Natrag

Životopis

"Portret umetnika u starosti"-ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (19)

Istorijski sporazum Profesora i Doktora

Od kako je književnosti, vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva

Ivan Ivanović

Kad je Tito 1941. godine saznao gde se nalazi Ratko Pavlović, hteo je po svaku cenu da ga ukloni, jer ako bi došlo do susreta njih dvojice oči u oči, Ratko bi otkrio da to nije onaj Tito s kojim je on bio u Španiji, nego da se radi o ličnosti podmetnutoj od strane Rusa. Nalog za likvidaciju je doneo Svetozar Vukmanović Tempo, član Vrhovnog štaba, a egzekutori su bili komunisti sa terena. Da bi bio lakše likvidiran i da bi mu se poljuljao ugled među borcima, Ratko Pavlović je proglašen trockistom i premešten iz Topličkog odreda u reon Crne Trave. Cvetanović čak navodi ime Ćićkovog ubice: to je bio njegov saborac sa Pasjače, Petko Vuković. Sve ovo je Ljubomir Cvetanović Brka izjavio 1990. godine najpre na sednici Opštinskog odbora SUBNOR-a u Surdulici, a potom na stranicama mnogobrojnih novina. Inače, interesantan je podatak da je Brka radio u vojnoj obaveštajnoj službi, pa nije isključivo da je izneo neke podatke o Ćićkovoj smrti koji su nedostupni javnosti.

Pošto se tako obračunao sa tri nepodobna autora komunističke orijentacije, Radomir Mrdaković se svom žestinom obrušio na pisca "Crnih dana Rake Drainca" kao četničkog potomka. "...Književnik Ivan Ivanović verovatno boluje što mu je otac Boža Ivanović, đeneralštabni kapetan bivše Jugoslovenske vojske, rodom iz Žitnog Potoka, bio saradnik Bugara kao okupatora na jugu Srbije u proleće 1942. godine u borbi protiv partizana."

Pošto je tako utvrdio da bolujem zbog kolaboracije mog oca, Radomir Mrdaković otkriva tajnu zašto sam napisao "Drainca...": "...Knjiga nije napisana zbog Rake Drainca već da bi se rehabilitovao Ivanov otac i dražinovci ispali nekakvi nacionalni borci, iako ni metka nisu ispalili na Bugare i Nemce."

Sve u svemu, Radomir Mrdaković je, istina sa velikim zakašnjenjem, uhvatio na delu još jednog "neprijatelja komunizma". Zašto je toliko zakasnio? "...Zbog poremećenih odnosa sa istočnim zemljama bio sam pod embargom, te mi nije bio dozvoljen pristup oko pisanja istorije."

Drugi napad na "Crne dane Rake Drainca" došao je iz pera partizanskog publiciste Krstivoja Milosavljevića iz Blaca. Ovaj je napisao čitavu knjigu protiv romana: "...Pesnik, partizani i četnici u romanu Ivana Ivanovića 'Crni dani Rake Drainca' ". Osnovna optužba protiv mene je da sam falsifikovao istoriju, odnosno da sam pesniku skinuo partizansku petokraku, a zakačio četničku kokardu.

Publicista iz Blaca mi još zamera što sam koristio nekomunističke knjige i što sam dozvolio da u romanu govori i druga strana. Čak sam toj drugoj strani, poraženom četničkom pokretu, dao više prostora nego prvoj, pobedničkom partizanskom pokretu.

Pobednički komunisti, koji su zaveli totalitarni režim, za pedeset godina diktature nametnuli su svoj sistem vrednosti, napisali svoju istoriografiju i stvorili svoju umetnost. Tako je o pobedničkim partizanima stvorena obimna književnost, koju su komunisti obilato nagrađivali. Kad bi se neki pisac usudio da skrene sa propisanog puta, komunisti su ga proglašavali jeretikom (Branko Ćopić, "Jeretička priča"). O pobeđenim četnicima gotovo da nije postojala literatura, a glavni roman o njima napisao je jedan partizan (Dobrica Ćosić, "Deobe"). Kako je u literaturi najvažnija samosvojnost i originalnost, procenio sam da je upravo tu za mene bilo nekog prostora. To su bili moji racionalni razlozi, o iracionalnim ne vredi govoriti.

No još se nisu slegli napadi s leva, došli su napadi s desna. Dva novodesničara iz Toplice, profesor iz Blaca Dragoljub Gocan Avramović i lekar iz Prokuplja Dragoljub Cane Mirković, otvorili su novi front protiv mene. Oni su me optužili da držim partizansku stranu, da sam novopečeni komunista, jer sam se u "Ukletom Srbijancu" založio protiv njihovog rata.

Blački profesor je dosad napisao dva teksta protiv mene: „Otvoreno pismo Ivanu Ivanoviću" (objavljenom u Topličkim sveskama) i „Velikog li malograđanina, ljudi moji" (objavljenom u TOK-u). U Biblioteci u Blacu su mi rekli da je Profesor pred smrt pohranio nekakav rukopis protiv Ivana Ivanovića i da njegovo objavljivanje treba da finansira SUBNOR, čiji je predsednik Slobodan Stojanović.

U tekstovima se Profesor prikazao kao veliki stradalnik od komunističkog režima. Vidimo da je završio ekonomsku školu, zatim višu pedagošku školu, grupu za srpskohrvatski jezik (tad se tako zvao). Zaposlio se u rodnom Blacu u Osnovnoj školi i iz radnog odnosa diplomirao na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Komunističke vlasti su ga postavile za direktora Osnovne škole u Blacu i na tom položaju je bio dugi niz godina. Škola je imala oko 150 prosvetnih radnika. Kuriozitet je u tome da Profesor nije bio član Partije!

Isprečio se na put i levičartima i desničarima

Prokupački Doktor je protiv mene takođe napisao dva teksta: „Aferim, Ivane! Ma kavga!" (objavljenom u Topličkim sveskama) i Topličke sveske (objavljenom u TOK-u). Kratka biografija Doktora kaže da on, po završetku medicine, odlazi u Nemačku, svakako u potrazi za bogatstvom. Ali, iz nekih razloga, tamo se ne prima, pa se vraća u Toplicu i zapošljava se u Domu zdravlja u Blacu.

Verovatno je tad došao u sukob sa lokalnom birokratijom, tek da bi im pokazao da ono što oni ističu kao najveću veštinu, pravo, on može da dosegne uzgred, pa upisuje Pravni fakultet u Nišu i završava ga za četiri godine.

Zatim Doktor prelazi u Prokuplje i sa dva završena fakulteta poželi da bude direktor Medicinskog centra, ali ga komunisti odbijaju jer nije član Partije. I Doktor se pod stare dane upisuje u Savez komunista! I tako postaje direktor Medicinskog centra, što je, ipak, nekakva vlast, bar nad medicinskim osobljem. Na tom položaju ga zatiču promene u Savezu komunista Srbije. Kao takvog, socijalisti ga na prvim višestranačkim izborima u Srbiji kandiduju za narodnog poslanika. Tad je čitava Srbija bila preplavljena plakatima sa fotografijom Slobodana Miloševića i lokalnog socijalističkog lidera. Čast da se slika sa Slobodanom Miloševićem i bude njegov brat-blizanac u Prokuplju pripala je doktoru Dragoljubu Mirkoviću. Grad je bio išaran ovim dvojcem sijamskih blizanaca kao uskršnja jaja!

Doktor Mirković je još od ranije bio poznat kao lekar-ratnik. Tako se našao u ekipi vojnih lekara koju je Tito poslao u Angolu da pomogne komunističku revoluciju. Komunisti u Angoli, koje je predvodio doktor Agostino Neto, nastojali su da likvidiraju građanske partije, pre svega prozapadni pokret koji je predvodio Žozef Svamili, onako kako je svojevremeno to uradio Lenjin u Rusiji. Ostaje nejasno zašto Tito nije nagradio lekara dobrovoljca po povratku u zemlju, kad se borio za njegovu politiku komunizacije Afrike, nego ga je „držao na margini"? Sad se pročuo jer je u Skupštini Republike Srbije tražio za govornicom da Srbija pošalje Sloveniji ratnu notu i zatraži od Jugoslovenske narodne armije da okupira ovu separatističku republiku.

Kad su izbili ratovi na tlu Jugoslavije, Doktor se ponovo našao na ratištu, najpre u Hrvatskoj a potom u Bosni. Učestvovao je na strani Srba kao ratni hirurg.

Postavlja se pitanje šta sam ja tim ljudima smetao? Iako su u početku bili na različitim stranama, vremenom su se zbližili kao otpadnici. Profesora je odbacio Vuk Drašković a Doktora Slobodan Milošević. Vuk je preferirao političarku iz Leskovca Bojanu Ristić, a novi srpski vožd je imao bolje favorite u likovima Rake, Bidže i Muse. (Raka Radović iz Trstenika, Dobrivoje Budimirović iz Svilajnca, Aleksandar Nikolić iz Prokuplja.) Otpadnici organizuju nacionalni front za veličanje svojih ega u demontiranju Jugoslavije. Ali kako je reč o provincijalcima, odlučuju da osvoje Toplicu. To je njihov atar, njihovo bunjište, tu oni mogu da kukuriču.

Problem je bio u tome što sam se ja i levičarima i desničarima isprečio na putu. Kako?

Kad su moji došli na vlast (naziv pesme Rastka Zakića!), 2000. godine, odlučili su da me u Toplici promovišu za prvog pisca! (Ranije je to bio Rade Vojvodić.) Naimenovali su me u Drainčev žiri. Za Toplicu to je osvajanje vlasti. To je bio znak levičarima (bivšim komunistima koji su se sad preobratili u nacionaliste) da krenu u akciju, prave peticiju da se moj izbor poništi. Na čelu novokomponovanih peticionaša je lokalni JUL, sa direktorom Doma kulture Zoranom Cvetkovićem i predsednikom SUBNOR-a, penzionisanim udbašem Slobodanom Stojanovićem. Peticiju potpisuje deset lokalnih književnika a objavljuju je Topličke novine. Ivan Ivanović je poznat kao romansijer i kao takav se ne razume u poeziju! Sa svoje strane, da ne zaostanu, i desničari kreću u akciju. Pošto su napravili istorijski sporazum, Profesor i Doktor kreću po Toplici da proglase na koga je carstvo!

Profesor svuda ističe da je doktor Dragoljub Mirković najveći toplički pisac. Pošto mu je na jednom skupu postavljeno pitanje „zašto misli da to nije Ivan Ivanović, kad se široko afirmisao, a za njegovog Mirkovića jedva da se zna van Toplice", Profesor je odgovorio: „...Zato što je Ivan Ivanović ateista, bezbožnik, nevernik. Ne može Toplicu da zastupa pisac koji ne veruje u Boga! Pravi toplički reprezentant je Dragoljub Mirković, jer je on verujući pisac!" Otkud mu takva pomisao? Zato što sam blačkog profesora sprečio u naumu da otkopa grob Radeta Drainca u Beogradu i mošti pesnika prenese u Blace, jer „u Blacu se brani otadžbina".

Na čemu se zasniva Profesorova teza? Blački profesor kaže da je „zadatak literature da hrabri ljude, da im podiže moral i nacionalni ponos." On je čitajući Mirkovića doživljavao emocije koje je imao i pri čitanju „Ilijade" ili „Tihog Dona".

„I moram da kažem da sam sa tačke uticaja literature na svest čitalaca u Toplici dao prednost Mirkoviću nad Ivanovićem. Ne govorim o književnom zanatu, već o uticaju knjige na svest."

Ergo, Mirković poziva u boj, na bojna polja. A Ivanović na mir, na neodazivanje na bojne trube. Ergo, Mirković je ratnik, a Ivanović je dezerter! Razume se da ratnik ima prednost nad mirnikom! Srbi su odabrani, najstariji, nebeski narod. Pravoslavna crkva je njihov univerzitet. Nijedan narod nije patio koliko Srbi, zato im pripada počasno mesto u istoriji! Ivan Ivanović to u svojoj literaturi nije promovisao, a Dragoljub Mirković jeste.

"Glupaci filizofiraju"

Tako su me ovi lokalpatrioti proglasili za komunistu! Više od toga, desničari se zalažu da mi se zabrani pristup Toplici, jer ako ja zavladam u ulozi novog komesara, opet će se formirati koncentracioni logori za sveštenike, nacionaliste, idealne Srbe.

Njihov ideal je teokratska država sa pravoslavnim fundamentalizmom kao ideologijom u kojoj neće biti mesta za ateiste, kosmopolite, internacionaliste, mundijaliste...

No kako im to nije prošlo, nisu uspeli da premeste grob Drainca u Trbunje, nisu dobili željene privilegije, nisu postali čelnici Toplice, pronašli su uzročnik svog neuspeha, to je Ivan Ivanović koga je demokratska vlast postavila za predsednika Drainčevog žirija. Pošto ta dvojica ipak nisu mogli da mi zabrane povratak iz izgnanstva, pronašli su profesionalnog egzekutora, pripadnika tajne policije za progon intelektualaca. To je onaj Slobodan Stojanović koji je pisao moj tajni dosije i vršio mi pretres u kući. On bolje od njih zna kako se to radi, a već se oprobao na Ratku Zečeviću.

Ko je taj čovek? Da ga ukratko predstavim njegovim ličnim biografom, izvesnim prokupačkim profesorom Sibinom Šojićem. Posredstvom strica, Slobodan Stojanović (rođen 1945. g.) se po završetku poljoprivredne škole zaposlio u Udbi. Za divno čudo, imao je neki literarni talenat, pa je ispisao neke istorijske romane. Zahvaljujuću udbaškim vezama, uspeo je da objavi jednu takvu knjigu na Kosovu, u Narodnoj biblioteci "Ivo Andrić", i to u udarnoj ediciji najznačajnijih srpskih pisaca, kao što su Milorad Pavić, Borislav Pekić, Mirko Kovač, Mladen Markov... Razume se da je sam finansirao to izdanje, jer udbašu nije bilo teško da reketira privredu. Čak i jednu osnovnu školu!

Problemi Stojanovića nastali su kad je u antibirokratskoj revoluciji Toplicom zavladao sudija Ratko Zečević, Miloševićev načelnik Topličkog okruga. On je uspeo da otera Udbaša u prevremenu penziju, da bi sa njim izravnao neke ranije račune. Pošto se i sam oprobao u politici (preko JUL-a), kad je ova reinkarnacija komunističke revolucije u Toplici propala, Stojanović se dao na pisanje da se preko literature osveti načelniku Topličkog okruga. Tako je nastao pamflet „Magareći geto" u kojem je Zečević prikazan kao konj, odnosno magarac! Bio sam od retkih književnih poslenika koji je osudio taj prljavi politički spis.

Udbašu sam se i ranije zamerio, kad sam od njega branio pesnika Daneta Stojiljkovića. Naime, iz nekog razloga, Udbaš je priveo Pesnika u službene prostorije prokupačkog MUP-a i uz pomoć dva policajca na mrtvo ime ga prebio. Opet sam samo ja o tome pisao, jednostavno sam morao da zaštitim pesnika od nasilja policajca.

Tako su se ova tri novokomponovana desničara našli na istom zadatku, da difamiraju jednog pisca koji im nije po volji i stoji im na putu zavladavanja topličkim atarom. Nastala je kolektivna knjiga koju je potpisao Slobodan Stojanović, roman „Poslednji dani kentaura", svakako najprljaviji spis u srpskoj književnosti.

Pošto su se ovi napadi na mene knjigama desili, postavilo se pitanje da li da na njih odgovorim? (Jedan komunistički ideolog, Slovenac Mitja Ribičič, proklamovao je načelo Knjigom na knjigu!) Tako su nastala dva moja obračuna s njima (Krleža), levičarima knjiga „Drainac između četnika i partizana", desničarima knjiga „Svinjarska farma". (Obe su knjige objavljene, pa se neću zadržavati na njima.)

Zašto sam još jednom izašao u arenu, kad sam dobro znao da u vremenu u kojem kurve govore o poštenju, lopovi propovedaju moral, šinteri se zalažu za zaštitu životinja, mutavci uče decu govoru, slepci vode državu, glupaci filozofiraju... (parafraza Drainca), nije mudro govoriti? Ima ih koji misle da mi to nije trebalo. Ko se pomeša s tricama, pojedu ga svinje! (Narodna poslovica)

Pošto ne umem da odgovorim na ovo pitanje, poslužiću se još jednom Draincem. Raka je u svojoj polemici sa velikim Tinom Ujevićem to ovako definisao:

"...Kad čoveka opkole seoski psi, pa ma kakav hrišćanin bio, makar se nalazio u poziciji predsednika društva za zaštitu životinja, on će dohvatiti prvu motku, grudvu zemlje, ili kamenicu, da se od paščadi odbrani. Tako i ja. Kad bih odgovarao na sve napade, na sve što mi se podmeće, najčešće na ono što nikad nisam rekao ni izustio, ja ne bih dospeo ni za sto godina da se operem. A od paščadi se branim kako stignem, kako mogu i umem. Kad se umesto sadašnjih književnika jave literatori pošteniji i objektivniji posmatrači života, tada ću ja, dragi prijatelju Ujeviću, prestati sa polemikama...".

(Kraj u sledećem broju)

A 1. Žrtva racionalne procene

Pobednički komunisti, koji su zaveli totalitarni režim, za pedeset godina diktature nametnuli su svoj sistem vrednosti, napisali svoju istoriografiju i stvorili svoju umetnost. Tako je o pobedničkim partizanima stvorena obimna književnost, koju su komunisti obilato nagrađivali. Kad bi se neki pisac usudio da skrene sa propisanog puta, komunisti su ga proglašavali jeretikom (Branko Ćopić, "Jeretička priča"). O pobeđenim četnicima gotovo da nije postojala literatura, a glavni roman o njima napisao je jedan partizan (Dobrica Ćosić, "Deobe"). Kako je u literaturi najvažnija samosvojnost i originalnost, procenio sam da je upravo tu za mene bilo nekog prostora. To su bili moji racionalni razlozi, o iracionalnim ne vredi govoriti.

Glosa

"...Osnovna optužba protiv mene je da sam falsifikovao istoriju, odnosno da sam pesniku skinuo partizansku petokraku, a zakačio četničku kokardu" `

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane