Nemačka

Preokret iz nužde: posle suočenja sa najezdom agresivnog islama, Berlin više nema izbora

Vojska kalifata ispred evropskih vrata

Lokalni izbori u Francuskoj su nemačku političku scenu okrenuli naglavačke. Nekadašnja levica postaje desnica, što je i bilo očekivano, ali niti je očekivano niti razumljivo što nekadašnja desnica postaje levica. Trenutno u političkom centru u Nemačkoj nema više nijedne parlamentarne stranke: sve su ili levo ili desno.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Stranci obično imaju problema da razumeju nemačku političku scenu, ali od skoro ni Nemci više nisu načisto šta je šta, i ko je ko.

Jedna od specifičnosti nemačke stranačke politike je večita koalicija između CDU-a (demohrišćani) i CSU-a (hrišćanski socijalisti). Nije samo zbunjujuće to što su ove dve "sestrinske" stranke u koaliciji koja se nikada ne dovodi u pitanje, već je svakome, ko pojedine političke izraze shvata doslovno, potpuno nejasan stav ovih stranaka.

Prema nekoj tradiciji, poznatoj iz drugih evropskih država, demohrišćani su konzervativni, a svi socijalisti, makar se nazivali i hrišćanskim, su liberalni. U Nemačkoj je to obrnuto.

CSU je stranka koja postoji i deluje isključivo u najprostranijoj nemačkoj pokrajini, Bavarskoj. U Bavarskoj, sa druge strane, ne postoji CDU. Bavarci su, tradicionalno, katolici i veoma konzervativni. Da bi se dobili njihovi glasovi i partije u toj pokrajini moraju da budu konzervativne.

U vremenima dok je na čelu CSU-a bio Franc Jozef Štraus jedino pitanje na lokalnim izborima u Bavarskoj bilo je koliko će procenata iznad 55 odsto dobiti ova stranka. Tada se verovalo da među demokratskim strankama u Nemačkoj nema i ne može da bude stranaka desno od CSU-a. Desno od nje bili su samo neonacisti, smatralo se. Vremena su se promenila, pa je SPD, sudeći po izjavama svojih čelnika, ekstremnija od najčistijih konzervativaca.

Tajfun zvani "Nacionalni front" i Marin Lepen, koji je na nedavnim lokalnim izborima u Francuskoj sa političke scene bukvalno oduvao etablirane partije, u Nemačkoj je izazvao pravi haos. Nemački "Nacionalni front" se zove "Alternativa za Nemačku" (AfD) i na poslednjim saveznim parlamentarnim izborima je za malo propustio ulazak u Bundestag.

Posle terorističkih napada u Parizu, pretnji terorističkim napadima u samoj Nemačkoj i reke izbeglica koja nikako da presuši, AfD ima podršku više od 10 odsto birača, što znači da bi, kada bi izbori bili sledeće nedelje, komotno ušao u saveznu skupštinu, Bundestag (u Nemačkoj je cenzus 5 odsto).

Glavni mediji ovu stranku odavno nazivaju profašističkom, mada ona to nije. Njen osnivač i prvi lider je odmah posle neuspeha na parlamentarnim izborima smenjen demokratskim glasanjem, stranka ne podržava ekstremno desnu politiku i ne zalaže se za "Veliku Nemačku", pa čak ni za iseljavanje svih stranaca iz Nemačke. Njeno rukovodstvo samo traži da se uvede neki red u politiku prihvata novih stranaca, posebno izbeglica. Jedino za svakog birača prepoznatljivo pitanje na kome AfD insistira jeste izlazak Nemačke iz evro-zone i preispitivanje ostanka Nemačke u Evropskoj uniji.

Kada se sabere uspeh Marin Lepen u Francuskoj sa sve većom popularnošću AfD-a u Nemačkoj, jasno je da etablirane velike stranke na političkoj sceni moraju da izmene svoju dosadašnju politiku kako bi ostale prihvatljive za birače.

Međutim, ono što se desilo, niko nije očekivao.

Decenijama su sve velike stranke u Nemačkoj pripadale političkom centru. Malo desno od centra bila je CDU, malo više desno od nje bila je njena "sestra" CSU, u samom centru, sa blagim nagibom na desno, bila je FDP, a malo levo od centra nalazila se SPD (socijal-demokratska partija). Još malo levlje su "Zeleni", a partija Oskara Lafontena, "Levičari", bila je skroz levo, ali ni blizu levom ekstremismu.

U želji da obnovi CDU i da spreči uspeh krajnje desnice, kako se posmatra AfD, nemačka kancelarka i predsednica CDU-a, Angela Merkel, je, umesto pomeranja udesno (što su svi očekivali) otišla skroz levo i postala liberalnija i od samog SPD-a.

Njena politika prema izbeglicama je odavno svima poznata, ali je njena strategija u pogledu vođenja stranke tek nedavno postala jasna. Merkelova je svesna da je većina članova i birača CDU-a ne podržava, ali je isto tako svesna da partija sebi u ovom trenutku ne može da dozvoli velike potrese, kakve bi izazvalo u istoriji prvo smenjivanje jednog stranačkog lidera i to dok je nemački kancelar.

Bio bi to presedan, kao što je to i Merkelkino odbijanje da prihvati stav većine i da sama podnese ostavku. Pojedini mediji ovo ne zovu pravim imenom, "ucena", ali se sve na to svodi.

Sa druge strane, SPD, koalicioni partner Merkelove u nemačkoj saveznoj vladi i druga po snazi stranka u Bundestagu, do lokalnih izbora u Francuskoj je ne samo podržavala Merkelovu politiku "otvorenih vrata" za izbeglice, već je tražila da Nemačka natera svoje evropske partnere da i oni istovetno postupe.

Samo nekoliko dana posle trijumfa francuske desnice, socijal-demokrate su shvatile da njihova politika nema uporišta ni kod birača u Nemačkoj, pa su kompletno promenili retoriku.

"Saudijska Arabija finansira vahabističke džamije po celom svetu", rekao je 6. decembra predsednik SPD-a Zigmar Gabrijel za dnevni list "Frankfurter Allgemeine Zeitung", aludirajući na stav pustinjske kraljevine da ne primi ni jednog izbeglicu, brata u veri, ali da im "pomogne" tako što će da plati izgradnju 200 džamija u Evropi. "Iz takvih zajednica u Nemačku dolaze islamisti koji su opasni."

Predsednik poslaničkog kluba SPD-a u Bundestagu Tomas Operman u svom intervjuu nedeljniku BamS, namerno ili slučajno, ne pravi razliku između islama i islamista, tako da proizilazi da on sve muslimane posmatra kao potencijalnu pretnju nemačkoj bezbednosti.

Operman je istovremeno ukazao i na misionarsko delovanje vehabija koji su, po njemu, ideološki bliski salafistima i u čijem svetu pojmovi kao što su sloboda, ravnopravnost i verska tolerancija ne postoje.

Burkhart Liška je portparrol SPD-a u Bundestagu za oblast unutrašnje politike.U intervjuu listu "Die Welt" od 6. decembra, otišao je najdalje od svih, čak dalje i od čelnika AfD-a koje etiketiraju da su neonacisti.

Liška traži da obična policija deo svojih ingerencija prebaci na Službu za zaštitu ustavnog poretka (unutrašnja obaveštajna služba), da se pojedini islamisti prate pomoću drona, da se organizuje sveevropska banka podataka o teroristima, ali da se označenima kao islamisti zabrani ulazak na fudbalske stadione, božićne vašare i ostale posećene događaje.

U slučaju sumnje da postoji konkretna opasnost, tim osobama treba zabraniti da napuštaju mesto boravka i da koriste hendi (mobilni telefon). Obavezu nošenje vidljivih obeležja na odeći Liška još ne traži, ali to bi bio logičan sledeći korak.

Ovakve izjave od nekog socijal-demokratskog zvaničnika do juče nisu bile zamislive. U danima posle lokalnih izbora u Francuskoj, nemačka politička scena se okrenula naglavačke.

CDU, stranka koja bi trebalo da bude desno od centra, otišla je skroz na levo krilo i postala levlja i od SPD-a koja je, zauzvrat, skrenula udesno do granice ekstremizma. CSU, nekada konzervativni bastion u Bavarskoj, zbunjeno posmatra šta se dešava. Na nedavnom kongresu ove partije kancelarka Merkel, kao počasni gost, bila je izuzetno hladno primljena i gotovo izviždana. Dvoranu je napustila kao pokisla, mnogo pre svečane večere. Vođa CSU-a, Horst Zehofer, čak je odbio da kancelarku dočeka ispred ulaznih vrata zgrade u kojoj je bio kongres. Napolju je padala kiša i kada je stigao Merkelov auto, Zehofer je saradnicima suvo prokomentarisao: "Ovo nije vredno da ja pokisnem."

A 1. Zamor Nemaca od stalnih kriza u EU

Odmah posle izbora za evropski parlament, 25. maja 2015. nedeljnik "Der Spiegel" je dao zaprepašćujuću analizu uspeha AfD-a. Po saznanjima njihovih novinara, ova stranka desnice, nazvana "usisivačem glasova na evropskim izborima", ostalim strankama preotela je veliki broj birača.

Najgore su prošle "sestre" CDU i CSU koje su "alternativcima" prepustili skoro 600.000 svojih starih birača. Na drugom mestu je SPD koja je izgubila 180.000 birača. Iznenađenje je bilo bekstvo preko 100.000 birača "Levičara", partije koja nije ni blizu AfD-u po svim pitanjima. Ukupno su evro-skeptici uspeli od drugih stranaka da preotmu 890.000 birača i uđu u Evropski parlament.

Ovu seobu birača analitičari su objašnjavali zamorom Nemaca stalnim krizama u EU. Analize biračkog tela posle izbegličke poplave pokazuju da AfD preuzima sve više nezadovoljnih iz ostalih partija. Iako funkcioneri "alternativaca" svoju stranku smatraju ozbiljnom političkom organizacijom, ona je u očima birača "pokret iz protesta", odnosno partija za koju se glasa da bi se velikima pokazalo da birači nisu ni glupi, ni lenji da izađu na izbore, a ni zadovoljni njihovom politikom.,

U ovom trenutku "Alternativa za Nemačku" profitira od takvog mišljenja, ali da bi se, kao svojevremeno "Zeleni", ustalila na političkoj sceni potrebno joj je više od običnog nezadovoljstva naroda.

A 2. Osoba koja uništava Nemačku...

Nemački mediji su neočekivano hladno primili na znanje odluku američkog nedeljnika "Time" da Angelu Merkel proglasi osobom godine. Bilo je i ciničnih komentara kao što je: "Merkelova je, ipak, uspela. Oreol svetice dobila je iz Sjedinjenih Američkih Država" ("Kopp" od 10. decembra).

Na vest da je tek treći na listi za ličnost godine, iza Merkelove i vođe Islamske države Ali Bakra al Bagdadija, kandidat za američkog predsednika Donald Tramp je na Tviteru postavio komentar u svom stilu: "Izabrali su osobu koja uništava Nemačku."

Novinarka Nensi Gibs je obrazlažući odluku svoje redakcije, u istom broju lista "Time" dala objašnjenje koje treba Merkelovu da prikaže kao duboko hrišćansku osobu koja se seća sopstvenih patnji i želi da drugima pomogne u nesreći.

"Evropski najmoćniji lider je izbeglica iz vremena i mesta gde njena snaga ne bi bila zamisliva. Demokratska Republika Nemačka, u kojoj je Angela Merkel odrasla, nije bila ni demokratska, a ni republika; bila je orvelovski šou užasa, gde je 'gvozdena zavesa' bila doslovno prisutna u vidu Berlingskog zida."

Problem je jedino u tome što Merkelova nikada nije bila izbeglica u pravom smislu te reči, a nije imala ni razloga da beži iz DDR-a gde je bila dobro ušuškana u strukture, pa je čak radila i za Štazi, unutrašnju službu bezbednosti.

Da je DDR preživeo, Merkelova ne bi bila najmoćnija žena Evrope i sveta, ne bi postala ni ličnost godine, ali sigurno ne bi bila ni siromašna, a ni progonjena.