Natrag

Sudar svetova

Intenziviraju se odnosi SAD i Rusije

Šta Amerika misli?

Nedavno, učestvujući u tv emisiji Pravo da znate (TVC), deputat Državne dume Vjačeslav Nikonov posebno je istakao da danas Amerikanci igraju istovremeno na svim „tablama". Pre toga se razgovor vodio o „Velikoj šahovskoj tabli" - upravo u obliku šahovske table (sa jedinim globalnim igračem - SAD) je, krajem prošlog veka, svet predstavio poznati Zbignjev Bžežinski. Ako nastavimo sa tezom o velikom broju „tabli" (šahovskih polja), onda u ovom trenutku njihov broj iznosi 45: toliko ratova i vojnih konflikata se trenutno odigrava na planeti. Pritom, svaki od tih konflikata isprovociran je i vodi se uz direktno ili indirektno mešanje spoljnih sila, pre svega SAD, kao i drugih zemalja Zapada. O tome piše analitičar Instituta za strateške studije Ruske Federacije Jurij Jurčenko

Jurij Jurčenko

Danas su glavni napori njihovog agresivnog spoljnopolitičkog rada zasnovanog na vojno-ekonomskoj ekspanziji ili na otvorenoj pretnji takvom ekspanzijom, koncentrisani na Siriju, Ukrajinu, Irak, Avganistan i Libiju. Opšta tema, bolje reći problem, u vezi sa ovih pet pomenutih država je ta da su po zloj volji prekookeanskog „hegemona" one faktički izgubile suverenitet. Upravo uništavanje državnosti i ustanovljavanje kolonijalne forme upravljanja, postaju suština tog rušiteljskog geopolitičkog procesa koji su u SAD lukavo prozvali kontrolisanim haosom.

Oni, praktično, upravljaju „kolonijalnim" administracijama koje su i doveli na vlast kao rezultat mirnih „obojenih" revolucija ili krvavih državnih udara.

Ukrajinu je ova spolja inspirisana nesreća pogodila dva puta: 2004. i 2014. godine. Prva „revolucija" dovela je državu u sistemsku krizu nakon pet godina. Druga, za pola godine, što je već svima, osim samim Ukrajincima, jasno. Kijevske vlasti, EU i SAD nisu uspele u pokušaju da uspostave demokratiju u Ukrajini, piše časopis Blumberg. Posle „revolucije dostojanstva", Ukrajina izgleda kao „sledeći bankrotirani i korumpirani postsovjetski režim".

U političke procese u Ukrajini umešani su Evropska unija, a pre svega SAD. Američka ambasada u Kijevu postala je „centar vlasti" i ukrajinski političari otvoreno govore o tome da imenovanja i razrešenja razmatra ambasador Džefri Pajet, pa čak i potpredsednik Džozef Bajden, navodi pomenuti časopis, u čiju kompetentnost, u ovom slučaju, ne treba sumnjati.

Šteta što je Zapadu to postalo jasno tako kasno. Da se to dogodilo samo godinu i po dana ranije, možda se ne bi dogodile krvave bahanalije na jugoistoku zemlje, koje je tamo organizovala kijevska hunta. Pučisti su, poznato je, delovali po naređenju „vašingtonskog oblasnog komiteta", jer bez njihove dozvole ne smeju da naprave ni jedan korak. Pritom, Donjecka i Luganska oblast, same po sebi, ničim nisu mogle da zainteresuju Amerikance. Oni su cinično odlučili da ovde započnu bratoubilački rat, isključivo zato da bi u njega uvukli Rusiju, i da bi Rusi u Ukrajinskim oružanim snagama ubijali Ruse u Donbasu!

Ipak, SAD do dana današnjeg govore na svim međunarodnim „raskrsnicama" o tome da Dogovor iz Minska treba da ispuni Ruska Federacija, koja nije jedna od strana u unutrašnjem ukrajinskom konfliktu, a ne Ukrajina. S drugre strane, upravo SAD i NATO finansiraju i naoružavaju kijevske vlasti, pa su praktično učesnici građanskog rata u Ukrajini. Nije im uspelo da nadigraju Rusiju u Donbasu, ali oni imaju nameru da i ubuduće to pokušavaju, za šta američki Kongres velikodušno daje stotine „zelenih" miliona. To znači da krhko primirje između Novorusije i Ukrajine koje je ostvareno uz veliki trud, svakog trenutka mogu da unište ukrajinske rakete „Grad" ili artiljerija „dobrovoljačkih" bataljona.

Mir u Donbasu, a u najvećoj meri, i u Evropi visi o koncu, drugi put nakon što je NATO uništio Jugoslaviju i ostao na Balkanu. I tzv. antiteroristička operacija u Novorusiji predstavlja operaciju za prikrivanje značajnijih zadataka. Prvi: širenje ukrajinskog rata, minimum do nivoa lokalnog, istočnoevropskog, razume se ukrajinskim „rukama" i sa učešćem Poljske, pribaltičkih i drugih zemalja NATO koje žele da ratuju sa jedne strane, i Rusije sa druge. I drugi, glavni: u vreme tog „malog pobedničkog" rata naneti udar ruskoj vojsci na Krimu, kako bi ne samo preoteli poluostrvo od Rusije, već i lišili Ukrajinu iluzije da ima bilo kakva prava na Krim.

Krim je, kako se vidi, i bio najvažniji cilj SAD (NATO), zbog koga su i organizovani državni udari u Kijevu, a Ukrajinu dugo godina uporno uvlačili u NATO.

Sada ne uvlače, ali „krimski san" kao i pre, ne da mira „Jenkijima". Nedavno je Evelin Farkaš, bivši zamenik pomoćnika ministra odbrane SAD za Rusku Federaciju, Ukrajinu i Evroaziju, napuštajući svoj položaj krajem oktobra, rekla da SAD ne smatraju Krim delom teritorije Ruske Federacije i da će tražiti njegovo vraćanje Ukrajini (čitaj SAD-u). Ranije je američki ambasador u RF, Džon Teft izjavio da je Vašington spreman za ukidanje dela sankcija Rusiji, ako se ispuni Dogovor iz Minska. Pritom je istakao da će deo ograničenja važiti sve dok Krim bude u sastavu Rusije, to jest - zauvek.

Upravo nakon što je Krim postao naš, Zapad je proglasio Rusiju za agresora koji je pogazio međunarodno pravo (i ko o tome govori!) i uveo političko-ekonomske sankcije. Ali zašto niko ne govori o tome da je, nakon što su Sjedinjene Države bombardovale Jugoslaviju „demokratskim vrednostima", podelili je na delove i stvorili „suverenu" kvazi državu Kosovo, gde su izgradili najveću vojnu bazu na svetu, sledeće „Kosovo" trebalo da postane autonomni Krim.

Njemu je bila namenjena uloga „nepotopljivog nosača aviona" SAD u Zapadnoj hemisferi (kao dopuna istočnom „nosaču aviona" - Japanu). Američkoj logici se nema šta zameriti. U klasičnoj geopolitici, Krim se smatra jednim od geopolotičkih stubova Evroazije. Ko vlada Krimom, on kontroliše Istočnu Evropu, Crno more i značajan deo Evroazije.

Američki generali danas govore da čim njihovi brodovi prođu Bosfor, uništiće ih ruske rakete ispaljene sa teritorije Krima. Da, ako ti brodovi krenu u rat.

Još u davna vremena, Aleksandar Nevski je upozoravao da onaj ko nam priđe isukanog mača, od mača će i poginuti (isto mu dođe i sa raketama). Upozorenje do današnjih dana ostaje na snazi. I odnosi se, pre svega, na takve međunarodne terorističke organizacije kao što su Islamska država, Front al Nusra, Al Kaida (priznatih kao ekstremističke, koje su zabranjene u Rusiji), koje su razvile rat velikih razmera u Siriji, ali koje su svoje krvave pipke rastegle do Rusije. Ističem: staro ratno pravilo glasi da neprijatelja treba napasti u njegovoj jazbini.

Danas je jazbina za teroriste postala Sirija, koja u geopolitičkoj transformaciji Bliskog Istoka igra istu ulogu kao Krim u transformaciji Istočne Evrope. Upravo je Sirija ključna karika u rešenju bliskoistočnog problema.

Rusija je stigla na Bliski Istok na vreme, dajući SAD mogućnost da ne podlegne iskušenju da realizuje u Siriji irački ili libijski scenario, u čiju je neophodnost američka administracija poslednjih meseci ubeđivala turske i saudijske partnere. Provlačila se još jedna teza - o nepohodnosti da se vazdušni udari upotpune kopnenom operacijom. Rusiju su javno podsticali na tu varijantu, jer kako kažu, samo avijacijom se ne mogu uništiti terorističke grupe.

Barak Obama je čak izjavio da će SAD u Siriju poslati specijalne jedinice. Ali, svima je savršeno jasno da učestvovanje kopnene vojske u sirijskom ratu za SAD znači vijetnamizaciju konflikta, a za Rusiju - avganizaciju.

Za Rusiju nema razloga za uvlačenje u dugotrajni oružani sukob. SAD, po svemu sudeći, takođe ne nameravaju da uvode vojsku u Siriju. To rađa pitanje: da li bi bečki proces za Siriju postao realnost bez aktivnog učešća Rusije u rešavanju bliskoistočnog problema? Definitivno - ne: susret u Beču odigrao se tačno mesec dana nakon početka vojne operacije Rusije u Siriji.

Period od 30. septembra do 30. oktobra imao je dalekosežne posledice na vojna dešavanja u arapskoj državi, dobivši pred kraj obećavani diplomatski podsticaj. Zato čudi činjenica da na Zapadu, u nekim bliskoističnim zemljama, raste histerija povodom „ruske agresije", traži se povlačenje naše avijacije koja veoma uspešno pomaže kopnenoj vojsci Bašara Asada.

U Evropi i SAD nastavljaju se različita zasedanja na „rusko-sirijsku temu". Zaseda Kongres SAD, zasedaju ministri inostranih poslova država-članica NATO, savetuju se zemlje EU. Sa svih strana se čuju optužbe i pretnje, naravno ne na adresu terorista, već Rusije koja spasava sirijski narod od invazije hordi surovih fanatika, i to ne samo sirijskih. Izvlačenje ID-a od ruskih udara Zapadu nije uspelo.

Sada se tzv. međunarodni posrednici nadaju da će pod plaštom pozivanja na „prekidanje vatre" teroristi uspeti da izbegnu potpuni poraz.

Situacija je ista sa onom koja se dva puta dešavala u Donbasu: kada bi vojska kao „mirođija" upadala u sledeći kotao, ilovajski ili debaljcevski - zapadni partneri Rusije iz „normandijske četvorke" tražili su primirje. Započinjani su dugotrajni pregovori, zahvaljujući kojima je ukrajinska armija izbegavala potpuni poraz. Ali, njeni gubici u ljudstvu i tehnici bili su toliko primetni, da je ona izgubila borbeni duh i sposobnost da vodi ofanzivne operacije. I koliko god Zapad vikao o „ruskoj agresiji" i „invaziji" i o sličnoj fantastici, bili su prinuđeni da krenu putem „zamrzavanja" ukrajinskog konflikta.

U Siriji, spasavajući se od udara ruske avijacije, teroristi se povlače, pokušavajući da zauzmu i organizuju nove pozcije i menjajući u hodu logistički sistem snabdevanja oružjem i municijom. Štaviše, hiljade boraca ID pokušavaju da pređu sirijsku granicu i sakriju se na teritoriji susedne Turske, odakle im je Rusija nadohvat ruke. Zajedno s tim je očigledno da zemlje NATO i arapske monarhije rade sve moguće kako bi spasli borce od poraza. Ali, svaki dan boravka ruskih avio jedinica u Siriji pogoršava ne samo položaj razbojnika, već i ističe neuspeh politike Zapada. „Idilovci" nisu ispunili zadatak koji su im ranije zadali NATO staratelji, da smene sirijsko rukovodstvo i postave režim koji odgovara Zapadu.

Ostanak Bašara Asada na vlasti u Siriji nije za Rusku Federaciju glavni momenat, ali smena režima u toj državi (u vreme rata) bila bi katastrofa ne samo regionalnih, već i globalnih razmera, izjavila je zvanična predstavnica ministarstva inostranih poslova RF Marija Zaharova. Državnost u Siriji, to je ključni momenat u borbi protiv terorizma, istakla je ona. „Ako nema sirijske državnosti, neće imati ko da ratuje protiv terorista na zemlji." Prema rečima Zaharove, na proteklim pregovorima u Beču na kojima je učestvovalo više država, odluka o sudbini sirijske vlade je stavljena u zagradu. „Sudbinu predsednika treba da rešava samo sirijski narod", istakla je predstavnica ministarstva inostranih poslova RF.

Zapad javno gubi inicijativu na Bliskom Istoku. Bolje rečeno: prećutno predaje inicijativu Rusiji, kako bi potom na nju prebacila svu odgovornost, pre svega za dešavanja u Siriji.

Sa moje tačke gledišta, konflikti u Siriji i na jugoistoku Ukrajine, slični su ratu u Španiji koji je prethodio Drugom svetskom ratu.

U Ukrajini su na vlast takođe došli nacionalisti. A u Siriji nije došlo do državnog udara. Zbog čega je prekinut proces desuverenizacije, tojest haotizacije bliskoistočnih država. Rusija je pokazala ne samo jaku vojnu silu, već i političku volju. Ipak, SAD, kako se govorilo, igra na svim „tablama" istovremeno i nova tačka konfrontacije Moskve i Vašingtona može da postane Avganistan.

Predsednik Avganistana Ašraf Gani je uputio zahtev ruskoj vladi povodom pomoći u vojnoj tehnici, tačnije artiljeriji, lakom naoružanju i helikopterima. Po mišljenju stručnjaka, to je povezano sa činjenicom da je SAD značajno smanjila svoj kontingent u Avganistanu, i da Rusija, naravno, takvu šansu neće ispustiti. Učešće Rusije u regulisanju situacije u regionu govori ne samo o želji da se takmiči sa Vašingtonom, već i o ozbiljnoj zabrinutosti zbog pogoršanja bezbednosti u toj zemlji. Predsednik RF Vladimir Putin, govoreći na samitu zemalja Zajednice nezavisnih država, u Kazahstanu 16. oktobra, rekao je da je situacija u Avganistanu opasno eksplozivna, i da treba na nju reagovati. A ruski ambasador u Avganistanu je govorio o mogućoj pozitivnoj reakciji na molbu avganistanske vlade za vojnu pomoć.

U isto vreme, predsednik SAD Barak Obama neće u potpunosti povući američku vojsku u Avganistanu. Pretpostavlja se da će oko 6.000 vojnika ostati u toj zemlji posle 2016. godine.

U ministarstvu odbrane RF ne jednom su govorili da ID može da iskoristi Avganistan kao mesto odakle će dalje da se širi u Centralnu Aziju. A zamenik ministra odbrane Anatolij Antonov je primetio da Rusija ne isključuje svoje učešće u čuvanju granice Tadžikistana koja predstavlja „...predstražu Organizacije Dogovora o kolektivnoj bezbednosti" u tom regionu. (Organizacija Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) je vojno-politički savez bivših sovjetskih republika zasnovan na Dogovoru o kolektivnoj bezbednosti potpisanom 15. maja 1992. godine. Dogovor se produžava automatski na svakih pet godina.)

I treba konstatovati da bi se onda mnogim konfliktima koji su u toku mogao pridružiti i eventualni konflikt u Centralnoj Aziji (u Tadžikistanu, Kirgiziji, Kazahstanu, Uzbekistanu i Turkmenistanu) u kojem će bezuslovno učestvovati talibani iz Avganistana i islamski borci iz svih zemalja Bliskog Istoka, koje će tamo uputiti SAD, Katar, Saudijska Arabija.

U međuvremenu, na međunarodnom dnevnom redu, poptuno očekivano, našlo se pitanje o islamizaciji Balkana i premeštanja na Balkan terorista ID i drugih sličnih organizacija.

Prema poslednjim podacima Fronteksa, evropske agencije za granice, za prvih devet meseci ove godine u EU je stiglo više od 710 hiljada migranata iz zemalja Afrike i Bliskog Istoka. Takav razvoj događaja bilo je moguće predvideti još početkom „arapskog proleća" kada je na žrtvu američkom Molohu prinet niz suverenih država, odakle je i počela seoba.

Uz to, prošle godine su neočekivano iz svojih staništa krenuli kosovski Albanci; govorilo se da je čak 100 hiljada njih prešlo granicu sa Srbijom, krećući se preko Mađarske dalje u Evropu.

Rukovodilac Centra za proučavanje savremene balkanske krize, Elena Guskova, primećuje da je deo kosovskih Albanaca ostao u Srbiji. Guskova ne sumnja da realan broj izbeglica - muslimana koji su krenuli u Evropu preko Balkana, daleko premašuje zvanične brojke. Ona pretpostavlja da su preko Srbije, Bosne i Crne Gore, pod vidom izbeglica, prešli i radikalni islamisti koji mogu da budu povezani sa ID.

Njene zaključke indirektno potvrđuje i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik koji je izjavio da se samo na teritoriji BIH nalazi 3,4 hiljade potencijalnih terorista.

A, istraživač iz Odeljenja evropskih političkih istraživanja Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose Ruske akademije nauka, I. Sokolova je primetila: „...Ima onih koji govore o nekoliko stotina takvih boraca, a neki stručnjaci smatraju da ih ima između 50 i 70 hiljada po regionima, te da su oni povezani ne samo sa albanskim separatističkim pokretom već da su i uključeni u svetsku terorističku mrežu kroz podršku Al kaidi i kroz logore za obuku na Kosovu, u Bosni i Albaniji."

Ona je takođe istakla i da postoje podaci prema kojima se upravo na Balkanu sprema velika teroristička operacija „Balkan 2020". „Tu se vrši obuka za masovne terorističke akte na teritoriji EU, uz korišćenje terorista koji se sada nazivaju „spavačima" i koji mogu biti aktivirani", uverena je I. Sokolova.

U svakom slučaju, islamizovani Balkan je idealna baza za dalje širenje idilovske kuge po celoj Evropi.

U pozadini ove široke slike o dejstvima Rusije u Siriji, o potocima izbeglica, koji preko Balkana idu u Zapadnu Evropu itd, neprimetna ostaje kriza koja je na pomolu u Bosni i Hercegovini - na jugoistočnom krilu EU. Ovde opet može da se rasplamsa oganj. Podsetićemo vas da je prošlo dvadeset godina od donošenja Dejtonskog sporazuma (14. decembra 1995. godine) koji je označio kraj krvavog rata na Balkanu, koji je posle propasti jugoslovenske vlade odneo 140 hiljada života. Ipak, ono što se u poslednje vreme događa u Bosni i Hercegovini preti ponovnim započinjanjem sukoba.

Kao što je poznato, Dejtonskim sporazumom na teritoriji Bosne stvorene su dve suverene države: Bosansko-hrvatska Federacija i Republika Srpska. Vlada Republike Srpske planira da na godišnjicu Dejtonskog sporazuma održi referendum. Stanovništvo će se opredeljivati za ili protiv jednog pitanja: Priznaju li zakonitost sadašnjeg saveza sa Bosansko-hrvatskom Federacijom?

Mnogi nazivaju ovo pitanje prikrivenom formom referenduma o nezavisnosti koja faktički daje predsedniku Republike Srpske punomoć da se ne potčinjava zakonima i nalozima centralne vlade.

Rusija je podržala taj referendum. Moskva osnovano smatra da balkanski region, pre svega Srbija, istorijski, kao i Ukrajina, ulazi u sferu njenog uticaja. Ali, Balkan je takođe region na koji i NATO pokušava da proširi svoj uticaj. Crna Gora, na primer, već je daleko ušla u proces pristupanja u NATO.

Ona može da postane prvi član ovog vojno-političkog saveza posle radikalnog zahlađenja odnosa između Rusije i Zapada. Sudeći prema poslednjim dešavanjima, moguće je pretpostaviti da se i na Balkanu sprema nadmudrivanje SAD i Rusije. Ali, ako je nama danas poznato gde je moguće da počne sledeća runda geopolitičkih igara SAD, da li i oni mogu da kažu kako će se ponašati „nepredvidljiva" Rusija.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane