Natrag

Nismo mi od juče

Bilo je to ovako

Piše: Srđan Škoro

Pitao sam stručnjake za jezik da li je pleonazam kad se kaže "Vučić i cenzura". Odgovorili su mi da zvanično još nije, ali nezvanično se te dve reči, po pravilu, izbegavaju. Iz pristojnosti kao nekad pošten komunista. Kažu previše bodu oči. A ja, ko za inat, dadoh takav naslov svojoj knjizi "Vučić i cenzura".

I gle čuda, osim Bete, sajta RT Vojvodine i kratke vesti u listu Danas niko nije objavio da je knjiga izašla. Ko' velim, objaviće valjda, nešto više posle promocije zakazane za 5. oktobar u Press centru UNS. Atraktivni govornici Dragoljub Draža Petrović i Olja Bećković, prepuna sala i opet ništa. Osim časnog izuzetka Foneta i sajta lista Danas, nigde ni slovca. Ćute novine kao zalivene, ne oglašavaju se televizije, knjižare odbijaju da prodaju knjigu sa takvim naslovom, kolporteri vrte glavom i vele - ne smemo!

Šta ih je toliko uplašilo? Teško je poverovati da je pleonazam. Još manje da je u pitanju cenzura, jer stalno tvrde kako je nema. Šta je onda? Koga se ti silni urednici, vlasnici knjižara i ulični prodavci knjiga toliko plaše? Nekad u Srbiji kad nekome kažeš "nije valjda da se plašiš" i najveća kukavica na svetu se trgne i glasno uzvikne "ma ko se plaši" i potrudi se da pokaže suprotno. Danas kad tako nešto pokušate ljudi vam otvoreno kažu "istina je, plašimo se i nije nas sramota zbog toga". Posle toga ide ono uobičajeno: deca, nezaposlena žena, stari roditelji, mogućnost gubitka posla, bolje se prikloniti nego boriti, pogledaj kako prolaze oni koji se bore i misle svojom glavom, i tako unedogled. Ali, ime onoga koga se plaše ne izgovaraju. Opet iz straha, objašnjavajući "znaš ti to bolje od nas".

Šta ja to znam bolje od njih? Da živimo u društvu gde je zabranjeno pomenuti jednu knjigu da se ne bi naljutio ko? Svemoćni Vučić? Da li on zaista toliko kontroliše Srbiju da bi ga činjenica o izlasku jedne knjige izbacila iz ravnoteže? Poremetila da na miru i uz Mirinu knjigu 5. oktobra poseti rodni grad Slobodana Miloševića i u „Bambiju" proba „plazmu" direktno sa proizvodne trake?

Istovremeno, uz promociju knjige žene sa Interpolove poternice, „Novosti" mene prebacuju u „Zov", list namenjen ljubiteljima prirode, lova i ribolova, kao i kućnih ljubimaca. Valjda je pod uticajem najnovijeg svedočenja Mire Marković rukovodstvo Kompanije „Novosti" pomislilo da je moja knjiga „Vučić i cenzura" štivo o životinjama, pa su brzometno osmislili moj premeštaj u „Zov". I to za novinara sa najnižim mogućim ličnim dohotkom. Većina sekretarica i pojedini kuriri imaju veću platu u Kompaniji „Novosti" od one koju su meni odredili. Ali, to sve ne govori ništa o meni već samo o njima. Koeficijent moje plate tačno u brojku pokazuje koeficijent inteligencije onih koji trenutno rukovode „Novostima". Nažalost, otkriva i kakva je pamet onoga ko je postavio te ljude u „Novostima" i dozvolio im da u vreme proklamovane opšte štednje, imaju uvredljivo visoke plate.

Eto, to je ono čega se ljudi otvoreno plaše, a ne smeju da izgovore. Da ne bi prošli kao Srđan Škoro. Zato stalno naglašavam autocenzura koja postoji u ogromnim količinama i vidljiva je na svakom koraku je posledica cenzure. Posledica diktature je strah. Nema diktature bez cenzure...

...Sve dok strah bude veći od sramote, Srbija nikada neće postati pristojno i normalno društvo. To najbolje dokazuje uz talambase uzdizanje i promovisanje Mire Marković, po oprobanom sistemu „a sad malo ona". Jer, pobogu demokratsko je pravo te žene da i ona kaže šta misli, puna su usta onih koji odobravaju ovaj projekat.

Niko im izgleda nije rekao da nema ozbiljne demokratije bez odgovornosti i stalnog pozivanja na nju. A porodica Mire Marković (uža i šira) je i te kako odgovorna. Samo još nije utvrđeno tačno da li su ona i njen ljubljeni muž poslali više Srba pod zemlju ili van zemlje. Kažu nema dokaza, ali zato ima dovoljno tragova. I previše. I to ne može zataškati ni postojanje televizije boje Mirinog cveta u kosi koju je stvorila za posebne namene, a još manje njenog najvažnijeg izdanka u sadašnjoj vlasti, omiljene latice Vulina...

...Za Dmitrovića se barem zna. Da nije bilo te iskonske ljubavi Mire i Slobe, on nikada ne bi bio začet kao komentator na RTS, još manje danas bio na čelu Kompanije „Novosti". Da nije počinjenih zlodela pomenutog bračnog para, u Beograd bi dolazio kao turista na ekskurziju i to o praznicima. On je taj koji Miri i Slobi duguje sve. I mnogo, mnogo više od štampanja i promocije knjige. Zato bi bio red da pokrene javnu inicijativu da se ta „nedužna žena" sa cvetom u kosi što pre vrati u zemlju i priključi zahuktalim reformskim procesima u državi, započetim još u njeno doba. Da se posle „Beograda na vodi" i „Despotovog grada", obnovi i „Bambilend"!

Uznemiren vestima da bi „Kurir" mogao na volšeban način postati novi vlasnik „Novosti", glavni urednik piše još jedan tekst koji počinje sa „Zašto", ali ga u produžetku brine ćutanje ministra kulture? I Tasovac, naravno, ne odgovara. Ko' veli, ćutao sam dok si ti prodavao najstariji srpski sportski list Aci Lukasu i Saši Mirkoviću iz SNS, ćutao sam kad je „Kurir" pazario deo televizije tog istog Mirkovića, ćutao sam kad je zabranjen i ukinut Utisak nedelje, ćutao sam kad su ukidane medijske slobode, ćutao sam na cenzuru, na progon i nezakonita premeštanja mnogih novinara, na sporne medijske privatizacije, i zašto bi sada odjednom progovorio.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane