Natrag

Rusija - SAD

Kako američki Centar za nacionalne interese vidi odnose Rusije i SAD-a u 2016. godini (2)

Treći scenario buduće saradnje

U predvečerje Nove 2016. godine istraživački Centar za nacionalne interese, ekspertska organizacija iz SAD, objavila je materijal pod nazivom „Sjedinjene Države i Rusija posle Ukrajine", koji kao urednik potpisuje Pol J. Sonders, bivši ključni savetnik za Rusiju, u administraciji predsednika Džordža Buša mlađeg. Ovo istraživanje preneto je, uz komentar, na ruskim sajtovima za strateška istraživanja. Tekst komentara američkih istraživača čiji su autori Samjuel Čep, Nikolas Gvozdev i Metju Rožanski prenosimo u celosti. U drugom nastavku objavljujemo treću opciju odnosa SAD-a i Rusije u 2016. godini koju je napisao Metju Rožanski

......

TREĆI SCENARIO: „Trajna konfrontacija", autor Metju Rožanski

Ovaj scenario razmatra pogoršavanje odnosa koji vode ka dugoročnoj konfrontaciji bez odlučujućeg vojnog sukoba između Ruske Federacija i SAD.

Početkom 2016. godine postalo je jasno da okviri dogovora iz Minska nemaju nikakve šanse da se u potpunosti ostvare. Situacija u Donbasu faktički prelazi u stanje najkrupnijeg zamrznutog konflikta na postsovjetskom prostoru. Ali, relativna stabilizacija konflikta u Donbasu ne donosi obnavljanje stabilnosti ili normalizaciju odnosa između Istoka i Zapada. Umesto toga zamrznuti konflikt u Donbasu određuje rastuće tendencije ka hladnom ratu i konfrontaciji na geopolitičkom nivou. Ogromne razmere i politička vidljivost Donbasa kao zamrznutog konflikta 21. veka, garantuje da će odnosi Rusije i Zapada trpeti od produbljivanja neprijateljstva i nepoverenja.

Obe strane su sklone tome da produžavaju konfrontaciju i politiku međusobne izolacije ne samo u, i oko Ukrajine, već i u drugim regionalnim i globalnim konfliktnim tačkama. Konflikt u Ukrajini, na taj način, ukazuje na snažnu i negativnu promenu u odnosima Rusije i Zapada.

Obe strane konflikta u Ukrajini i „separatisti" i „Ukrajinci" preorijentisali su svoju politiku u stanje stalnog rata, tako da je u sadašnje vreme nemoguće ostvariti demilitarizaciju konflikta. Vojni aspekt konflikta uvodi trajni element neizvesnosti.

Strane ne mogu da se dogovore o puštanju međunarodnih mirovnih snaga u zonu konflikta, pa snage u konfliktu ostaju u opasno bliskom kontaktu jedna s drugom.

Iako sam konflikt u Donbasu ne prelazi granice dvaju oblasti, sporadični slučajevi nasilja pojavljuju se i u drugim regionima Ukrajine koji su osetljivi na uticaj i Rusa i separatista. Dok se Ukrajina nalazi u lošem stanju, njene stanovnike u celini napušta entuzijazam za revolucionarne promene. Rezultati regionalnih izbora u oktobru 2015. nisu bili povoljni ni za predsednika Ukrajine, ni za premijera.

Krajem 2016. godine predsednik Porošenko priznaje da ne može više da ignoriše rastuće nezadovoljstvo u zemlji. Predsednik preduzima mere za jačanje svoje kontrole nad vladom. Najveći simbolički gest biće smena premijera Arsenija Jacenjuka. Premijer će postati ministar finansija i bivši američki diplomata Natalija Jaresko. Bivši predsednik Gruzije i novi gubernator Odese, Mihail Sakašvili sve češće se pominje kao jedan od ključnih saveznika Porošenka. Sakašvili je arhitekta složene strategije usmerene na usaglašavanje liberalnih reformi sa gvozdenom rukom unutrašnje bezbednosti i koncentracijom izvršne vlasti. Moguće je da će najopasniji faktor u ukrajinskom društvu posle 2015. godine postati rasprostranjenost oružja i postojanje „nejasnih" oružanih grupa. Krim će ostati ozbiljno bolno mesto u odnosima Ukrajine i Rusije.

Osnovni pokretač povratka Ukrajine na stazu rasta i stabilizacije u 2017. godini nalazi se izvan zemlje, to su MMF i pomoć Zapadnih država da bi se sprečila dužnička kriza. Od januara 2016. godine stupila je na snagu „Duboka i sveobuhvatna zona slobodne trgovine (DCFTA)" Ukrajine sa EU, što označava važnu preorijentaciju ukrajinske ekonomije i njeno okretanje od svojih tradicionalnih tržišta: ruskog i evroazijskog. Ipak, ne treba očekivati brzi napredak...

Perspektive ekonomskog rasta ponovo se određuju za Rusiju krajem 2016. i u 2017. godini umnogome zahvaljujući blagom porastu globalnih cena sirovina i energenata, što je uslovljeno azijskim ekonomskim rastom, preorijentacijom ruskog izvoza sirovina i prednostima od devalvacije rublje.

Bez obzira na loše makroekonomske pokazatelje, Kremlj će 2016. godine nastaviti sa planiranim rashodima za vojsku. Moskva će odustati od prelaska na potpuno profesionalnu vojsku. Povećanje dužine služenja vojnog roka za regrute na godinu i po dana omogućiće Rusiji da stvori dopunski kontingent vojske kako bi istovremeno mogla da pokriva Ukrajinu, Kavkaz, Srednju Aziju i Arktik.

Na fonu obnovljenih tenzija između Rusije i NATO, zbog krize u Ukrajini, Rusija će produžiti vojni program modernizacije. Produžiće se preleti granica zapadnih zemalja od strane ruskih strateških bombardera. Kao rezultat toga, Rusija će sačuvati značajne mogućnosti projektovanja svoje vojne sile.

Iako će se rat na retoričkom nivou sa NATO produžiti, a militarizacija evropskog fronta povećati, osnovne bezbednosne brige Kremlja biće okrenute ka jugu. Reč je o regionu Kavkaza i Srednje Azije. Rusija će povećati svoje vojno učešće u Srednjoj Aziji uz pomoć Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) i bilateralnim sporazumima sa vladama zemalja Srednje Azije. Lokalne elite dele zabrinutost za stanje u sferi nekontrolisane bezbednosti u Avganistanu posle povlačenja američke vojske i NATO snaga.

Bez obzira na negativne dugoročne pokazatelje sniženja rasta ekonomije i stanovništva, Rusija neće odavati utisak smanjenja moći. Predsednik Putin će i dalje biti veoma popularan. Putin održava visok društveni status kako u Rusiji, tako i na međunarodnoj areni. Društveni protesti će se povremeno javljati, ali oni su malobrojni i retki. Putin nastavlja da igra ulogu jedinog lidera. On nema nijednog poverenja vrednog suparnika.

Zahvaljujući relativno zdravoj ekonomiji, predsednička osnovna i opšta kampanja u SAD više će se baviti spoljnom politikom. Pritom će Amerikanci smatrati da i Rusija i SAD imaju dovoljno podsticaja kako bi izbegli eskalaciju oružanog konflikta.

Bez produbljivanja konflikta u Ukrajiini, ni odlazeća administracija Baraka Obame, ni nova predsednička administracija 2017. godine, ne može da opravda pooštravanje sankcija SAD protiv Rusije. Sve u svemu, sankcije će, prema različitim ocenama, koštati SAD ne više od nekoliko milijardi dolara u trgovini sa Rusijom, iako američke energetske kompanije nisu zadovoljne i krajnje su sumnjičave prema tome što nazivaju nedalekovidom politikom koja će ići samo na ruku njihovoj evropskoj i kineskoj konkurenciji.

Na velikoj svetskoj areni postaće jasno da je epoha posle okončanja „hladnog rata" u američko-ruskoj saradnji na polju globalne bezbednosti okončana 2015. godine. I Rusija i SAD ostaju značajni igrači u konfliktima na Bliskom istoku, u Centralnoj Aziji i po drugim pitanjima, ali oni su prestali da koordiniraju ili čak diskutuju o opštim interesima. Svako je obuzet svojim interesima. To je posebno opasno u Siriji gde su svi napori okrenuti ka mirovnom procesu koji obuhvata više strana. Sirija i sve veće protivrečnosti u odnosima između SAD i Rusije, potapaju nade za radikalno smanjenje američkog i ruskog nuklearnog naoružanja, a takođe i za saradnju u oblasti njihovog neširenja. Usklađivanje globalnih napora za kontrolu materijala za izradu nuklearnog oružja biće u stanju dubokog zamrzavanja do sredine 2016. godine. Poslednji Sporazum o smanjenju strateškog naoružanja ostaće na snazi, ali će se smatrati dostignućem prohujale epohe saradnje. Između dve zemlje nema poverenja kada je reč o kontroli naoružanja.

Glavni korisnik zahladnelih odnosa sa Rusijom biće Ministarstvo odbrane SAD, koje će u Kongresu naći podršku za svoje budžetske zahteve. Ali, povećanje vojnih rashoda nije adekvatno potrebi da se istovremeno odgovori na više mesta, odnosno da bi se u vojnim odnosima istovremeno neutralisale i Rusija, i Kina, i smirivao Bliski istok.

Iako će i u odlazećoj Obaminoj administraciji i u administraciji novog predsednika SAD govoriti o neophodnosti promovisanja diplomatskog rešenja starih regionalnih konflikata, neprijateljske strane u Moskvi i Vašingtonu će same priznati novu dinamiku konflikta između SAD i Rusije.

Odnosi između Evrope i Rusije će kao i ranije patiti ne samo od negativnog status-kvoa u Ukrajini, već i od neubedljivih perspektiva ekonomskog razvoja Rusije koje ograničavaju evropske kompanije da insistiraju na obnavljanju normalnih trgovinskih veza. Rezultat pogoršanja američko-ruskih odnosa koje i dalje traje je faktičko ograničavanje EU da uspostavi potpunu saradnju sa Moskvom na političkom nivou.

Sankcije EU će u 2016. godini biti dva puta produžene. Spiskovi ruskih fizičkih i pravnih lica koji potpadaju pod sankcije mogu se ažurirati u skladu sa dinamičnijim pristupom SAD prema sankcijama. Neće biti nikakvih suštinskih ustupaka Rusiji bez „napretka" u Ukrajini.

Stupanje na snagu Dogovora o zoni slobodne trgovine EU sa Ukrajinom u 2016. godini otvoriće samo veoma ograničen rast i postepeno investiranje evropskih firmi u Ukrajinu. Ipak, povećaće se obim trgovine, a osećanje mnogih Evropljana da je Ukrajina evropska zemlja će ojačati. U vezi sa konfliktom u Ukrajini, evropske države će više nego ikada biti ubeđene da treba da se drže svog saveznika, SAD.

NATO će ponovo postati dominantni instrument kolektivne bezbednosti i stabilnosti za sve evropske države, a opšta politika bezbednosti i spoljna politika EU će se preorijentisati na rešavanje problema kao što su migracije i borba protiv terorizma. Granice Rusije sa zemljama EU kao što su Poljska i pribaltičke zemlje, sve više će se militarizovati, iako će se nastaviti trgovina i putovanja između Rusije i EU. Jedan od najvažnijih događaja u odnosima Rusije i EU postao je ubrzani priliv ruske emigracije u Evropu, „odliv mozgova" i kapitala u periodu 2014-2016.

Tenzije se pogrošavaju sa nastojanjima Kremlja da iskoristi veliku rusku dijasporu u Evropi za mešanje u evropsku politiku.

U periodu ukrajinske krize i pogoršanja odnosa Rusije sa Zapadom, Moskva se okrenula Pekingu kao političkom, ekonomskom i strateškom partneru. Ali, Kina zbog svojih trgovinskih odnosa sa SAD i Evropom, i dalje oprezno otvoreno staje na rusku stranu.

Kina koristi tekući razvoj evroazijskih institucija za priznanje i odobravanje nove kineske regionalne i globalne rukovodeće uloge. Bez drugih značajnih međunarodnih partnera, Moskva, na svoju nesreću, priznaje širenje uticaja Kine u Srednjoj Aziji, bez obzira što to predstavlja dugoročno ugrožavanje uloge Rusije u regionu.

Dok Rusija razmatra, kao prioritetne, trgovinu energentima sa Pekingom i kineske investicije u infrastrukturu, ona ne gleda mnogo prijateljski na politički i društveni uticaj Kine, isto kao i u svojim odnosima sa Zapadom. Sama Kina je priznala da će Rusija biti dominantan politički igrač u oblasti bezbednosti u regionu Srednje Azije. Ali, pritom Peking ima dobre bilateralne odnose sa svakom od vlada zemalja Srednje Azije. Slično tome je i Rusija priznala rastuću ekonomsku prednost Kine u regionu.

Na taj način, neuspeh dogovora iz Minska postaće poslednja kap u odnosima Rusije i Zapada koji su išli od razočaranja do očekivanja i strateškog skretanja tokom perioda posle hladnog rata. Nijedna od zemalja u geopolitičkom sporu oko Ukrajine neće realizovati svoja ambiciozna viđenja regionalne ekonomske integracije, koji su razrađivani u prethodnoj deceniji.

Ali, bez obzira na neprijateljsku retoriku, nijedna od strana, ni SAD, ni Rusija, neće raditi na aktivnoj konfrontaciji. Kao rezultat tog scenarija, na kraju ove decenije, postaće jasno da je Kina glavni pobednik ukrajinskog konflikta koji je ostvario najveću korist od pogoršanja odnosa Rusije sa Zapadom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane