Tabloid istražuje

Kako je Srbija postala najveća saobraćajna "kontinentalna rupa" Evrope

Carskim drumom do Brisela

Srbija raspolaže putnom mrežom od 40.845 kilometara, čija se vrednost procenjuje na 13 milijardi dolara. Međunarodni program za ocenu puteva analizirao je nedavno skoro 3.000 kilometara puteva u Srbiji i utvrdio da samo jedan odsto srpskih puteva zadovoljava elementarne standarde i kvalitete! Ukratko, građani Srbije voze se najopasnijim drumovima na svetu! Loša gradnja, korupcija, kriminalne veze političara sa mafijom koja upravlja srpskom putogradnjom, glavni su razlozi što je danas kroz Srbiju lakše i bezbednije proći jašući na konju nego vozeći se u savremenim automobilima

Nikola Vlahović

U poslednjih petnaest godina, čak 6 milijardi evra kredita za izgradnju puteva u Srbiji (i još toliko direktno iz budžeta!), završilo je u džepovima stranačkih mafija, tajkuna, kriminalaca i raznih "izvođača radova" koji su novac uzeli a posao nisu završili. Zato danas putna mreža u Srbiji liči na otomanske džade, "kud prolaze Turci i trgovci", a ne na mrežu modernih auto-puteva i magistrala adekvatnih životu u 21. veku. Vučićeva kriminalna družina još žešće se uhvatila u kolo ove pljačke.

Od kako je sebe proglasio za apsolutnog vladara, na izgradnji saobraćajnica u Srbiji angažovane su, uglavnom, mafijaške firme, koje su direktno ili indirektno uključene u podelu novca i poslova u putogradnji. Od 2012. godine do danas, Vučićevi skakvci "pojeli" su još 2 milijarde evra. Ali, novi "zalogaj" na koji računaju, nije mali: čak 16.000 kilometara puteva u Srbiji treba hitno obnoviti! Suma koja će biti uložena u taj posao iznosi oko 2,2 milijarde evra. Taj novac je već "raspodeljen" unutar kriminalnih klanova okupljenih oko putogradnje i već se zna ko će koliko dobiti. Bio posao završen ili ne.

Pre dve godine, uz veliku medijsku galamu, izgrađeno je nešto više od 50 kilometra puta u celoj Srbiji, a novcem koji je tada potrošen moglo je još najmanje tri puta toliko biti izgrađeno. Gde je onda taj novac nestao? Poređenja radi, za samo jednu noć, postavljeno je čak 14 kilometara najkvalitenijeg specijalnog asvalta, za poletno-sletnu aerodromsku pistu u blizini Ciriha u Švajcarskoj.

Ali, Vučićevoj bivšoj i sadašnjoj vladi nikako ne odgovara da bilo koji putni projekat do kraja završi. Jer, dokle god je "izgradnja u toku", postoji milion mogućnosti za pljačku. Kad posao "stoji", to je najbolji znak da se svi "ugrađuju" ili otimaju iz povučenih sredstava.

Svakome ko je imao prilike da sopstvenim očima (a ne preko Vođinih televizija) vidi kako izgledaju putevi u Srbiji, neće više pasti na pamet da krene na put ovim deonicama, osim ako ne mora. Naime, prema istraživanjima Svetskog ekonomskog foruma (WEF), Srbija se nalazi među desetak država sa najgorim putevima na svetu i po tome se našla u "odabranom društvu" najsirotijih zemalja: (Moldavija, Gvineja, Haiti, Mozambik, Mongolija, Gabon, Angola...) i nalazi se na 119. mestu na svetu po kvalitetu i broju asvaltiranih deonica! U obrazloženju Svetskog ekonomskog foruma, navodi se da, od ukupno oko 40.000 kilometara puteva svih kategorija, nijedna deonica, osim nekih tek sagrađenih delova Koridora 10, ne zaslužuje prelaznu ocenu niti ispunjava potrebne standarde. Prema izveštaju od pre godinu i po dana, od zemalja regije, putevi u Srbiji su ubedljivo najgori!

Zvanično, oba kraja Koridora 10 trebala bi da budu izgrađena do kraja ove 2016. godine. A, Koridor 11, do sredine 2017. Ništa od toga se neće desiti, jer stanje na terenu govori da je to praktično nemoguće.

Ove investicije finansiraju se iz pet kredita u iznosu od oko dve milijarde evra, a mafija kojom koordinira JP "Putevi Srbije" i ovaj novac je već unapred uračunala u čistu dobit!

Stanje od 2012. godine do danas je znatno gore. Na primer, put prvog reda, Kragujevac-Batočina, ukupne dužine dvadeset kilometara, koji treba da ide po skoro ravničarskom kraju sa blagim bregovima, ušao je u petnaestu godinu izgradnje! Zato što nema kazni za izvođače, nema raskida ugovora sa "partnerom" bliskim svakoj vlasti, sve je smišljeno da novac bude potrošen a projekat nikada završen. Na mreži državnih puteva na teritoriji Topličkog okruga, stanje je veoma loše. To se posebno odnosi na državni put prvog reda kroz Prokuplje, jer oko grada nema zaobilaznice, dok na putevima drugog reda nema nikakve infrastrukture, nema čak ni trotoara, čime je ugrožena bezbednost u saobraćaju.

Izgradnja puteva u Srbiji, uvek je praćena korupcijom, a projekt izgradnje evropskog Koridora 10 zapao je u brojne protivzakonite radnje i neregularnosti. Na svim tenderima za putogradnju, monopol uvek imaju preduzeća vladajuće koalicije, a za mnoge puteve od prvorazredne važnosti ne postoje čak ni građevinski projekti niti projektna dokumentacija!

Ibarska magistrala, deonice prema Sevojnu i Požegi, put koji vodi prema Homoljskim planinama, put Užice-Zlatibor, samo su neke od deonica na kojima je zbog lošeg stanja kolovoza ili neadekvatnih rešenja bezbednost vozača dovedena u pitanje. Najopasniji pravci u zemlji su Ibarska magistrala i pravac od Novog Sada do Horgoša. Bezbednost saobraćaja, posebno u fazi projektovanja, održavanja, rekonstrukcije i izgradnje puteva, najgora je na celom evropskom kontinentu, i to su utvrdili, kako strani tako i oni domaći stručnjaci koji nisu u milosti Vučićeve vlasti.

Početkom ove godine, preko 2.000 radnika JP „Puteva Srbije", dakle, najveće državne firme koja se bavi putogradnjom, osetilo je na svojim leđima odmazdu nesmenjivog direktora, Zorana Drobnjaka, jer nisu prihvatili plan poslovanja za 2016. godinu (koje podrazumeva nova zaduživanja i nove otimačine). Odmah su im smanjene plate i zaprećeno im je otpuštanjem! Plate radnika umanjene su tada u proseku za 4.000 dinara. Istovremeno, Drobnjak je pokušao da u budžet firme za ovu godinu uknjiži šest milijardi dinara više iz državne kase, ali ih nije dobio. Uzgred, treba se podsetiti da Drobnjaka iz fotelje direktora "Puteva Srbije" nije oteralo ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, kad je podiglo otužnicu protiv njega zbog sumnje da je u aferi „Nuba invest" oštetio državu za 2,5 miliona dinara, ni kad je Državni revizor u izveštaju iz 2010. naveo da „Putevi" od 2008. nisu uplatili u budžet Srbije 158 miliona dinara za putarine...Nije pao ni kad je potpisao štetočinski ugovor za rekonstrukciju mosta "Gazela", u Beogradu, kad je cena sa 30 miliona evra naglo narasla na 60 miliona! Ali, i pored ovakvih i sličnih prestupa, Drobnjak je bez imalo obraza zatražio još 10 milijardi dinara da bi rad „Puteva Srbije" bio bolji, tvrdeći da je preduzeće u minusu "zbog velike amortizacije", a ne zbog lošeg rukovođenja!

U kasu JP „Putevi Srbije", preduzeća koje odgovora za stanje puteva u zemlji, godišnje uđe preko 500 miliona evra. Oko 150 miliona od naplate putarine, oko 180 miliona od akciza, a ostalo iz budžeta. Zvanično, taj novac odlazi na saniranje klizišta, projektovanje koridora 10, magistralnih puteva...Ali, čak i đak u osnovnoj školi lako bi došao do zaključka da neko ovde debelo potkrada državu, jer za redovno održavanje postojećih 11.000 kilometara puteva nije uloženo skoro ništa!

U ovakvim okolnostima, jasno je zbog čega je srpska putogradnja najgora moguća i zbog čega se mafijaške ajkule uvek nalaze u blizini budžeta. Takvi "izvođači radova" na srpskim putevima godišnje naprave tek nekoliko kilometara asvaltnog puta, radi stvaranja privida da se nešto radi, a onda uzmu još koji milion evra i tako u krug. Nižu se brojna pitanja: Ko je i kako bez projekata dolazio do međunarodnih kredita? Zašto se i dalje nude visoko profitabilni poslovi firmama koje nemaju nikakve veze sa putogradnjom? Zbog čega glavne projektantske kuće u Srbiji nisu nikada bile predmet ozbiljnih kontrola države? Ako za petnaest godina sve dosadašnje vlade nisu htele da završe autoput do Makedonije, šta očekivati od "Koridora 11" i ostalih nazovi kapitalnih investicija?

Ali, Vučića to ne zanima, njegov plan je da što pre počne sa izgradnjom auto-puta do Albanije, tačnije, Niš-Priština-Tirana-Drač, i to kreditima Svetske banke i Evropske banke za rekonstrukciju. Jer tako treba Americi, tako traži NATO pakt. A, kroz sami centar Srbije, kroz Šumadiju, ne postoji nijedan jedini put koji odgovara standardima 21. veka! Autoprevoznici izbegavaju tuda da idu, pa su čak ukinute i brojne autobuske linije, što je dovelo do toga da gradovi u Šumadiji, poput Gornjeg Milanovca, nemaju tako reći nikakvu direktnu komunikaciju sa Beogradom.

Da se ovde radi o opasnoj sprdačini sa narodom, i još opasnijoj pljački, govori i podatak da je pre više godina najavljeno kako će Koridor 10 biti završen do Olimpijade u Atini, pa posle četiri godine je opet najavljeno da će biti gotov do Olimpijade u Londonu...Danas, na početku Olimpijade u Brazilu, najavljuju da će taj koridor biti završen "posle svršetka igara"! Neka igre traju!

Ovaj mafijaški plan u praksi izgleda ovako: dok se popravlja i gradi nepostojeći deo koridora, onaj postojeći će postati zastareo i moraće da se popravlja! Samo da se pare obrću i da pljačka traje što duže. Za sada je sve pod mafijaškom kontrolom-Srbija neće imati normalan auto-put još najmanje deset godina!

Stotine miliona evra određenih za održavanje puteva u Srbiji negde nestaju. Putna mreža išarana je crnim deonicama. Najgori su putevi u Pirotskom okrugu, pokazalo je istraživanje Međunarodne asocijacije za bezbednost puteva. Međunarodni program za ocenu puteva u Srbiji (IRAP) utvrdio je da samo jedna deonica na Koridoru 10 zaslužuje prelaznu ocenu, dok je Svetska banka srpske puteve stavila na samo dno svetske liste po kvalitetu i vrednosti.

U međuvremenu, u Srbiji se godišnje desi oko 60 hiljada saobraćajnih nesreća, a država usled materijalne štete i drugih troškova od saobraćajnih nesreća gubi oko dva odsto bruto nacionalnog dohotka. Zbog katastrofalnih uslova na putevima Srbije, godišnje pogine oko 1.000 ljudi, a broj povređenih je skoro deset puta veći. Širom Srbije, na svakoj putnoj deonici, postoje na stotine "crnih tačaka", koja su opasnija od prve linije fronta u ratu.

Na samo jednom primeru, izgradnji jednog manjeg dela puta na Koridoru 11, moguće je sagledati "fino negovani" kontinuitet kriminala u srpskoj putogradnji. Tačnije, kako je Vučićeva vlada nastavila tamo gde je stala Tadićeva...

Naime, Sporazumom o zajmu koji je 2. februara 2012. godine potpisan (a potom 29. februara i ratifikovan po hitnom postupku u Narodnoj skupštini Republike Srbije) između Vlade Srbije, kao zajmoprimca, i Vlade Azerbejdžana, kao zajmodavca, Azerbejdžan je Srbiji odobrio zajam u iznosu od 308 miliona evra, sa kamatnom stopom od 4% na godišnjem nivou i rokom otplate od 15 godina.

Reč je bila o zajmu namenjenom isključivo za izgradnju deonice puta od Ljiga do Preljine, koja predstavlja deo auto-puta E-763, odnosno Koridora 11, (poznatog i pod nazivom „Južni Jadran"), u ukupnoj dužini od 40 kilometara. Uzgred, valja reći da taj put ni do današnjeg dana nije završen, kao ni pripadajuća infrastruktura sa tunelima, a na njemu radi čak 100 podizvođača!

Početna procena ukupne vrednosti ove investicije na Koridoru 11 iznosila je 308 miliona evra i Vlada Srbije se kao zajmoprimac obavezala „da finansira bilo koji takav iznos koji prelazi 300 miliona evra, kako bi se obezbedilo pravilno i pravovremeno izvršenje Ugovora o izgradnji". Vlada Azerbejdžana kao zajmodavac omogućila je sebi da može obustaviti isplatu bilo koje tranše zajma ako se ne uveri da postoji valjan dokaz da su sredstva koja su nužna za realizaciju Ugovora o izgradnji, a prevazilaze iznos zajma, dostupna zajmoprimcu, odnosno Vladi Srbije.

Međutim, predviđeno je bilo da država Srbija ni u jednom trenutku neće raspolagati sredstvima zajma koja će vraćati u sledećih 15 godina, jer Vlada Azerbejdžana pojedine rate zajma neposredno uplaćuje izvođaču radova, a za izvođača je po Sporazumu određena azerbejdžanska kompanija „Azvirt".

Saglasno tome, sa „Azvirtom" je preduzeće „Koridori Srbije" u ime Republike Srbije, 7. 4. 2012. godine, zaključilo Ugovor o izgradnji br. 1439/12. Vlada Azerbejdžana je Sporazumom o zajmu rezervisala za sebe pravo da zadrži svaku isplatu dela zajma ukoliko nije zadovoljna finansijskim dokumentima na osnovu kojih vrši isplatu, kao što nije u obavezi da prihvati uslove plaćanja predviđene Ugovorom o izgradnji. To znači da je republičko preduzeće „Koridori Srbije" ovakvim međudržavnim Sporazumom stavljeno u poziciju da prilikom ugovaranja cene radova mora da prihvate bilo koju ponudu „Azvirta", jer u suprotnom Vlada Azerbejdžana može privremeno obustaviti isplatu zajma ili usled nastupanja okolnosti „neispunjenja obaveza" može pre vremena dospelosti da zahteva isplatu svih rata zajma i svih kamata.

Ovakav neokolonijalni Sporazum o zajmu koji je zaključila je vlada Borisa Tadića, koju je tada zastupao "ministar za opšte namene" svih režima, Rasim Ljajić.

Koristeći se nedodirljivom pozicijom privilegovane ugovorne strane, „Azvirt" je najpre izvršio deobu posla, pa je saglasno obavezi iz Sporazuma (do 49% radova) srpskim podizvođačima prepustio građevinski najzahtevniji i finansijski najrizičniji deo radova - zemljane radove na izgradnji tzv. donjeg stroja puta. Skupi, a tehnički jednostavniji radovi na izgradnji gornjeg stroja puta, koji pre svega obuhvataju ugrađivanje kamenog tampona i asfaltiranje, „Azvirt" je rezervisao za sebe.

Zajmodavac (Vlada Azerbejdžana) je Sporazumom izričito ugovorio da se „sredstva zajma neće koristiti za plaćanje PDV-a za prodaju dobara i usluga i uvoz dobara i usluga, troškove carinskih i drugih dažbina, poreza i drugih nameta koji nastanu u vezi sa izvršenjem ili primenom Projekta od strane Izvođača ili Podizvođača". Shodno tome „Azvirt" ne samo da prilikom gradnje Koridora 11 koristi neocarinjenu naftu iz Azerbejdžana, već prisiljava srpske podizvođače da kod njega kupuju takvu neocarinjenu naftu po tržišnoj ceni, ali se „Azvirtu" pri tom ne obračunava PDV! Kada se izračuna iznos ovakvo stečenog ekstra profita azerbejdžanske kompanije, koji za budžet Srbije predstavlja izgubljenu dobit, onda cena azerbejdžanskog zajma daleko prevazilazi iznos od 4% kamate godišnje.

Sporazum o zajmu između Srbije i Azerbejdžana u svojim odredbama ne ostavlja ni najmanju nedoumicu da je reč o poslu koji ima izrazito geopolitičku pozadinu i da je kao takav prethodno odobren od strane zajedničkih zapadnih mentora vlade iz Beograda i vlade iz Bakua. Tako u tački 10.1.27. Sporazuma zajmoprimac garantuje da će „biti član, sa dobrom reputacijom, MMF, Svetske banke, Međunarodne finansijske korporacije, Međunarodnog udruženja za razvoj, Međunarodne banke za obnovu i razvoj" i još nekih drugih organizacija globalne finansijske plutokratije.

Ukoliko bi Srbija prestala da bude član neke od navedenih organizacija ili kada ne bi mogla da koristi sredstva ovih organizacija, to bi se po tački 12.1.13. Sporazuma o zajmu kvalifikovalo kao okolnost koja predstavlja „slučaj neispunjavanja obaveza", što bi automatski dovelo do dospeća svih zaostalih rata i kamata. Takođe, Sporazumom se Srbija obavezala da deo zajma kojim izvođač isplaćuje srpske podizvođače „ne bude korišćen za nabavku materijala od bilo kog lica ili iz zemlje sa kojom Republika Azerbejdžan nema diplomatske odnose i/ili sa kojom je Republika Azerbejdžan u međunarodnom sukobu".

Jednom rečju, mada je Sporazum o zajmu za izgradnju pomenutog dela Koridora 11, štetan po ekonomske i političke interese Srbije i u praksi rezultira neviđenom pljačkom budžeta Srbije, on je i dalje na snazi. A, od Ljiga do Preljine i dalje niko ne može da putuje zamišljenom trasom, uprkos povučenih 308 miliona evra najlošijeg kredita, stotinu podizvođača i rokovima koji su obećani.

Ovih dana, nedovršenom trasom Koridora 11, prošla je i ministarka Zorana Mihajlović. Kako i kuda je prošla, nije poznato jer tu se proći ne može. Tunel nije otvoren, signalizacija i dalje nema, pripadajuće infrastruktura nema...Ničega nema osim troškova. A, oni su uveliko premašili visinu kredita koji je uzet.

Glosa

Od 2012. godine, naprednjačka vlast na čelu sa Vučićem svake godine obećava po 100 kilometara novih puteva, a izgradi manje od 1 odsto od toga. Za tri godine, u Srbiji je izgrađeno svega 60, a za sedam prethodnih godina, jadnih 144 kilometra puta.

Glosa

Za redovno godišnje održavanje celokupne putne mreže u Srbiji, neophodne su dve milijarde evra, ali te pare (za koje Vučić tvrdi da ih nema) režim troši na druga zadovoljstva

„Mene svaka rupa na putu boli!"

(Bivši ministar za infrastrukturu, Milutin Mrkonjić