Natrag

Životopis

"Portret umetnika u starosti" - ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (18)

Srbijanski krug kredom

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva

Ivan Ivanović

Devedesetih godina stvoreni su politički uslovi da mogu slobodno da promovišem četničku temu, koja me je pritiskala još iz detinjstva. (Slično se desilo i sa Dragoslavom Mihailovićem. I on je morao dugo da čeka svoju temu o Golom otoku.)

Za ovaj posao sam se veoma dugo pripremao, svakako pod budnim okom Udbe. Kad god sam boravio u Žitnom Potoku, razgovarao sam sa preživelim četnicima, kojih je bilo sve manje. Jednog leta sam obilazio terene na kojima je dejstvovala brigada mog oca, prikupljao sam materijal za istoriju odozdo. Udba je proglasila da se krećem tragom četničkih odreda. Bio je to specijalni psihološki rat, za kakav se Titova tajna policija specijalizovala još iz vremena Ozne.

Od sredine osamdesetih godina postala nam je dostupna druga strana istorije. Pojavile su se neke nove knjige (Vladimir Dedijer, Veselin Đuretić...), koje su bacile novo svetlo na građanski rat 1941/45. godine. Počela je da puca po svim šavovima komunistička dogma. Što je bilo jako važno, postala nam je dostupna emigrantska literatura: Majkl Liz, Dejvid Martin...Pojavio se i novi talas istoričara (Kosta Nikolić, Bojan Dimitrijević, Momčilo Pavlović...) koji su oblikovali četničku istinu o ratnim zbivanjima. Razume se da sam sve te pročetničke knjige pomno čitao, kao ranije antikomunističke (Solženjicin, Isak Dojčer, Karl Štajner...)

Ovde je važna knjiga emigranta Miloša Mladenovića, "Lažni idoli i varljivi ideali". Miloš je bio borac u brigadi mog oca i uspeo je da prebegne na Zapad. Nekako se dokopao Londona i tu stekao novi dom. Iako polupismen, napisao je memoarsku knjigu bez koje se ne može proučavati građanski rat na jugu Srbije. Objavio je o svom trošku (mislim da je imao mali hotel u Londonu) 1965. godine. Interesantan je bio put ovog političkog emigranta: do 1943. godine bio je u partizanima, posle u četnicima. Seljak iz Bregovine (selo pored Žitnog Potoka) svedočio je pošteno, nije štedeo ni jednu ni drugu stranu.

Miloš je iz Londona pokušavao da doturi svoju knjigu u Jugoslaviju, tačnije u Toplicu, slao je na razne adrese, najviše u Žitni Potok. Ali Udba je te pošiljke plenila. Ja sam čuo za tu knjigu, ali je nisam imao. Jedan Žitnopotočanin je dobio i imao je nameru da mi je pokaže, ali ga je Udba sprečila, oduzela mu je knjigu. (Kasnije sam saznao da je Miloš knjigu slao mojoj majci, ali ta pošiljka nije stizala na našu adresu.) Ipak, krajem osamdesetih godina došao sam do knjige. Jedan inženjer iz Niša je dobio stipendiju u Londonu i tamo kontatktirao Miloša. Inženjer je rizikovao da knjigu unese u zemlju, vlasti na njega nisu sumnjale. U svakom slučaju, meni je ta knjiga mnogo značila. (Napisao sam predgovor za izdanje Instituta za savremenu istoriju.)

Rečju, i teorijski i praktično, bio sam spreman da napišem roman za koji sam unapred godinama bio optuživan. Izučio sam novu istoriju i odozdo i odozgo. Nema sumnje da je Udba dobro znala da ću ja taj roman da napišem, ali nije znala kako da me u tome spreči. Zastrašivanja topličkih Udbaša više nisu bila efikasna, kao u vreme "Crvenog kralja". Mogao sam da se dam na posao.

Kad govore topovi, muze ćute

Roman "Braća Jugovići ili kako izići iz istorije" počeo sam da pišem krajem 1989. godine, otprilike u vreme kad je pao Berlinski zid. Već sam naslov kaže koje delo mi je poslužilo kao arhetip za pisanje romana: "Braća Karamazovi" Fjodora Dostojevskog. Dakle, tri brata posve različita među sobom, kao nosioci tri različite ideje; zajedničko im je četničko poreklo. Braća Jugovići se sastaju na pogrebu majke, udovice četničkog komandanta Bude Jugovića, da ratnu dramu prožive još jednom i da sukobe svoje poglede na svet: Aleksandar Jugović (Dimitrije Karamazov) je prihvatio komunizam, jer je samo u okviru ove ideologije imao šansu da se probije u društvenu elitu; njegova je nevolja bila što je morao da bude veći komunista od komunista, veći katolik od pape, i to je njegova tragedija. Stefan Jugović (Ivan Karamazov) je pobegao u nauku (istoriju) da bi u njoj mogao da se suoči sa prošlošću; njegova je nesreća što ga je izučavanje istorije oca odvelo u nacionalizam, samim tim u antikomunizam (u vreme pisanja "Braće Jugovića..." komunizam i nacionalizam još nisu bili u simbiozi), pa su mu komunisti preko svog državnog aparata uzvratili udarac. Rastislav Jugović (Aljoša Karamazov) je prihvatio umetnost-književnost kao pogled na svet, što će ga učiniti disidentom i protivnikom totalitarnog komunističkog uređenja. Njegova je sudbina Džojsovog Stivena Dedalusa, što će reći disidenta, apatrida, unutrašnjeg emigranta. Braća se sastaju na majčinom grobu da suprotstave svoje političke, filozofske, sociološke...diskurse, da bi se rastali i da se više nikad ne sretnu u istoriji.

Još da kažem da su "Braća Jugovići..." u osnovi postmodernistički roman pre postmodernizma; napisani su u formi drame sa fusnotama kao misaonim dodatkom dramskom zbivanju. U roman-dramu sam uneo obilje neknjiževnog materijala, pa mi je glavni problem bio kako da ga umetnički uobličim.

U proleće 1990. godine bio sam na polovini pisanja romana, kad mi se telefonom javio nepoznati čovek: - Ovde Milorad Grujić! Uz ne male napore mogao sam da se prisetim da je Milorad Grujić pisac koga dotad nisam čitao. - Ja sam osnivač i glavni urednik Književne zajednice Novog Sada. Zajednica je osnovana po ugledu na Zapis. Hteo bih da Vam objavim knjigu! Šta možete da mi ponudite? Imao sam novele koje mi je Prosveta odbila i roman u nastajanju. - Hoću roman!

Grujiću sam poslao prvi čin romana-drame i on je rukopis odmah primio. Insistirao je da završim rukopis do jeseni, jer želi da ga objavi za Sajam knjiga. Dotad su me svi odvraćali od pisanja, Grujić je bio prvi izdavač koji me je nagovarao da pišem! Ni danas mi nije jasno kako sam uspeo da završim roman do predviđenog roka. Pisao sam u grču, kao genijalni Dostojevski. (Da ne budem pogrešno shvaćen, ne pravim nikakvo vrednosno poređenje sa velikanom Svetske književnosti, čije "Karamazove..." smatram jednim od tri najveća romana ikad napisanih: Servantes "Don Kihot", Dostojevski "Braća Karamazovi", Džojs "Ulis".)

"Braća Jugovići..." su ugledali svetlost dana 1990. godine, u jeku priprema za građanske ratove na tlu Jugoslavije, koje su vršile tri njene države: Srbija, Hrvatska i Slovenija. U Srbiji je komunizam nastavio da živi u liku i delu novog srpskog vožda Slobodana Miloševića. Novi srpski upravljači nisu hteli roman o tragediji Ravnogorskog pokreta generala Draže Mihailovića. Oni su imali svoju kuću cveća i nije ih interesovao nepostojeći grob prvog srpskog gerilca, antifašiste koga su saveznici u raskusuravanju svojih interesa proglasili fašistom. Ponovo sam naleteo na minu kao 1972. godine. U očekivanju međunacionalnih ratova, kome je stalo do trotomnog romana zaboravljenog pisca! Kome je uopšte stalo do romana! Valjalo se pripremiti za ratove, ili pobeći od njih, a ne čitati romane! Kad govore topovi, muze ćute!

U takvoj predratnoj groznici mnogi pisci su postali barjaktari rata i oni su izvikani za najveće: Dobrica Ćosić, Antonije Isaković... Najobrazovaniji i najumniji među njima, književni kritičar Borislav Mihajlović Mihiz, pred smrt je to shvatio: Mnogi pisci su zaluđivali srpski narod, među njima je bio, na žalost, i Borislav Mihajlović Mihiz!

Milorad Grujić je bio ambiciozan izdavač, hteo je pompeznu promociju u novosadskom hotelu Grand, sa čelnicima pročetničkih opozicionih partija (Drašković, Šešelj) kao govornicima. Ali kako je vreme odmicalo ta namera je bila sve tanja, da bi se na kraju ugasila. Ništa od novosadske promocije, nova zabrana!

Dok su pisci dobošari novih ratova krenuli u svet da donesu iseljeničke pare da bi novi srpski vožd Slobodan Milošević mogao da vodi svoje ratove (poslanica predsednicima opština: Mi Srbi ne umemo da radimo, ali umemo da se bijemo!), najavljene na Gazimestanu, Grujić i ja smo krenuli po Srbiji da promovišemo knjigu do koje nikom nije stalo. Partizani su me napali da rehabilitujem četnike; četnici su me napali da se udvaram partizanima! Pa ti sad budi objektivan, bori se za istinu! Nisam četnik, nisam partizan, ukleti sam pisac. Ne mogu da kažem da su te promocije bile bezuspešne, ali su Grujića skupo koštale.

Tako je propao moj najambiciozniji projekat. (Knjiga je projekat.) Književnička elita je "Braću Jugoviće..." prećutala, narod ih nije pročitao. Sve se svelo na dve kritike, ali hamletovske! Jednu je napisao u Letopisu matice srpske Dragomir Pop Novakov, pisac lepog romana "Srpska rapsodija" (replika na Crnjanskog!), a drugu u Politici pesnikinja Florika Štefan. Držim da niko dosad nije razumeo moj partizansko-četnički rat, kao ova značajna pesnikinja.

"...Sram te bilo, brukaš oca!"

Roman "Ukleti Srbijanac" sam napisao 1992/93. godine i imao sam muke s njegovim objavljivanjem. Roman predstavlja ishodište jugovićskih sukoba i prati sudbinu najmlađeg brata, Rastislava Jugovića, ukletog pisca. U novim balkanskim ratovima, Rastislav je stao na antiratnu poziciju, opredelio se protiv Miloševićevih ratova. Rastislav Jugović je moja najveća književna investicija. Ako sam govorio kroz usta nekog svog književnog junaka, onda je to bio Rastislav Jugović. Čak sam išao dotle da se sa ovim književnim junakom poistovetim, da moje književno delo bude i njegovo! Kad je Milošević pokušao da ga mobiliše i pošalje na Vukovar, Rastislav je odlučio da izvrši samoubistvo.

"Ukleti Srbijanac" je, dakle, antiratni roman, kao Barbisov "Oganj" ili Hemingvejev "Zbogom oružje". Razume se da za antiratni roman nisam mogao da nađem izdavača u vreme rata. Uzalud sam ga nudio Grujićevom nasledniku u Književnoj zajednici Novog Sada (ne sećam mu se imena), nije hteo da ga prihvati. Onda su se desila dva komedijanta slučaja (Crnjanski) koja su pomogla da ukletnik ugleda svetlo dana.

Nekako u to vreme Miloševićev najobrazovaniji savetnik Željko Simić pisao je doktorsku tezu o disidentskoj književnosti. (Željko Simić je bio ministar kulture i upravnik Narodnog pozorišta.) Preko jednog advokata povezao se sa mnom. Zamolio me je da me intervjuiše, pa sam ja otišao u njegov ured da taj posao obavimo.

Posle intervjua otišli smo u bife i ja sam mu rekao da sam napisao epilog "Jugovićima...", ali da ne mogu da nađem izdavača. Simić se zainteresovao da pročita rukopis. Kad sam se ponovo pojavio, Željko me je dočekao egzaltiramo. - Izvanredno, pa to je "Zbogom oružje!" On je prvi upotrebio tu komparaciju. Tako je savetnik ratnika sa oduševljenjem prihvatio antiratnika!

Kad sam izašao na ulicu, naleteh na - Raku Đokića. Raka Đokić je bio čuveni estradni menadžer, promovisao je Lepu Brenu i još poneku pevačicu, ali i izvanredan Indeksov satirični kabare. To Indeksovo pozorište bilo je najveći satirični domet devedesetih. Raka je bio moj učenik u Kuršumliji, zapamtio sam ga kao izrazito umiljatog momka. Kad je došao u Beograd, pošlo mu je za rukom da se probije u vrh estrade. Bio je tajkun pre tajkuna, socijalistička vlast ga je nešto gonila. Razume se da smo svratili u kafanu...

Reč po reč, dođosmo na "Ukletog Srbijanca". Ispričah Raki kako sam upravo izašao od predsednikovog savetnika i šta on misli o tome. - Profesore, pa ja ću da vam štampam knjigu!

Raka je imao sve: preduzeće Fivet, registrovano u Kikindi, pare, nekakve zakupljene sekunde na televiziji, koje je prodavao reklamerima - i knjiga je bila gotova za nedelju dana, godine 1993. Snimio je TV spot, ja sam dao intervjue, još samo da Ukletnika pusti u prodaju.

Onda se nešto desilo što ja nisam uspeo da saznam - šta. Raka je odjednom počeo da okleva, TV spot nije puštao, knjigu je držao u magacinu. U javnost je izašlo najviše 100 primeraka i to zahvaljujući dvojici trgovačkih putnika koji su ih ukrali. Mogu samo da naslutim šta se dešavalo. Miloševićev državni vrh je ocenio da moja knjiga može da deluje negativno na omladinu koja ionako ne želi u rat i odlučio je da je stopira. Udbi nije bilo teško da pripreti menadžeru koji je, verovatno, činio mnoge zakonske prekršaje, jer se regularno nije moglo opstati na tržištu estrade. I - menadžer je odlučio da uništi čitav tiraž "Ukletog Srbijanca"! Kako je uskoro umro, ostaće tajna kud se dede moja knjiga.

Tako, prvi roman iz ciklusa SEVER - JUG, "Crveni kralj", uklonjen je javno na suđenju; poslednji roman, "Ukleti Srbijanac", sklonjen je tajno bez suđenja. Rezultat je bio isti, bio sam i ostao zabranjeni pisac. Tako se ovaj ciklus od deset naslova otvorio i zatvorio na isti način - zabranama.

U to vreme tražili su se pisci-ratnici (Momo Kapor, Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo...), a ne pisci-skeptici. Od mene se, kao sina četničkog komandanta, očekivalo da se, kao bivši komunistički omladinci Vuk Drašković i Vojislav Šešelj, stavim na čelo srpskih dobrovoljaca za ratove u Hrvatskoj i Bosni, a ja otišao u dezertere. Kad sam napisao taj totalni antimilitaristički roman, iskopao sam svoju grobnicu za Borisa Davidoviča! Nije mi bilo spasa, Miloševićeva Udba (sad je dobila ime Državna bezbednost, DB) je zaplenila celokupni tiraž, a novokomponovani veliki Srbi proglasili me nacionalnim izdajnikom. - Sram te bilo, brukaš oca! Srbijanski krug kredom!

Tako sam još jednom, ne umem da prebrojim po koji put, ostao bez adrese.

Kako odbraniti revoluciju od pisaca

Došli smo do romana "Crni dani Rake Drainca", nove kontroverze u mom književnom stvaranju. Ovaj roman sam skicirao još u Kuršumliji a uobličio sam ga 1996/97. godine u Sremčici. Objavio sam ga u privatnoj izdavačkoj kući Stubovi kulture Predraga Markovića 1997. godine. Vlasnik preduzeća mi je roman zatražio.

U istoriografiji je poznato da je građanski rat srpskog naroda u okupiranoj Jugoslaviji 1941/45. godine započet u Toplici već u septembru 1941. godine. Prvi oružani sukob između partizana i četnika Koste Pećanca odigrao se u selu Svarču 16. septembra 1941. godine. Pre toga su partizani, pod komandom Ratka Pavlovića Ćićka, napali neke žandarmerijske stanice, kao onu u Velikoj Plani, na Veliku gospojinu 28. avgusta. Partizani su spaljivali opštinsku arhivu i crkvene knjige, valjda da bi pokazali da u njihovoj komunističkoj državi neće ostati ništa od starog sistema.

Inače, četnički vojvoda Kosta Pećanac se odmetnuo na Sokolovicu već krajem aprila, a partizani su postrojili svoj odred u porti manastira Ajdanovac 3. avgusta 1941. godine. Istoriografi se ne slažu ko je koga napao u Svarču.

Komunistički istoričari tvrde da su četnici blačkog vojvode Popa Mike napali partizane dok su držali miting u Svarču, četnički da su partizani postavili zasedu četnicima i desetkovali ih.

Posle toga je došlo do velikih sukoba između ove dve formacije, koji su kulminirali u borbama na Pasjači od 12. do 14. okotbra. Građanski rat u Toplici više nije mogao da se zaustavi. Za to vreme su u Zapadnoj Srbiji partizani i drugi četnici, oni pod komandom Draže Mihailovića, sarađivali i zajednički stvarali slobodnu teritoriju. Krajem novembra će se i ta saradnja završiti sukobom koji je prerastao u opšti građanski rat.

Činjenica da je građanski rat počeo u Toplici privukla me je da se još jednom, posle "Braće Jugovića...", bavim ovom temom. Ovoga puta iz ugla pesnika Radeta Drainca, koji se tih odsudnih dana našao u rodnom Trbunju i bezuspešno pokušavao da spreči bratoubilački rat. Pesnik je o tome vodio zabeleške u vidu dnevnika, pod naslovom "Crni dani". Kad je ojađen i bolestan morao da napusti Toplicu, Drainac je sa sestrićem zakopao spis ispod ognjišta u rodnoj kući. Rade je umro 1. maja 1943. godine u državnoj bolnici u Beogradu, a dnevnik je sestrić otkopao po oslobođenju i predao ga Ozni, u kojoj je radio. „Crni dani" su štampani tek 1963. godine u izdavačkom preduzeću Kosmos u Beogradu, sa odrednicom Zapisi. Ovaj Drainčev spis je imao da posluži da se sa pesnika skine embargo koji su mu komunisti odredili u svojoj državi. Meni je spis poslužio za romaneskno viđenje događanja u Toplici.

U romanu sam koristio tehniku pripovedanja, koju sam nagovestio u "Braći Jugovići...", a ovde je doveo do kulminacije: dramsku hroniku. U želji da budem što je moguće više objektivan i ne zastupam nijednu stranu, na istorijsku pozornicu Toplice izveo sam sve aktere događanja i omogućio im da iznesu svoju istinu. Priča je ispričana u 24 prizora, a Drainac je tu katalizator događanja. Pesniku sam najviše verovao, mada sam na nekim mestima i njegovo svedočenje doveo u sumnju.

Čim su se pojavili "Crni dani Rake Drainca", krenuli su u Toplici napadi na njih. Njihovog autora su najpre napali partizani a potom četnici. Partizani i danas imaju svoju organizaciju koja se naziva SUBNOR i koja je na budžetu države. Nema sumnje da je boračka organizacija najortodoksnija čuvateljka komunističke dogme i da je upravljena protiv svake liberalne misli. Neki liberalni pisci su borce nazvali psima čuvarima revolucije.

Partizanski borci su, inače, visokoplaćeni penzioneri (uživaju specijalni borački dodatak), koji povazdan love veštice koje narušavaju njihove privilegije. U vreme titoizma bili su svemoćni, ali ni danas nisu bez uticaja. Imaju svoj list za čuvanje istine o partizanskoj revolucuji, prostorije, organizaciju. U toj organizaciji su skuvana dva ataka na moj roman.

Najpre je partizanski memoarista Radomir Mrdaković u svojoj knjizi o Ćićku (1998. godine) iskoristio predgovor, Reč autora, da brani revoluciju u Toplici od nekih pisaca, kako komunističke tako i nekomunističke orijentacije, posebno od pisca "Crnih dana Rake Drainca". "...Deformacije u našoj zemlji nisu mogle da zaobiđu ni one koji su dobili ovlašćenja da u Toplici pišu o našoj borbi od 1941. do 1945. godine. Od kada je kod nas prestalo da se odgovara za lažno pisanje i pričanje može se čuti i pročitati trista gadosti i čuda. Nije čudno što bivši četnici i pojedini njihovi potomci pišu i govore laži o borbi i partizanima, već i pojedini bivši partizani neodgovorno pišu i govore!"

Mrdaković apostrofira tri neodgovorna pisca komunističke provinijencije s kojima se treba obračunati.

Na prvom mestu je Vladimir Dedijer, koji je prvi načeo mit o monolitnosti komunističkog pokreta u Toplici. Naime, ovaj istoričar, oficijelni Titov biograf, u knjizi "Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita - 2", u poglavlju O retorziji, navodi pismo Aleksandra Rankovića Titu od 13. avgusta 1941. godine u kojem se kaže da je iz Niša stigao izveštaj da su zarobljena tri poznata trockističko-politička agenta i da se traži uputstvo kako da se postupi.

Dedijer piše da je Čedomir Kruševac ubijen, da Radivoje Uvalić nije streljan, a da o smrti Ratka Pavlovića Ćićka nije pronašao nikakvih podataka. Još navodi da je nekoliko partizana protestovalo zbog ovoga, pa su neki od njih to platili glavom, kao advokat Budimir Gorunović, stari komunista koji je robijao zajedno sa Edvardom Kardeljom u Požarevcu.

Na drugom mestu je penzionisani oficir Radivoje Ljumović Momčilo, ratni junak čija se puška nije hladila sve četiri godine rata. On je na nekoj komisiji za istoriju NOB ustvrdio kako su partizani zbog pogibije Vidojevačke čete pobili sve članove porodice Vulićević i zapalili im kuće, zato što su izdali četu koja je kod njih zanoćila. Ova izjava je ušla u zapisnik Saveza boraca i verifikovana kao istorijski dokument. Mrdaković tvrdi da to nije tačno, jer "ima potomaka Vulićevića iz Rgajske planine koji danas žive i rade u Beogradu, te imaju ne samo stanove, već i vikendice oko Beograda.

Najinteresantniji je treći falsifikator istorije partizanskog pokreta u Toplici. To je istaknuti revolucionar i borac od 1941. godine Ljubomir Cvetanović Brka iz Surdulice. On je izjavio da Ratko Pavlović Ćićko nije poginuo u borbi, kako tvrdi komunistička istoriografija, već da je likvidiran od strane komunista zbog sukoba sa Partijom, koji se vukao još iz Španije. Prema Cvetanovićevom mišljenju, nalog za likvidaciju partizanskog komandanta dao je lično Josip Broz Tito.

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane