbrojni hohštapleri, koji ništa ne rade i koji ništa ne znaju da rade."

Pošto se razišao s komunistima, Dragiša Vasić 1937. godine zajedno sa profesorom prava Slobodanom Jovanovićem, kasnijim predsednikom jugoslovenske Vlade u emigraciji, osniva Srpski kulturni klub sa velikosrpskim programom. Vasić uređuje Srpski glas koji se zalagao za maksimalni srpski program i za stvaranje posebne srpske federalne jedinice po ugledu na Hrvatsku banovinu.

Srpski glas odbacuje sporazum Cvetković - Maček i napada Dragišu Cvetkovića, optužujući ga za izdaju srpskog naroda. Dragiša Cvetković, predsednik Vlade, je niški „Ciganin", pa njegove odluke ne obavezuju Srbe!

Sa zagrebačkim Obzorom ovaj list je vodio neprekidne polemike ko koga eksploatiše u Jugoslaviji, Srbi Hrvate ili Hrvati Srbe. Srpski glas je zastupao tezu da nikada nigde u istoriji nerazvijena poljoprivredna zemlja nije mogla da eksploatiše razvijenu industrijsku zemlju, čak ni uz pomoć glupih srpskih žandara.

Po slomu stare Jugoslavije, Dragiša Vasić pristupa četničkom pokretu Draže Mihailovića i u njemu zauzima jednu od čelnih pozicija. Na kraju rata, po propasti četničkog pokreta, Vasić se razišao sa Mihailovićem i sa grupom crnogorskog vođe četnika Pavla Đurišića pokušao bekstvo na Zapad. Međutim, četnici su na prevaru razoružani od ustaša i upućeni u Jasenovac, gde su krajem aprila 1945. godine na najsvirepiji način poubijani.

"Dekadentni, buržoaski pisac druge klase"

O Grigoriju Božoviću se malo zna. Posle rata njegova dela nisu štampana, tako da mlađe generacije o njemu ne znaju ništa.

U poznatoj knjizi "Deset pisaca - deset razgovora" jedan od razgovora koje je Branimir Ćosić vodio sa najistaknutijim srpskim piscima bio je sa Grigorijem Božovićem. Vidimo da Božović potiče iz poznate porodice (ded i otac su mu bili nahijski knezovi) u Ibarskom Kolašinu, koji je sve do Balkanskih ratova bio u sastavu Turske; da je završio bogosloviju u Moskvi, da je učestvovao u borbama za oslobođenje i da je bio narodni poslanik iz ovog kraja na Kosovu.

U tom razgovoru Božović precizno određuje svoj književni cilj: „...Ja sam sav za tradiciju i u tradiciji. Ne volim literaturu nevezanu za narod i kraj...Samo takvim putem i čuvajući ta načela naša književnost može ući u svetsku književnost sa velikom i novom rečju."

Svoje pisanje - a napisao je desetak knjiga pripovedaka, štampanih uglavnom u Srpskoj književnoj zadruzi - više je smatrao kao pripremu za druge, nove pisce, koji će da izvrše sintezu tog materijala. „...Imam intimnu ambiciju da učinim da se što bolje piše, da unesem što više reči, da naš jezik bude što čistiji, da bacim što više motiva, da stavim na hartiju ono što niko neće videti i opaziti, u nadi da će posle mene doći novi da velike proživljene potrese, sukobe, vere i rase, dade poput Dostojevskog i Šekspira."

Božović je verovao da bi bez unošenja tradicije naša književnost bila samo „vrlo rđavo izdanje" evropske kulture, „bledo, beksrvno, anemično izdanje". Zato se raduje što su mnogi mladi ljudi počeli da odlaze u Južnu Srbiju i da tamo traže motive i nadahnuće za svoja književna dela. Što se tiče političkog značenja svog dela, Grigorije Božović kaže: „Žao mi je što moje napise često rđavo shvataju muslimanski i bosanski intelektualci, nalazeći da sam ja opaki pravoslavac. Međutim, iako sam bio turska raja, retko će se naći kakav moj zemljak koji sa više osećanja pristupa muslimanima...Stvaranje jednoga naroda od naše rase za mene je najviši zadatak."

Ko pročita Grigorija Božovića, neće mu biti teško da se uveri da se ovaj pisac dosledno držao tog principa i da je kroz celo svoje delo nastojao da pomiri šajkaču i ćulav.

Činjenica je da je Grigorije Božović više nego ijedan drugi srpski pisac dao mnoštvo motiva, tipova, načinio jedan ogromni šareni mozaik Južne Srbije.

O Grigoriju Božoviću je pisao veoma kritički Đorđe Jovanović 1941. godine. Kako je Đorđe Jovanović bio komunista (poginuo je 1943. godine u partizanima) i kako je ovaj rad ušao u njegovu knjigu "Studije i kritike" objavljenu 1949. godine u redakciji Elija Fincija, zadržaćemo se na oceni koju ovaj pisac daje o Grigoriju Božoviću...

U estetskom pogledu, Đorđe Jovanović smatra Božovića osrednjim piscem. Zamera mu što je stvorio pripovedački manir i što mu pripovetke veoma liče jedna na drugu. Priznaje mu da je umeo da vidi mnoge ne samo zanimljive već i tipične detalje, ali mu odriče sposobnost da sve to uobliči u celinu.

„...U svaremenoj srpskoj književnosti Božovićevo pripovedanje je donekle izuzetna pojava. Božović je jedan od retkih savremenih građanskih pripovedača koji se trude, pa makar i sa malo uspeha, da nastave realističke tradicije starije srpske pripovetke." No ova ocena ima i svoj ideološki dodatak. „Vezan mahom za svoj Kolašin i njemu okolne krajeve, Božović se trudi da ovu etničku, društveno i psihološki složenu i neobično živopisnu sredinu pripovedački produbi, svestrano sagleda. Poznavajući podrobno život i naravi ljudi iz ovih krajeva, Božović je sa strašću i sa nesumnjivom ljubavlju, svojstvenim uostalom svakom regionalisti, počeo da slika ovaj specifično balkanski ambijent... Božovićeva pripovedačka snaga nije toliko krepka da bi mogla da odoli njegovim shvatanjima, prvenstveno njegovom nacionalizmu sazdanom od mešavine nacionalno oslobodilačkog oduševljenja i revnosnog služenja zavojevačkim poduhvatima."

I dalje: „...Dobija se utisak da je Božoviću pre svega stalo da bude dobar Srbin, i to u smislu zvaničnog srbovanja, pa makar se kao takav Srbin ispoljio i na uštrb pripovedača. Nekadašnje učestvovanje u zavojevačkim akcijama na jugu veoma je uticalo na Božovićev način gledanja i ostavilo neizgladiv trag u čitavoj njegovoj pripovedačkoj delatnosti."

Iz ovoga Jovanović izvlači zaključak da je Božovićev manir proizišao iz nadmoći njegovih ubeđenja nad njegovim talentom, iz poraza pripovedača koji je podlegao nadmoćnijem nacionalisti.

Mislim da danas ne možemo da prihvatimo ovakvu ocenu o Božoviću, jer bismo prethodno morali da se složimo sa Đorđem Jovanovićem da je rat za oslobođenje od Turaka bio zavojevački. Ako Grigorije Božović iz građanske klase kojoj je pripadao nije bio u stanju da sagleda sveukupnost društvenih odnosa na jugu Srbije, onda ni Jovanović iz ideologije za koju se borio nije mogao objektivno da oceni ovoga pisca. Jer, za Božovića i Jovanovića reč realizam nema isto značenje: za Božovića je realizam slikanje južnosrpske freske, za Jovanovića je to samo „doprinos menjanju društvene stvarnosti, njenom preobražaju u slobodu i sreću za sve ljude".

Za kritičara za koga je pisac „inženjer ljudskih duša" Grigorije Božović mora da spada u buržoasku literaturu, da bude predstavnik dekadentne klase i kao takav nužno pisac drugog reda.

Šta je doista Grigorije Božović uradio da izgubi glavu i bude izbrisan iz srpske literature gde besumnje pripada? Nisam uspeo da pronađem koji su razlozi da ga preki sud osudi na smrt 1945. godine i u čemu je bila njegova „saradnja".

Anatema duga 18 godina

U posleratnoj srpskoj književnosti lošu adresu je dobio i moj zemljak iz Toplice Rade Drainac, kojim ću se ja gotovo pola veka pomno baviti.

U vreme kad ga novi estetičari blate i crne, Drainac je duboko pod zemljom, pa nije mogao da im uzvrati kao što je to činio između dva rata. Poznato je da je Drainac bio levičar i da se predstavljao kao prijatelj radnika i seljaka. Zašto su ga, onda, novi vlastodršci posle rata odbacili i dali mu lošu adresu?

Za svog kratkog života Drainac je uspeo da se sukobi sa svima: sa nacionalnim desničarima, sa pomodnim nadrealistima, sa bugarskim šovinistima... i sa komunistima. Spisak komunista s kojima se sukobio je podugačak: Otokar Keršovani, Velibor Gligorić, Marko Ristić, Milivoje Magdić iz Zagreba, Savić Marković Štedimlija i Radovan Zogović iz Crne Gore...

Velibor Gligorić je istakao da je Drainac do svoje popularnosti došao "...najviše preko svojih književnih avantura, svojih književnih pustolovina, kroz balkansku romantiku i pokušaj da se reprodukuju u lokalnom obliku Vijon (Fransoa) i Jesenjin. Rade Drainac, avanturist i anarhist (anarhist čisto boemski), dobio je preko književne levice ugleda u književnoj desnici, zadovoljivši upravo desnicu svojom lirskom žicom, nežnom i mesečinastom svoga rodnog kraja, a književnu levicu svojim anarhističkim bombama ironije i podsmeha prema moralu čaršije." (...)

"...Bez kulture, primitivnog samopouzdanja u vrlo malo znanja, seljački razmetljiv, kroz članke Pravde izbacuje sve što mu na um dođe, što u toku dana sazna i što mu se na uvo prišapne. Živi stalno somnabulistički, ljuškan svojom ličnošću kao najkrupnijom avanturom života, mažen književnim uspesima među omladinom koju vara njegova neobuzdana sloboda da se svemu podsmehne."

Gligorić pozajmljuje od Tina Ujevića termin drainizam i definiše ga kao "leguru od balkanskog primitivizma i evropske najmodernije kulture primljene na dohvat".

Interesantno je da se Gligorić služi Sremčevim junakom da bi okarakterisao Drainca: "...Drainac je u čaršiju ujahao na poeziji kao Sremčev Vukadin na magarcu isto onako ponosan, bezbrižan i hvalisav".

No glavna Gligorićeva optužba Drainca je da je on u stvari lažni proleter. On je svoje "božjaštvo, svoja lutanja bosih nogu po topličkim drumovima, svoje samoubilačke namere pod cvetnim balkonima, hteo da predstavi proleterstvom, socijalnim mučeništvom". Kao glavni argument da Drainac nema veze s proletarijatom Gligorić navodi to što piše u listu Pravda, čiji je vlasnik industrijalac Manojlo Sokić, koji drži pola Ivanjice.

Na stranicama časopisa Nova literatura Keršovani je uputio omladini "prekore" što je pozdravila predavanje Radeta Drainca i njegovu poeziju. Napisao je: "Po inspiraciji, to je poezija deklasiranog lumpproletarijata, poezija samoubice koji se razočarao u ovom 'materijalističkom' dobu, poezija elemenata nesposobnih za borbu a još manje za nove socijalne konstrukcije. Nije potrebno naročito isticati da je g. Draincu savršeno nejasno šta je uopšte istorijski materijalizam."

Keršovani je s gorčinom konstatovao koliko je nizak bio intelektualni nivo onih studenata marksista kojima se "Drainčev galimatijas mogao servirati kao referat o materijalističkom shvatanju umetnosti".

Konačan komunistički obračun sa Draincem imao je da izvrši još jedan crnogorski omladinac, Dušan Kostić. On je u podgoričkom časopisu Zeta, 1939. godine, "raskrinkao" časopis koji je pokrenuo Drainac, pod imenom Nova brazda (pandan Novoj literaturi)...

"...U posljednje vrijeme je socijalna literatura osobito postala metom svim zagrižljivim, sipljivim i ćoravim strijelcima jednog dijela naše knjige, neodgovorno se lupeta frazama kako socijalna literatura, još uže - kako, recimo, Zogovići, Popovići, Gligorići, Boglići, Jovanovići, i dr. zastranjuju, skreću sa linije, i da se ona, ta literatura, isuviše uniformisala teorijom, dogmom, da tu teoriju možda valja dobro prokritikovati, da je sve to samo 'kabinetsko intelektualiziranje' ".

Kostić posebno nabraja od čega sve treba braniti socijalnu literaturu: od "raznih ostataka nadrealističkog postbrodoloma u licu jednog Marka Ristića, (još nije bilo došlo do sporazuma 'socijalaca' i 'nadrealista') (...) "od Krležinog intelektualisanja " ( u toku je sukob na književnoj levici koji će rezultirati Krležinim "Dijalektičkim antibarbarusom", koji se može smatrati odbranom umetnosti od komunističke dogme.

U tom tekstu, Krleža posebno izdvaja tri ovana: (Mil)ovana Đilasa, (Rad)ovana Zogovića i (J)ovana Popovića, kao socijalne dogmate. Sva trojica su bitni za našu priču o Draincu), "od Drainčevog nekulturnog, prljavog do podlosti, 'novobrazdanja'."

Šta najviše zamera Dušan Kostić Radetu Draincu? "Stopostotnom subjektivizmu, koji prelazi u bolest, nema kraja ni mjera; duboko uvrijeđeni Drainac organski mrzi sve one koji ne moraju u njemu gledati nikakvog genija."

Drainac napada "progresivne pisce" a sam je daleko od progresa; popuje o moralu a sam je daleko od njega. Kostić brani od Drainca dvojicu "progresivnih pisaca", Oskara Daviča i Jovana Popovića.

Za neke slabije Davičove pesme, na koje se okomio Drainac, Kostić kaže da ih je već osudio Milovan Đilas, ali da su one "ostaci nadrealizma", koji je Davičo prevazišao. Za neke Popovićeve pesme kaže da su slaba tačka ovog pesnika, ali to ne daje pravo Draincu da "bije po socijalnoj literaturi". (Drainac tu nije orginalan, oslanja se na Miroslava Krležu! Kroz stranice Nove brazde često snažno probija krležijanski stil, šta više autentične Krležine misli.)

Ukratko, kad kritikuje socijalnu literaturu, "Drainac je smiješan, pa i bijedan; on se srozao u svoje vlastito blato, u blato koje može i da ga uguši".

Tako su komunisti sahranili Drainca u osvit svoje revolucije; kad su se dočepali vlasti, imali su to samo da overe.

Novi vlastodršci, Drainčevi oponenti iz predratnog perioda, na čelu sa Markom Ristićem, proglasili su Drainca četnikom, jer je navodno u Toplici sarađivao sa Kostom Pećancem. I ta je anatema trajala punih osamnaest godina, sve do objavljivanja „Crnih dana".

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane