Natrag

Postdemokratija

Čekajući medalje

Čekali smo rekordnu žetvu medalja i dočekali, a sad povratak u surovu realnost. Olimpijske igre su završene, nastavljaju se političke igre sa olimpijskim geslom - važno je obećavati. Biće, kažu, i hleba. Oni koji su obećavali medalje, kao da i to od njih zavisi, nastavljaju da lažu za medalju. Nije važno šta se obećava, da li je realno i moguće, važno je da narod ima šta da čeka. U duhu vremena uveli su i novu olimpijsku disciplinu, govornički maraton, pa smo tako dobili šest sati lažnih objašnjenja i obećanja, sa porukom premijera narodu da sačeka još četiri godine na ono što mu je obećao pre četiri godine, piše kolumnista Magazina Tabloid novinar Miodrag Isakov, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade i potom ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Najvažnije je narod držati na čekanju, to je najsigurniji način vladanja, jer najposlušniji je dok nešto očekuje od vlasti. Za to će biti odlikovan medaljama koje su, u ime svih nas iz dve hiljade i neke, osvojili neki novi klinci koji su rešili da ne čekaju.

Čekajući boljeg života, život nam prođe u čekanju. Čekali smo razne reforme više od pedeset godina, na tranziciju čekamo četvrt veka, na ulazak u Evropsku uniju šesnaest godina, na autoputeve i brze pruge više od dvadeset godina i tako redom bez kraja i konca.

Dok se u prestonici čeka Beograd na vodi, 97% obradive zemlje čeka navodnjavanje. Dok 800 hiljada zapuštenih hektara čeka da bude uzorano, 200 hiljada praznih seoskih kuća čeka da u njima neko raspali ognjište. Dve hiljade sela sa sve manje stanovnika čeka osnovnu školu, a još toliko poštu, ambulantu i biblioteku. Dok cela Srbija čeka koridor do Albanije, na hiljade naselja čeka asfaltnu vezu sa svetom ili bar prodavnicu.

Na selu nema ko da radi, u gradu nema šta da se radi. I svi čekaju, selo čeka svoju decu dok ona čekaju posao u gradovima, koji čekaju strane investitore. Ova je zemlja jedna velika čekaonica, a život u njoj čekanje smrti. Šta je onda za nas da još četiri godine sačekamo bolji život, koji nam je Vučić obećao pre četiri, pa ponovo pre dve godine i sad opet. A čovek je od reči, eto obećao nam je medalje i dobili smo ih. Možemo se sa njima zakititi.

Ivo Andrić je u "Prokletoj avliji" zapisao: "...Zaraziti nekog čekanjem predstavlja najsigurniji način vladanja nad njim, što znači učiniti ga nepokretnim i beskorisnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i olova se čovek može osloboditi, ali te obmane - nikad ni doveka! I tako, prihvativši prećutno uslove života koji vam se postavljaju, živite kako vladalac hoće, upravo i ne živite, nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa svim onim što ste očekivali, ne pretvori u trpljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili rajinski način života, a to je isto kao i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo. Da ne bi morali sami da vas ubijaju, zarazili su vas tim čekanjem koje vas održava u životu i polagano ubija. Sve što jeste i što znate, umete i možete, stavljeno je u službu tog čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje." I dok većini vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, oni koji su ga time zarazili i bez najmanjeg čekanja dobiju sve što žele i čemu se nadaju, zaključuje Andrić.

Čekali smo, tako, ovih dana i olimpijske medalje koje nam je vlast obećala. Ne sportisti, oni su rekli samo da idu da se bore i da će dati sve od sebe, nego baš predsednik države i premijer. I pogodili su, u delić sekunde ponekad. Ali, pre nego što počnu da ih prisvajaju valja podsetiti da su nam ih doneli momci i devojke iz sportova u koje se najmanje ulaže i za koje najmanje marimo, kao što su rvanje, tekvondo, vaterpolo, odbojka, kajak, atletika. Klubovi u kojima ti naši heroji za jednokratnu upotrebu treniraju jedva preživljavaju. Jednostavno, sportisti su napravili čudo, jer svaka olimpijska medalja za ovako malu i zaostalu zemlju jeste pravo čudo. I svaka im čast, ali nemojmo se zavaravati, to ništa ne menja na stvari kada su naši bedni životi u pitanju. Ništa se nije promenilo i ništa time nismo dobili, osim lažnog uverenja da vredimo više nego što zaista vredimo i da nam je vlast bolja nego što jeste jer, eto, tačno je sve predvidela, dala i održala reč. A, zapravo, Olimpijada je najbolji primer kako ova vlast zaista funkcioniše i šta biva sa njenim obećanjima. Uglavnom se ostvaruju samo ona koja ne zavise od vlade, kao naprimer povećanje PDV-a, ako padne prava količina kiše u pravo vreme. I nikad ona nije kriva ako ne bude kako je obećala.

Naravno da ni Vučić ni Nikolić ne bi bili krivi da nema toliko medalja. Baš zato olako obećavaju ono što ne zavisi od njih i na šta ne mogu da utiču, jer na očekivanim uspesima drugih žele da dokažu upravo suprotno, da oni sve znaju i o svemu odlučuju. Naslućujući da će biti više medalja, hteli su pokazati kako kad oni nešto kažu to tako i biva i kako pod njihovim naprednjačkim vođstvom ova zemlja svakim danom u svakom pogledu sve više napreduje. I ništa lakše od toga, nisu krivi za neostvarene olimpijske rezultate ali su itekako zaslužni za osvojene medalje, jer oni su ih najavili, takoreći garantovali za njih. Da nisu pogodili, niko im ne bi zamerio jer hteli su najbolje, jer su verovali u nas i naše. Naprotiv, pošto i mi volimo da verujemo u nas, uživali smo u olimpijskim takmičenjima još više zato što smo se zahvaljujući hrabrim najavama rodoljuba sa vlasti osećali kao favoriti, a ne kao tamo neki autsajderi. Mi smo došli da pobedimo, a ne samo da učestvujemo, ergo mi smo pobednička nacija bez obzira na rezultate. Čak i porazi naših sportista su nas na neki način učinili boljim u sopstvenim očima jer smo se našli u poziciji da im praštamo. Eno i Novak nam se izvinuo i zahvalio na razumevanju. Kako god okreneš dobitna kombinacija za vlast i one koji joj veruju. Kad Nole ili tamo neki Štefanek, za koga nismo ni čuli, pobeđuju i mi smo najbolji, ako slučajno izgube, mi smo još veći jer im opraštamo , što nije teško jer nema šta da im se prašta. Zapravo, opraštamo im svoje nerealne ambicije i zablude, kako bismo i dalje mogli da živimo u lažnom uverenju da smo bolji nego što jesmo, da zaslužujemo bolje i da ćemo to svakako dočekati. Zato bezuslovno verujemo onima koji nam to obećavaju i spremni smo da čekamo, zaboravljajući da su se i Đoković i Štefanek i Španovićka za to borili godinama i sami izborili. Da su čekali da im vlast donese uspehe nikad ih ne bi ostvarili.

Negde na polovini Olimpijade, dok još nismo bili osvojili ni jednu medalju, naša je Skupština uvela novu olimpijsku disiciplinu, govornički maraton, u kojoj ćemo opet biti prvi, najveći ili bar najduži, svejedno. Nema u ovoj čekaonici ništa dok se Vučić lično ne ukljući u takmičenje. Učinio je to u olimpijskom maniru sa geslom - važno je govoriti, što duže, nije važno šta i koliko pametno, važno je da to niko nije uradio još od Fidela Kastra u najboljim danima. A pobedio je i njega jer govorio je šest sati bez prekida i ni jednom nije išao rad sebe. Ništa rad sebe, sve za narod i državu. Mora se priznati, pokazao je veliku veštinu, jer pravi je podvig govoriti toliko dugo a da ništa ne kažeš. Nismo čuli ništa novo, sve to smo već znali. Šta znali, sve to smo već čuli više puta upravo od njega. Ovo su bila samo njegova sabrana dela. Novijeg datuma. Svojih nedela od ranije se ne seća. Odrekao se čak i autorskih prava na njih, jer bio je mlad i neukusan.

Sad govori samo o budućnosti, koju stalno pomera u budućnost. Kako je slikovito objasnio kolega Branislav Gulan u nedavno objavljenoj knjizi "Obećanja i očekivanja", to vam je kao kad u perspektivi posmatrate spajanje neba i zemlje na horizontu koji se čini na dohvat ruke, ali sve što mu se više približavate on postaje sve dalji.

Da ova premijerova beseda nije trajala toliko dugo, ne bi bila vredna komentara, ali ovako ipak moram da se osvrnem, oko sebe. Posle više od dve decenije na političkoj sceni, baveći se Srbijom i samo Srbijom, trebalo mu je šest sati da kaže manje istina o nama nego što je to uspelo jednom američkom novinaru posle samo jedne posete, u tekstu koji se može pročitati za nekoliko minuta. Članak tog anonimnog novinara, koji je posredstvom interneta obišao svet, glasi: "...Zemlja Srbija je FENOMEN - ima predsednika i ministra spoljnih poslova koji ne znaju engleski i kralja koji ne zna srpski.

Ima na Balkanu jedna država, koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene i najveće muškarčine, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci i tenisu. Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan. Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde ljudi slave slavu, a psuju boga. Gde pametne proglašavaju ludacima, a lude sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane, kao neželjene svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemaju pravo. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde nisi normalan ako ne poludiš. Gde živiš samo da bi umro. Gde je vreme beskonačno, a vlast besmrtna."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane