Natrag

Evropa

Rani jadi nove evropske levice

Stara dama pod čizmom bogataša

Siriza je izgubila bitku protiv neoliberalizma, a i sve ostalo ukazuje na bolnu činjenicu da je demokratija napustila evropsko zdanje. Grčka vlada, sasvim legitimno izabrana, našla se između čekića i nakovnja i nakon višemesečnih ucena je morala da potpiše novi dogovor o povećanoj štednji. Nije pomoglo ni to što su tokom 11 sati finalnih pregovora Francuska, Italija i par drugih zemalja evro zone pokušavali da spasu evro i, u suštini, očuvaju demokratsku Evropu.

Milan Balinda

Neoliberalna politika, predvođena Berlinom i Briselom je ostvarila svoj jedini cilj, a to je da bace na kolena vladu koja je usudila da im se suprotstavi. Bilo koju vladu. Za utehu ostaje da je Siriza bila do sada, u poslednjih nekoliko decenija, najefikasnija levičarska anti-establišment formacija. Nju su napadali sa desnice, ali su je napadali i sa tradicionalne levice koja tvrdi da Siriza nije posvetila dužnu pažnju „borbi radničke klase". Živeći u svojoj zamagljenoj prošlosti, „stara levica" odbija da prihvati da ju je vreme pregazilo. Da joj je istekao rok upotrebe.

Siriza je uspela ne samo da okupi mnoge političke formacije levice, već da ih učini relevantnim većini Grka. Na izborima prošlog januara ona je na evropskom nivou na dvoboj izazvala dominaciju teorije neoliberalne bajke o blagostanju i pravdi. Siriza jeste izgubila, makar u ovoj prvoj bici, ali je ostvarila saveznike na celom Starom kontinentu. Inspirisala je međunarodni pokret solidarnosti. Bez sumnje, postoji i mišljenje da su pro-reformske levice kaput. Da budućnost Evrope ostaje u rukama anti-evropskih partija kao što su desničarska Britanska stranka nezavisnosti (UKIP), Nacionalni front u Francuskoj i Zlatna zora Grčke.

Nakon grčkog iskustva moguće je da i nove levičarske partije promene svoj stav prema evru, a možda i prema članstvu u Evropskoj Uniji. Siriza nije bila neki slučajni grčki pronalazak; ona je direktna posledica propasti evropske politike.

Nekakva politička koalicija sastavljena o bivših komunista, sindikalista, univerzitetskih profesora i zelenih nikada ne može da dođe na vlast osim u vreme očaja. Siriza jeste došla na vlast potisnuvši grčke naciste okupljene oko Zlatne zore i to je jedna vrsta „demokratskog čuda". Da li je u Grčkoj propala vizija progresivne Evrope sa pozitivnim ekonomskim rastom i socijalnim dogovorom? Da li će sada na scenu stupiti ograničeni reakcionari, sitne duše i škrti zlobnici? Ako se ti domognu vlasti, koliko će dugo to trajati? Mnogo pitanja na koje još nema odgovora, osim kada u septembru Grci ponovo izađu da glasaju i kada to isto urade Španci negde u decembru, ili januaru sledeće godine. Za sada je jasno da je levica i simpatizeri puna dobronamernih ljudi, ali isto tako da su oni veoma impotentni kada je u pitanju politička realnost. Grci su do poslednjeg trenutka verovali da će dobiti nešto od famozne trojke, verovali su da se radi o partnerstvu, o mogućnosti kompromisa i da im je zajednička vrednost poštovanje demokratskog mandata. Verovali su u racionalnu diskusiju baziranu na ekonomskim argumentima. Prevarili su se.

Postoji i jedan fenomen: Grci i dalje podržavaju Sirizu (onaj deo koji je ostao uz Ciprasa) iako će se teški programi štednje nastaviti. Smatraju da im je lakše da plaćaju dažbine kada je levičarska partija na vlasti umesto neoliberala. To bi bila jedna nova levica koju kritikuju svi, i sa tradicionalne levice i sa desnice, koja nije za sadašnje stanje, ali nije ni za ono zašta se zalažu ostareli profesori marksizma koji se još sećaju uličnih demonstracija iz 1968. godine.

Ukoliko se pogledaju programi nove evropske levice, videće se da veći deo nije o ekonomskim pitanjima.

Španski Podemos zahteva ukidanje anti-protestnih zakona, za pravo na abortus i pravo španskih regija da se osamostale. Siriza je protiv drastičnih mera štednje, zahteva de-militarizaciju policije, povlačenje iz NATO, protiv je diskriminacije itd. Nova levica neće da ruši kapitalizam, konfiskuje privatnu imovinu, uvodi kolektivne zemljoradničke zadruge, niti da tera decu da vezuju crvene marama oko vrata. Nisu za boljševizam koji ima više zajedničkih tačaka sa glavnom strujom socijaldemokratije. Po pitanju ekonomije, pre svega. Mladi ljudi nove levice pre svega zahtevaju da se država pomeri u stranu i da se ne upliće u privatne živote pojedinaca.

"Socijalna i demokratska iluzija"

Interesantno je da Siriza i Podemos imaju uglavnom iste želje kao oni Škoti koji su glasali za nezavisnost. Škotska bi htela da postane „topli jug Skandinavije", a Grci i Španci su hteli jedino i baš to da ostvare. Međutim, problem leži u svetu neoliberala jer njima čak i blaga forma socijalne države liči na boljševičku revoluciju. Većina modela za opstanak tržišnog kapitalizma uključuje stvaranje većih socijalnih nejednakosti, manji vladin sektor i manje plate zaposlenima. Ukoliko se to ne ostvari, neoliberali tvrde, tržišni kapitalizam nema šanse za opstanak. U tim ekonomskim modelima nema algoritama za ljudsko blagostanje i sreću.

Ova godina može biti presudna, pre svega u Evropi, da se vidi hoće li biti nešto od one parole „Drugi svet je moguć". Čitav proces urušavanja evropske socijalne demokratije nakon 2008. godine započet je ubeđenjem da alternativa štednji ne postoji. I bez obzira na manjak iskustva, višak naivnosti i nedostatak partijske disciplinske mašine, nova populistička levica Evrope polaže temelje za neka druga, humanija rešenja.

Španski marksisti Hosefina L. Martinez i Diego Lotito u jednom članku naslovljenom „Siriza, Podemos i socijalna demokratska iluzija" nazivaju ove levičarske političke formacije „novim" reformistima čiji je politički karakter kombinacija evrokomunizma i klasične socijalne demokratije. Tvrde da te „široke partije" u sebi imaju pre svega krv buržoaske demokratije čiji je politički cilj „pristojna" i demokratska vlada koja prihvata osnove kapitalizma, ali uz programe da ta pravila budu prihvatljivija.

To je daleko od prevrata, od revolucije, to su manje-više blaže reforme. U cilju da se formira „šira levica" okupili su se nezavisni socijalisti, levo naklonjeni socijal-demokrati, slobodni marksisti, aktivisti socijalnih pokreta i svi oni bez mnogo teorijskog i političkog zaleđa. Naravno, ta koalicija koja izlazi na izbore, mora biti privlačna običnom građaninu. Uz to, svaka zemlja ima specifične probleme.

U Portugalu, na primer, nakon što je osnovan zajednički front Revolucionarna socijalistička partija (RSP), pokušaj je propao kada je ta partija pokušala da se postavi između Portugalske socijalne demokratije i Portugalske komunističke partije. Portugalci žive svakim danom sve lošije, ali levi front gubi simpatizere.

Problem, kažu marksisti, sa populističkim širokim levim frontom je što je to reformski pokret, a reformski pokreti tokom istorije nemaju mnogo uspeha. Ako ikakvog. Naravno, ako se ta istorija poredi sa revolucionarnim prevratima, ne razlikuju se u mnogo čemu. Revolucije mogu mnogo toga da promene, ali na kraju i takvi sistemi propadnu. Još neko vreme pa se više niko neće sećati Sovjetskog Saveza. Komunizam je bio zahtevan i pravdao se „istorijskom neminovnošću". Nakon kolapsa komunističkog bloka, vic ide ovako: „Sve što su nam govorili o komunizmu bila je laž, ali sve što su nam govorili o kapitalizmu je tačno". Ili, kako je to napisao nobelovac Pol Krugman: „Ne moraš da voliš Sirizu, ili da veruješ da oni znaju šta rade - nije jasno šta rade, mada je trojka još gora - da bi verovao da su evropske institucije upravo spasene" (ovaj tekst je objavljen pre nego što se znalo da trojka nije popustila). Krugman je na kraju dodao: „Demokratija je važnija od dogovora o novcu".

A opet, zavisi iz kog ugla se gleda jer je novac najvažniji u neoliberalnoj ekonomskoj i političkoj filozofiji. Država, da se podsetimo, ne stvara novac, novac stvaraju oni koji rade. Država ne poklanja ništa svoje, ona samo distribuira tuđe.

Ako je koalicija levičara, takozvana Siriza, propala, zašto je ta partija još uvek na vrhu popularnosti? Zato što su Grci podesili svoja očekivanja. Shvatili su da su izgubili bitku s evropskim kreditorima, ali su ponosni na činjenicu da su se dobro borili. Još gledaju na Evropu kao glavnog negativca, ali, možda najvažnije, nemaju drugu alternativu. Grci i dalje očekuju bolju budućnost i nadaju se da će Cipras odigrati veoma važnu ulogu.

Poraz koji su doživeli još se nije pretvorio u ljutnju, nezadovoljstvo ili povlačenje. Jasno je da oni hoće da ostanu u evro zoni, ali ne po sadašnjim terminima, što je neka vrsta paradoksa. Uostalom, 62 odsto Grka glasalo je na referendumu protiv evropskih uslova asistencije, a sada 63 odsto njih kažu da je Cipras bio u pravu kada je potpisao ispod tih uslova. A ono što je potpisao bilo je gore od originalnih uslova.

O čemu se ovde radi? Nemaju nikog drugog, a smatraju da je Cipras pošten čovek koji će sve uraditi da bi se situacija poboljšala. Siriza se trenutno nalazi na čelu sa 33,6 odsto glasova. Na drugom mestu sa 17,8 odsto kotirala se desno od centra Nova demokratija. A opet, ispitivanja u Grčkoj nisu pouzdana, što su pokazali i brojke pre i posle referenduma, jer Grci, čini se, ne vole da otkrivaju svoje namere.

Koliko košta pravo na pogrešan izbor?

Siriza argumentuje da se moraju da prihvatiti spoljni ambijent, ali da nastavljaju kao levičarska partija. Nazvali su to „radikalnim pragmatizmom". Zvuči kao retorika, kao igra reči, ali to je ono što otprilike oseća većina Grka. Grci bi mogli i da glasaju za neke još radikalnije partije, ali su tu dosta konzervativni jer su shvatili da i sada, kako god da je, vode pristojan život koji je mnogo bolji nego u mnogim drugim zemljama. U svakom slučaju, izbori će se održati 20. septembra i tada će se mnoge dileme razrešiti. Ili neće.

U ovom trenutku ima osam partija u grčkom parlamentu. Sve indikacije su da će Siriza dobiti manje glasove nego što je dobila na izborima prošlog januara, ali i dalje na ćelu i dobiće dodatnih 50 mesta u Parlamentu. Na izbornoj listi Sirize neće biti bivši ministar finansija, popularni Janis Varufakis, koji je rekao da će osnovati jednu pan-evropsku partiju koja će delovati na lokalnim nivoima. Da će za njihovo delovanje biti potrebno dosta vremena, ali da ne sumnja u potrebu za takvu partiju levice. Na listi Sirize neće biti ni Manolis Glezos, najpopularniji evropski parlamentarac i legenda grčkog otpora nacističkoj okupaciji tokom Drugog svetskog rata.

A u Velikoj Britaniji Laburistička partija, nakon što su izgubili generalne izbore prošlog maja, bira novo rukovodstvo. Ovoga puta slučaj je veoma interesantan jer je kandidat sa levice na čelu liste i sa dosta izgleda da postane šef laburista.

To je Džeremi Korbin, 66, koji je, između ostalog i evroskeptik, nešto što je prerogativ konzervativne stranke. Pod uticajem grčkog scenarija, britanski levičari isplivavaju na površinu. A Korbin nije samo važan za laburiste, niti samo za Britaniju, već možda i za dobar deo ostatka sveta. Na prvom mestu, on želi da se izvini za rat u Iraku. Ako postane vođa laburista planira da se izvini za britansku ulogu u tom ratu, ali, osim toga, tvrdi da bi Toni Bler, njegov partijski drug, koji je vodio Britaniju u rat, morao da se suoči sa tribunalom za ratne zločine. Drugo, Korbin vidi sasvim drugačiju spoljnu politiku Ujedinjenog Kraljevstva. Kaže da je oduvek vodio kampanju protiv neo-kolonističkih ratova koji postoje zbog prirodnih bogatstava pod izgovorom borbe za ljudska prava. Čak i među laburistoma, ovakvi stavovi su neobični i neočekivani.

Korbin je takođe nagovestio da se protivi obnavljanu Triden podmorničkog nuklearnog oružja, da bi Britanija trebalo da napusti NATO, neodlučan je da li bi zemlja morala da napusti Evropsku Uniju. Tvrdi da je NATO opkolio Rusiju i da je to velika opasnost u ovom trenutku.

On se protivio i ratu u Afganistanu i to u trenutku kad je većina sveta nudila pomoć Americi. Inače, kaže da je njegovo omiljena istorijska figura 1973. ubijeni čileanski socijalistički predsednik Salvador Aljende. A njegovo suprotstavljanje ekonomiji štednje u skladu je sa današnjim ekonomski teorijama kojima se u poslednje vreme pridružuje i Međunarodni monetarni fond.

Kad se prepoznaju osećanja protiv štednje širom Evrope, njegov stav o neoliberalnoj ekonomiji može da pokrene talase širom Starog kontinenta. Prošlog juna pozvao je britansku vladu da izbriše grčki dug kao poruku bankama da ih ne bi trebalo izvlačiti iz bule zbog neodgovornih pozajmica. Mnogi se slažu sa njim, ali mnogi se zbog njegove politike skandalizuju. Toni Bler vodi kampanju protiv njega i imao je jedan članak u Gardianu u kojem je oštro napao Korbinove stavove.

Najkraći opis političkog Korbina bi bio da američki kandidat Berni Sanders, koji za sebe tvrdi da je socijalista, u poređenju sa njim liči na klasičnog političara sa centra.

Džeremi Korbin je toliko ideološki rigidan da se rastao sa ženom sa kojom je u braku 12 godina, zato što je ona htela da pošalje njihovo dete u školu za koju je bilo potrebno položiti prijemni ispit, a on je insistirao da dete pohađa regularnu lokalnu školu.

U svakom slučaju, čak i ako pobedi za lidera laburista, to nikako ne bi značilo da bi on bio premijer u slučaju da oni pobede. Izbori su tek 2020. U međuvremenu, u njegovim javnim nastupima ne liči na tipičnog Engleza. Veoma je emocionalan i slušaju ga uglavnom mladi ljudi. Koristi reči koje se davno nisu koristile u političkom govoru Engleske: kapitalizam, dug i štednja. Ali njegova rešenja uključuju klasične stavove: porez na velika primanja, denacionalizacija strateških sektora, državna kontrola kirija, održavanje javnog zdravlja i besplatnog školovanja, uključujući i univerzitetsko. Političke struje u laburističkoj partiji sve su izraženije i postoji teorijska mogućnost da se levo krilo stranke odvoji i možda na izbore izađe u koaliciji sa zelenima i nacionalistima.

Istovremeno se u Španiji vode pregovori između dve najveće levičarske partije o zajedničkom nastupu na sledećim generalnim izborima koji bi trebalo da se održe do kraja godine. Levičarska Radnička socijalistička partija (PSOE) i politički fenomen na krajnjoj levici Podemos pokušavaju da se dogovore kako da na izborima pobede Narodnu partiju (PP) koja se nalazi na desnom krilu političkog spektra.

Inače, PP i Socijalisti su se smenjivali na vlasti tokom poslednjih 40 godina, da bi na poslednjim lokalnim izborima zajedno imali zbir od samo 52 odsto glasova. Podemos je do nedavno važio za favorita na sledećim izborima, ali im je popularnost opala nakon događaja u Grčkoj i de fakto poraza Sirize. Popularnost te partije opala je, postoje mišljenja, i zbog donekle autokratskog stila vođe Podemosa, Pabla Iglesiasa.

On je krajem jula izabran da bude na čelu izborne liste svoje partije, ali je izlaznost glasača bila minimalna. Zbog svega toga Podemos želi da se osigura da uđe u koaliciju s nekom drugom partijom, makar to bile različite stranke u zavisnosti od regiona. Popularnost Podemosa počela je da blago opada od trenutka kada je njen osnivač, Huan Karlos Monedero, napustio stranku optužujući je da skreće sa svoje originalne levičarske ideologije. Da se mnogo približava umerenima.

Jedan od većih izazova Podemosa je transformacija od protestnog pokreta do partije koja bi bila sposobna da isposluje dogovore i da pravi kompromise sa ciljem da ima pravi politički uticaj. Neslaganja unutar partije o preraspodele moći može da bude drugi važni faktor ne samo uspeha na izborima, nego i opstanka stranke.

Nekoliko značajnih ličnosti iz Podemosa već su podigli glas nezadovoljstva o načinu kako Pablo Iglesias upravlja partijom. Sada sve ukazuje na to da je Podemos izgubio dosta popularnosti, iz jednog ili drugog razloga, ali ako na generalnim izborima prođe loše nego što se nadaju, Pablo Iglesias će snositi najveću krivicu. U svakom slučaju, ne ostaje im ništa drugo već da prave koalicije s drugim levičarskim partijama i grupacijama.

Najverovatnije i sa strankama umerenih. Ipak, do izbora ima još nekih četiri meseca i u zemlji sa visokom stopom nezaposlenosti je moguće da se popularnost Podemosa vrati na nivo na kojem se nalazila. Na majskim lokalnim izborima za gradonačelnika Madrida izabrana je bivša članica komunističke partije. Manuela Karmela nastupala je ispred koalicije Madrid sada, a tu koaliciju je podržao Podemos. Još jedan dokaz da će Podemos morati da se dogovara sa mnogim pokretima i da pravi dosta kompromisa.

Porast relevantnosti novih levičarskih partija u Evropi je očigledan, ali je isto tako činjenica da mnoge partije i grupacije krajnje desnice takođe stiču popularnost. Samo „centar" (levi centar, desni centar) beleži gubitak popularnih glasova. Evropa, koja se već godinama nalazi u ekonomskoj i finansijskoj krizi, se okreće na ekstremnima rešenja. Pad socijaldemokratskih partija je najočigledniji. One se sve manje razlikuju od demohrišćana i na kraju obe „centralne" opcije nisu postale ništa drugo de produžene ruke neoliberalizma.

Koliko god da među njima postoje varijacije. Glasači su shvatili, možda ne još u dovoljnom broju, da se sve svodi na težak rad i na teško stezanje kaiša. Takođe su mogli da primete da ne stežu baš svi kaiševe i da su upravo ti oni koji bi da im uliju u glave da će sve biti mnogo bolje kasnije. Uskoro će i Nemci početi da se pitaju da li bi i oni mogli da žive mnogo bolje bez obzira što po mnogim parametrima ne žive loše. To što Evropljani generalno žive bolje nego velika većina širom sveta, ne mora da se pretvori u samozadovoljstvo.

Evropljani imaju pravo da se umore od trenutnog stanja i odluče da nešto, ili mnogo toga, promene. Neki će glasati za levicu, neki za desnicu, neki će pogrešiti, ali u demokratiji narod ima pravo da greši.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane