Natrag

<

Postdemokratija

Terorizam iz našeg sokaka

Da su rušenje objekata u sred Beograda izveli nepoznati maskirani počinioci eksplozivom bio bi to klasičan čin terorizma i svi bi o tome tako govorili. Budući da svi znamo da je ovo sa bagerima fingirano od strane države ne uzimamo to ozbiljno i ne nazivamo pravim imenom. Ipak, bila je to kristalno jasna noć. Tako to počinje. Kad se fantomkama doda kupovina i krađa glasova istog dana i iste noći, dobija se kompletna slika vremena koje dolazi sa krizom koja sve više podseća na tridesete prošlog veka. Srbija već suviše dugo nema demokratske i poštene izbore, pa ne može imati ni uređenu državu. Osuđeni smo na lažove, lopove i siledžije, tako da ne treba da se čudimo što terorizam kuca na vrata. Sama vlast ga priziva, konstatuje Mile Isakov, kolumnista Magazina Tabloid, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Ima puno simbolike u tome što se terorističko rušenje pola ulice u Beogradu dogodilo iste noći i u isto vreme dok su se u RIK-u prekrajali rezultati parlamentarnih izbora uz grubo kršenje zakona. I nije to slučajna podudarnost jer jedinstvena poruka je jasna, sve što ne bude moglo milom biće sprovedeno silom, bez obzira na propise. Mada izbori nisu bili ni fer ni pošteni, mada je bilo raznih zloupotreba, nameštaljki i otvorene kupovine glasova, ni to nije bilo dovoljno pa se i pri njihovom konačnom prebrojavanju u RIK-u moralo krasti, kako bi bile ostvarene totalitarne ambicije režima. Kako je tu noćnu sednicu prenosila televizija N1, svi smo mogli da vidimo kako se usvajaju rezultati sa takozvanim malim greškama, koje navodno ne mogu bitno da utiču na rezultate, jer u pitanju je moguća razlika od plus-minus desetak glasova po izbornom mestu, da bi na kraju bilo konstatovano da jednoj izbornoj listi fali samo jedan glas da pređe cenzus i uđe u Skupštinu. U celoj Srbiji, od blizu četiri miliona glasova, od kojih je polovina iznuđena, kupljena ili ukradena, jedan jedini glas odlučuje. Kad zatreba. Kad na ulice zbog toga ili zbog fantomki izađe nekoliko hiljada ljudi, to je beznačajna manjina. Ne treba onda da se čudimo što su "nepoznati počinioci" srušili baš onaj deo Savamale koji smeta vlasti rešenoj da dokaže da Beograd na vodi nije samo fatamorgana. Milom ili silom. Ne treba da se čudimo, ali treba da se zabrinemo.

Da su rušenje objekata u sred Beograda maskirani tipovi izveli eksplozivom svi bi to nazvali terorizmom, ali pošto su kod nas bageri još od petog oktobra deo političkog folklora, a fantomke samo modni detalj naših žestokih momaka, onda je to sasvim druga priča. Niko od nadležnih ne zna ko su teroristi iz našeg sokaka koji sa fantomkama na glavi ruše ulice u centru glavnog grada, ali svi znaju da su srušeni objekti nelegalni, tako da mu to dođe kao društveno opravdana i korisna radna akcija nestašnih lokalpatriota. Ni premijera, ni gradonačelnika, ni ministra policije ne brine to što se ne zna ko je to uradio i po čijem nalogu, što je pri tom uništena nečija imovina i što su prisutni građani maltretirani i hapšeni od maskiranih i očigledno neovlašćenih lica. To, kažu, neka ispita policija koja je po njima s npravom odbila da izađe na lice mesta, jer to je u nadležnosti komunalne.

Prava policija se kanda bavi samo poznatim licima, kao što je recimo Kosmajac, koji postao poznat kad ga je onomad Vučić proglasio najvećim narkodilerom u Srbiji. Odmah je uhapšen, ali i pušten uz kauciju. Juče, godinu dana kasnije, protiv Kosmajca je podignuta optužnica za utaju poreza, sa zaprećenom kaznom najviše do pet godina. Očigledno nema dokaza da je narko diler, najveći. Hoće li sad Vučić odgovarati za neosnovane optužbe I za dovođenje javnosti u zabunu? Malo sutra. A danas, policiji je dovoljna njegova reč da bude nadležna ili ne. Ali, koliko zapravo ta reč vredi.

Rušiteljima zgrada u prestonici, premijer Aleksandar Vučić jedino zamera što su to radili noću, trebali su, reče, to da urade po danu pa bi i on došao da im aplaudira. Dakle, po njemu, stvar je potpuno čista, legalna i legitimna. I dobro došla. Pa zašto su se onda skrivali ispod fantomki i s kojim pravom su svedoke satima držali kao taoce? Halo bre! Zemlja zove!

Ajmo ispočetka. Koliko ja znam i bez pravnog fakulteta i svih onih desetki kojima se premijer hvali, ne može niko nikome ništa da ruši ako za to nije ovlašćen, a maskirani tipovi to svakako nisu. Za rušenje bilo kog objekta, potrebno je pravno valjano i konačno rešenje, pa nalog nadležnog organa, pa stručni izvođač i nadzor. U ovom slučaju ništa od toga ne postoji i to je suština problema, tako da uopšte nije važno da li su srušeni objekti legalni ili nisu. Pošto su ih rušili protivzakonito kriminalci sa fantomkama, hapseći i maltretirajući pri tom građane, to nema nikakve veze sa komunalnom policijom i prava policija je morala da interveniše. To su činjenice koje sva objašnjenja državnih zvaničnika čine besmislenim. Toliko su te njihove priče besprizorne da nisu čak ni sumnjive, jer očigledno je da lažu. Znaju oni jako dobro i ko je to uradio i zašto, jer sami su to organizovali. Zašto? Pa zato što su im te udžerice stajale na putu grandioznog projekta Beograd na vodi, a njihovo rušenje po zakonu moglo bi da potraje godinama. Sve je isplanirano da se obavi u noći dok su svi zabavljeni izvlačenjem dobitnika iz izbornih kutija, da u tom kraju baš tada nestane struje, da policija ne reaguje i da gradske službe sutradan hitno počiste sve tragove uklanjajući te ruševine, kad su eto već napravljene.

A onda će njihovi nadležni organi to da procesuiraju, natenane, jer imaju važnijih poslova. Kako nas je podsetio i sam premijer: "Nismo još rešili ni ubistvo pevačice Jelene Marjanović, što je mnogo veći zločin"!? Uzgred i hapšenje njenog ubice je bio zakazao za dan izbora, obaveštavajući javnost da će biti uhapšen u roku od 24 sata. Eto koliko vredi njegova reč.

Dakle, sve se zna i sve je jasno, i niko za to neće odgovarati, mada bi u normalnoj zemlji ostavke odmah trebalo da podnesu bar gradonačelnik i ministar policije. I upravo o tome je ovde reč. O državi koja nije normalna, koja sama izigrava svoje zakone i javno se sprda sa njima, a pritom spremna da se igra čak i sa terorizmom, prizivajući ga koristeći se njegovim metodama i javno ih pravdajući. Prema poslednjim Vučećevim objašnjenjima počinioci tog dela nisu kriminalci već idioti.

Oni su, znači, dobro postupili, samo glupavo po njegovom skromnom mišljenju. To što su prekršili nekoliko zakona, to nije važno. On bi, kaže, to ruglo rušio javno i po danu. Pa što nije kad je to sasvim u redu? Zato što ipak nije u redu, zato što ne može baš on lično tako otvoreno da krši zakon, ali može da laže i da se pravi lud i tako da brani one koji su to uradili po njegovoj narudžbini. I da celu stvar prepusti svojoj policiji, koja je sve to i dopustila proglašavajući se nenadležnom, po njegovom nalogu.

Druga tema koja iste noći baca ogromnu senku na put kojim se Srbija kreće je kupovina, krađa i prekrađa glasova na izborima, kao na buvljoj pijaci. Kupuju se, čak kidnapuju odbornici, pa i poslanici, čitave stranke ili pojedini njihovi odbori.

I nije zabrinjavajuće toliko sama činjenica da se to događa, jer ima toga i u razvijenim demokratijama, ali tamo kad se neko uhvati sa prstima u tom pekmezu mora da leti. Naš problem je što niko nije iznenađen i niko ništa ne preduzima tim povodom. Svi viču da su oštećeni, svi prete tužbama, ali niko ne isteruje tu stvar do kraja, jer svi su u tome i niko nije sasvim čist.

Još su sveža sećanja na džakove sa glasačkim listićima koje su Vučić i Nikolić izneli pred Skupštinu tvrdeći da su pronađeni u kontejneru, ali kad su ipak pobedili i postali vlast te optužbe i najavljene tužbe su zaboravljene. Biće da su sačuvali i upotrebili te džakove na sledećim izborima. Tako je bilo i ranije, tako će biti i sada.

Nije nikakva tajna da su Pajtić i demokrate godinama plaćali glasove na izborima u Vojvodini, pa su sa tim iskustvom sad lako prepoznali konkurenciju Naprednjaka, samo što su ovi nudili više. Dok su žuti i još neki manji partneri tradicionalno plaćali dve-tri hiljade za glas, Naprednjaci su se baš otvorili sa po pet-šest hiljada dinara po glavi birača. Takve su bar bile cene u Beočinu, odakle mi ozbiljni ljudi prepričavaju šta su videli.

Sede neki nepoznati ljudi mirno i dostojanstveno u kolima pored biračkog mesta a lokalni aktivisti im dovode glasače da se, kroz otškrinuti prozor zatamljenog stakla, pogode i preuzmu mobilni telefon. Kad zaokruže šta treba, vraćaju se do istog bankomat automobila da vrate mobilni, kako bi nalogodavci mogli da se na snimku uvere kako su glasali i odmah to obrišu, a onda isplate dogovorenu sumu. Neki od svedoka su pozivali policiju da interveniše ali uzalud. Tek negde oko sedam, pola osam, kad je već sve bilo rešeno, pojavili su se i rasterali sve okupljene oko biračkog mesta, pa se i taj automobil udaljio.

Moje komšije u Rakovcu tvrde da kod nas nije bilo trgovine u kešu, ali da smo zato dobili betoniranu ulicu koju i ja koristim. Najzaslužniji je moj sparing-partner u šahu Miša, koji se najviše angažovao u stranci samo sa tim jednim zahtevom. Nije se učlanio, jer ga kako kaže politika ne interesuje, ali je animirao komšiluk i išao na sve sastanke u mesnoj zajednici, pa i na mitinge u Sremsku Mitrovicu i Beogradu. Za te aktivnosti dobio je pola ulice pre izbora, a drugu polovinu su izbetonirali odmah posle izbora. Sve zajedno nekih tri stotine metara. Zvao je i mene, pa da i moj sokak u produžetku bude sređen, ali ja budala nisam verovao. Ispada da se moj Miša ipak bolje razume u politiku, mada ga ne interesuje, od mene koji se njome bavim celog veka.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane