Rasulo

Mafija Aleksandra Vučića planira nova otpuštanja zaposlenih, rasprodaju strateških preduzeća uz nove tajne ugovore...

Pljačkaće do sudnjeg dana

Strani menadžment Železare Smederevo uspešno je jedino sproveo pljačku ovog preduzeća iz koga su nestale zalihe dovoljne za polugodišnju proizvodnju. Da bi se pljačka obavila neprimećeno, na najistaknutija mesta se zapošljavaju nekvalifikovani radnici . Ponovo se priča i o prodaji Telekoma koji ne samo da ima neprocenljivi strateški značaj za državu, već i njen budžet, koji od ovog javnog preduzeća dobija sedam odsto svojih sredstava. Na kraju se uništava i Aerodrom Beograd, da bi se što jeftinije prodao nekom kupcu, spremnom da vlastima isplati odgovarajuću proviziju. Za sve to vreme otpuštaju se radnici zbog navodne štednje, a istovremeno se povećavaju plate funkcionera

Milan Malenović

Na ekonomskom forumu na Kopaoniku, u organizaciji Aleksandra Vlahovića, bivšeg ministra za privatizaciju, čoveka koji je za svog mandata za sebe privatizovao mnoga profitabilna preduzeća, i zajedno sa Dankom Đunićem, zaradio više od milijardu evra, čule su se, od ''srpskih eksperata'', koje su podržavali predstavnici MMF-a i Svetske banke, samo tri reči - otpuštanje radnika, prodaja preostalih javnih preduzeća i nova smanjenja penzija i plata! A forum je ''blagoslovio'' i srpski premijer u ostavci Aleksandar Vučić, pod čijim pokroviteljstvom se nastavlja uništavnje srpske privrede, njenih preduzeća, banaka i odbrambene sposobnosti.

Nove najave nastavka privatizacije, koje je na Kopaoniku predstavnicima medija saopštio ministar finansija Dušan Vujović, predstavljaju najbolji dokaz neuspeha politike koju skoro četiri godine vodi Srpska napredna stranka.

Početkom maja 2014. ministar Vujović je jednom nedeljniku u vezi javnih i preduzeća u državnom vlasništvu, izjavio: „Neće više biti plata od pola miliona dinara dok se gomilaju gubici. Menadžeri će se birati na konkursima i neće se zapošljavati partijski, rođački ili drugi kadrovi. Menadžerima će biti garantovan samo deo zarade, a sve preko toga zavisiće od rezultata."

Ova reforma očigledno nije sprovedena, jer se dugovi u tim preduzećima i dalje gomilaju, ali se zato, zauzvrat, pojedinci i dalje bogate pljačkanjem državne imovine.

Smederevska Železara je pod imenom Sartid prodata u martu 2003. američkom Ju-Es Stilu za 23 miliona dolara. U januaru 2012. godine, američka kompanija je zbog gubitaka prepustila Vladi Srbije Železaru za simboličan jedan dolar, ostavljajući dugove od nekoliko stotina miliona dolara, koje je preuzela Vlada Srbije, a uglavnom se dug odnosi prema kćerkama firmama Ju-Es Stila. Vlada od tada bezuspešno pokušava da nađe strateškog partnera za nekadašnjeg metalurškog giganta, na kojeg se značajno oslanja domaća industrija.

Prvi tender za prodaju Železare raspisan je aprila 2012. godine, ali nijedan od zainteresovanih kupaca nije predao ponudu. Drugi tender je raspisan u decembru 2014. ali su pregovori sa američkom kompanijom Esmark bili neuspešni. U martu 2015. Vlada Srbije odlučuje da angažuje profesionalni menadžment. Na tenderu za upravljanje Železarom je pobedio HPK Inženjering, na čelu sa Peterom Kamarašom i Džonom Gudišem.

Prema podacima preuzetim iz zvaničnih saopštenja, novi menadžment je u Železari zatekao i zalihe u vrednosti između 150 i 200 miliona evra. Ljubiša Obradović, sekretar Udruženja za metalnu elektroindustriju, rudnike metala i metalurgiju u Privrednoj komori Srbije početkom ove godine je tvrdio kako je Železara u prvih 11 meseci prošle godine uvezla repromaterijala u vrednosti od 329 miliona dolara, tako da su zalihe koje je zatekao novi menadžment iznosile između polovine i dve trećine godišnjih potreba ovog preduzeća.

Prilikom objavljivanja poslednjeg tendera za prodaju Železare navedeno je kako njena celokupna imovina vredi 91 milion evra. Po svemu sudeći menadžment na čelu sa Kamarašom i Gudišem je uspešno proneverio zatečene zalihe, a zatim proizvodnju održavao neprestanim uvozom i to prvenstveno od preduzeća koja su u vlasništvu ovog kriminalnog dvojca.

Zato i ne čudi što Ministarstvo privrede do danas nije objavilo ugovor potpisan sa HPK Inženjeringom, čak ni nakon što ga je zbog toga dva puta kaznio Poverenik za informacije od javnog značaja.

"Prvi put u istoriji, otkad postoji Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, čak i Povereniku je sakriven dokument. Ne javnosti, već Povereniku. Vi znate da Poverenik nikada nije objavio nijedan dokument, nema rizika. Ja odlučujem o pravu javnosti da vidi dokument i naložim onome ko ga ima, da ga objavi", rekao je tim povodom Rodoljub Šabić.

Ministar Željko Sertić je ovo kršenje zakona obrazložio kako bi, navodno, objavljivanje ovog ugovora ugrozilo njegovo sprovođenje. To jeste tačno: Kamaraš, Gudiš i njihovi ovdašnji saučesnici ne bi mogli i dalje nesmetano da pljačkaju Železaru Smederevo.

Uprkos najavi ministra Vujovića iz maja 2014. godine, kao i kasnijim uveravanjima premijera Vučića kako će menadžment Železare morati da zaradi za svoje plate, očigledno je da novi rukovodioci ne zavise od plata, već finansijski uživaju na osnovu nemilosrdne pljačke imovine preduzeća koje im je povereno. Dobro je što Vlada namerava da proda preduzeća koja su gubitaši, ali je loše što uz njih namerava da privatizuje i ona koja pozitivno posluju, pa čak i ona koja su od strateškog značaja za ovu državu.

Režim se sprema da u bescenje proda i Telekom

Pitanje telekomunikacija i potrebe da određene državne službe imaju na raspolaganju sigurne linije komunikacija, već je raspravljano. Stručna javnost se slaže ne samo po tom, već i po pitanju finansijske svrsishodnosti prodaje Telekoma. Ovo preduzeće ne samo da mora da ostane u državnim rukama iz bezbednosnih razloga, već je potpuno nepotrebno prodavati kompaniju koja svom vlasniku (u ovom slučaju državi Srbiji) donosi ne samo višemilionsku zaradu svake godine, već i uticaj na stranim tržištima.

Telekom je ne samo provajder mobilnih telekomunikacija u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, već ima i kompaniju u Austriji koja se bavi ponudom telefoniranja preko interneta, čije usluge koriste najviše gastarbajteri sa Zapadnog Balkana. U međuvremenu je kompanija m:tel Austrija svoje poslovanje proširila na Nemačku i Švajcarsku i uz mala ulaganja donosi visok profit.

Za razliku od, takođe neuspelog, pokušaja privatizacije Telekoma u vreme Vlade Mirka Cvetkovića, prošlogodišnji pokušaj prodaje bio je potpuno netransparentan. Ni posle proglašenja neuspeha tendera vlast nikada nije javnost obavestila koje konkretne ponude su pristigle i zašto su odbijene. Aleksandar Vučić je samo šturo rekao kako nije postignuta najniža cena koju je Vlada bila spremna da prihvati, ne upuštajući se u detalje.

Nije objašnjeno ni kako se uopšte došlo do te „najniže prihvatljive" cene, kao ni kako je urađena procena celog Telekoma koji se još uvek ne listira na Beogradskoj berzi. Najveće zamerke idu upravo u tom pravcu, odnosno da država nije ni pokušala da realnu vrednost kompanije utvrdi na najjednostavniji način, odnosno iznošenjem akcija na Beleks. Iako se telekomunikacione kompanije u celom svetu trenutno loše kotiraju, berzanska vrednost bi bila polazna osnova za utvrđivanje ukupne vrednosti, koja je po svim stručnjacima daleko iznad 2,5 milijardi evra.

Međutim, Vlada ne želi da utvrdi pravu vrednost, spremajući prodaju ispod cene, nekome ko pokaže dovoljno razumevanja za finansijske potrebe vlastodržaca.

Poznavaoci prilika na srpskom tržištu akcija ukazuju na činjenicu kako se među vlasnicima akcija Telekoma ne nalaze ni MK Grupa, niti i jedna jedina firma u njenom vlasništvu. Svojevremeno je, međutim, veštom akvizicijom Miodrag Kostić kupio veliki broj akcija NIS-a koje je kasnije uz dobru zaradu prodao novom većinskom vlasniku iz Rusije, pa bi se slično očekivalo i u slučaju Telekoma.

Odsustvo MK Grupe, a posebno AIK banke koja je u većinskom vlasništvu Kostića, na vrhu liste vanberzanskih kupaca akcija Telekoma, pokazuje kako uvek dobro obavešteni srpski kralj šećera zna da ovo preduzeće neće biti prodato nikome ko drži do ferpleja prilikom otkupa akcija od manjinskih vlasnika. Naš zakon, naime, predviđa da je većinski vlasnik isto što i jedini vlasnik akcija.

"...Da li smo doneli pravu odluku, uopšte nisam siguran. Biće da ni ja nisam imao dovoljno hrabrosti i odvažnosti da utičem na sve druge činioce u procesu odlučivanja da naše rešenje bude drugačije", rekao je Vučić na Kopaonik biznis forumu. Posle ovog njegovog zapomaganja koje je svojom kuknjavom podržao ministar finansija Vujović, u javnosti se priprema teren za prodaju Telekomovih akcija nekom od investicionih fondova iza koga se nalazi kapital ljudi bliskih premijerovom džepu, a možda i kapital njegove porodice!

Novi vlasnik neće imati obavezu otkupa akcija od manjinskih akcionara po unapred određenoj ceni, kao što je to bio slučaj kod prodaje NIS-a, tako da će oni ostati kratkih rukava. Svakoj vlasti bliski Kostić to zna, zato se ni ne upušta u ovu avanturu. Konačno, nije isključeno da je i njegov kapital zastupljen u pomenutom investicionom fondu. Možda se iz tih razloga kriju i detalji prethodne neuspele privatizacije. Javnost, a posebno eventualni ozbiljni kupci ne smeju da saznaju zbog čega se decembra 2015. godine došlo do zaključka kako ni jedna od pristiglih ponuda nije prihvatljiva za našu Vladu, jer sada treba stvoriti uverenje kako se pristupa za obe strane nepovoljnoj prodaji.

Osim toga, prodaja Telekoma bi bila loš poslovni potez za državu, jer i ovakav kakav je on budžetu godišnje doprinosi sa sedam odsto ukupnih fiskalnih prihoda. Kako se već videlo posle prodaje duvanskih industrija, novi vlasnici uspešno pronalaze načine da izbegnu ove obaveze, tako da nema sumnje da će se isto desiti i u slučaju Telekoma, posebno ako se on proda nekom investicionom fondu čiji je jedini cilj brza i što veća zarada. Duvanska industrija iz Niša punila je srpski budžet, pre prodaje, sa 23 odsto, a nakon prodaje nije plaćen nijedan dinar.

U čiji džep lete naše pare sa Aerodroma "Nikola Tesla"?

Kako se nasilnički i neposlovno ponaša država, kada je većinski vlasnik u nekom preduzeću, najbolje se vidi iz slučaja Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Prvo je Aerodrom državi isplatio dividendu knjiživši to kao gubitak, čime je prikazano negativno poslovanje pred kraj prošle godine, a zatim je objavljeno kako se gubici Er Srbije saniraju tako što je ovo preduzeće oslobođeno plaćanja aerodromskih taksi, i to do kraja ove godine.

Konačno, Vlada je svojom diletantskom i štetočinskom politikom oborila vrednost ovog preduzeća, koje bi inače veoma uspešno poslovalo i moglo dobro da se kotira i na berzi. Stručnjaci razlog za opadanje vrednosti Aerodroma „Nikola Tesla" vide najviše u činjenici da se priprema njegova privatizacija, a strani kupac ne želi i da skupo plati firmu i da istovremeno bogato nagradi vlast.

Direktan krivac za istorijski pad vrednosti akcija Aerodroma je novoosnovano javno preduzeće „Aerodromi Srbije" koje na prvom mestu treba da izgradi aerodrom kod Kraljeva „Lađevci", odnosno „Morava".

Priča o izgradnji ovog aerodroma uvek se iznova pokreće u predizbornim kampanjama. Prvi koji je krenuo u izgradnju ovog civilnog aerodroma bio je Velimir Ilić koji je 2006. obećao brzu transformaciju dosadašnjeg vojnog aerodroma u civilni. Tadašnji ministar vojske Dragan Šutanovac obećao je 2009. otvaranje aerodroma naredne godine, a 2010. je Mlađan Dinkić tvrdio kako će civilni aerodrom biti otvoren 2011. godine.

U aprilu 2012, u jeku predizborne kampanje, Boris Tadić je obećao poletanje prvog civilnog vazduhoplova sa ovog aerodroma naredne godine, i odmah potpisao sporazum sa turskim ambasadorom o donaciji vrednoj 10 miliona evra za dogradnju piste.

Čim su na vlast došli naprednjaci oni su otkazali ovaj aranžman sa Turskom izražavajući sumnju da ta zemlja na ovaj način želi da stekne kontrolu nad našim civilnim vazduhoplovstvom. Zbog toga je ironija sudbine činjenica da se sada upravo jedna turska kompanija tretira kao najozbiljniji potencijalni kupac Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Zorana Mihajlović je u februaru 2015. najavila otvaranje civilnog aerodroma kod Kraljeva do kraja te godine. Umesto toga, predsednik Vlade Aleksandar Vučić je decembra 2015. pripremajući se da raspiše vanredne parlamentarne izbore, izrazio nameru da se „pojačaju aerodromi u Nišu i kod Kraljeva", s tim što ovaj poslednji još nije ni napravljen. Budući da je „Nikola Tesla" jedini aerodrom u Srbiji koji uspešno posluje, njegov zadatak je da finansira predizborno laganje o navodnoj mreži 30 aerodroma u Srbiji, a prvenstveno „izgradnju" Morave kraj Kraljeva. Iz tog razloga je vrednost akcije tog preduzeća sa 1.000 dinara za kratko vreme pala na samo 500 dinara sa tendencijom daljeg sunovrata.

Uprkos ovoj činjenici, Vlada u predizbornoj kampanji najavljuje privatizaciju Aerodroma za najmanje pola milijarde evra, što bi značilo oko 15 evra po akciji. Gotovo da je neverovatno da bi bilo ko platio tri puta više od aktuelne cene na berzi, osim ako mu se ne obeća nešto što javnost još uvek ne zna. Zbog toga su sve glasnije sumnje kako nam se sprema još jedan u nizu tajnih ugovora.

Iako svota od 500 miliona evra u ovom trenutku deluje kao veoma visoka, radi se o potcenjivanju prave vrednosti ovog preduzeća. Dodatni problem koji utiče na obaranje cene jeste nepoznanica o budućem ponašanju menadžmenta Er Srbije. Naime, još uvek javnost ne zna da li je Etihadu, koji je preuzeo vođenje srpske nacionalne avio-kompanije, tajnim aneksom osnovnog ugovora omogućeno da matični aerodrom Er Srbije izmesti iz Beograda. Ako je to urađeno, onda bi privatizacioni kupac dobio mačku u džaku.

Tako se konačno pokazuje sva pogubnost dosadašnje privatizacione politike Aleksandra Vučića, koja je nekadašnji JAT „spasla" tako što je nastavila da finansijski pomaže novog avio prevoznika i da istovremeno obara cenu Aerodroma „Nikola Tesla" praveći tako budžetu duple troškove.

Aleksandar Vučić planira da ostane još dugo na vlasti. Pljačkaće Srbiju do sudnjeg dana. Sve dok ne skonča.

A 1 Zapošljavaju samo svoje

Na upravo završenom biznis forumu na Kopaoniku, učesnici su se gotovo utrkivali hvaleći se koliko su radnika otpustili. Umesto da pogledaju istini u oči i sagledaju svu propast srpske privrede u toku privatizacije poslednjih godina, vlastodršci pokušavaju da obmanjuju javnost izmišljenim podacima.

Tako je Aleksandar Vulin, ministar za rad, rekao kako je u poslednje vreme, navodno, zaposleno 150.000 ljudi, ali je prećutao podatak kako je od tog broja njih 100.000, i to prvenstveno članova vladajućih stranaka, našlo uhlebljenje u državnoj službi, dok se kod preostalih 50.000 radi o normalnoj smeni generacija. Nije navedeno koliko je u prošloj godini onih koji su posao izgubili, i bez ikakve su nade da ga ponovo mogu dobiti.

Iako budžetske rashode želi da smanji otpuštanjem radnika iz javnih preduzeća, Vlada istovremeno namerava da funkcionerima, na prvom mestu ministrima i državnim sekretarima, poveća plate.

A 2 Potrebni su samo poslušni i nestručni

Kako konkretno radi novi menadžment Železare Smederevo znaće se tek kada budu bili objavljeni kompletni podaci o poslovanju u 2015. godini, što će se desiti posle vanrednih parlamentarnih izbora. Zbog toga vlast sada panično pokušava da nađe bilo kakvog kupca za ovo preduzeće, kako bi se interesovanje javnosti sa završnog računa preusmerilo na „uspešnu" prodaju gubitaša.

Za sada smo od stranog menadžmenta videli samo spinovanje, kada se pali jedna visoka peć da bi se ugasila druga, a to se zatim predstavlja u vlastima privrženim medijima kao poslovni uspeh.

Desetine hiljada ljudi iz Smedereva i okoline svoju egzistenciju duguje Železari, tako da je od izuzetnog značaja za ovaj region kako i pod kojim uslovima će ovaj nekadašnji gigant nastaviti da posluje, bez obzira da li ostao u državnim ili prešao u ruke stranog investitora.

Železaru ne čini samo visoka peć, već i zaposleni radnici, ali se na njih najmanje misli od kako je došao strani menadžment. Novopostavljeni šefovi pogona, kao i svi ostali koji imaju nekakvog uticaja, jedino se trude da u Železari zaposle članove rodbine, jer se očekuje da posle privatizacije država isplaćuje velikodušne otpremnine.

"Nezavisni sindikat metalaca" ukazuje na činjenicu da se prijem novih radnika pretvorio u, kako pišu, "farsu", "javašluk", "pašaluk", "privatnu prćiju", jer se primaju razne „kursadžije" i nosioci svedočanstava večernjih škola.

Još je Ju-Es Stil najurio najveći broj inženjera kako bi mogao da angažuje svoju ćerku kompaniju i tako izvlači novac iz Železare. Te dugove je na kraju preuzela država Srbija koja i danas Ju-Es Stilu plaća naduvane troškove.

Ako se pažljivo analizira prijem novih radnika u Proizvodnji gvožđa, primetiće se nelogičnost. Na odgovornija radna mesta novozaposlenih u većini slučajeva odabrani su kandidati sa nižim stepenom stručne spreme, internim kvalifikacijama, potvrdama o "radnom iskustvu" i uverenjima radničkih univerziteta. Pa valjda je logično da veći stepen obrazovanja podrazumeva veće znanje, a samim tim i veću odgovornost u ostvarenju proizvodnih ciljeva, smatra Sindikat.

Prilikom intervjua za rudarske inženjere jednoj od kandidatkinja član komisije postavio je pitanje da li može da nabroji nekoliko vrsta rude gvožđa. Dakle, nije se tražilo da pomene sve, već samo nekoliko, ali je ona odgovorila kako ih ne zna. U njenu zaštitu ustao je član Komisije postavljen od strane menadžmenta rekavši kako bi i on morao da se dobro zamisli kako bi odgovorio na to pitanje.

Kakvi su to inženjeri i kakvi su to menadžeri u Železari koji ne znaju ni najosnovnije iz sopstvene struke? Očigledno je da je strani menadžment došao u Železaru ne da bi poboljšao proizvodnju, nego samo da bi pokrao milione, uz pomoć srpskog premijera.

A 3 Arapi prevoze i rakete!

Tajnim ugovorom, čiji aneksi ni do danas nisu objavljeni, na upravu prepuštena Arapima, Er Srbija je postala opasna po život putnika i članova posade, zarad što većeg profita menadžmenta koji je postavio Etihad.

Na beogradskom Aerodromu "Nikola Tesla" službeni policijski pas je 12. marta 2016. otkrio prisustvo baruta u jednom sanduku dopremljenim redovnim putničkim letom iz Bejruta! Usledila je provera prtljaga i utvrđeno je da se u sanduku nalaze dve rakete, obe dugačke po 1,5 metara, sa eksplozivnim punjenjem. Takođe je utvrđeno da je prtljag bez ikakvih problema ukrcan u putnički avion u Bejrutu, i to uz predaju odgovarajuće dokumentacije službenicima Er Srbije. Naš avio-prevoznik je, dakle, znao da u putnički avion u kome se nalaze i žene i deca, prima eksplozivni tovar koji se, inače, prevozi posebnim letovima uz strogo propisane mere bezbednosti. Šta bi se desilo da se prilikom leta nekim slučajem aktivirala jedna od raketa sa bojevim punjenjem? Stradali bi svi putnici i članovi posade, a moguće da bi bilo žrtava i na zemlji. Ko će posle ovoga još koristiti usluge Er Srbije?