Natrag

Postdemokratija

Zašto je Vučić iznenađen i uvređen

Samo je Vučić iznenađen novim zahtevima za prijem u EU. I uvređen, jer to traži upravo Nemačka u čiju reč nas je ubeđivao i zaklinjao se. Svi ostali, koji se bave politikom u ovoj zemlji, makar samo rekreativno, znali su da će pre ili kasnije priznanje Kosova biti uslov za naše evropske integracije. Da li je moguće da Vučić to nije znao? Znao je, naravno, ali se nadao da će ih svojom poniznošću i poslušnoću umilostiviti da ga ne postave baš njemu, ili bar dok on ne iživi sve svoje komplekse i frustracije na vlasti, i ne iskoristi sve benefite koje mu ona donosi. A posle neka nam rade šta hoće. On će im lično to i omogućiti, sve će pripremiti, obariće nas i servirati im na tacni, samo neka ga puste da nas još neko vreme zamajava. Ali to ne biva tako. Ko s đavolom tikve sadi..., podseća Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Mile Isakov

Toliko se hvalio otvaranjem prvih poglavlja u pregovorima o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, toliko ih je najavljivao, toliko je od njih očekivao i sve tome podredio. Kada mu je nedavno u Berlinu obećano da će se to dogoditi do kraja godine, saopštio nam je to radosno i sa ponosom. Ja verujem u Nemačku reč, naglasio je tom prilikom, i potom promrmljao nešto što je ličilo na stavljanje celokupnog svog političkog kapitala na tu kartu. "Ako tako ne bude, rekao je , onda... Ja ne znam... Ali, ja verujem u Nemačku reč". Rečenicu koju nije dovršio shvatio sam kao najavu o povlačenju sa vlasti, jer zvučalo je tako rezignirano. I logično. Ako ga i Nemci u koje toliko veruje, kojima je toliko odan i podatan, ako ga oni iznevere onda on nema više šta da traži u politici.

Bila je to gluma, kao i obično, u nameri da se narodu predstavi kao mučenik kome svi rade o glavi ali koji neće odstupiti makar mu i život bio ugrožen, a vlast je za njega život. Bila je to pretvorna pretnja i srpskom narodu i zapadnim mentorima u stilu, mogu ja i da odem!? Srbima je tako poručio: Ako ja odem, gde će te naći takvog patriotu koji je toliko blizak Merkelovoj i Nemcima, koji o svemu odlučuju? A moćnicima sa Zapada obrnuto, gde ćete u Srbiji naći još jednu takvu budalu koja će da vam isporuči sve što tražite. Učinio je to uveren da u Srbiji ne postoje političari koji to hoće i mogu, jer zaista oni koji bi rado pristali ne mogu a oni koji koji bi eventualno mogli to ne žele.

I eto, dobio je. Zlobnici bi rekli ono što je zaslužio, pre nego ono što je očekivao, ali dobio je otvaranje poglavlja 35, odnosno platformu za otpočinjanje pregovora o tom poglavlju, ali sa amandmanom koji je podnela upravo Nemačka, a podržala Velika Britanija i da zlo bude veće Hrvatska.

Mora da mu se smračilo, jer štagod da je sadržaj tog amandmana, o kojem nas je umesto njega obavestio njegov potrčko upravo za Kosovo, Marko Đurić, to ne može biti dobro čim ga podržava Hrvatska. Pa, koliko juče je seirio, sve govoreći da tobož ne treba likovati, nad činjenicom da je u carinskom ratu EU podržala njega, kao kandidata, a ne Milanovića, kao svog člana.

U komemorativnom obraćanju narodu u ime oca nacije, Đurić nije rekao ništa konkretno o osumnjičenom amandmanu, ali dovoljno da se zaključi da se njime proces pregovaranja o našem pristupanju EU uslovljava priznavanjem Kosova. Kasnije, kada se malo pribrao i prokonsultovao sa gazdom, koji od šoka još nije u stanju da progovori, pojasnio je da taj uslov nije prisutan de jure ali de fakto jeste. Ali, mi nismo naivni, dodao je Đurić, jer jasno nam je da sve liči na turski scenario, po kojem će pregovori o nekim poglavljima biti otvoreni ali nikad i zatvoreni, odnosno završeni dok ne ispunimo i neke nemoguće uslove. Dakle, da mi nećemo biti primljeni u EU dok ne priznamo Kosovo, a možda ni kad to učinimo. Jeri ma još nemogućih uslova. Rusija i Republika srpska, naprimer.

Tačno, ali šta je tu novo i toliko šokantno. Zaista, nismo mi naivni, znali smo to još od prvog vagona. Svi u ovoj zemlji su znali da će Kosovo biti uslov za naš prijem u Evropsku uniju, a mnogi su sve vreme tvrdili da nikad nećemo ni ući jer nas neki tamo ne žele, i da je Kosovo samo zgodan izgovor da nas večito drže na čekanju. Oni promućurniji odavno upozoravaju da to za nas nije dobro te da ne treba tome sve da podredimo. Sad kad je to jasno i maloj deci, Vučiću, koji je svoju sudbinu vezao za Berlinska i Briselska obećanja, ne preostaje ništa drugo do da zaista podnese ostavku. To njega muči, to ga je bacilo u depresiju, jer nije mislio ozbiljno kad je time zapretio. Naprotiv, mislio je da će svi, i u zemlji i napolju, klečeći da ga mole da ostane. E, to je baš naivno.

Da se ne zavaravamo, još kad je premetnuo verom i sklapao pakt sa đavolom, znao je da je to samo privremeni flert, jer nije bilo iskreno ni sa njegove ni sa njihove strane. On je želeo njih da iskoristi da bi se dokopao vlasti, a oni njega da bi Srbiju sasvim uzeli pod svoje. Njegov rezon je bio da izigrava evrofanatika, kako bi im se dodvorio i tako dobio na vremenu da isisa što više od njih, kako bi popravio životni standard u Srbiji i tako se učvrstio na vlasti, pre nego što ih na kraju odbije i tako postane nacionalni heroj.

Znao je da će priznanje Kosova biti konačan uslov, ali je verovao da ljubeći im skute može to da odloži za kraj. Kad svi pregovori budu gotovi i kad se konačno bude odlučivalo o prijemu u EU, tek tada će, računao je, biti i javno saopšteno da moramo priznati Kosovo, a on će onda da raspiše referendum, na kojem će narod naravno reći istorijsko NE.

Ali nisu ni oni naivni, naprotiv, veći su to igrači od njega, namazani svim mastima, a i mnogo jači.Neće oni kako njemu odgovara, već upravo obrnuto, neprestano će mu podmetati klipove i udarati tamo gde je najslabiji i gde najviše boli. Ne može on njima da da korpu, nego oni njemu. I ne mogu oni da ispadnu krivi za razlaz, nego on. Zato mu sada nameću taj uslov, a da ga ipak ne kažu, jer znaju da sa time ne može na referendum.

Šta bi u ovom trenutku bilo pitanje za građane? Da li da otvaramo pregovore o pristupanju Evropskoj uniji ili ne? A zašto, posle svega što smo učinili za to, ne bi? Zato što znamo da nas neće primiti dok ne priznamo Kosovo, mada to ne kažu? Pa to smo znali i dosad. Zašto smo onda radili sve što su od nas tražili, zašto smo im ukinuli carine i tako ugrobarili našu poljoprivredu, zašto smo prilagođavali naše zakone njihovim i kad nam nije odgovaralo, usvajali njihove standarde koji se ne uklapaju u naše mogućnosti, zašto smo uvodili rigoroznu štednju i gurali naše ljude u bedu?

Koliko neuk i naivan političar u Srbiji treba da bude da bi pomislio da će Srbija biti primljena u visoko evropsko društvo samo ako bude fina, ponizna i poslušna. Koliko neznanja treba da bi se u dvadeset i prvom veku primenjivala taktika nepismenog Kneza Miloša iz 19 veka? Koliko gluposti je potrebno da bi se poverovalo da će Srbiji biti bolje, ako pristane da joj bude gore. Da će država biti bogatija ako njeni građani i njena privreda budu siromašniji. Da će je više uvažavati ako se više bude ponižavala.

Elem, konačno je i zvanično objavljeno da je Kosovo uslov svih uslova za Srbiju. Mnogi su na to upozoravali, da će na svom evropskom putu Srbija neprestano biti uslovljavana sa uvek novim zahtevima, a da će jedan od glavnih uslov za ulazak u Evropsku uniju biti da prizna nezavisno Kosovo. Sa druge strane evropski moćnici su nas uveravali da nema i neće biti novih uslova. Na paradoksalan način, pokazalo se da su i jedni i drugi bili u pravu, svako sa svog stanovišta.

Pošto nikad zvanično nije ispostavljen zahtev za priznanje Kosova, u pravu su bili oni koji su tvrdili da će se i to dogoditi, ali u pravu su i oni koji kažu da to nije novi uslov, jer od početka je on bio prisutan, čak presudan, mada nikad formalno nije eksplicitno izrečen. Neformalno, međutim, od početka je bio najavljivan na različite načine i neprestano nam je visio kao mač nad glavom, a svi potezi koje smo povlačili vodili su u tom pravcu. Tako da niko ne može da kaže da to nije znao, da bude iznenađen i uvređen kad se to obelodani. Postojao je samo prećutni sporazum da se o tome ne govori dok Srbija ne bude spremna da i to proguta. Nisu, dakle, samo evropski zvaničnici bili licemerni, nego još više srpski političari koji su sve vreme to znali ali nisu smeli to da kažu svom narodu, pa da ne krečimo džabe. Čekali su da se narod kao žaba u mlakoj vodi obari i ni ne primeti kad bude konačno skuvan. Nadali su se da će u blagostanju kojim će ga Evropa zatrpati, zaboraviti i popustiti. Da to neće biti važno.

Za razliku od njegovih prethodnika, Vučić je čak počeo da veruje, samo iz njemu poznatih razloga, da će biti obrnuto, da će druga strana biti omamljena njegovom slatkorečivošću i anestezirana njegovom poniznošću, te da će se smilovati i odustati. Da će ih fascinirati svojom spremnošću da kleči i puzi, da moli i ponižava i sebe i naciju. Kad mu Merkelova kaže da nema novih uslova, jer zaista Kosovo nije novi uslov, on svom narodu to ponosno saopštava naglašavajući da on veruje u Nemačku reč. Misli tako da će ih dirnuti i moralno obavezati na milost, a oni ga puštaju nek sa svojim narodom radi šta hoće, samo neka ga nekako prevede žedna preko vode.

Naravno da je Vučić znao da će Kosovo biti presudni uslov, ali se nadao se da će on biti saopšten tek na kraju, kad se bude konačno odlučivalo o prijemu Srbije u EU, dakle, za nekih pet-šest ili deset godina, kad on već ne bude više na vlasti. Nije on radio za Srbiju, nego je kupovao vreme za sebe. Nije on bio poslušan i ponizan zbog Srbije, nego zbog sebe.

Ali, prevario se, ne treba on njima onakav kako on sam sebe zamišlja, nego upravo ovako uplašen i sluđen od neizvesnosti, jer nije to sve. Nema odmora dok traje evroatlanska obnova. Slede novi uslovi i novi izbori. Sa Vučićem, ali ne zna se kojim. Starim, novim ili najnovijim.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane