Natrag

Životopis

"U traganju za izgubljenom adresom"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (13)

Tri lica u ulozi pisca

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

Tako, oslobođen sam, a nisam na slobodi! Vrata svih izdavačkih kuća su mi zatvorena, uzalud nudim rukopise. Komunisti su postavili savete u izdavačkim preduzećima i ustanovama kulture, čija je svrha da budu cenzori. Savetnici sprečavaju promociju kritičkih knjiga, čak i onih koje bi urednici pustili. Za savetnike dolaze najkonzervativniji partijci. Knjige koje se nekako provuku tajnim kanalima, čekaju sudovi, sa ishodom "Crvenog kralja" („Vunena vremena" Gojka Đoga).

Obe moje sigurne kuće su propale. Savremenik je proterivanjem Predraga Palavestre umirovljen, a Jež je dovođenjem podmitljivog karikaturiste za urednika uškopljen.

Pošto su mi vrata glavnih izdavača ostala trajno zatvorena, ništa mi drugo nije preostalo nego da se odmetnem u gerilce. Da nastavim Mašića, da sam izdajem svoje knjige. Tako smo nas nekoliko propalih pisaca i polusvet došli na ideju da sami organizujemo izdavačku kuću, koju ćemo krstiti Zapis.

Godina je 1978, komunisti se igraju samoupravljanja. Kobajagi proklamuju slobodu misli, izražavanja, govora, pisanja...U praksi sprovode rigoroznu cenzuru, prave spiskove nepodobnih autora, crne liste, bele knjige...Ipak, ustavna proklamacija pruža mogućnosti za prolaz između Scile i Haribde. Tako je nastao Zapis, prva samoupravna književna zadruga pisaca u nas.

Kako je došlo do formiranja Zapisa? (O tome sam pisao u jednom drugom tekstu, ovde ću da prenesem izvode.)

Pošto više nisam imao nikakvu mogućnost objavljivanja, u meni se rađala ideja da nastavim Mašića. Trebalo je, dakle, naći neku novu mogućnost, lukavstvom uma, da se pravi Mašić bez Mašića. Ideja je bila da se formira književna zadruga, koja bi imala legalitet, ali koja bi delovala opoziciono, odnosno štampala one knjige koje državna preduzeća odbijaju. O ovome sam vodio razgovore u Ježu, najčešće sa Aleksijem Marjanovićem i Rastkom Zakićem. Aleka sam već predstavio, da to uradim i sa Zakićem.

Rastko Zakić je bio dobro plaćeni arhitekta, inženjer za primenu, koji se satirom bavio amaterski. Ali kako? Na domanovićevski način! Poput Radoja, Rastko je umeo da udari u centar sistema, ne znajući za kompromis i strah. Njegova prva knjiga aforizama, "Na ljutu ranu - ljutu travu", bila je zabranjena u Kraljevu gde je objavljena. Ova knjiga ga je lansirala u sam vrh srpskog aforizma, na postolje gde su sedeli Brana Crnčević i Vladimir Bulatović VIB.

Ali, dok su ovi bili poluopozicioni, poludržavni satiričari, kakve je sistem čak bio spreman da neguje, Zakić nije znao za meru i kompromis. (Otac mu je bio pop u Natalincima, a to nije daleko od Jarušica!)

Baš u to vreme, kad sam ja objavljivao u Ježu, Zakić je objavio svoju stradiju, "Slučaj zarazne žutice u selu Resniku kraj Beograda". Dok je o ovoj epidemiji izveštavala sva državna štampa, Zakić je ustvrdio da se radi o lažnoj epidemiji, da zaraze uopšte nema, nego da je vest režirana od strane direktora Doma zdravlja u Rakovici (recimo da mu je prezime Vuković?), člana CK Saveza komunista Srbije, kako bi se iz Zavoda za socijalno osiguranje popunila prazna kasa rakovičkog Doma.

Politički dogovor da se se spasi opustošena radnička Rakovica. Razume se da je imperija uzvratila udarac, Zakić je odveden na optuženičku klupu, a njegova supruga, doktorka Ljiljana Zakić, koja je radila u Resniku i davala suprugu podatke o lažiranju žutice, otpuštena je s posla. (I to liči na Domanovićev slučaj u Leskovcu, kad je pored Radoja, ostala bez posla i njegova žena učiteljica Natalija.) (Posle mnogo peripetija, Zakić nije osuđen a doktorka Ljiljana se vratila na posao).

Dogovorimo se, dakle, nas trojica da pokrenemo novu izdavačku kuću, bar da štampamo svoje radove. Zakon je dozvoljavao osnivanje zadruga, ali proces registracije je bio komplikovan i obeshrabrujući. Tako smo došli na ideju da nam osnivač bude Udruženje književnika Srbije, čiji smo sva trojica bili članovi. Predsednik UKS je tad bio Vladimir Stojšin, njega smo ubedili da nas podrži. On je našu inicijativu izneo na Upravu, i tu smo prošli. Tako smo dobili legitimitet, kako je neko napisao, pokazali smo da pisci nisu mačji kašalj!

Policajac savetuje pisce da ne skrenu sa kursa Tita i Partije

Kad smo zadrugu nazvali Zapis, imali smo u vidu da je zapis bio mesto za okupljanje seljaka ispod kakvog starog hrasta, koji se nazivao zapisom. Simbolika je bila očigledna. Zakić je napravio simbol od dve knjige koje čine slovo Z (neki su bili protiv tog simbola, asocira na četničko Z!), napisao statut, pravila i tako dalje. U komunističkom maniru, podelili smo funkcije. Zakić je za sebe uzeo mesto direktora, ali je Aleksije odbio da bude predsednik. Šta će to njemu? Za mene je ostalo da budem urednik, ali posle nekih konsultacija (?) jasno je rečeno da to ne dolazi u obzir. Ponovo smo morali da pribegnemo lukavstvu uma. Za glavnog i odgovornog urednika smo postavili univerzitetskog profesora Toda Čolaka, koji je bio stručnjak za hrvatsku književnost. A ja sam postao operativni urednik, sa zaposlenjem i platom (primio sam četiri plate). Ostalo je još upražnjeno mesto predsednika (tek sa kompletiranom upravom mogli smo da tražimo registraciju).

I tad se pojavio Radomir Smiljanić. Ono od čega je Alek Marjano pobegao, Smiljanić je prigrlio. Pre toga je Smiljanić bio u redakciji Književnih novina, napustio ih je kad je izbila afera sa Tasom Mladenovićem (stari partizan bio je neposlušan!). Bio je već afirmisan pisac, postao je urednik Savremenika. U časopisu je počeo da objavljuje roman "Neko je oklevetao Hegela", umesto mojih "Arizana".

Romani su mu prevođeni na nemački, iz Nemačke se vratio kao slavan pisac! Predstavio se kao novi Svift! Međutim, u domaćoj javnosti to nije prošlo, nije dobio mesto uz Danila Kiša ili Borislava Pekića.

Ipak, institucije sistema su ga prihvatile, romane mu je štampala Prosveta, a u Beogradskom dramskom pozorištu mu je postavljen komad "Slučaj šampiona" (iz boksa), sa Čkaljom i njegovim sinom u glavnim ulogama. Šta će onda u Zapisu? Stvar je bila u tome što je u opštoj borbi za pozicije u književnom životu, Smiljanić potisnut: nije dobio NIN-ovu nagradu, komad mu je skinut u Beogradskom dramskom pozorištu, nije mu prihvaćena TV serija (u 99 epizoda!). U jednoj od mnogih podela vlasti, za upravnika BDP došao je dramski pisac (!) Miodrag Ilić.

Pre toga je bio urednik na televiziji, glavni glavoseča liberala. Kad se on pojavljivao na ekranu, nekome se pisala čitulja! Uglavnom je vodio harangu protiv crnog talasa u književnosti, valjda je tu ubrojao i Smiljanića. Tek, čim je zaseo u upravničku fotelju BDP-a, Miodrag Ilić je nastavio da radi ono što je naučio na televiziji, da seče glave. Prvi se našao na udaru niko drugi do Miodrag Petrović Čkalja, vrhunski komičar, srpski Fernandel. Upravnik je zaključio da je Čkalja ispušena lula, i poslao ga u penziju! (Bednu penziju, o kojoj se kasnije više puta pisalo). Samim tim je skinut sa repertoara i Smiljanićev "Šampion", što znači da je pisac bio kolaterarna šteta. (Nisam gledao predstavu, pa ne mogu ništa o njoj da kažem. Roman po kojem je napravljena je sasvim slab, znatno zaostaje za Smiljanićevom trilogijom o Hegelu).

Bilo kako bilo, tek Radomir Smiljanić se našao u našem društvu. Nametnuo se za predsednika Zapisa, jer je mogao da ponudi ono što mi nismo imali: određeni ugled kod vlasti, koji Miodrag Ilić nije uspeo da sruši; nemačku vezu koja je obećavala finansijska sredstva i prodor u svet; neiscrpnu posvećenost i energiju, koja je nama preplašenim piscima svakako nedostajala. Problem je bio u tome što je Smiljanić bio na pola puta: pisac vlasti ipak nije bio, vlast ga nije htela; takođe nije bio ni disident, jer su ga disidenti odbacivali. Rečju, ideologija mu je bila smušena.

Šta je Zapis to nije znao (avaj, nismo znali ni mi!), ali je osetio da Zapis može da upotrebi u svojoj borbi protiv onih koji su ga potisnuli iz predvorja vlasti. Da bi ipak ugurao Zapis u komunistički projekt, doveo je za potpredsednika dečjeg pesnika Lazu Lazića, koji je nekad važio za perspektivnog komunističkog kadra, ali je ispao na nekoj krivini. U stvari, kako nam je ispričao, srušio ga je Oskar Davičo! Lazić je bio urednik Mlade kulture, u kojoj valjda nije bila pohvaljena neka Davičova knjiga, pa je veliki Brozov miljenik odlučio da kašira malog. Laza se našao na ulici i onda je - ispričao nam je - mesec dana ležao na leđima i zurio u jednu tačku smišljajući kako da se vrati. Tad mu to nije dao Oskar Davičo, ali sad Daviča nema. Procenio je da Zapis može da bude projekt socijalističkog samoupravljanja koji će da označi početak nove ere u književnosti, da literaturu približi radnim ljudima i da je idejno očisti od nasleđenog crnog talasa. Novi socijalistički realizam, iz kojeg posleratni dečji pesnik nikad nije izašao.

I tako, nas trojica zvaničnika Zapisa, Radomir Smiljanić kao predsednik, Rastko Zakić kao direktor i ja kao sekretar, odlazimo u SUP Srbije po registraciju. U međuvremenu je Smiljanić preko Laze Lazića uspeo da dobije podršku u Socijalističkom savezu, u medijima, među kadrovicima. Idemo u SUP trijumfalno da označimo pobedu nove kulture. Ali, u SUP-u nas čeka neki Vita (nisam mu zapamtio puno ime) sa zašiljenom olovkom!

Našao čovek da mnoge odredbe u našem Statutu ne odgovaraju zakonskim propisima, a neki stavovi nisu politički usaglašeni. Ali, kako je čitao šta se u štampi piše o Zapisu, Vita je odlučio da nam odobri rad, uz našu obavezu da ispravimo greške. - Pazite dobro šta radite! - govori nam Vita - Književnici danas svašta pišu, neki su naši otvoreni neprijatelji. Ima ih čije knjige zabranjujemo! Odlučili smo da vam damo dozvolu pod uslovom da ne skrenete s puta naše Partije i druga Tita! Ne znam za Smiljanića, ali Zakić i ja se preznojavamo. Zakićeva košulja ispod pazuha mokra, a ja brišem lice. Da li taj čovek zna ko smo mi, da li je čuo za "Na ljutu ranu - ljutu travu" i "Crvenog kralja"? - Ne brinite ništa, kažem, znamo mi to. Ali mi nismo crnotalasovci, mi smo lirski pesnici!

No ne bi bilo ništa od izdavačkog projekta Zapis da se nije umešao slučaj komendijant i lansirao nas u sam centar nove komunističke teorije o udruženom radu. Pisci su isto što i radnici u udruženom radu, knjige su materijalna dobra, imaju svoju cenu. Ali, treba ih proizvesti, a para niotkud, štampari neće da rade dok im se ne plati. Smiljanićeva parola "Prodavaćemo kapute da bismo štampali knjige", objavljena u svim medijima, bila je ćorak.

Taj slučaj je opet hteo da za direktora jedne od najvećih štamparija u Beogradu, Prosvete, dođe Zakićev rođeni ujak, ekonomista Miodrag Petrović (nije Čkalja nego Magi). I tako se Zakić našao u prilici da uđe u istoriju radničkog samoupravljanja: pisci daju rukopise bez honorara; štampari ih pretvaraju u knjige o svom trošku; knjižari ih prodaju bez marže. Onda se deli prihod na tri ravna dela, svako dobija svoje. Dečji pesnik Laza Lazić trijumfuje: uspeo je da se vrati pod okrilje Oskara Daviča! Radomir Smiljanić prodaje ideju u Nemačkoj, dovodi nemačke pisce da vide kako mi proizvodimo knjige, a sa jednim od njih piše knjigu panegirik jugoslovenskom samoupravljanju. Prvi smo se u svetu setili kako da povežemo književnost i rad! Verujem da je Smiljanić već video sebe kao nobelovca, posle Ive Andrića! Pisci nisu mačji kašalj, još jednom.

Pragmatični Rastko Zakić ide korak dalje. Pošto je u prethodnom periodu ratovao sa radnom organizacijom u kojoj je bio zaposlen, Grmečom, kritikujući po novinama svoje preduzeće kao ranije žuticu u Resniku, sad je rešio da se sa direktorom izmiri: - U redu, nema više kritike, ali to morate da platite. Spreman sam da dam otkaz u Grmeču, ali je cena da mi kupite po 1.000 knjiga od svake.

Direktor, koji se svakako plašio Zakićeve javne kritike, pristaje: kupuje 6.000 knjiga! Javna glasila to podržavaju, ne zna se ko je veći direktor, onaj u Grmeču, koji je za potrebe radničke klase kupio knjige, ili ovaj u Zapisu, koji mu ih je prodao. Televizija Beograd organizuje specijalnu priredbu u Grmeču u slavu novih odnosa u kulturi. Pisci su radnici udruženog rada, radnici su pisci nove književnosti.

Crveni odgovor na "ideološki mućak"

Dolazi svečani trenutak, snima se emisija. Iz Grmeča dolazi u Prosvetu kamion, radnici tovare knjige. Na knjige sedaju pisci Zapisa, Zakić, Smiljanić, Šekler... (Alek Marjano je odbio da sudeluje u ovom cirkusu, a Žika Lazić i ja smo se nekako izvukli da ne pravimo budale od sebe, zbog čega je kasnije pokretana inicijativa da budemo isključeni iz Zapisa). Kamion se zaustavlja na svakoj raskrsnici, pisci silaze sa tovara i dele knjige prolaznicima, odnosno radničkoj klasi, odnosno radnom narodu. Smiljanić je najegzaltiraniji, daruje knjige saobraćajnim milicionarima i ljubi se sa njima. Jebi mu mater, kulturna revolucija! - Alek Marjano.

Priredba je snimljena u Grmeču, direktori su radnicima podelili 6.000 knjiga, glumci i mi pisci smo odradili svoje. Najgrlatiji, najglasniji, najupotrebljiviji bio je pisac antiemigrantskog romana "Ljudi sa četiri prsta", Miodrag Bulatović, koji se upravo kandidovao za NIN-ovu nagradu. I ja sam rekao nekoliko rečenica, prvi put posle zabrane "Crvenog kralja". Mora da je to bilo strašno glupo!

Ali idila nije dugo trajala, raspala se partijsko - književnička koalicija. Ubrzo posle emitovanja emisije, javio se list Komunist, organ Saveza komunista Jugoslavije, sa ciljem da raskrinka našu podvalu i obelodani naš ideološki mućak. Tekst je napisao visoki partijski ideolog, kasniji ministar kulture, Branislav Milošević.

Osnovno je to da smo mi iskoristili komunističku ideju o udruženom radu da podmetnemo svoju crnotalasovsku literaturu. Kukavičje gnezdo zvano Zapis! To je bio signal da partijski poslušnici po novinama krenu da nas napadaju iz svog ideološkog arsenala. U tome je prednjačila Politika Ekspres.

Svi Zapisovi romani su u tom listu (iz Politike Ekspres su kasnije kretali svi partijski obračuni!) prikazani kao bezvredni i reakcionarni. Novinari proizvedeni u književne kritičare se takmiče ko će više da nas nacrni. Jedino nas je, koliko se to moglo, branio Čedomir Mirković, koji je, za razliku od Ekspresovih novinara, bio stvarni književni kritičar; on je u NIN-u napisao lep prikaz o mom romanu, koji pokazuje kako smo se igrali. Zvanični kritičar Politike, Vuk Krnjević, je prikazao samo Šeklerov roman, nije mogao da ga ideološki ocrni, jer je na liniji Partije, ali ga je proglasio amaterskim. Ni da priđe "Ljudima sa četiri prsta" Miodraga Bulatovića. Žika Lazić, Spasoje Šejić i ja smo prikazani kao novi crnotalasovci.

Stvar se završila tako što je projekt Zapisa odbačen kao reakcionaran. Nema više otkupa, nema pohvala, nema prodaje. U stvari, poražen je moj koncept da od Zapisa napravim Mašića. Ništa od opozicione izdavačke kuće. Ali nije poražen Rastko Zakić. Vešti Šumadinac je odbacio i Smiljanićevu evropsku literaturu (kupio ga je, dao mu savetnički honorar) i moju opozicionu književnost (ukinuo mi je platu) i priklonio se populizmu. Svi oni pisci koje sam ja popisao u auli UKS proglašeni su genijalnim stvaraocima i uzete su im pare. Tako je Zakićev Zapis preko noći postao najveći izdavač domaće književnosti, za dve tri godine štampao je 150 knjiga!

Sve to ja nisam mogao da podnesem, odlučio sam da se povučem iz kuće koju sam stvorio, kao što je Domanović napustio novoradikale. Pri tom sam napisao pismo Rastku Zakiću da njegov koncept populističkog Zapisa ne mogu da prihvatim, da je to što on radi izneveravanje osnovne ideje opozicionog delovanja. Od Zapisovaca ovo pismo je potpisao Spasoje Šejić, a usmeno ga je podržao Alek Marjano, koji je, ipak, odlučio da ostane u Zapisu zbog knjige njegove žene, Vaske Jukić Marjanović.

Rastko Zakić je ipak shvatio ponešto iz mog i Šejićevog pisma: pokušao je da pomiri populizam i opozicionarstvo. Tako se u Zapisu našao jedan sasvim novi pisac, kasniji glavni antikomunistički opozicioni vođa, Vuk Drašković. Pošto je odigrao svoje kozaračko kolo i napisao feljton protiv Draže, za šta je bio nagrađen Afrikom i poslom kod Mike Špiljaka u Sindikatu, ovaj daroviti pisac potpuno je promenio poziciju i od Savla postao Pavle.

Koliko se sećam, Vuk je u Zapisu objavio tri romana: "Sudiju", "Nož" i "Molitvu". Prvi roman je dokumentaristički o jednom sudskom procesu u Bosni (upotreba magnetofonske trake kao dokaz), a druga dva su o genocidu nad Srbima u Vukovoj rodnoj Hercegovini 1941. godine.

Ovi romani su bili senzacionalni, otvorili su tabu temu hercegovačkih jama. Vlasti su ih napale, ali ih nisu zabranile, što je od njih načinilo bestselere. (Kao ranije Dobricu Ćosića. Najbolja moguća pozicija za pisca, svi te mrze i svi ti se dive (Duško Trifunović).

Uz "Knjigu o Milutinu" Danka Popovića, "Nož" je bio najčitanija knjiga sredinom osamdesetih godina u Jugoslaviji. Zakić je mogao da trijumfuje, vratio se satiri. (Uz njega, naravno, i Radomir Smiljanić).

Ali, kad su komunisti shvatili da su Zapisu dali isuviše slobode (pojavio se i Vojislav Šešelj, koji je dobegao iz Bosne), odlučili su da ga ukinu. Njihovi pravnici su brže bolje pronašli da nešto nije bilo u redu sa registracijom (kao onaj Vita u SUP-u), pa je Zapis likvidiran iz formalnih razloga. Ali da bi sve to imalo ipak neku težinu, odnegde je iskopano ono moje i Šejićevo pismo. (Zakić tvrdi da ga je svojevremeno sklonio Milivoje Pavlović, koji se još tad pripremao za Miloševićevog ministra informacija!) To pismo su objavili svi jugoslovenski mediji, da bi pokazali da su dva pisca na vreme pročitala Zapis! Tako smo Spasoje Šejić i ja preko noći proglašeni komunistima! Šta sve nije radio Spasoje da to demantuje, otpisivao je svim novinama u kojima je pismo objavljeno, dokazivao da smo mi neslaganje sa Zapisom izrekli u drugom kontekstu i da je pismo antidatirano, nije vredelo, komunisti su nas upotrebili onako kako je njima odgovaralo.

Rastko Zakić je našao još jedan način da prkosi komunistima: upotrebio je protiv njih aforizam. (Čuveni aforizam objavljen posle Titove smrti: Tek kad nam je umro otac, shvatili smo ko nam je jebo majku!)

Stekao sam utisak da je namerno prkosio vlastima, kao da je hteo silom u zatvor. Kakav bi on to bio satiričar ako ga ne uhvate! No to mu nije pošlo za rukom: jedino su mu zabranjivali knjige, po pravilu u Kragujevcu. (Tamo ih je štampao.) To je, dabome, koštalo, nije mi jasno odakle mu tolike pare za bacanje. Ako su aforizmi bili jeftini, jedna od tih njegovih knjiga je svakako mnogo koštala: Dokumenti sa suđenja Gojku Đogu za knjigu pesama "Vunena vremena", u kojoj je vlast prepoznala našeg voljenog Maršala! Na preko petstotina stranica, Rastko Zakić i novinar Politike Dragan Antić Struja (nadimak je dobio po tome što je završio nižu električarsku školu, a u Politiku ga je doveo Vladimir Bulatović Vib, pronašavši ga u malim oglasima da mu popravi peglu; u novinama je pratio struju. Kasnije, u vreme Mire Marković, postao je direktor te Politike i jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji!) Vlasti su tu knjigu odmah zabranile!

Tako smo mi zapisovci bili najnapadanija književna grupa u Srbiji, a ja nisam našao adresu koju sam stvorio.

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane