Natrag

Turska

Skica za portret turskog diktatora

Sultan Redžep Prvi, Uvredljivi

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan krenuo je u završnicu šahovske partije s namerom da matira sve protivnike njegovog sultanskog ustoličenja. Želi, ne samo da postane jedini koji vedri i oblači u državi Turskoj, već bi da bude i glavni dasa na Bliskom istoku, na dobrom delu Balkana, da se ugura u Savet bezbednosti i da, jednom rečju, postane omiljeni Alahov sultan na kugli zemaljskoj. Uveren je da će u svemu tome uspeti bez obzira što nema ni jednog značajnog saveznika izvan zemlje. On je uveren da beskonačno može ucenjivati Evropsku Uniju, da će mu Moskva oprostiti obaranje aviona, da Amerikanci nemaju petlju da mu se suprotstave i da će, na kraju svog trijumfalnog pohoda Nova Otomanska imperija smožditi Izrael. Čini se da je sultan u nameri, Redžep precenio svoju snagu, kao i snagu Turske, a potcenio sve mogućne protivnike, kako u svojoj zemlji, tako i van nje, tvrdi Milan Balinda, urednik Magazina Tabloid i dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Predsednik Redžep Tajip Erdogan je veoma ambiciozan čovek s dubokim verskim ubeđenjima, čovek koji kao da nije shvatio da, iako može mnogo toga da uradi u svojoj zemlji, ne može da prekorači granicu prihvatljivog i da stane na žulj ni jednoj državi među svetskim moćnicima. Njegova transformacija od demokrate do autokrate je skoro postignuta, ali moraće da despotuje samo u granicama svoje države i trebalo bi da shvati da neće postići međunarodni status, ni slavu. Tako nešto pokušao je da postigne Moamer Gadafi, mada u mnogo manjoj zemlji, i viđeno je kako je završio.

To što je Turska članica NATO pakta nikako ne znači da je Erdogan član te organizacije. On nije Turska. „U pohodu za više moći", piše Njujork tajms, „turski predsednik Redžep Tajip Erdogan pravno je počistio svoje neprijatelje, zatvorio novinare i ugušio proteste protiv vlade. Sada je uklonio svog najbližeg saveznika, premijera Turske, Ahmeta Davutoglua, čiji su skromni napori da umiri ambicije gospodina Erdogana bili isuviše za predsednika". Analitičari ističu da Erdogan nikada nije nameravao da postane liberalni vođa, a pripisuje mu se citat da je „demokratija kao autobus, kad stigneš do cilja, silaziš"

Poslednje neslaganje, uvek iza zatvorenih vrata i nikad pred javnošću, između Erdogana i Davutoglua, bilo je oko vizne liberalizacije. Davutoglu je sišao sa scene, a Erdogan je poručio Evropi da ga šengenska viza ne interesuje. Ahmet Davutoglu je džabe krečio, jer Erdogan nikada nije hteo da ispuni evropske uslove. Morao je da promeni zakone o terorizmu, ublaži samu definiciju ko je terorista i da prekine sa pritiscima na slobodu štampe. Sama promena definicije terorizma Erdoganu je neprihvatljiva, jer su, po njemu, svi teroristi koji mu se suprotstavljaju i naročito oni koji mu se podsmevaju. Greška Davutoglua je bila i ta što je pokušavao da se sastane sa američkim predsednikom Obamom.

Erdogan je, kažu analitičari, bio veoma sumnjičav zbog pokušaja Davutoglua da pridobije međunarodni kredibilitet pregovorima sa Evropskom Unijom po pitanju izbeglica i viznog režima, a i sa željom da se sastane sa američkim predsednikom. Inače, po turskom Ustavu sva moć leži u rukama premijera, a ne predsednika koji pre svega ima ceremonijalnu ulogu. To je ono što Erdogan promenom Ustava hoće da postigne. Između njih dvojice nema većih ideoloških razlika i sve se svodi na problem raspodele moći. Davutoglu hoće da moć ostane kod premijera vlade, što je bio on i što će biti sve do kongresa partije koji je zakazan za 22. maj.

Takođe, vodeći tvorac turske politike u Siriji bio je Davutoglu, a ta politika je doživela totalni krah, već kako se sirijski Predsednik Bašir al-Asad čvrsto drži svog položaja, a uz pomoć Rusije i Irana. Analitičari takođe tvrde da Erdogan neće izgubiti ništa od svog političkog prestiža zbog smene Davutoglua, jer u širokim i pobožnim masama on ima većinsku podršku. Međutim, on nema podršku među, ne toliko religioznim Kurdima, takođe ga ne podržava ni većina turskih intelektualaca i, uostalom, ni mnogi među obrazovanijim Turcima. Koliko će se njegovo odbijanje viznog režima dopasti običnim građanima, a naročito onima koji imaju rođake po evropskim zemljama, ostaje da se proceni. Kada je u petak 6. maja turski predsednik rekao da neće da menja zakone zemlje u zamenu za bezvizni režim, poručio je: „Vi idite vašim putem, a mi ćemo svojim. Idite i napravite svoje dogovore s kim možete". Turska je već uslovno dobila bezvizni režim, a ostalo je još pet tačaka koje je trebalo da ispuni. Jedan od uslova je bio i promena anti-terorističkih zakona, kao i zaštita ličnih podataka. U televizijskom obraćanju naciji, Erdogan je rekao da poslednji politički događaji neće uticati na ekonomiju zemlje. Inače, ta ekonomija pati od glavobolja, a pokazaće se u kakvom je stanju tokom naredne turističke sezone tokom koje se očekuje da se milioni Rusa neće sunčati na turskim plažama.

U međuvremenu, nemačko ministarstvu inostranih poslova izdalo je saopštenje (savete) nemačkim turistima kako bi, a kako ne bi trebalo da se ponašaju u Turskoj: „Veoma se preporučuje da se ne izgovaraju javni politički stavovi protiv turske države i da se ne pokazuje simpatija za terorističke organizacije". Odmah su krenuli satirični komentari koji su preporučivali, između ostalog, i da je trebalo dodati: „Ukoliko ste novinar, nemojte da putujete u Tursku". Ta „dopuna" savetima nastala je u trenutku kada je Ankara deportovala jednog nemačkog novinara kome je bio zabranjen ulazak u Tursku. Onda se krenulo sa predlozima kao što su: „Nemoj da piješ alkoholna pića kao neznabožac dok si u muslimanskoj Turskoj... Bilo bi bolje za sopstvenu bezbednost ako postiš, ili se makar praviš da postiš, tokom Ramazana... Bilo bi ti zabavnije i mnogo bi se bolje proveo ukoliko dok se sunčaš na turskoj mediteranskoj obali tvoja žena pokrije glavu islamskom kapuljačom, ili ostane u hotelskoj sobi i izbegava da pliva na javnim plažama. Nošenje majica sa slikama i izrekama Adolfa Hitlera doprinelo bi tvom blagostanju i možda bi čak učvrstilo prijateljstvo s lokalnim stanovništvom..." Problem oko „simpatija s terorističkim organizacijama" je u tome što se pod teroristima smatraju svi oni koji se ne slažu sa Erdoganom.

Od kako je avgusta meseca 2014. Erdogan bio izabran za predsednika, podneo je ne manje od 1.845 tužbi zbog uvreda. Veoma je uvredljiv. Sada je svoje žalbe uvređenog izvezao i u Evropu. Naime, jedan slabo poznati nemački zakon iz 1871. biće upotrebljen protiv popularnog nemačkog komičara koji je ismevao turskog predsednika. Taj je zakon bio upotrebljen već dva puta. Prvo da bi se ućutkali iranski disidenti koji su kritikovali šaha Muhamada Reza Pahlavia, potom u slučaju uvreda koje su bile upućene čileanskom diktatoru Augustu Pinočeu. To je bilo 1960. i 1970. Sada će biti optužen nemački komičar Jan Bemerman zato što je čitao uvredljivu pesmu upućenu Redžepu Tajipu Erdoganu. Zakon dozvoljava da se sudi u Nemačkoj kada se upute uvrede nekom stranom državljaninu, ali samo ako to dozvoli nemačka vlada. Kancelarka Angela Merkel je dozvolila ovog puta, u slučaju kada je jedan nemački komičar uvredio turskog predsednika. Inače je obećala da će taj zakon biti ukinut 2018. godine. Složila se da se sudi komičaru jer je to zahtevano iz Ankare, a ovih dana na svaki zahtev koji dolazi s turske strane, Merkelova pozitivno odgovara. Ona paniči zbog sirijskih i drugih imigranata i mada ovaj slučaj neće izazvati neku reakciju kod turske javnosti, jer oni imaju sopstvena mnogobrojna suđenja novinarima, on ipak izaziva reakciju u Evropi. Zakon je očigledno neevropski jer nije u skladu s evropskom kulturom i građanskim slobodama.

Erdogan drži evropske lidere u šaci pretnjom da će odustati od postignutog dogovora oko izbegličke krize. Problem je što je izbeglička kriza to što jeste, ali evropska civilizacija ne bi smela da se kompromituje ni sa razlogom ni bez razloga.

Dodatni problem je da što god Erdogan više vidi da njegove ucene donose rezultate, više će ucenjivati. On hoće da postane novi sultan, ali takođe hoće da mu titulu prizna i Evropa. Kako bolje da to uradi od slanja turske siromašne demokratije na stari kontinent. On se gnuša evropskih vrednosti koje ne cene sultansku moć i zato je Angela Merkel mnogo greši kada ispunjava svaku želju turskom predsedniku. Turska sve autoritarnija vlast je ipak diktatura trećeg sveta i ne priliči Zapadu da je poštuje.

U svakom slučaju, svaki put kad Erdogan optuži nekoga, raste interesovanje šta je optuženi rekao, tako da turski predsednik postaje sve smešniji. Naročiti mu se svet smeje kada kaže stvari kao što je rekao u jednom intervjuu za CNN: „Ja nisam u ratu sa štampom. Nikad nismo ništa uradili da bi zaustavili slobodu izražavanja ili slobodu štampe. Naprotiv, štampa je u Turskoj bila veoma kritična kada sam ja i moja vlada u pitanju, veoma ozbiljno su me napadali. Ali bez obzira na te napade, mi smo bili veoma strpljivi na način kako smo odgovarali na te napade". Bilo kako bilo, već je očigledno da sve veći broj svetskih državnika neće da izađe na istoj fotografiji sa Redžepom Tajipom Erdoganom.

Turski predsednik kada govori o terorizmu u svojoj zemlji misli, ili se pravi da misli, da je prvenstveni razlog koji stoji iza terorističkih napada u Turskoj namera da se zemlja spreči da uđe u 10 najjačih ekonomija sveta. Kaže: „Jasno vidimo da nije po volji i interesima nekih ljudi da Turska postane jedna od 10 najjačih ekonomija sveta... I da pokušavaju da skrenu Tursku sa tog cilja terorističkim kandžijama". Dakle, zato što 10 najvećih svetskih ekonomija, diskutuju analitičari, ne žele Tursku u svoje redove, one su se sastale i rešile da uvedu terorizam u zemlji poznatoj po mirnoj prošlosti. Istovremeno je u svojim nedavnim govorima predsednik Erdogan obnovio svoj čuveni stav poznat kao „svet je veći od pet".

Radi se o Savetu Bezbednosti: „Nema muslimanske zemlje među pet - sve su hrišćanske, ne-muslimanske. Kakav je to prilaz? Da li je to fer? Nije!", vikao je Erdogan. E sad, predsednik Turske je musliman i to je razlog što mu smeta ne-muslimanski sastav Saveta Bezbednosti. Može se pretpostaviti da bi on hteo da ta muslimanska zemlja bude Turska. U svemu tome ima nekoliko problema. Prvo, u SB se nalazi Kina koja nije hrišćanska zemlja. Ostale jesu, mada za Sovjetski Savez to je bilo malo komplikovanije. Od tih koje jesu hrišćanske, jedna je katolička, jedna pravoslavna i jedna protestanska. Kako je to Erdogan osmislio - sunitska i šiitska zemlja? Turska, Saudijska Arabija ili Iran? I zašto Turska kad u Indoneziji živi najveći broj muslimanskih vernika. Kad u Pakistanu ima više sledbenika Muhameda, nego u Turskoj. A šta sa Indijom, u kojoj živi veći broj muslimana nego što je celokupno tursko stanovništvo?

Hoće li Erdogan da šiitski Iran bude u Savetu, a šta onda sa sledbenicima Mojsijeve vere? Hoće li da sedi sa Jevrejima? A Budisti, Hindusi, ateisti? Stvar je u tome što Erdogan misli da bi tako bilo pravednije i bolje, gluplje se podrazumeva, i kako se njemu čini da ima smisla to što priča, onda i priča pred svojim glasačima koji i nisu baš toliko politički obrazovani. Boli ga činjenica da Turska nije svetski faktor. Na kraju krajeva, sve zemlje koje sede u Savetu Bezbednosti raspolažu sa velikim arsenalom atomskih bombi, a ima ih koje ni sa tim oružjem ne mogu da budu jedna od pet.

Turska nije Otomanska imperija, neće ni biti, a njihov predsednik može da se upire koliko hoće i biće bez rezultata. Erdogan iz Ankare može da manipuliše uspaničenom Angelom Merkel, ali samo izvesno vreme, da manipuliše lažnim ratom protiv džihadista, svojim glasačima, ali je Turska tek 17. zemlja na svetu po ekonomskoj moći, a uskoro će biti 18, možda 19. i tako dalje, i tako nadole jer će je ruske sankcije veoma usporiti, a neće biti bez značaja ukoliko se Nemcima učini da tamo ne bi bili bezbedni, ili da im se Turska baš mnogo i ne dopada. Čak su i Amerikanci počeli da se pitaju zašto njihova zemlja ima specijalne odnose sa dve države koje im samo prave probleme. Sa Saudijskom Arabijom i sa Turskom. Saudi od samog početka finansiraju teroriste, a Turska osim toga obara ruski avion bez ikakvog razloga i dovodi NATO savez u veoma neprijatnu poziciju.

Turska više nije važna za američku bezbednost. U današnjem svetu Turska je pre svega jedna neprijatnost za Vašington. I Amerikanci se pitaju zašto njihova zemlja podržava diktatora u nastajanju koji zatvara svoje političke protivnike. Takođe se pitaju zašto se u Turskoj guši sloboda onoga što je do nedavno bila slobodna štampa. Na kraju krajeva, Amerika je najveći medijski centar i dovoljno je ako se samo novinari pitaju šta se to događa u Turskoj. Druga je stvar što Vašington ne voli da sarađuje sa sistemima u koje nema poverenje, a Erdogenov režim to poverenje ne uliva. Sada kada Erdogan insistira da se evropski građani izvode pred sud jer su ga, tobože, uvredili, možda je došlo vreme da evropske članice NATO saveza razmisle da li hoće da budu u istom taboru sa Turskom. NATO nije samo vojni savez, naročito nakon Hladnog rata, već je društvo prosvećenih demokratija, a Erdoganov režim ne pripada tom klubu. Sjedinjene Države zaista ne bi trebalo da povezuju svoj identitet sa onim korumpiranim, oportunističkim i zaostalim kao što je Turska danas. Amerika je u mnogo boljoj poziciji od Evrope jer nju ne mora niko da brani, već kad to može da uradi sama. Sa Evropom to nije slučaj. I zbog toga Vašington bi mogao da pritisne Evropu da bira ili Ameriku ili Tursku kao članicu NATO saveza, saveza koji Americi više nije potreban. Druga je stvar što bi Vašington morao da takođe preispita odnose i sa Egiptom u kome osuđuju novinare na smrt.

Turska takođe lažira rat protiv džihadista. Na papiru Turska je deo međunarodne koalicije koja se bori protiv terorista Islamske države. A od kako se pridružila koaliciji prošle godine, Turska je uhapsila izvestan broj terorista, potrudila se da kontroliše granicu prema Siriji i ID obeležila kao terorističku organizaciju. Učinila je Turska još neke poteze u cilju borbe protiv džihadista. Ali, to je samo jedno lice te priče.

Krajem marta Turska je oslobodila četiri člana ID, uključujući i komandanta džihadističkih operacija na turskom tlu. Sve skupa 96 terorista je bilo optuženo, uključujući i sedmoricu koji su uhapšeni, pa pušteni da se brane sa slobode. Sada su svi oslobođeni. U međuvremenu jedan turski akademik, koji je potpisao peticiju za mir između Turske i Kurda, još se nalazi u zatvoru. Turska vlada, koja skoro u potpunosti kontroliše sudstvo, zavisi od podrške religioznih grupacija, od islamista, preko „mekih islamista" do radikalnih. Prošle godine jedna turska agencija za ispitivanje javnog mnenja pronašla je da 20 odsto Turaka smatra da je masakr u redakciji francuskog magazina Šarli ebdo bio „prirodni odgovor ljudima koji su uvredili proroka Muhameda". To je bio odgovor uzet u generalnoj populaciji, ali je u nekim grupacijama, kao među članovima vladajuće partije, taj procenat bio znatno veći.

A zašto su oslobodili osumnjičene džihadiste? Možda zato što ti teroristi drže turski sistem u šaci, jer mogu da u svakom trenutku obelodane podatke o podršci koju su prethodno dobijali od turskog režima. Na kraju krajeva, tajna ljubav turske vlade i džihadista nije uvek baš ni toliko tajna. Malo, malo, pa raznorazne islamističke organizacije organizuju poveće skupove svojih sledbenika, uz blagoslov režima, u kome pripovedaju ideju stvaranja islamskog kalifata sa šerijatskim zakonima. Nakon 92 godine od kako je 3. marta 1924. napušten turski kalifat, islamisti teže da se takav sistem ponovo ustanovi u Turskoj.

Srce predsednika Erdogana pripada takvoj ideologiji i ne može se očekivati da turski režim može biti pouzdan saveznik u borbi protiv džihadista. Postoji još jedna priča o Redžepu Tajidu Erdoganu koja ne govori ni o ideologiji ni o religiji, pripoveda o novcu. Sultan u nameri je sebe i svoju porodicu veoma dobro novčano obezbedio, a radi se o milijardama dolara.

Sezona lova na novinare

Šestoga maja u Istanbulu: pre nego što će biti osuđen na pet godina i 10 meseci robija zbog „odavanja državnih tajni", Čana Dundara, glavnog urednika Čumhurijeta, pokušali su da ubiju ispred suda. Jedan njegov brkati sugrađanin ispalio je najmanje dva hica iz pištolja pre nego što je bio sprečen da bolje nanišani. Dok je pucao atentator je uzvikivao „izdajniče!". Kolega Dundara, Erden Gul tom je prilikom lakše povređen u nogu. Gul je u istom procesu dobio pet godina robije.

„Ne znam ko me je napao, ali znam ko ga je ohrabrio i od mene napravio metu", izjavio je Dundar neposredno nakon što je izbegao smrt pred zgradom suda. Prošle godine Čumhurijet objavio je fotografije turskih kamiona koji su prevozili municiju sirijskim pobunjenicima. Dnevnik je tvrdio da fotografije potvrđuju da vlada dotura oružje pobunjenicima, što Ankara negira.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan podneo je krivičnu prijavu koja je odvela dvojicu novinara na robijanje. Inače, turska Nacionalna obeveštajna agencija (MIT) bila je umešana u te operacije. Suđenje i presude dvojici urednika smatra se testom o slobodi štampe u Turskoj.

Kemal Kiričdaroglu, vođa najjače opozicione stranke, koji je podržavao optužene novinare potvrdio je Dundarove izjave: „Oni koji pretvaraju novinare u mete uz pomoć govora mržnje, odgovorni su za napad na Čana Dundara". Inače, Čumhurijet su najstarije turske dnevne novine, osnovane 7. maja 1924, i zastupaju osnovne ideje tvorca moderne turske republike, Kemala Ataturka.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane