Natrag

Diplomatija

Ima li Srbija spoljnopolitičku službu?

Diplomate sa poda

Knjaz Miloš, nepismeni srpski vladar, slao je u diplomatske misije isključivo učene ljude, koji su govorili po više stranih jezika, poznavali su prilike u državama, carevinama i imperijama u koje su odlazili, njihove običaje, protokole...Većinu molbi i Porta i Beč i Moskva uvažavali su zahvaljujući veštini onih koj su ih saopštavali, u ime srpskog knjaza Miloša. Danas je srpska diplomatija dotakla dno. Njom ne rukovodi ministar spoljnih poslova, već polupismeni skotovi koje promoviše Gospodar Vučić

Mersiha Hadžić

Sunovrat diplomatske službe počeo je ulaskom Srpske radikalne stranke u Vladu Srbije, za vreme Slobodana Miloševića. Polusvet iz radikalskog fronta otišao je u diplomatske misije, napaljen, ostrašćen, polupismen...

Nekadašnji vozač u Ambasadi Srbije u Vašingtonu dopao se prošle godine Jorgovanki Tabaković, koju je vozio dok je bila u poseti centrali MMF-a. Tako je Milutin, koji je običan vozač, po povratku iz Vašingtona, dobio befel da se u Vašingtonu bavi obaveštajnim poslovima, i da za Jorgovanku i Vučića prikuplja obaveštajne podatke. Ovaj primer pokazuje da Srbija nema diplomatsku službu.

Glavni ''kadrovik'' u poslednje tri godine u Ministarstvu spoljnih poslova je Veljko Odalović, protuva iz Prištine, na mestu generalnog sekretara ministarstva. On je Jorgovankinog zeta Nemanju Sekickog, narkomana iz Vrbasa, poslao za sekretara ambasade u Rim. Morali su da ga privremeno vrate, zbog lečenja od bolesti zavisnosti.

Ali, pravi kadrovik MIP-a je Aleksandar Vučić, koji određuje ko će nas zastupati u inostranstvu. Kakav premijer, takvi su nam i diplomati.

U Vučićevom životu i politici sve je laž, magla, sve je trenutna inspiracija.

Srbija, pod Vučićem, nema strategiju nacionalne odbrane, strategiju reforme pravosudnog sistema, nema strategiju razvoja poljoprivrede, strategiju saradnje sa Moskvom, Pekingom, Berlinom, Vašingtonom, pa ni diplomate nemaju, čak i da su vrhunski obučeni, instrukcije za delovanje u stranim zemljama u kojima predstavlja Srbiju. Geopolitičko pozicioniranje Srbije svodi se na Vučićeve lične odnose ''sa prijateljima Angelom Merkel, Frederikom Mogerini, Sebastijanom Kurcom, Filipom Hamondom...."

Ali, ''svi njegovi prijatelji'', ako su prijatelji, nisu prijatelji Srbije. Naprotiv.

Nekoliko saveznih poslanika nemačke Levice, na čelu sa poslanicom turskog porekla, Sevim Dagdelen, dostavili su obiman upit saveznoj Vladi o odnosima Srbije s Kosovom, sporazumu s NATO, te kako će se to odraziti na evropski put Srbije.

Odgovori na 31 pitanje, u koje je Dojče vele imao uvid, otkrivaju stavove zvaničnog Berlina o geopolitičkom pozicioniranju Srbije.

U odgovorima između ostalog piše da se odnos nemačke Vlade prema pitanju odnosa Beograda i Prištine "temelji na pregovaračkom okviru koji je Srbija potpisala u januaru 2014, a koji zahteva da do kraja pristupnih pregovara s EU dođe do obuhvatne normalizacije odnosa Srbije i Kosova u formi pravno obavezujućeg dokumenta". Dodaje se da pregovarački okvir ne zahteva "priznanje Kosova od strane Srbije".

S druge strane, poslanica Sevim Dagdelen stavove Brisela i Berlina vidi kao "faktičko primoravanje" Srbije da prizna Kosovo ukoliko želi da pristupi EU. U pitanju je način da se destabilizuje Balkan, smatra Dagdelenova u izjavi za Dojče vele.

Levica je inače jedina nemačka parlamentarna stranka čiji se političari protive nezavisnosti Kosova i širenju NATO.

Levicu je najpre zanimalo na koji način na poziciju Srbije utiče Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) koji je Beograd pre godinu dana zaključio sa NATO. Prema tumačenju nemačke vlade, IPAP ne govori ništa o eventualnom budućem članstvu neke zemlje u NATO, niti se kosi s proklamovanom vojnom neutralnošću Srbije. "Srbija kao cilj u IPAP-u definiše nameru da, u skladu sa nacionalnim interesima, intenzivira saradnju sa NATO i drugim zemljama Partnerstva za mir. Osim toga, postoji više zemalja koje su privržene neutralnosti od saveza, ali istovremeno održavaju partnerske odnose sa NATO, na primer Švajcarska, Austrija, Finska ili Republika Moldavija", piše u odgovoru koji je u ime Vlade stigao Levici iz Ministarstva spoljnih poslova.

Dodaje se da koalicioni sporazum demohrišćana (CDU/CSU) i socijaldemokrata (SPD) koji trenutno vladaju u Nemačkoj, predviđa "aktivno" podsticanje država Zapadnog Balkana na članstvo u Evropskoj uniji i NATO, ali da je "politička volja Srbije" odlučujuća za "intenzitet i dalje oblike odnosa sa NATO". Berlinu je poznato da je srpski parlament u decembru 2007. izglasao da je za promenu vojne neutralnosti potreban referendum.

"Konstantni pokušaji da se srpska neutralnost smekša sve jačim vezivanjem uz evro-atlanske strukture stvara novu nesigurnost na Balkanu", tumači sa svoje strane Sevim Dagdelen, koja je u svom poslaničkom klubu zadužena za spoljnu politiku i članica je Odbora Budenstaga za spoljne poslove. Ona smatra da se približavanjem NATO Srbija primorava na suprotstavljanje Rusiji, ali i sopstvenom stanovništvu koje, kaže, "većinski odbacuje članstvo u zapadnom vojnom paktu". Dagdelenova za Dojče vele još dodaje da bezbednosti u Evropi može biti samo "sa Rusijom, a ne protiv nje".

U nekoliko pitanja su opozicioni poslanici pokušali da saznaju šta sve nemačka vlada zna o vojnim vežbama na kojima srpska armija učestvuje zajedno s ruskom, odnosno sa zapadnim vojskama. Odgovori nisu spektakularni, već su više sažetak javnosti dobro poznatih informacija, recimo o srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu, vojnoj vežbi "Slovensko bratstvo" i letačkom treningu srpskih i ruskih pilota aviona-lovaca i helikoptera - obe vežbe biće održane i ove godine. Takođe, navodi se da je Vojska Srbije učestvovala sa vojnicima pešadije na vežbama "Saber Junction" (100 vojnika), "Combined Resolve IV" (100 vojnika) i "Allied Spirit II" (30 vojnika) koje je američka vojska sa partnerima organizovala na jugoistoku Nemačke. Međutim, savezna vlada nije znala ili htela da odgovori na pitanje šta se tamo i sa kojim ciljem tačno vežbalo.

U odgovoru Vlade Nemačke navodi se da usmerenje Srbije ka EU nije u koliziji sa saradnjom Beograda i Moskve, pa čak ni kada je ta saradnja vojna.

"S druge strane, Srbija se kao pristupni kandidat obavezala da, do ulaska u Evropsku uniju, sve više usklađuje svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU."

Tri pitanja su levičari posvetili beogradskom Centru za evroatlanske studije (CEAS), trustu mozgova koji se javno zalaže za članstvo Srbije u NATO. Jedno od pitanja je o finansiranju te organizacije iz odeljenja NATO za odnose s javnošću (NATO Public Diplomacy Division) - prema viđenju Levice, to odeljenje je u Ukrajini pružilo znatnu pomoć da podrška NATO sa 13 do 15 odsto naraste na preko 50 procenata kroz nekoliko godina.

Na to nemačka Vlada odgovara da pomenuto odeljenje NATO već nekoliko godina sponzoriše po jedan događaj u organizaciji CEAS, te da toj organizaciji sredstva doniraju i Evropska komisija i razne fondacije.

Levicu je zanimalo na koji način srpska vojska sarađuje sa Bundesverom i u odgovoru Vlade je dat detaljan pregled kurseva i obuka koje su instruktori Bundesvera držali pojedinim srpskim oficirima, jedinicama, medicinskom osoblju, računovođama...To se, stoji u odgovoru, dešava na osnovu sporazuma o saradnji u sektoru odbrane iz aprila 2006. koji je tada zaključen s Državnom zajednicom Srbije i Crne Gore.

"Trenutno, po srpskoj želji, traju konsultacije oko zamene tog sporazuma sličnim međuvladinim sporazumom između Savezne Republike Nemačke i Republike Srbije", piše zvanični Berlin.

Jedno od pitanja posvećeno je i napadu američke avijacije na položaje tzv. "Islamske države" u Libiji (19. februar ove godine) - to je napad u kojem je, kako se veruje, stradalo dvoje srpskih diplomata koji su ranije oteti. Međutim, Vlada na pitanje Levice odgovara da o tome nema nikakvih posebnih obaveštajnih ili drugih saznanja, te da u Berlinu nije poznato da li su srpski državljani stradali u tom napadu.

Ali, dok Levica u Nemačkoj propituje svoju vladu o odnosu prema Srbiji, u Narodnoj skupštini Srbije niko ni da zucne i da postavi pitanje Diktatoru o njegovoj spoljnoj politici, o odnosima prema okruženju...

Jedan od slušalaca radija Dojče vele je na ovaj izveštaj stavio svoj komentar:

''...Imamo primer BiH gde se kako-tako živi zajedno i gde se ne dozvoljava otcepljenje 1,5 miliona Srba. Ako Srbi mogu da žive u zajednici sa drugima, ne vidim zašto i Albanci ne bi mogli? Treba samo da poštuju zakone države na čijoj teritoriji žive, plaćaju poreze, odreknu se nacionalističkog iživljavanja. Ne vidim razlog zbog čega bi se Albanci nagrađivali, a Srbi kažnjavali zbog istih stvari. A, oni od Albanaca koji mogu da žive samo u albanskoj državi i nikako drugačije, imaju matičnu Albaniju, nije da nemaju gde."

Kada je u Briselu, pred Keti Ešton predstavljao Srbiju u pregovorima sa kosovskim Albancima, nakon što mu je baronesa zapretila objavljivanjem njegovog dosijea, Vučić se, kao krmak, valjao po podu, a Aleksandar Vulin je bio zgrožen tim prizorom. Vučić je prihvatio potom sve što je od njega traženo. Zastupao je sa Dačićem interese Albanaca, a ne Srba. Njegov biološki otac je, kako tvrde upućeni, novinar iz Prizrena, Fahri Musliu.

Šta očekivati od srpske diplomatije, čiju politiku definiše šizofreni Aleksandar Vučić?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane