Natrag

Francuska

Bikini, monokini, pa burkini: kako islamski običaji terorišu domovinu građanskih sloboda

Ko zajebava Francuze?

Kada je 1966. godine ondašnji pomoćnik Pompidua, izvesni Žak Širak podneo pod nos svom predsedniku još jednu dugu listu novih zakona na potpis, Pompidu je eksplodirao od besa; - Prestanite da zajebavate Francuze, povikao je! Zar ne vidite da već ima previše zakona u zemlji slobode! Nakon 50 godina ponovo se u savetovalištu francuske vlade pokrenula ideja o pojednostavljenju najkomplikovanijeg zakonika na svetu koji velikim delom vuče koren iz doba Napoleona, ali su onda stigli teroristi, strah od atentata i bujica novih zakona, od ukidanja slobode u obliku vanrednog stanja do zabrane kupanja u maksi burkiniju piše Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Zemlja ljubavi i slobode je bogatašica u zakonima po meri, zaplašivanju kaznama , zatvorom, pravilima o podobnom ponašanju i ostalim zabranama, prekršajima i zločinima tako da danas zakonik zemlje slobode broji preko 11 000 zakona i 120 000 dekreta, što je više nego ceo svet zajedno. Ali to je tek baza jer po 300 novih zakon i 1200 dekreta se dodaje svake godine u tefter od pet kila flis papira. Što je mnogo, mnogo pa čak i iskusne sudije imaju muke da se snađu u džungli zakona, koji su često u međusobnoj kontradikciji, ili totalno van logike svog vremena.

Pravljeni po meri u neko zlo doba kad je nelegalno trebalo da postane legalno i ostali na snazi za ne daj Bože, ako zatreba, tako da danas bilo ko može da se papreno osudi za bilo šta, ili da se po nekom drugom članu tog istog maksi hatišerifa, 'ladno oslobodi za isto nedelo. A što je najkomičnije, glavni paragraf super zakonika kaže da : svaki građanin mora da poznaje zakon, iako se taj predmet ne predaje ni u jednoj školi. Drugim rečima, kada nekog Francuza probude u po noći on bi po tom idiotskom pravilu trebalo da izrecituje napamet 3000 stranica sitnog teksta; šta se sme a šta ne u zemlji slobode, sil vu ple.

Jedan je komičar rekao da je u zakonodavstvu uvek bolje poznavati sudiju nego sudske zakone. Bravo za ovakvo pravosuđe! Zlatna medalja za hipokriziju zagarantovana, koja je ujedno i baza jedinstvene pisane diktature što se krije pod pseudonimom naj demokratije na svetu. Naravno da je u ovakvom sistemu inflacije zakona, sirotinja totalno marginalizovana jer je u materijalnoj nemogućnosti da istera pravdu u zavrzlami i kontradikcijama zakonodavstva kao i apetitu samih advokata.

Bogati i naročito jako bogati, se u ovom lavirintu snalaze ko ribe u vodi, koju lovom navode na svoje vodenice. U prevodu; kolko para, toliko pravde ! Za bogate i velike firme to ponekada može da košta papreno. Experti za finansijske zakone i fiskalne mućke najveći su dobitnici ove sporedne grane privrede i velike rupe za budžet. Oko 4 % nacionalnog dohotka ode samo na razna računovodstva, savetovališta, ekspertize i parnice i to samo da bi isterali svoja prava u borbi sa raznim ministarstvima i da bi firme mogle da rade svoj posao. O nezakonitim podvalama i korupciji ovde neće biti reči jer je i legalan zakon dovoljan da se država nađe u mat poziciji.

U zanosu svoje predizborne kampanje 2002, Širak je obećao da će uprostiti zakonski tefter od pet kila papira i svesti ga na format jedne sveske, ali je obećanje brzo zaboravio čim je prekoračio prag Jelisejske palate i ugurao dupe u fotelju kao i svi njegovi prethodnici ili naslednici. I Oland je takođe obećao da će da uprosti a ne upropastiti sistem pravde i ljudske slobode, što je po mnogim mišljenjima a i sudeći po samoj popularnosti mlitavog predsednika danas slučaj. Svi znaju da overdoza zakona ubija zakonodavstvo, ali kada vladarima ponestane ideja i udari neka kriza spolja i to na par meseci pred nove izbore , tada je svaka vlast drogirana željom za foteljom, vata se za zakonsku slamku i vlada buzdovanom pravde. Uostalom širom sveta sve se vlasti održavaju zakonskim pojasom za spasavanje, pogotovo kada se popularnost potroši ili dato obećanje ne ispuni. Da bi strah bio na nivou, vlada trenira strogoću kako bi hrabrim merama i reformama opravdavli svoje nesposobnosti, greške i gluposti , te non stop smišlja nove urgentne zakone i kazne.

Ekonomske krize ili opšte nesigurnosti i atentati su top sezona za smišljanje novih zabrana i smanjenja slobode građana pod utiskom emocija i pod pritiskom javnog mnjenja putem podobnih medija, uvek željnih krvi i bez skandala. Tako na primer nakon svakog novog atentata, zvanične jajare snesu novu zakonsku odredbu koja ih pere od svake odgovornosti i pokazuje njihovu spremnost za borbu protiv islamskog terorizma, putem novih zakona naravno. Obično se zabranjuje ono što je bilo predmet atentata ili slaba tačka u sigurnosnoj politici, koju odgovorni nisu predvideli. Neko je primetio da bi po toj logici trebalo zatvoriti sve tržne centre, kafiće ili metro stanice a možda čak treba zakonom zabraniti sve kamione i sve noževe, sem peroreza.

Ova pomalo neslana sarkastična šala, daje jasnu sliku nemogućnosti borbe u jednom asimetričnom ratu između jedne svetske sile i izmanipulisanih pojedinaca koji ne mare za svoj život. Francuska ima atomske bombe ali se time ne može braniti od samoubica koji i bez oružja mogu da ubiju veliki broj nedužnih građana koji na žalost nemaju ni pravo na oružje, ni naoružane bodi gard pratnje ili blind automobile.

Moderna demoratija se štiti od spoljnog nasilja, nasiljem iznutra i pre svega strahom. Strahom od policije, strahom od robije, strahom od emigracije i islamizacije, strahom za svoj džep. Sve strah do straha kao temelj demokratije. Da straha od zatvora nije, ne bi bilo ni demokratije već bi svako terao svoje po zakonu ljudske prirode i urođenom egoizmu. A u straha su velike i oči i uši. Nakon nekoliko uzastopnih atentata Francuzi su danas zaplašeni do bezumlja. Nedavno je u primorskom gradiću Žuan le pan, na Azurnoj obali, puklo nekoliko petardica, koje su klinci bacili kraj terase restorana, i cela ulica je jurnula u panični stampedo? Bilans, preko 40 povređenih i mnogo usranih gaća? Slično je bilo i u Parizu i drugim gradovima preplašene zemlje koja tvrdi da je u ratu, zabranjuje sva masovnija okupljanja, odlaže koncerte, priredbe, tradicionalne buvljake ili vatromete, dok u isto vreme Oland ide u Rio da progura kandidaturu Pariza za organizaciju olimpijade, tvrdeći da je Francuska sigurna zemlja, iskusna u organizaciji velikih manifestacija.

Sve je više Francuza kojima postaje jasno da su Sarkozi, Bernar Anri Levi i Fransoa Oland otvorili pandorinu kutiju bombardovanjem Libije, Sirije, Iraka i ostalih okolnih država koje su zapravo u jednom međusobnom verskom ratu između Šiita i Sunita. Stavljajući se na stranu jednih, zamerili su se ostalima, pa je tako iz kutije izletelo veliko zlo zvano Džihad, i sada kao neka hidra od milion glava ona se nadvila nad glavama hrišćanskog sveta i baca krvavu senku na našu slobodu, mir i demokratiju. Stanje je kritično i veoma opasno, svuda. I da bi se stalo na put daljem širenju zla cela država nije našla ništa jače nego da se digne u odbranu toplesa, bikinija i monokinija po sunčanim plažama, ne bi li se muslimankama zabranilo de se kupaju obučene (po ceni od 38 evra za prekršaj)! Svima je jasno ko je lansirao ovu modu kostima koji služi za provokaciju, inat i merenje tolerancije Zapada a najmanje za kupanje, Na Korzici je izbila velika tuča samo zato što je neko slikao damu u burkiniju. Ovih letnjih dana burkini je glavna tema svih francuskih medija ne bi li se sve ostale potisnule u drugi plan. Na svu sreću leto je na izdisaju pa će tako klima da reguliše ovaj problem kad već niko ne može da reguliše klimu. Ni političku ni ovu zemaljsku.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane