Natrag

Postdemokratija

Srpsko proleće

Godina 2016. biće godina preokreta u Srbiji, a sve će započeti već na prolećnim lokalnim i pokrajinskim izborima. Neće to biti revolucija, jer neće biti ideološki motivisano ni organizovano , a ni pokrenuto spolja kao arapsko proleće. Biće to spontani građanski otpor sve većoj bedi u kojoj živimo, ekonomskoj, duhovnoj i moralnoj. Biće to ipak i autentični otklon od kolonijalne robovlasničke demokratije u koju se Srbija sve bolje uklapa na štetu svojih građana, koji će svoje nezadovoljstvo izraziti glasanjem za neke nove ad hok političke grupacije lokalnog karaktera. Neće svuda pobediti ali će pokazati da je i to moguće, da postojeće stranke u vlasti i opoziciji nisu nezamenjive. Te različite lokalne koalicije građana, koje osvoje vlast u nekim gradovima ili joj bar oduzmu pravo na samovolju, potom će krenuti na republičku Skupštinu i vladu, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Srbija je umorna od putovanja brzim prugama do Budimpešte, u koju će možda stići 2020, i autoputevima kojima će dojuriti do Makedonije 2017, do Bugarske 2018, do Crne Gore 2019, i do Kosova i Albanije 2020. Hoće već jednom negde da stigne. Sad. U ovom životu.

Ova naša putovanja podsećaju na stari vic kad Mujo tera volove drumom i naiđe Haso sa Mercedesom. Treba Mujo i ti da kupiš jedan ovakav a ne da tako taljigaš, kaže mu Haso. Nikad bolan nećeš nikud stići, a ja sa ovim u ponoć da krenem, u Sarajevu sam već u tri ujutro. Vala, dobro kažeš, moraću. Kad je dogodine Haso ponovo došao iz Nemačke i opet sreo Muju na volovskoj zaprezi, upita ga što je odustao od Mercedesa, a Mujo mu odgovara: Nešto sam razmišljao, šta ću ja u tri izjutra u Sarajevu? Mi bismo i sa volovima stigli do Budimpešte 2020, ili do Crnogorskog primorja, samo je pitanje šta ćemo tamo bez novaca. A još važnije, šta ćemo sa sobom do 2020-te?

Od dve hiljadite slušamo kako smo na dobrom putu. Neće biti, dobri putevi nemaju toliko krivina i rupa u koje neprestano upadamo. Srbija više liči na brod koji se uporno drži kursa, ne mogu ga skrenuti ni bure, ni oluje, samo što je putnicima muka u pizdu materinu.

Umorna je Srbija i od čitanja pregovaračkih poglavlja naopačke i s brda- s dola, počev od 35-og, pa 22-og i tako redom, bez reda. Hoće da čita novine o događajima u svakodnevnom životu, koji živimo danas i ovde, o tome kad će biti zakrpljene naše ulice i putevi, na kojima svakodnevno uništavamo dotrajale automobile, a ne o čemu premijer sanja u besanim noćima dok nas kao ovce razvrstava u procente za i protiv njega. Umorna je i od procenata kojima se obračunava naš život, koje je premijer naučio napamet, a koje običnim smrtnicima ništa ne znače.

Čemu, na primer, hvalisanje sa povećanjem BDP za 0,8%, ako je Bosna i Hercegovina svoj podigla za 4,4%, a ipak je njihov najgori u regioni, a naš odmah iza njega. Uostalom i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Angus Deaton, je dokazao da BDP nije dovoljan pokazatelj društvenog blagostanja, čak ni u Americi u kojoj neprestano raste, dok se prosečan životni vek stanovništva skraćuje, zbog sve težih uslova života diskriminisanih srednjih i nižih slojeva stanovništva. Crnci, recimo, znatno kraće žive od belaca, jer njihovi prosečni prihodi po domaćinstvu iznose svega 60% prihoda belog domaćinstva. Ali i beli Ameri umiru ranije sa opadanjem prihoda, jer sa manjom platom lošije se hrane, stalno su pod stresom zbog dugova, a nemaju dovoljno ni za lečenje. Šta onda da kažemo mi čija primanja nisu ni 20% od tih 60 procenata. Da bi preživeli, nastavlja Deaton, mnogi Amerikanci uzimali su kredite sa zelenaškim kamatama, a kad je naišla finansijska kriza milioni ljudi su ostali bez posla i kuća, dok se država bavila spašavanjem banaka koje su krizu i izazvale. Zvuči poznato, kao naše spašavanja državnog budžeta smanjivanjem plata i penzija ljudima koji sad ne mogu da odplaćuju svoje kredite. Zbog dugova države, građani se guraju u dužničko ropstvo.

I tako, dok svetski uzor društva srednje klase polako nestaje, kako kaže prošlogodišnji Nobelovac, mi ga uporno kopiramo reformama kojima se vlada ponosi hvaleći se procentima. Na primer, uporno ponavlja kako je nezaposlenost smanjena za 7%, ali ne kaže koliko je mladih ljudi zapravo dobilo posao, a koliko otišlo u svet. I koliko je onih zaposlenih kojima su već napisani otkazi. Kakva je vajda od povećanja plata i penzija za 1,25%, ili dva tri posto, kad su prethodno smanjene za 10%. Od tih se procenata ne može živeti, baš kao ni od onih pedeset odsto podrške vođi, koje nam svakodnevno serviraju potplaćeni istraživači kao aperitiv radi boljeg varenja onoga što ni pas s maslom ne bi progutao. Pošto je to sa anketama iskusio na sopstvenoj koži, iskusni Šimon Peres je davno konstatovao da su istraživanja javnog mnenja kao parfem, odlično miriše ali nije za piće. Sve miriše na proleće u Srbiji.

Sva svoja proročanstva o boljem životu Aleksandar Vučić je ponovo odložio i sad fiksirao za 2017-tu i kasnije, ostavljajući nas na milost i nemilost 2016-oj. Jedino što znamo o godini u koju stupamo je da će pušenje biti svuda zabranjeno. Dakle, popušili smo svoje.

Uprkos obećanjima vlasti, koja su na dugom štapu, godina u koju ulazimo biće još teža za život od prethodne, što će svakodnevno povećavati prigušeno nezadovoljstvo građana. Neće to biti dovoljno za nekakvu veliku pobunu, jer narod je apatičan i ćutljiv, ali upravo je ćutanje naroda u teškim vremenima oduvek bilo najveća pretnja autoritarnim srpskim vladarima. To je znao još Knez Miloš, koji je naređivao stezanje kaiša sve dok ga je narod psovao, ali čim bi od žbira dobio dojavu da se narod ućutao, komandovao bi popuštanje. Vučić očigledno nema taj dar da prepozna glasno ćutanje Srbije, ne čuje ga od halabuke koju je sam podigao preko medija koje Knjaz nije imao. Ali, Miloš nije imao ni izbore koji daju moć upravo onima koji ćute i trpe. Dok im ne prekipi.

Lokalni i pokrajinski izbori, na proleće, dolaze kao poručeni kad prođe novogodišnja opijenost obećanjima i počne mamurluk svakodnevice. Kad svima postane jasno da se ni u ovoj godini nemaju čemu nadati. Da moraju sami nešto preduzeti. Lokalni izbori su kao lokalna anestezija, idealni za manju operaciju, a narod trenutno nije spreman za veće. Međutim, i oni koji ne bi da kolju vola za kilo mesa, priključiće se pokušaju da se zakuva domaća čorba od plodova iz sopstvene bašte. Makar da probamo. Sigurno je zdravije od volovskog mesa, a i ne košta puno. Ako ništa drugo, biće to packa onima na vlasti, i u Srbiji i u Vojvodini. Čak i neke njihove pristalice neće odoleti da im se na taj način pošalje opomena za neka neispunjena obećanja i izneverena očekivanja, verujući da im tako ipak ne zadaju odlučujući udarac.

Misli globalno, deluj lokalno, stara je politička krilatica, koju sve tobožnje demokrate hvale i propagiraju ali ne primenjuju, jer ona podrazumeva decentralizaciju koju ni jedna vlast ne voli. Upravo zbog toga to je poslednja odbrana građana, željnih demokratije i napretka. U iznudici, pritisnuti totalitarnim režimima, ljudi se instiktivno okreću sebi i svojoj sredini, tražeći spas od eksploatacije i zatupljivanja. Obespravljeni i opljačkani, omalovaženi i poniženi, spontano će se organizovati pod starim narodnim geslom - U se i u svoje kljuse.

U tom smislu posebno će biti zanimljivi pokrajinski izbori, jer njihove kljusine odavno ne piju vodu iz istog bunara kao svi ostali. Vojvođanski bunari su mahom zagađeni, a oni koji su to učinili piju iz ruku onih za koje su više od decenije mutili vodu. Dakle, pošto Pajtić, Čanak i ostali lažni autonomaši, koji su opljačkali pokrajinu i rasprodali njene interese, nemaju nikakvih šansi, otvara se veliki prostor za različite opcije. Najveći deo tog brisanog prostora mogla bi najpre da osvoji neka nova stranka ili koalicija sa umerenim autonomaškim programom fokusiranim na veću ekonomsku samostalnost, uz puno poštovanje države Srbije. Ali pitanje je da li će biti autoriteta koji bi mogao da pokrene takvo okupljanje. I para, jer na koncu sve od toga zavisi. Svoju šansu imaće, naravno, i Vučić sa svojom kamarilom, ali problem SNS u Vojvodini je veoma složen i gotovo nerešiv. Sa jedne strane smetnja mu je njegova nacionalistička prošlost, a sa druge suviše popustljiva sadašnjost. Vojvođanski Srbi su posebna sorta, pa ili im je sve ravno do Kosova, ili sve počinje i završava sa Kosovom. Oni koji su istinski opredeljeni za multietničku i multikulturnu Vojvodinu, ne veruju Vučićevom prerušavanju, a oni drugi, zabrinuti za celovitost Srbije, opet, veruju da će onaj ko je spreman da proda Kosovo prodati i Vojvodinu. A na taj deo kolača, jurišaće i reanimirani Šešeljevi radikali i brojne druge manje partije i koalicije nacionalnih pokreta i udruženja. Generalno, najveće šanse bi mogao imati front udruženih lokalnih saveza građana za pojedine vojvođanske gradove. Ako se prepoznaju, povežu i organizuju za ovu priliku. Ako ne, na pokrajinskim izborima biće nerešeno. Vojvodina će ostati bez ikakvih svojstava, a njene institucije bez sadržaja i smisla. A pljačka će se nastaviti podelom plena.

Najbolji način da se spreči ili bar ublaži, za vlast nepoželjan tok događaja na lokalnim i pokrajinskim izborima, je da se istovremeno raspišu i republički, jer bi tada biračima vladajućih stranaka bilo teže da razdvoje te dve stvari, pa bi republičke liste povukle i sve ostale. Zato se ne bi trebalo iznenaditi ako se Vučić, u poslednji čas, ipak odluči za opšte izbore na svim nivoima. To bi mu znatno pomoglo na nivou Vojvodine, kao i u nekim opštinama, ali neke gradove će svakako izgubiti, odnosno osvojiće ih novi lokalni pokreti. Proces organizovane građanske neposlušnosti time će otpočeti već na proleće. 2016. godina će onda postati isuviše duga za ovu vlast.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane