Natrag

Nismo mi od juče

Oda pasulju prebrancu

Đorđe Višekruna

Verovali ili ne, uostalom, veće muke su imali stari Sloveni da poveruju u Boga dragoga, te da prime hrišćanstvo, nego što današnji post - jugosloveni, starije životne dobi, mogu da poveruju u informaciju, danas urbi et orbi donetu u pisanim i elektronskim medijima, koja glasi :Srbija uvozi pasulj iz Kirgistana!

Naime, kao posledica što katastrofalnih vojnih poraza, što potpunog nesnalaženja u novonastalim svetskim okolnostima, posle tzv. „Pada gvozdene zavese" Jugoslavija, zajedno sa Srbijom kao njenom pravnom naslednicom, gotovo je opustošena u svim segmentima ekonomije, društva, prosvete, zdravstva, kulture...Stanovništvo je gotovo izumrlo, a poljoprivreda i industrija uništene - gotovo u celini, dok su prirodna, ali i infrastrukturna nacionalna bogatstva rasprodata u bescenje, odnosno opljačkana...

Za uši nenavikle, na zvuke „Surove stvarnosti", zvuči gotovo neverovatno vest, da se na tlu Republike Srbije, gotovo uopšte više ne proizvode, osim fragmentarno krompir, luk, kupus. Pasulj posebno.

Od kada je zajedno sa tikvama, paradajzom i krompirom stigao iz prekomorskih zemalja, pasulj - grah, on postaje veoma brzo nacionalno jelo. U vreme blagostanja, pasulj se jede sa kobasicama, suvim rebrima, mesnim valjušcima - ćuftama. A, u vreme nemanja i bede, pasulj se jede „posan", odnosno bez mesnih priloga...

Kako ispada, pasulj se u današnje vreme ekonomske katastrofe uopšte ne jede, ali ni ne seje, odnosno sadi. Nekada, posmatrajući od druge polovine 20-tog veka, gotovo sve južnoslovenske zemlje, svetski su čuvene upravo po poljoprivrednim proizvodima, žitu, kukuruzu, krompiru, pasulju, šljivama, govedima, svinjama...Da bi se danas, njima i sam trag „Zameo".

Pasulj, bez koga se od početka najnovijeg doba, nije mogao zamisliti gotovo nijedan obrok, osim mega - popularnog slatkog i kiselog kupusa, odnosno slatkog i kiselog zelja...Kako u brojnim vojskama, tako i javnom, ali i privatnom sektoru, odnosno ishrani.

Na ovim prostorima, nekada veoma brojne, ali poslovično kukavičke i izdajničke vojske, koje su neretko sebe ovenčavale katastrofalnim porazima, odnosno izrazito kukavičkim postupcima, uz poslovično okretanje oružja i prema svom narodu. Od ovih zadnjih, najočitiji je primer, izvesnog majora Marisava Petrovića, iz sastava „Ljotićevih snaga" koji oružje, u sadejstvu sa Nemcima, okreće prema građanima Kragujevca, prilikom „Kragujevačkog oktobra" , svoj „Vojnički kazan" nisu mogle da zamisle bez pasulja.

U našem narodu, veoma je popularan „Vojnički pasulj" koga jede društveni sektor, ali i drugovi i drugarice...Vojske, odavno, nema, nema ni aktivnih kasarni, ni velike JNA, ni malih para - vojski više nema, tek pasulj odavno ne miriše diljem „Jugoslavije" iz desetina hiljada vojničkih kazana.

Čuvene „Radne akcije" bez pasulja iz „Akcijaškog kazana" nezamislive su, uz zvuke akustičnih gitara, i logorskih vatri. Ni njih odavno nema.

Društveni sektor, nekada veoma prisutna društvena preduzeća, od kojih su se stotinak njih mogla nositi, barem po broju zaposlenih i sa svetskim gigantima, odavno su otišla u „Bolju budućnost", odnosno, nestala su na ovaj ili onaj način, bilo da su se raspala, ili rasprodala, ili odumrla, tek privrednih giganata nema. Čiji su se samo portiri i čuvari merili stotinama, u gigantima poput RMK Zenica, železara Sisak, Sevojno, Smederevo...Energoprojekta, Bate - Borovo, Komgrapa, Jugoplastike, Crvene zastave, Neimara, Mostogradnje...

Više nema, kao što je nekada bilo, 15 miliona zaposlenih u okviru SFRJ. Danas, u svim njenim zemljama-naslednicama skupa radi tek milion i nešto...Ali, ne više u društvenom sektoru, nego kod gazda i gazdica.

A sa društvenim sektorom, u „bolju budućnost" otišle su i brojne i sveprisutne radničke menze, koje su, kao i vojni restorani, kao osnovnu hranu, imale pasulj sa ovim, pasulj sa onim...

Katastrofalni raspad, te ekonomsku katastrofu, ipak, najviše su osetili nekadašnji „radni ljudi i građani" koji nekada, iz vremena stare dobre Jugoslavije, ne mogu gotovo nijedan dan, ne mogu zamisliti bez pasulja, krompira, kupusa i slične visoko-kalorične ishrane na stolu, sa mesom obavezno, i ponavljam, obavezno sa mesom, jer jelo bez mesa i nije jelo.

U krajnjem, ekonomsku oštricu, osećaju i sami „individualni poljoprivredni proizvođači", danas poznati kao „seljaci - bezemljaši" koji su nekada, jedinu muku imali da pasulj skinu sa njive, te dovezu do obližnje zadruge, ili sindikalnog magacina, kvantaške pijace, pasulj bi, naravno, odmah bio prodan...Tek, danas, niti ima „organizovane poljoprivredne proizvodnje" niti najvećih potrošača pasulja JNA, radničkih menzi i „radnih ljudi i građana. Tako, da se proizvodnja pasulja, našem „seljaku - bezemljašu" uopšte ne isplati, odnosno „građanin" više ne može da plati onoliko koliko „seljaku" treba...

Zato, u pomoć priskaču „liferanti" koji po veoma povoljnoj ceni, iznalaze pasulj diljem, nekadašnjih zemalja, ne trećeg, nego petog sveta, Tadžikistanu i Kirgistanu, te pasulj, više nego nesumnjivog, genetski modifikovanog, očajnog kvaliteta, i uvoze ga u Srbiju.

Cena prosečnog pasulja, jednog kilograma, kreće se od 200 - 400 dinara, a cena „minimalne zarade", odnosno „minimalca" ne prelazi 200 evra .

Radnici, samoupravljači, sretan vam Badnji dan...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane