Natrag

Stav

EKSPOZE

Branko Dragaš

I? Šta sad kažete? Jeste li nekako preživeli? Izneti ekspoze je pokazao pravo stanje dijagnoze premijera.Dijagnozu bi morali da hitno saopšte nadležni psihijatri. Koji se ne oglašavaju o stanju pacijenta. Koji uplašeno ćute i brukaju svoju struku.

Svi smo mogli da vidimo ono ludačko crvenilo u licu, nenormalno smejanje, smeje se, kaže naš pametni narod, kao lud na brašno, smeje se sam sebi i svom nekontrolisanom ludilu, videli smo prostačko odmahivanje rukama, kao neka sumanuta seoska baba torokuša, dok sluša poslanike koji kritikuju njegov ekspoze, to organski ne može da podnese, nikakvu kritiku, videli smo da je, uprkos evrounijatskom naprednjačkom imidžu, ostao pravi radikalski divljak u duši, dobacivao je, sprdao se, lupetao glupe šale, kojima su se smejali njegovi lični poslušnici, upario se ponovo sa svojim nekadašnjim idolom Šešeljem, dopunjavali su se izvanredno, kao nekada, sve po dogovoru, pretvarajući parlament u cirkus.

Kada neko u elektronskom dobu govori šest sati, a nije Nikola Tesla, Milutin Milanković, Ruđer Bošković, Mihajlo Pupin, Kosta Stojanović ili Borislav Pekić, navodim najveće srpske umove, onda je to dokaz njegove sumanutosti i manijakalnog ludila.Toliko brabonjanje i blebetanje je dokaz da brbljivost mora da pokrije nedostatak konkretnog , ostvarenog dela, jer dela nema i to građani osećaju na svojoj koži. Čemu vanredni izbori, kada se ništa nije promenilo?

Rekonstruisana vlada sa lezbejkom kao glavnom zvezdom ove pomahnitale vladavine Dramosera. Čemu izgubljenih sto dana, kada je sve ostalo nepromenjeno? Čemu pisanje ekspozea od 260 strana, kada tamo ničega valjanog nema? Čemu šest sati baljezganja, kada nema ostvarenih rezultata?

To prenemaganje, foliranje, kukumavčenje, zajebavanje, podjebavanje, zakukavanje, protestansko masturbiranje nad pravoslavnim vernicima u zdrav mozak, to žvalavljenje, mučenje, sprdanje, vređanje, ponižavanje i prekoravanje, to zapomaganje, osuđivanje, balavljenje i laganje, čim zine slaže, sve to je imalo za cilj da nam komedijant, zamlata, zgubidan i dokonjak, koji ništa ne radi po celi dan osim što se slika u svim pozama i na svim mestima, pozira i drži demagoške monologe, falsifikujući podatke o uspesima privrede, Železare, AIR SRBIJE, Fabrike automobila i budžetskim suficitom, zaduživši nas preko 11 milijardi evra, što je najveći dug u istoriji Srbije u vladavini jednog sumanutog Kralja Ibija, ta čitava parlamentarna gluma i predstava su imali samo jedan smisao da nam taj ostrašćeni radikalni šovinista i naprednjački eurofanatik u ekspozeu objasni da u Centralnoj Srbiji ima mnogo manje Albanaca, što ga je više zabrinulo nego činjenica da izumiremo i da se trend iseljavanja povećava, nego što treba da ih bude, što je zaista nedopustivi promašaj države, pa je On zato odlučio da napravi auto-put Niš - Priština, kako bi Albancima omogućio da brže doputuju do ispražnjenog srca Srbije, kako bi nas što pre osvojili, pokorili i zauzeli, jer, kako kaže izdajnik , Albanci su narod u narastanju, čije narastanje i napredovanje Aca Dramoser mora da potpomogne, prema dobijenim i preuzetim nalozima.

Albanci imaju novac i sa njima mora da se srdačno razgovara, da se traže rešenja za njihovo narastanje, a najbolje je da se ta rešenja pronađu u njihovom naseljavaju Centralne Srbije, jer, naglašavamo, imaju novac, što je najvažnije za korumpiranu vlast, a ko ima novac može da nas kupi, uz uzete provizije, a kada nam pokupuje zemlju, onda to više nije naša zemlja, nego zemlja Albanaca i onda ta zemlja pripada samo njima i oni mogu da je, shodno evropskim zakonima o manjinskim pravima, nazovu kako njima odgovara i mogu da dobiju , prvo autonomiju, posle i republiku, sopstvenu državu, šta god budu poželeli, jer to je najbolje rešenje za budućnost da Albanci žive u jednoj Velikoj Albaniji, dok će Srbi, pošto nemaju protestansku etiku i pošto ne slušaju predloge za budućnost jednog poludelog demagoga, morati da se zadovolje uslovima života pod jednom malo većom šljivom, gde im je, kako misli pisac šestosatnog ekspozea, objektivno govoreći i pripadajuće mesto.

Čitajući veliku istorijsku građu o nastanku naroda i država, moram da priznam, ovakvu patološku mržnju prema svome narodu nisam našao nigde u istoriji, obično demagozi i populisti napadaju druge narode, kako bi istakli značaj svoga naroda, kao što je to radikalni šovinista nekada činio, preteći muslimanima da će za jednog ubijenog Srbina da ubije sto muslimana, na opšte zgražavanje obrazovanih, kulturnih i vaspitanih Srba, pa ostaje zabeleženo u istoriji da je jedan potpuno nekontrolisani, odmetnuti i ucenjeni političar, psihopata, više zla naneo svome narodu i državi od naših vekovnih neprijatelja, koji ne bi mogli, uprkos nasilnoj okupaciji, da tako temeljno i sistematski razore srpsko nacionalno biće.

Nije problem u njemu i njegovom manijakalnom ludilu, to što želi da obori srpski rekord u držanju ekspozea, da bi tako ušao u istoriju političke banalnosti, to što pred kamerama spasava dečaka iz smetova, što vadi ljude iz poplava, to što stoji na kiši sa čitavom vladom na vojnoj paradi u Beogradu, pokazujući da je nesposoban i glup, nije, dakle, problem u njemu i njegovom progresivnom političkom ludilu, nego u srpskoj inteligenciji, koja podanički ćuti i traži nove državne apanaže, problem je u uspavanom patrijarhu Irineju, koji na balkonu ove istorijske farse sluša gomilu gluposti i ne reaguje, umesto da se pokupi, zalupi vrata i saopšti Srbima da je Vođa lud i da ne smeju da ga slede, da moraju da dođu sebi i da se pobune, umesto tog dostojanstvenog i moralnog čina našeg duhovnog prosvetitelja.

Taj naš proračunati patrijarh sedi na balkonu Narodne Skupštine i drema kao neki tromi, prejedeni, usnuli seoski mačak kraj upaljene peći, drema i prede, razmišljajući o nekim svojim zemaljskim crkvenim problemima, drema i čeka da se to zamajavanje naroda, ipak, nekako završi i da on, patrijarh, mirno i dostojanstveno, kako to zvanje i dužnost nalaže, usporenim hodom krene prema Patrijaršiji i skloni se od tog pobesnelog ludila, sakrije se pred tim sramnim rečima o naseljavanju Albanaca u Centralnu Srbiju, umesto da ustane i urlikne, da glasom pravednika iz pustinje krikne, da se ispravi kao Mojsije kada je jevrejski narod doveo do mora, naroda koji je stalno nešto gunđao, nećkao se, kukao, oklevao i očajavao, naroda koji je, čim se Mojsije zadržao nešto duže u razgovoru sa Bogom, napravio sebi zlatno tele, kome su se počeli klanjali, naroda koji je hteo da se vrati u egipatsko ropstvo, uplašen za iznenada osvojenu slobodu, naroda koji nije imao protestantsku etiku i nije razumeo svoga Mesiju, dakle, umesto da naš patrijarh lupi iz sve snage svetim štapom, starim 7.524 godina, koga je nosio i Sveti Sava, lupi snažno o pod skupštinskog balkona, da se zatrese čitava zemlja u direktnom prenosu i da pred apatičnim i razočaranim vernicima zagrmi kao staroslovenski Bog Perun, Gromovnik, da munje sevaju iz njegovih usana kao iz podignutih tornjeva Nikole Tesle, da urlikne iz dubine paćene srpske duše kao praslovenski Bog Svarog, čije buđenje označava kraj pokvarenog sveta, da uzjaši belog konja slobode kao Svetovid i da krene u borbu protiv mraka, zla i prostakluka, to je trebao da uradi naš pravoslavni duhovnik, starešina našeg pravoslavnog hrama, da se tako obrati tom izdajniku i neverniku, da ga prekori, opomene, naruži i obruka, da uhvati za uši i prodrma to razmaženo derište, da mu začepi lajava i lažljiva usta, da ga stavi na mesto gde pripada, da ga sravni sa funkcijom i foteljom, da ga medijski sprži i politički ponizi, da svekolikom srpskom rodu pokaže da Srbi još nisu propali, da se nisu predali, da ima vere i nade u vaskrsenje i spas, da patrijarh srpski pali vatre svenarodne pobune i ustanka protiv terora i tiranije, da patrijarh srpski ustaje protiv bezobrazluka, gluposti i primitivizma, da je danas sveta dužnost svakog Srbina da ustane u odbranu Srbije i Srba.

Sve to je morao da uradi srpski patrijarh, ličnim primerom da pokaže šta nam je činiti, morao je da pokaže svoju moralnu vertikalu, umesto što je spokojno dremao u skupštinskoj loži i čekao da to zamajavanje i davljenje prođe, morao je da pokaže drevnu snagu naše vere i nacije, morao je da pokaže zavedenim i povodljivimSrbima da Dramoser nije Mojsije, da nije mesija, da je cirkusant i klovn, pa bi te patrijarhove britke, oštre i mudre reči sve u sali i pred televizijskim ekranima ostavile bez teksta, dok bi mandatar za sastav iste vlade bio šokiran, zaprepašćen i raskrinkam, povukao bi se pred tim blještavim munjama našeg patrijarha kao pred Gospodarem, savio bi rep i pobegao u svoju stranačku kućicu uplakan, preplašen i ponižen, moleći da mu se sve oprosti, da on nije tako mislio, da su mu drugi dali tekst, da je on samo čitao tuđe govore, da se poneo, da je preterao i da više nikada to neće da uradi, da će se odmah povući, napustiti politiku i ostaviti ozbiljnim ljudima da isprave sve njegove budalaštine, sve će priznati pred sudom svoga naroda, sve će objaviti, samo da ga niko ne dira i da mu niko ne preti , jer on ništa nije kriv, njega su ucenili, morao je tako da glumata, morao je da igra tu svoju predstavu, dok patrijarh sve to nije prekinuo, naredio mu da za njim odmah dođe u patrijaršiju, puzeći na kolenima, da iskaje počinjene greha, morao je da mu objasni da patrijarh ne ide na noge mandatarima i političarima, nego da ti državni činovnici moraju da stupe pred patrijarha i moraju da se zakunu na drevnim knjigama da će branititi državu, naciju, veru i identitet od svakog zla i nevolje.

Nije, dakle, problem što se mandatar iživljavao i radio sve to što mu je korumpirana demokratska javnost dozvolila.Problem je što je naš patrijarh ćutao.Problem je što ništa nije preduzeo. A morao je da preduzme. Morao je, poput Hrista, da bičem istera političke trgovce, jajare, špekulante i secikese iz našeg javnog života i da baci anatemu na njih, da ih obeleži i da zavedenom i povodljivom, uplašenom narodu, napokon otvori oči.

Sve ostalo je bila providna šešeljevština. Sprdanje i zajebavanje. Kikotanje i podjebavanje. Nastavak razaranja države i institucija. To ništa nije slučajno. Ovaj dvojac to radi po dobijenom planu. Na licima starih saboraca, Šešelja i Vučića, jasno se videlo da uživaju u ovoj režiranoj farsi o demokratiji. Odlično su se ponovo dopunjavali. Vlast i ljubimac vlasti. Režim i omiljeni političar režima.Odlično su se zabavljali. Šešelj je smečovao podignute lopte. Zato je i uveden u parlament.

Srbi su nekako preživeli ekspoze. Hoće li ga preživeti Srbija?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane