Postdemokratija

Kako Cipras ruši Vučića

Cipras i Siriza su dobili bitku ali moraju izgubiti rat da bi Grčka nešto dobila. Zvuči komplikovano ali zapravo je krajnje jednostavno. Grčka će dobiti manje više sve što traži, ali tek pošto levica ode sa vlasti, jer njihova pobeda ne sme biti shvaćena kao poraz nepravednog svetskog poretka, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Liberalni kapitalizam mora ovog puta ustuknuti pošto bi sa bankrotom Grčke i njegova kriza postala još veća, ali taj ustupak neće biti učinjen ovoj grčkoj vlasti koja je pokazala da je car go. To bi ugrozilo čitav zapadni sistem, a moglo bi biti i zarazno. Uslov će biti da levičari odstupe, pa da nužne ustupke dobije neka nova desničarska vlada kako bi sve ostalo u familiji. Tako će levičarska revolucija u Grčkoj završiti kao u onoj izreci "operacija uspela, pacijent umro".

E sad, kakve to veze ima sa Vučićem i kako ga to Cipras ruši? Pre svega ličnim primerom. On se žrtvuje da bi Grčka uspela, dok ovaj naš žrtvuje Srbiju da bi on uspeo. Cipras se suprotstavio zelenaškom poretku, dok mu Vučić slepo služi, sprovodeći mere surove štednje na građanima. Drugi način ugrožavanja Vučićevog režima je u tome što je Cipras dokazao koliko su te mere kojima se Vučić hvali i ponosi štetne i nepodnošljive.

Pet godina su primenjivane u Grčkoj i dale su katastrofalne rezultate, BDP je opao za 25 procenata, a smanjena potrošnja i proizvodnja, drastično su povećale nezaposlenost. Cipras je za svoju pobunu dobio ogromnu podršku građana i tu drskost će morati da plati svojom funkcijom, pretpostavljam da će se sam i povući kad se uveri da on prosto ne sme pobediti. On će otići da bi se Grčka spasla.

Vučić, sasvim suprotno, sličnu podršku naroda, koju je stekao lažnom najavom borbe protiv korupcije, koristi za podvođenje države i građana nemilosrdnom krupnom kapitalu zapada, pa će ga, kad to postane svima jasno, narod najuriti usranim motkama. Obojica će, dakle, vrlo brzo otići u istoriju, ali jedan kao nacionalni heroj, inspiracija i uzor mnogim narodima, a drugi kao prodana duša i primer izdaje nacionalnih interesa i ideala pravde i jednakosti.

Rečju, Cipras je dokaz da su poslušnici poput Vučića veće zlo od onih koji nam svima rade o glavi.

Odavno je svima jasno da Grčka ne može vratiti dugove koji su se nagomilali te da će jedan deo morati biti otpisan, a drugi reprogramiran, tako da je isto tako jasno da je svako insistiranje na urednom vraćanju dugova čisto politička a ne ekonomska stvar. Da se razumemo, nije to malo 300 milijardi eura, ali nije ni nešto što poverioci i EU ne bi mogli da reše, kad bi hteli. Oni će to na kraju ipak morati da učine, jer ako Grčka bankrotira biće ugroženi i mnogi njihovi interesi, ali sad ne žele da popuste pred levicom koja bi da menja čitav sistem koji njih čini tako moćnim.

Prvobitno cilj je bio kažnjavanje Grka, da bi se oni disciplinovali a preko njih poslala poruka i svim drugim malim državama koje su takođe smišljeno gurane u dužničko ropstvo.

Pet godina su Grci ponižavani nametanjem najsurovije štednje kao navodno jedinog načina da se iščupaju, a bivalo je sve gore. Kada je voda došla do grla, Grci su se pobunili i na vlast doveli levicu koja se suprotstavila takvom teroru kreditora. Svetska finansijska oligarhija, koja očigledno to nije očekivala, tako je došla u nemoguću situaciju da ono što su znali da moraju uraditi, sad treba da ispadne kao kapitulacija pred levicom. Bilo kakav dogovor je stoga postao nemoguć, ali su pregovori ipak vođeni u nadi da će se vremenom, sa pogoršanjem situacije u zemlji zbog odlaganja nužne pomoći, taj bunt građana okrenuti protiv levičarske vlasti. Verujući da strpljenje grčkih građana ističe, svetska oligarhija i evropska birokratija su ucenjivali Sirizu svojim zahtevima, ubeđeni da će morati da popusti i odustane od svojih predizbornih obećanja, što bi bila velika blamaža levice i pobeda neoliberalizma. Ali Cipras ih je ponovo iznenadio raspisivanjem referendum na kojem su građani udarili novi, još žešći šamar krupnom kapitalu, ma koliko od njega i zazirali. Sad su svetski moćnici još na većoj muci, ali neće popustiti, naprotiv, nastaviće još više da guraju Grčku u provaliju sve dok Cipras ne odstupi.

Ma koliko sada gordo zvučala njihova pobeda na referendumu, Grčki levičari prosto ne smeju uspeti, ali će svojom principijelnošću i doslednošću, prinuditi EU i poverioce da popuste. Mogu, dakle, da iznude smanjenje i reprogram dugova, da prekinu ubijanje štednjom, ali ne mogu oni to i da dobiju. Naprotiv, tek sad će da ih pritisnu.

Otišao je Varufakis, ali svetski moćnici se neće smiriti dok ne vide leđa i Ciprasu. Dakle, uveren sam da će, uprkos pobedi na referendumu, Siriza sići sa vlasti, milom ili silom. Jer, mrcvarenje Grčke će se nastaviti sve dok se to ne dogodi. Nastaviće se i takozvani pregovori, ali će se odugovlačati toliko dok stanje u zemlji ne postane nepodnošljivo. A onda će im neko reći, hajde se vi lepo sklonite da bi Grčka dobila sve što joj treba da bi se vratila u normalan život. Ubeđen sam, takođe, da Cipras i drugovi to znaju i da su spremni na to, ali prethodno žele da osiguraju da će tako i biti.

Kad bi Grčki levičarski eksperiment uspeo, a levica ostala na vlasti, otvorili bi se novi horizonti čitavoj Evropi u kojoj bi započeli novi procesi emancipacije učmalog evropskog društva. To se ni po koju cenu ne sme dozvoliti. Kad taj pokušaj propadne, Evropa će na dugi rok ostati bez alternative, prepuštena na milost i nemilost sistemu u kojem je novac božanstvo, a čovek potrošna roba. Oni koji drmaju svetom, učiniće sve da pokušaj levice ne uspe, a onda će to protumačiti kao dokaz da nema boljeg sistema od liberalnog kapitalizma.

Evropa će tako ostati zarobljenik sistema koji svakodnevno produbljava jaz između bogatih i siromašnih, pri čemu svi koji nisu bogati postaju siromašni . Cipras i kompanija neće uspeti da promene svet ali će Grčku osloboditi velikog balasta dugova, što im je i bio glavni cilj. Pri tom Evropi su dali temu za razmišljanje, a njenim upravnicima domaći zadatak. Ako vapaj grčkog davljenika ne dozove Evropu pameti, u njoj će se na dugi rok zacementirati nemoralan i nepravedan sistem eksploatacije pojedinaca, naroda i država.

Sve u svemu, sumnjam da će ovaj revolucionarni pokušaj dati prave rezultate, ali sam ubeđen da će promeniti aktuelni odnos prema Grčkoj krizi, a posle toga i generalno nešto će se morati promeniti i u odnosima između poverilaca i dužnika, na međunarodnom planu i u svakoj državi pojedinačno. Ovim će povodom i do kapitalističke svesti doći saznanje da ovako više ne ide.

Neće to biti isto kao kad levičari kažu da ovako više ne može, jer može, uvek može i gore, ali cena je sve veća, pa će se popustiti dizgine, zasad tek toliko da ipak ide dalje.

Međutim, to će sve naterati na razmišljanje dokle tako. I na desnici i na levici. Prvi će početi da dumaju o tome šta sve treba još učiniti da se ovakve stvari ne događaju, možda sve češće, a drugi šta se može još uraditi kako bi se otišlo koji korak dalje od ovoga dokle je stigla grčka levica. U svakom slučaju biće to nekakva prekretnica, a to je dokaz da je sazrelo za novo vreme.

Te procese, međutim, ne prepoznaje i ne razume vlast u Srbiji. Osim što istrajava na nehumanoj štednji, koja je u više zemalja dokazano neuspešna, Vučićev režim ide i korak dalje u suprotnom pravcu od razmišljanja čak i najsurovijih zelenaša povodom Grčkih dugova. Ovih je dana u Skupštini proturen zakon koji omogućava bankama u Srbiji da po kratkom postupku, bez sudskog postupka i prava žalbe, realizuju hipoteke na imovinu svojih dužnika. Tako će građanima još lakše i brže biti oduzimani stanovi i kuće, u koje su uložili sve što imaju, kad zbog smanjenih plata i penzija okasne sa vraćanjem stambenih kredita, pa se dug počne multiplicirati što zbog zateznih kamata, što zbog razlike u kursevima.

Umesto da kao EU traga za načinima kako da stane na put bankarskom zelenašenju i pomogne "dužnim ko Grčka", Vučićev režim smišlja sve nove načine kako da oglobi građana a pomogne bankama.

Već decenijama slušamo kako je kapitalizam u krizi, komunisti su mu predviđali kraj još od šezdesetih godina prošlog veka, a on se sve udobnije smeštao na našoj grbači, tako da ne treba imati nikavih iluzija u tom smislu. Ali, da se raspada njegov svetski poredak, raspada se. Garant poretka koji zemlje i narodi smatraju legitimnim i kredibilnim više ne postoji.

Ne postoji ni međunarodno pravo. Naprotiv, došlo je do eksplozije nejednakosti i među državama i unutar njih. To nije samo nepravda, nego objektivno smanjuje osećaj zajedničkog cilja i zajedničkog dobra, što uništava legitimnost poretka. Kako može biti zajedničko dobro država koja je nekome majka, a nekom maćeha. Koja omogućava, čak stimuliše sve veći jaz između bogatih i siromašnih, tako što mali broj bogatih postaje sve bogatiji a ogromna većina sve siromašnija i u sve većem strahu za elementarnu egzistenciju. Kako može biti zajedničko dobro međunarodna zajednica koja brani i stimuliše isti taj proces na globalnom planu i koja ima različite aršine za iste pojave u različitim državama i delovima sveta.

Svet definitivno nije pravedan, prema većini na ovoj planeti postojeći poredak nije fer. Naravno, ne treba zbog toga da kukamo na nepravde, kao Kalimero, ali ne treba sa time ni da se pomirimo. Ma koliko da smo svesni da ne možemo mnogo učiniti, moramo nešto pokušati. Po tome se razlikuju dobri ljudi i političari od onih loših.