Natrag

Feljton

Iz knjige Džon Dž. Loftusa: "Nacistička tajna Amerike" (5)

Saučesnici u zločinu

Knjiga nekadašnjeg višeg tužioca Džona Dž. Loftusa "Nacistička tajna Amerike", u kojoj on opisuje kako je Ministarstvo pravde Sjedinjenih Američkih Država onemogućavalo rad Kongresa, blokadom kongresne istrage u vezi sa slavnim američkim porodicama koje su finansirale Hitlera, Staljina i arapske teroriste, uvodi čitaoca u najstrožije čuvane tajne vlade u Vašingtonu. Reč je o necenzurisanoj verziji prvobitne knjige, "Beloruska tajna", čiji je originalni rukopis cenzurisala vlada SAD. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najinteresantnije delove iz ovog vanserijskog publicističkog dela

Džon Dž. Loftus

Predsednik Ajzenhauer je zadužio generala Lucijena K. Traskota da istraži Viznerovo poslovanje. Ovaj je prvo otišao u Kamp Kilmer, u Nju Džersiju, gde je na brzinu podignut prijemni centar za mađarske izbeglice, i uznemirio se zbog onoga što je saznao. Viznerovi agenti su naveli Mađare da poveruju kako će doći do direktne američke intervencije čim počne pobuna.

Traskot je otkrio i da, uprkos katastrofi u Mađarskoj, Vizner i dalje gura svoj plan za Čehoslovačku s istom nadom da podstakne ili pomogne masovni ustanak. General je uspeo da ubedi predsednika da će ishod toga biti jednako katastrofalan, pa je izdato naređenje da se Viznerova operacija okonča, a umešani agenti pošalju na druga mesta.

Posle povratka u Vašington, Vizner je počeo da se ponaša nepredvidivo. Održavao je duge, besmislene govore na konferencijama i pio više nego obično. Zabrinuta Poli Vizner je govorila da je videla kako njen muž vadi pištolj i razgovara s njim. Nedugo zatim, Vizner je završio u bolnici zbog nervne iscrpljenosti i hepatitisa, kojim se navodno zarazio u Atini kada je jeo školjke. U sledećih nekoliko godina, Vizner je pretrpeo nekoliko nervnih slomova; 1965. se ubio sačmaricom kalibra 20 na svojoj farmi u Merilendu.

Kim Filbi je rekao da mu je jedan zajednički prijatelj kazao da je Vizner izvršio samoubistvo zato što je bio razočaran ishodom mađarskog ustanka.

Prijatelji i saradnici su opisivali Viznera kao čoveka koji je dao život u službi svojoj zemlji. „Na samom nastanku nepredviđene i nepripremljene uloge ove zemlje kao velike svetske sile, njega su pozvali da stupi na novu teritoriju, izuzetno važnu i za svetsku silu, teritoriju od suštinskog značaja", rekli su u izjavi objavljenoj posle njegove smrti. „U stvari, on je morao da se suprotstavi davno pripremanom izazovu ogromne staljinističke obaveštajne i subverzivne mreže. Otad pa nadalje, čitavu deceniju, potpuno se posvetio jednom od najtegobnijih i najtežih zadataka koje je bilo koji američki javni službenik ikada morao da preduzme... Ali nikada neće biti razorena slika Frenka Viznera koja je ostala njegovim saradnicima. Bio je hrabar, a opet mudar, smotren a opet snažan i odlučan, iznad svega pravi Amerikanac..."

Kritičari su ga proglasili nesmotrenim pustolovom koji je doveo svet opasno blizu rata. Tokom osamdesetih, kćerka Frenka Viznera me je posetila u mom domu i zatražila da joj ispričam istinu o njenom ocu. Rekao sam joj da je on bio veoma loš čovek, ali sam se trudio da to kažem na što blaži način.

Mnogo godina kasnije, jedan od ljudi koji su nasledili Viznera u DDP-u procenio je krajnje rezultate programa OPC-a. Izuzev Istočne Nemačke, rekao je on, OPC nije imao osnovne elemente obaveštajnog sistema u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu. Nije postojala mreža bezbednih kuća, pa čak ni pouzdani sistem kurira. Pre nego što je napustio mesto šefa tajnih operacija CIA, Vizner je sigurno shvatio koliko su ga potpuno izdali njegovi nacistički štićenici. Zbog stida ili besa, on nije izvestio svoje naslednike u DDP-u o vezi između Stejt departmenta i nacista.

Međutim, CIA je nastavila da koristi stare Viznerove kontakte, ne znajući uopšte za njihovu nacističku prošlost. U jednom slučaju, agencija je čak pomišljala da jednom beloruskom nacisti pruži stalno utočište po Zakonu o sto osoba, u uverenju da je ovaj sarađivao s pokretom otpora u Francuskoj, i da je bio u zatvoru Gestapoa. I dalje su ga smatrali pouzdanim agentom sve dok CIA nije dobila na uvid kopiju njegovog dosijea iz Gestapoa koji se nalazi u Nacionalnom arhivu. On je sve vreme radio za SS kao obaveštajac, dok tamo nisu otkrili njegovu komunističku prošlost i raščinili ga. Vizner nije bio efikasan čak ni u krijumčarenju nacista.

Konsultacije sa Vizentalom

Sa raspuštanjem malobrojnih preostalih kadrova iz Viznerove tajne vojske, Specijalne snage je preuzela vojska i one su postale jezgro Zelenih beretki. Beloruski kolaboracionisti kojima je on pomogao da stignu u Ameriku došli su u tešku situaciju. CIA je konačno shvatila da nikada nije imala organizovanu podzemnu mrežu iza Gvozdene zavese. Takozvani obaveštajni izvori agencije većinom su bili samo „fabrike hartije" koje su proizvodile deliće informacija preuređenih tako da se mogu utrapiti lakovernim Amerikancima u razmeni za opstanak.

A time što su skrivali u kojoj su meri Sovjeti prisutni u njihovim redovima, emigranti su doprineli Vizneru da se zavarava kako bi oni mogli da neopaženo obavljaju tajne operacije. Sada su obustavljene njihove subvencije iz CIA, a pričalo se čak i da će se ugasiti Radio sloboda i Radio slobodna Evropa, koji su mnogima od njih obezbeđivali zaposlenje.

U godinama koje su usledile posle kolapsa Viznerovih operacija, Sovjeti su nastavili da prate aktivnosti beloruske mreže u Americi. Sovjetski službenici iz zvanične Beloruske delegacije u UN čak su se sastali sa beloruskim liderima u Njujorku. Neki kolaboracionisti su stupili u vezu sa Sovjetskom ambasadom i zatražili prepise svojih školskih svedočanstava iz Belorusije. Trojica ili četvorica su pisali u Belorusiju i doveli neveste po narudžbini, i sve su one ubrzo izrazile nezadovoljstvo Amerikom i brzo se vratile kući. Nacisti u Americi znali su ono što CIA nije, da ruska obaveštajna služba već sve zna o njihovim aktivnostima i prebivalištima. Kako je OPC upropastio sistem odlaganja dokumenata u CIA, nije bilo moguće sprovesti pouzdane provere prošlosti.

General Džordž Sakašvili je postao predsednik Združenog generalštaba, a da niko u vladi SAD nije znao da je ovome otac bio nacistički ratni zločinac iz Sovjetske Republike Gruzije. Rusi su znali dovoljno da mogu kako im je volja da ucenjuju naciste u Americi. Amerikanci nisu znali čak ni gde je Vizner sakrio naciste.

Osoblje u ambasadi Sovjetskog Saveza sakupljalo je knjige i časopise koje su pisali pripadnici beloruske mreže, i kritikovali ih kao kolaboracioniste u internim sovjetskim publikacijama. Ali Sovjeti nisu ponovili denuncijacije iznesene pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija 1947., o tome da Amerikanci sada štite veliki broj zloglasnih ratnih zločinaca.

Ta tišina je okončana 1961. godine, kada su Franc Kušel i Emanuel Jasijuk odabrani kao predmet specijalne pažnje. Optužbe protiv njih pojavile su se u novinama na jidišu, Morning Freiheit, štampanim u Njujorku.

U osnovi, te novine su preštampale nekoliko priča o suđenjima u Sovjetskom Savezu onima koji su učestvovali u zverstvima u logoru smrti Koldičevo u Belorusiji. Jasijuk i Kušel su navedeni kao ključni zvaničnici nacističke administracije koja je tamo slala na hiljade ljudi u smrt. Ranije, kada su iznošene slične optužbe, FBI se konsultovao sa Simonom Vizentalom, poznatim lovcem na naciste, koji je upozorio na to da bi optužbe mogle da budu komunistička hladnoratovska taktika sa ciljem zastrašivanja emigrantske zajednice lažnim optužbama za ratne zločine. Pošto je FBI to upravo i hteo da čuje, odustalo se od ranijih istraga. Ali ovog puta su optužbe privukle pažnju preživelih iz Holokausta, koji nisu hteli da ih ignorišu.

Trezori nepoznate sadržine pod jakom stražom

Postojao je i veliki pritisak iz Kongresa, i 1962. godine Služba za useljavanje i davanje državljanstva pokrenula je istragu. I još jednom je INS zatražio pomoć FBI-ja. Bio je to opet slučaj u kom je jedno krilo Ministarstva pravde lovilo naciste, dok ih je drugo krilo štitilo.

FBI je znao čitavu priču o beloruskoj nacističkoj vladi još od ranih pedesetih, i shvatao je da su Kušel i Jasijuk dva najvažnija ratna zločinca u Sjedinjenim Državama. Biro je takođe bio svestan i da su obojica povezana s OPC-om preko Američkog komiteta za oslobađanje od boljševizma, koji je finansirao njihove aktivnosti. I tako, navodeći Vizentalov zlosrećni komentar, FBI je izvestio Imigracionu službu da su sovjetske optužbe deo zavere da se kompromituju važne antikomunističke političke figure u Sjedinjenim Državama.

Povremeno bi neki preduzimljivi novinar pokušao da se udubi u tu priču. Jedan je čak pokušao da intervjuiše Kušela, koji je porekao da je služio u Einsatzgruppen da bi zatim novinaru zalupio vrata pred nosom. Slično tome, kad je jedan Belorus u Saut Riveru počeo da prima anonimna pisma u kojima je nazivan ratnim zločincem, on je pisao FBI-ju zatraživši pomoć u pronalaženju onoga ko ga je optuživao. Da bi se shvatila poverljivost koja je stajala iza tog postupka i pretpostavka da bi do takve pomoći moglo doći, treba napomenuti da su optužbe bile tačne.

Međutim, imigraciona služba se nije kao ranije oslanjala na uveravanja FBI-ja. Službenici INS-a zvali su Spremište istražne dokumentacije Vojske SAD u Fort Midu, u Merilendu, i pitali ima li CIC ikakve informacije o Kušelu. CIC je, kao što znamo, posedovao nekoliko strogo poverljivih dosijea još od kraja četrdesetih, u kojima je on pozitivno bio identifikovan kao oficir SS, pripadnik nacističke vlade Belorusije i doušnik obaveštajne službe SS-a. Ali nešto se u CIC-u promenilo. Posle telefonskog poziva 1963. iz CIC-a, imigraciona služba je u svoji dokumentima zabeležila: Gospodin Vulvajn je javio da dokumenta CIC-a...pokazuju da je Francišek Kušel bio lider logora za raseljene Mihelsdorf. Nikakve dodatne informacije u vezi s Francišekom Kušelom ne postoje u dosijeima CIC-a. S obzirom na tu informaciju, gospodinu Vulvajnu je rečeno da neće biti potreban zvanični izveštaj...

Mimo birokratske nespremnosti za ponovno otvaranje starih nacističkih dosijea, obaveštajne agencije menjaju zapanjujućom brzinom svoje procedure za čuvanje podataka. Samo oni službenici koji su prošli kroz sve te reorganizacije mogu da pronađu lokacije starih dosijea. Pentagon nije mogao da pronađe čak ni ime kancelarije u okviru vojne obaveštajne službe koja je koordinisala korišćenje njenih starih osetljivih dokumenata. Kako su se službenici iz doba II svetskog rata penzionisali iz državne službe krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, odnosili su sa sobom i institucionalno pamćenje koje se odnosilo na strogo poverljive operacije obavljane samo dvadeset godina pre toga. Donekle ogorčeno, jedan službenik CIA je u poverenju rekao da se institucionalno pamćenje u jednom odseku agencije pruža samo osamnaest meseci u prošlost, zahvaljujući nedavnom talasu penzionisanja. Ustvari, svaka američka obaveštajna agencija brižljivo čuva trezore ogromne površine pod jakom stražom, iako pojma nema o tome šta oni sadrže.

Nacistička mreža po Viznerovom planu

CIA je zaturila čitavu Gelenovu zbirku i nije znala gde da je nađe. Nije mogla čak ni da počne s potragom pre nego što je od jedne druge agencije dobila tačni kriptonim koji je CIA prvobitno koristila dvadeset godina pre toga.

Posle Votergejta i drugih zloupotreba - uključujući umešanost CIA u „antikomunistički" puč u Čileu koji je podsećao na zlatno doba Frenka Viznera - bilo je zahteva za kongresnom istragom. Predsednik Džerald Ford, koji je nasledio Niksona, izdao je izvršno naređenje da predsednička komisija istraži CIA. Nelson Rokfeler, tadašnji potpredsednik, postavljen je na njeno čelo, a upućeni posmatrači su to uporedili sa slanjem koze da čuva kupus, zbog Rokefelerovih veza s obaveštajnom zajednicom i njegovih saznanja o njenim tajnim aktivnostima. Kasnija istraga Senata dovela je do zaključka da je Rokfelerova komisija bila samo zamazivanje očiju s ciljem da se dalja istraga skrene sa zloupotreba obaveštajne zajednice.

U Rokfelerovoj komisiji je bio i Ronald Regan, koji je, možda i ne sluteći to, godinama ranije pomagao u prikupljanju novca za Krstaški pohod za slobodu, koji je služio kao paravan za OPC i javno se zalagao da se izbeglicama, borcima za slobodu, obezbedi dom u Americi.

Ali postojanje Rokefelerove komisije nije primetno utolilo poriv Kongresa za istragama.

Dana 27. januara 1975., Senat je uspostavio Izabrani komitet za proučavanje državnih operacija u vezi s obaveštajnim aktivnostima, pod vođstvom senatora Frenka Čerča iz Ajdaha. Mandat Čerčovog komiteta je obuhvatao: razmere u kojima Federalni biro za istrage, Centralna obaveštajna agencija i svaka druga savezna agencija za sprovođenje zakona ili obaveštajne poslove koordinišu sopstvene aktivnosti, i sporazume koji uređuju tu koordinaciju, te razmere u kojima je nedostatak koordinacije doprineo aktivnostima koje su nezakonite, neprikladne, neefikasne, neetičke ili suprotstavljene namerama Kongresa...Razmere i neophodnost za otvorenim i tajnim obaveštajnim aktivnostima u Sjedinjenim Državama.

Komitet je ubrzo otkrio postojanje OPC-a, prvobitne tajne službe, i taman je počeo da zalazi u lavirint kriptonima OPC-a kada je došlo do atentata na Ričarda Velča, područnog šefa CIA u Atini. Čerčov komitet je lažno okrivljen da je nesmotreno otkrio Velčov identitet i tako prouzrokovao njegovu smrt.

Usledila je halabuka zbog onog što je sagledano kao nemarna istraga i ona je doprinela da se komitet rasformira taman kad je počeo da razotkriva belorusku tajnu i druge nacističke mreže prokrijumčarene u Ameriku po Viznerovom nalogu. Sada se čini da je Čerčov komitet bio žrtva lažne propagande: kasnije istrage su pokazale da ni Velč, ni njegov prethodnik u Atini, nikad nisu krili da su tamo na mestu područnog šefa CIA. Ali bez obzira na to da li je posredi bio slučaj ili namera, istraga je prekinuta.

Dosijei projekta Viznerovog OPC-a ostali su zakopani u trezorima. Čerčov komitet je (kao i Rokfelerova komisija) preporučio da se osnuje združeni kongresni komitet za nadzor.

Paradoksalno, pravo preko puta Senata nalazilo se dovoljno informacija da se razotkrije ne samo beloruska tajna, već praktično čitav opseg ilegalnih aktivnosti OPC-a. Kongresna biblioteka je došla do primeraka nekoliko knjiga koje je objavila Beloruska Sovjetska Republika krajem šezdesetih, i u kojima je bila opisana ratnodopska kolaboracija Belorusa, zverstva koja su počinili njeni članovi, i njihove kasnije veze sa CIA i britanskom tajnom službom. Jedna knjiga, Saučesnici u zločinu, donela je fotografije zarobljenih beloruskih padobranaca sa opremom koju su dobili od vlade SAD.

U knjizi je reprodukovano i mnogo nacističkih dokumenata koji su inkriminisali beloruske političke lidere, i navedena su imena njihovih supervizora u Radiju sloboda, dok su pobrojani službenici Ajzenhauerove administracije koji su ih angažovali i prokrijumčarili u Ameriku. U drugim knjigama nedavno objavljenim u Belorusiji vide se fotografije raznih kolaboracionista, među kojima je i Franc Kušel, u punoj nacističkoj uniformi. Te knjige nikad nisu prevedene na engleski, a nijedna od optužujućih informacija sa dostupnih polica biblioteke nije otkrivena ni u jednoj obaveštajnoj agenciji sve dok ja nisam na njih naišao radeći za OSI.

Štaviše, u Kongresnoj biblioteci bilo je takođe dovoljno informacija da se podrže mnoge sovjetske optužbe protiv beloruskih kolaboracionista. Knjige koje je beloruska mreža objavila na beloruskom jeziku sadrže fotografije njihovih vođa, uključujući Kušela, Jasijuka, Sobolevskog i mnoge druge. Čak i pročišćena nacistička dokumenta koja je beloruska mreža preštampala potvrdila su sovjetske tvrdnje gotovo u svemu, uključujući i priznanja da ih je finansirao AMCOMLIB, čije je ime kasnije promenjeno u Radio sloboda.

Opšti indeks sveopštih zverstava

Slovenska čitaonica u Kongresnoj biblioteci sadrži primerke raznih drugih beloruskih publikacija, uključujući i one u kojima su razne frakcije optuživale jedne druge za ratne zločine i tajnu saradnju s komunistima. Odeljenje biblioteke s mikrofilmovima sadrži primerke Minsker cajtunga, nacističkih novina objavljenih u Minsku za vreme okupacije, koje navode imena i razmatraju uloge više kolaboracionista. U odeljenju sa dokumentima pod odrednicom „Istorija Bele Rusije" nalaze se izjave očevidaca, jevrejskih žrtava beloruskog Holokausta, koje su do detalja opisale zverstva beloruskih kolaboracionista i policijskih bataljona za vreme rata.

Nekoliko ulica od Senata, u Savremenom vojnom odeljenju Nacionalnog arhiva, čuvaju se mikrofilmovi sa ratnodopskim dokumentima Trećeg Rajha o Belorusiji. Nedeljni izveštaji SS-a donosili su imena njegovih ključnih kolaboracionista i izveštavali o ukupnom broju pobijenih Jevreja. Izveštaji Vermahta razmatrali su ulogu političkih kolaboracionista u formiranju policijskih bataljona sa ciljem suzbijanja partizana. Postoji čak i stari OPC-ov indeks sa karticama za nacistička dokumenta (odakle su uklonjena imena njegovih agenata) koji bi mogao olakšati potragu za konkretnim pojedincem.

Opšti indeks za svaku zemlju već je pripremljen u jednoj od OPC-ovih istraživačkih paravan-organizacija. Indeks sadrži teme za nacistička dokumenta kao što su „civilni kolaboracionisti", „zverstva", „Jevreji" i „antipartizanske operacije." Postojao je tu samo jedan problem: nikada nisu pronađena sredstva za prevođenje materijala, pa su oni ostali tu da leže dok su razni kongresni istražni komiteti tragali za dokazima o ilegalnoj aktivnosti u obaveštajnoj zajednici. I još jednom, ti optužujući dokumenti ostali su neprevedeni sve dok nisam angažovao studente koji govore nemački da učestvuju u Beloruskom projektu OSI-ja.

Nije bilo neophodno pretraživati Kongresnu biblioteku niti Državni arhiv ako je čovek imao pristup nekoj bezbednosnoj agenciji. Na primer, 1977. godine, kada je na dužnost stupio novi šef Radija sloboda/Radija slobodna Evropa, bio je zbunjen čestim optužbama u sovjetskoj štampi da su mnogi članovi njegovog osoblja ratni zločinci. Kad je počeo da dobija izveštaje o tome da isti ti članovi osoblja imaju problema s jevrejskim nameštenicima, zabrinuo se. Zatražio je njihova lična dokumenta, samo da bi ga CIA obavestila da ih je uklonila kada je nadzor nad Radiom sloboda vraćen Stejt departmentu.

Spisak zaposlenih u Radiju sloboda koji su osumnjičeni kao nacisti - uključujući tu i Stanislava Stankijeviča - odaslan je bezbednosnoj službi Stejt departmenta, sa zahtevom da se sprovede iscrpna provera njihove prošlosti. Službenici bezbednosti stupili su u kontakt sa praktično svim obaveštajnim agencijama NATO-a i izvestili o prvim neobrađenim rezultatima. Većina imena je bila u vezi sa raznim nedokazanim optužbama, ali u slučaju Stankijeviča, agencija za agencijom ga je navodila kao bivšeg nacistu koji je počinio grozna zverstva u Borisovu. Ali Stankijevič se nedavno penzionisao, i umesto da nastavi s istragom, Radio sloboda je pustio da sve padne u zaborav.

Ali drugi u Vašingtonu nisu se time zadovoljili...

Godine 1977., poslanik Džošua Ajlberg, predsednik Potkomiteta pravosudnog komiteta predstavničkog doma za useljavanje i davanje državljanstva, i poslanica Elizabet Holcman bili su ubeđeni da ima nečega u upornim glasinama o tome da nacistički ratni zločinci žive u Sjedinjenim Državama.

Zajedno su sakupili spisak od četrdeset četiri imena koji je predstavljen raznim saveznim agencijama. Ministarstvo odbrane je prvi put bilo suočeno sa konkretnim zahtevom pripadnika Kongresa u vezi s informacijama o ratnim zločincima.

Među tim imenima je bilo i ime Emanuela Jasijuka. Premda je njegovo ime pogrešno otkucano, to nije trebalo da zbuni Pentagonov kompjuterizovani program za unos fajlova, koji je pretraživao imena koja se do 75 procenata isto pišu. Bio je dovoljan jedan telefonski poziv Odbrambenoj istražnoj službi da se otkrije kako vojni CIC ima dosije o Jasijuku. U stvari, CIC-ov dosije o Jasijuku u strogo poverljivim „plavim dosijeima" ili „Odseku za specijalna dokumenta" sadržao je izvestan broj dokumenata iz različitih agencija u kojima se razmatralo sve, od Jasijukovih ratnih zločina do njegove posleratne službe u ulozi obaveštajnog doušnika. Kao što je već pomenuto, bila je tu i rasprava o odluci konzularnog službenika u Štutgartu da odobri prevarne izjave u njegovom zahtevu za vizu.

Sve te informacije bile su u dosijeu pre nego što je Jasijuk dobio državljanstvo. Pentagon je imao još jedan dosije o Jasijuku - dokumenta Ratnog vazduhoplovstva koja su bila podjednako eksplozivna. Tamo je bila kopija prepiske CIC-a iz 1950. sa Dž. Edgarom Huverom u kojoj je Jasijuk raskrinkan kao ratni zločinac koji je na prevaru ušao u Sjedinjene Države pošto je radio za obaveštajnu službu Ratnog vazduhoplovstva. To bi dovelo Kongres pravo do umešanosti FBI-ja u zataškavanje.

(Nastaviće se)

Glosa

Svaka američka obaveštajna agencija brižljivo čuva trezore ogromne površine pod jakom stražom, iako pojma nema o tome šta oni sadrže.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane