Natrag

Razaranja

Kako su se nekrofili posvađali oko mesta sahrane urne Nikole Tesle

Dobri duh i zli potomci

Šta je zajednički imenitelj za nekrofiliju i fetišizam. Gde je nedavno otkrivena ova simbioza. Kako je Kominterna pokušala da se dočepa dokumentacije Nikole Tesle. Kako se na najgori način potvrdila izreka ko će kome ako ne svoj svome. Kako se više od 50 godina krši Zakon o grobljima, gde je u sobi uređena grobnica i ko se ljubakao u njoj. Šta je podržalo Ministarstvo nekulture i dezinformacija. Kako nepostojeći organizator u Beogradu organizuje festival sa sedištem u Indijskom okeanu!

Stanislav Živkov

Već godinama se kao žrtva raznoraznih nekrofila i fetišista razvlači urna Nikole Tesle oko koje se otimaju osobe okupljene oko Muzeja Nikole Tesle, a sa druge strane profesionalni nekrofili okupljeni oko Srpske pravoslavne crkve. Ali, i jedni i drugi zaboravljaju da još uvek važi Zakon o grobljima u kome je članom 1. jasno određeno da se sahranjivanje umrlih, određivanje i stavljanje van upotrebe groblja, održavanje i uređenje groblja i krematorijuma, vrši na način utvrđen propisom skupštine opštine, donetim u skladu sa načelima ovog zakona i drugim propisima koji se odnose na sahranjivanje i groblja.

Član 2. kaže da se sahranjivanje umrlih može vršiti samo na groblju. A, stavom 2. da se van groblja može izvršiti pokopavanje samo u slučajevima predviđenim posebnim zakonom ili na zakonu zasnovanom odlukom skupštine opštine. Dalje se navodi da se sahranjivanje vrši u skladu sa odgovarajućim sanitarnim propisima, a na način koji odgovara pijetetu prema umrlom, dostojanstvu mesta na kojem on počiva i uz poštovanje osećanja srodnika umrlog i drugih osoba koje su bile bliske sa umrlim.

Uzgred, i član 10. određuje da se pokopavanje posmrtnih ostataka umrlog vrši na groblju koje je u upotrebi. Sve ovo naravno ni najmanje nikoga nije sprečilo u sistematskoj primeni pravila da su zakoni napravljeni da bi bili kršeni.

Podsećanja radi, treba napomenuti da je sve ovo pre više od pedeset godina zakuvao Teslin sestrić, Sava Kosanović, zahvaljujući kome je Nikola Tesla postao žrtva političkih potreba novostvorene komunističke Jugoslavije. Kosanović je na mig iz Moskve u odsudnim trenucima Drugog svetskog rata, promenio ćurak i službu kraljevskog diplomate zamenio službom Titovog diplomate i naprasno počeo da agituje za njega!

Kosanović, inače agent Kominterne pod kodnim imenom "Kolo", mnogo ranije je po nalogu svojih šefova, započeo realizaciju plana kojim je Moskva po svaku cenu pokušavala da se domogne Tesline dokumentacije i patenata.

Kako bi se to neometano moglo uraditi, bilo je potrebno staviti šapu i na samog Nikolu Teslu. To je urađeno tako što je Kosanović tokom poslednjih godina Teslinog života, sam sebe proglasio za "Teslinog glasnogovornika", koji je pod izgovorom da štiti svog ostarelog i bolesnog ujaka Nikolu Teslu od dosadnih posetilaca, uspeo da ga potpuno izoluje od kontakata sa javnošću.

Kosanović je prenosio izjave koje nisu mogle da se provere, i određivao po svojim kriterijumima ko može da poseti Teslu. O tome kolika je zapravo bila samovolja Kosanovića, najbolje govori činjenica da je, osim skandaloznih nedela falsifikovanja Teslinih izjava, počinio i duhovni zločin prema svome ujaku, kremirajući ga, iako u zaostavštini slavnog velikana, nikada nije pronađeno ništa što bi moglo da uputi da je kremacija bila njegova želja.

Posebna je priča to što je Tesla odrastao u vrlo religioznoj porodici. Ovakvo ponašanje Kosanovića bilo je u potpunoj suprotnosti pravoslavnom poreklu, načinu života i opredeljenju Tesle, a sve to kako bi Kosanović sticao nove poene od tadašnjeg režima kome je bilo od suštinskog značaja da se prikaže svetu kao komunizam sa humanim likom.

Kao dokaz za to, trebali su da posluže umetnici, političari i naučnici - koji su mu se priklonili ili ga prihvatili poput vajara Augustinčića, slikara Konjovića, predsednika skupštine u Kraljevini Jugoslaviji dr Ivana Ribara, koji su još za života odlično poslužili za tu namenu.

Nije samo Kosanovićev i Kominternin prvenstveni cilj zapravo bio Teslin naučni arhiv, jer su nakon njegove smrti i pripadnici američkog FBI iz hotelske sobe odneli veliki deo njegove dokumentacije, znajući da bi iznošenje tog materijala predstavljalo veliki bezbednosni rizik za Ameriku.

Muzej i naslednici zgrade

Uglavnom, Kosanović je, osim jednog dela Tesline dokumentacije, dovukao apsolutno sve što je zatečeno u hotelskoj sobi, uključujući tu i gomile odeće, veša, cipela, biblioteku, sef, krevet, nakon čega je sve to redom i inventarisano da bi novoosnovani Muzej Nikole Tesle imao kakvu takvu muzejsku zbirku.

Ni najmanje nije bilo važno da li svi ti predmeti imaju toliki značaj, pa da ih je trebalo inventarisati. Samim time je nastao do danas nerešiv problem kako prazno prikazati u šupljem.

Da je materijal inventarisan krajnje nekritički, najbolje govori sadašnja podela muzejskih predmeta na zbirke koja je u najmanju ruku idiotska o čemu najbolje govori činjenica da je urna sa pepelom Nikole Tesle inventarisana kao deo memorijalne zbirke.

Pored urne, u ovoj zbirci se nalazi pet gipsanih odlivaka posmrtne maske Nikole Tesle, kao i posmrtni otisak Tesline desne ruke. Muzejski stav kako ova zbirka predstavlja jedinstveni memorijal o Nikoli Tesli predstavlja najordinarniju budalaštinu iz prostog razloga pre svega što svaki čovek zaslužuje dostojnu sahranu, posmrtni ostaci ne mogu biti eksponat niti muzej može biti nečiji grob!

Pošto su opskurne ličnosti, poput Save Kosanovića, izvršili svoju nekrofilnu misiju, za ovako monumentalnu memorijalnu zbirku trebalo je pronaći i monumentalno sedište pa je 1959. godine na brzinu oduzeta vila porodice industrijalca Đorđa Genčića u Krunskoj ulici, inače vredno arhitektonsko delo proslavljenog arhitekte Dragiše Brašovana koje je bilo i ostalo sasvim neuslovno za organizovanje iole suvisle muzejske postavke.

Zbog toga je u nekoliko navrata temeljno adaptirano, bolje rečeno demolirano, kako bi se omogućio kružni tok posetioca u prizemlju zgrade. Posebna je priča da će po svemu sudeći Muzej Nikole Tesle u najskorije vreme dobiti šut-kartu iz te zgrade pošto je pri samom isteku roka, stigla i prijava te je pokrenut postupak restitucije od strane naslednika Đorđa Genčića, ministra unutrašnjih poslova u vreme Aleksandra Obrenovića i vođe Majskog prevrata, sa zahtevom da im se vrati zdanje u Krunskoj ulici u Beogradu kome se nalazi Muzej Nikole Tesle.

Naime, Genčićevu kuću je kao domaćica vodila njegova sestričina Danica Jovanović, kćerka Genčićeve rođene sestre Pene. Testamentom je Genčić svoje imanje u Beogradu i Zaječaru ostavio upravo njoj i Peninom unuku Radomiru Zlatičaninu.

Radomir nije imao potomaka niti je ostavio testament. Danica se takođe nije udavala niti imala decu, a 1950. godine napisala je testament koji je danas ključni dokument za određivanje naslednika ove vile. Danica je nasledstvo nad vilom u Krunskoj podelila na četiri jednaka dela i svaki namenila potomcima svojih sestara (Mileve, Zorke i Nikolete) i brata Stanka (ima ih ukupno 14).

Danica je ubrzo nakon Genčićeve smrti (1938) zdanje iznajmila italijanskom institutu i nikad se više u tu kuću nije vratila. Vila joj je zvanično oduzeta 10. jula 1959. godine, a dve godine kasnije Danica umire.

Zahtev za restituciju Genčićevih naslednika svakako je vrlo neprijatno iznenadio sve poštovaoce dela Nikole Tesle, okupljene oko Muzeja Nikole Tesle koji je gotovo 10 godina u javnosti bio daleko poznatiji po svemu drugome nego po muzeološkoj delatnosti.

"Osavremenjivanje" i "osvežavanje" postavke

Naime, ovaj muzeološki zaplet započet je 2006. godine najpre kada je tadašnji (i sadašnji) direktor dr Branimir Jovanović uz krivičnu prijavu smenjen, i kada je po liniji Demokratske stranke na mesto direktora imenovan izvesni Vladimir Jelenković, svojevremeno urednik naučnog programa RTS-a i još što- šta. U tom trenutku, muzeološki autodidakt, bez dana radnog staža u muzejskoj struci, koji je poput slona u staklarskoj radnji krenuo da zavodi red u muzeju, sa samo njemu znanim ciljevima a uz svesrdnu pomoć izvesnog Mladena Vujovića, do tad zaposlenog u jednom beogradskom arhivu, koji je na kraju avanzovao do mesta pomoćnika direktora.

Biseri su se ređali redom, pa je tako ostalo zabeleženo kako je Jelenković, koji inače uopšte ne poznaje oblast zaštite kulturnih dobara, nema iskustva u radu u ustanovi zaštite, niti je poznavalac Teslinog dela u meri u kojoj bi to trebao da bude direktor Teslinog muzeja, odmah po stupanju na dužnost dovukao dva honorarca, Zoricu Nečajev, pravnicu i Mladena Vujovića.

Njih dvoje postaju njegovi glavni saradnici u vođenju Muzeja i obavljanju delatnosti koji su odmah predstavljeni kao budući sekretar i pomoćnik direktora i bez obzira što nisu zvanično postavljeni na te funkcije, počeli sa radom.

Tako su rukovođenje Muzejom preuzeli nestručnjaci i muzeološki autodidakti pa je tako Dubravka Smiljanić, sekretar Muzeja prestala da obavlja poslove sekretara ustanove, koje je preuzela honorarac Zorica Nečajev, kao i pečate i štambilje muzeja, da bi samo dan dva kasnije Smiljanićeva bila izbačena iz kancelarije u kojoj je radila, a gde je čuvan i kompletan registraturski materijal koji je po njenom izbacivanju, ostao u kancelariji u koju se uselio honorarac Mladen Vujović.

Nešto kasnije, zaposleni Muzeja su obavešteni dopisom na oglasnoj tabli da pored direktora Muzeja Vladimira Jelenkovića, ključeve ulaznih vrata Muzeja poseduju honorarni saradnici Mladen Vujović i novoangažovani honorarni saradnik Aleksandar Đokić, čime im je omogućen nekontrolisan ulaz u Muzej i boravak u Muzeju.

Iako je već na osnovu odluke Upravnog odbora bila pripremljena nova sistematizacija, Jelenković je po svaku cenu pokušaavao (i uspeo) da progura svoju kako bi se po svaku cenu obezbedila stalna radna mesta za Zoricu Nečajev i Mladena Vujovića, koji su od novembra 2006. bez konkursa zasnovali radni odnos na neodređeno vreme na mestu sekretara odnosno pomoćnika direktora.

Ubrzo je postalo jasno zbog čega su i kome podeljeni ključevi muzeja pošto dolaskom Jelenkovića nije zaduženo lice koje je u stalnom radnom odnosu u Muzeju da se stara o Arhivi Muzeja u odsustvu arhiviste Jelene Kalderon (na porodiljskom bolovanju).

Niti su se primenjivale, sve procedure oko korišćenja i rukovanja arhivskom gradjom. Štaviše angažovana je nova grupa honorarnih saradnika na obradi arhivske građe koja je u Muzeju radila sve do večernjih časova, bez kontrole ulaska.

Nepotrebno je obustavljena već uspostavljena procedura u obradi i klasifikaciji arhivske građe iz zaostavštine Nikole Tesle, koju je ustanovila arhivista Muzeja Nikole Tesle Jelena Kalderon, prema preporukama i u saradnji sa kolegama iz nadležne ustanove zaštite, Arhiva Srbije.

Bez konsultacija sa nadležnom ustanovom, Mladen Vujović sa saradnicima, na brzinu je smandrljao proizvoljnu i neadekvatnu procedura u obradi i klasifikaciji građe, a sličan postupak je primenio i na registraturski materijal nastao tokom rada Muzeja!

U potpunosti su marginalizovani i upravni i nadzorni odbor pa se tako UO nikada nije bavio zakonitošću rada ustanove što mu je nadležnost! Plan rada za 2007. donet je bez UO i predat osnivaču bez odluke UO o usvajanju, što je presedan.

Član Upravnog odbora iz redova zaposlenih kustos Zorica Civrić, upozoravala je usmeno direktora i predsednika UO na neophodnost sazivanja Upravnog odbora. Nadzorni odbor (od tri člana) koji je duži period radio sa dva člana, dugo vremena radio je samo sa jednim članom (predstavnik Muzeja), tako da godinama nije postojala nikakva kontrola nad radom Muzeja, ni od Upravnog, niti od Nadzornog odbora.

Iako je još 2003. godine započeta priča o modernizaciji totalno deplasirane stalne postavke muzeja, od početne ideje "modernizacije" stalne postavke, nadalje uvođenjem pojmovne zbrke oko toga šta se želi od Muzeja, prešlo se na zahtev za "osavremenjavanjem" stalne postavke, pa "osvežavanjem", da bi se došlo do ideje o "rekonstrukciji" stalne postavke. S obzirom da je pitanje adekvatnog smeštaja građe po prioritetu ispred modernizacije, osavremenjavanja, osvežavanja ili rekonstrukcije stalne postavke, Upravni odbor Muzeja zauzeo je stav da je rekonstrukcija cele zgrade Muzeja jedino celishodno rešenje i jedino trajno rešenje kojim će se sačuvati zaostavština Nikole Tesle.

Spomenik i urna sa Teslinim pepelom

UO je odlučio da se ne ulazi u parcijalna rešenja, već da se radi rekonstrukcija cele zgrade, kao i da se za rekonstrukciju Muzeja i stalnu postavku Muzeja raspiše međunarodni konkurs za izbor autora i međunarodni tender za izvođenje radova i opremu.

U novembru 2006, ne uzimajući u obzir odluku Upravnog odbora, protivno svim pravilima struke i zdravog razuma, u velikoj preši se ušlo u građevinske radove u prostoru polovine stalne postavke u prizemlju, u hodnicima i u dvema kancelarijama na spratu (direktorska i sekretarijat) sa obrazloženjem direktora "da bi se vratio sjaj Genčićevoj kući".

U drugoj polovini stalne postavke gde se nalaze radni eksponati, posetioci su, prolazeći pored skela i susretajući se sa majstorima na ulazu, "neometano" razgledali eksponate i gledali filmove koji se prikazuju na postavci samo za ovu priliku.

Građevinski radovi u prostoru polovine stalne postavke su otpočeli, a da prethodno nisu zaštićeni eksponati u drugom delu postavke od prašine, isparenja laka i boja koji dolaze iz dela gde su radovi.

Gore navedeni posao je bez konkursa dobio arh. Predrag Arsić sa svojim izvođačem a nikada nije utvrđeno da li uopšte postoji dozvola Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda za radove u zgradi koja je proglašena za spomenik kulture 1987. kao ni projektni zadatak za koji zaposleni nikada nisu saznali ko ga je uopšte izradio.

Posebna je priča cirkus koji nastao sa tzv. izložbenom delatnošću pošto je namerno stvarana pogrešna slika u javnosti jer se svako gostovanje proglašavalo novom izložbom bez obzira na vremensko trajanje (par sati, jedno popodne, nekoliko dana do par nedelja) i bez obzira na izloženi sadržaj što ni najmanje nije zasmetalo tadašnjoj gradskoj kultrutregerici Gorici Mojović da javno proglašava Jelenkovića za najuspešnijeg direktora Muzeja Nikole Tesle od osnivanja do tada!

Jelenkovićeva vladavina bila je vreme terora i šikane o čemu svedoči događaj od 11. novembra 2006. kada je Jelenković pretio pojedinim zaposlenima i poručio im da im je bolje da sami odu iz muzeja jer će im rad u muzeju biti pakao a u mobingu mu se svesrdno pridružio i Vujović koji je javno izjavio da su njegove žrtve zaslužile sve šta im se dešava, kao i mnogo gore muke i veće kazne pošto je eto on kao savestan muzeolog izvršio istragu, prozreo krivce, skupio dokaze, odrezao kaznu i osudio pa čak i izvršio!

Uglavnom Civrićka i Smiljanićka su najurene iz muzeja a ovaj duo fantasticus je nastavio po svome.

Ubrzo nakon Jelenkovićevog imenovanja, u javnosti pokrenuta inciijativa da se urna sa pepelom Nikole Tesle napokon dostojno sahrani i prepucavanje od tada traje manje više konstantno uz manje prekide.

Stvar je presečena Sporazumom koji je potpisan u Patrijaršiji SPC a koji su potpisali partijarh Irinej, ministarka energetike Zorana Mijhajlović ispred Vlade Srbije i predsednik Privremenog organa Beograda Siniša Mali.

Posmrtni ostaci naučnika Nikole Tesle biće premešteni iz muzeja posvećenog tom velikanu u Beogradu u portu Hrama Svetog Save, gde će mu biti podignut i spomenik što je mnogima zasmetalo jer više nisu mogli da kapitališu Teslinu urnu. A, da je Nikola Tesla bio komercijalno jako isplativ najbolje govore desetine članaka po svoj mogućoj štampi, istraživanje tajnog oružja, tajne Teslinog Tornja, lekovitost Tesline struje, Atlantiđani, Prasrbi i šta sve još ne, a što je sve imalo idealno uporište u Teslinom svetilištu koje je uređeno u jednom budžaku izložbene postavke gde je između zidova prekrivenih crnom draperijom postavljen visok postament i na njega urna, specijalno osvetljena, kako bi se stekao dojam nadljudskosti a čitav ambijent u najmanju ruku podseća na nekakav oltar.

Doduše pošto se ovde radi o urni, s obzirom da se u tzv. Muzeju čuva i Teslina biblioteka, pravo čudo je da nikome do sada nije palo napamet da naruči urnu u obliku knjige i, poput udovca čuvene spisateljice Jacqueline Susan, smesti tu urnu između knjiga!

Doduše ova sadašnja urna izrađena po nacrtu Nebojše Mitrića izgleda kao satelit Sputnjik I i sam njen oblik ukazuje na toliko željenu nadljudsku moć pepela Nikole Tesle, pa, s obzirom na činjenicu da su u muzeju, u nedostatku pametnijeg posla razmatrali Teslin ukus pri kupovini cipela, izbor boja, model, vrste kišobrana, čarapa i gaća, kroj kaputa nikoga ni najmanje nije začudila sumanuta ideja po kojoj je , verovatno autentičnoti radi, traženo od vlasnika hotela Metropol da se u njemu jedna soba opremi replikama i kopijama nameštaja i drugih predmeta iz Tesline hotelske sobe što je kao pravi muzeolog svojevremeno zagovarao Mladen Vujović!

U odbranu fetišista iz Muzeja, naprasno se uključio i nekakav pokret Spasimo nauku a čitava stvar je na najgori mogući način kulminirala nedavno i to pošto su u javnost procurele fotografije na kojima se vidi nekakav guru kako meditira ispred Tesline urne, dok nekoliko adorantkinja sve to ekstatično posmatra.

Naravno, odmah su zakukale narikače, pa se tako svojim lupetanjem proslavila izvesna osoba pod pseudonimom Kristal Met Dejmon, koja je preko Twitera napisala kako "Nije satanizam u muzeju Nikole Tesle, samo smo se ljubili".

Naravno, ispostavilo se da je ova svinjarija organizivana u okviru međunarodnog festivala Resonate sa nepostojećim organizatorom Magnetic Field B na adresi Milutina Bojića 7 u Beogradu (takvo ime ne postoji u registrima APR-a niti u imeniku Telekoma Srbije), ali sa internet domenom IO, koji se odnosi na Britansku teritoriju u indijskom okeanu!

Naravno, u odbranu neodbranjivog, svesrdno se uključilo i ministarstvo nekulture i dezinformacija i podržalo kršenje Zakona o grobljima, fetišizam i nekrofiliju!

Očito je da je sadašnji Muzej Nikole Tesle potpuno promašena stvar koja predstavlja sve samo ne poštovanje prema životu i delu Nikole Tesle, koji bi se sigurno prevrtao u grobu kada bi ga imao! Pepeo nije muzejski eksponat da ljudi dolaze i da gledaju i oduševljavaju se! Krajnje je vreme da se urna konačno sahrani ispod spomenika Tesli, a da se ovaj bizarni muzej ukine i pripoji Muzeju nauke i tehnike kao posebno odeljenje!

A 1. "Modni trendovi" u Teslinom muzeju

O tome kakvim su se sve budalaštinama danima nedeljama mesecima i godinama zamlaćivali zaposleni u Muzeju Nikole Tesle najbolje govori spektakularan zaključak da je Tesla pratio modu. Odela su bila specijalno krojena za njega. Voleo je da nosi rukavice. Iako se misli da je voleo da nosi isključivo bele, njih je najmanje imao. Interesantno je to i da Teslu ni na jednoj fotografiji nismo videli sa šeširom, a imao ih je dosta. Imamo i njegovu kolekciju čarapa, kao i svilenih košulja za spavanje. Cipele su takođe bile rađene po meri, a osim braon i crnih, nosio je i zelene! Ovdašnji "muzeolozi" jedino nisu istraživali dejstvo gama zraka na sablasne nevene, uticaj boje odeće na stvaralački proces i lekovito dejstvo svetlosti odbijene sa urne pa da stvar bude kompletna!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane