Natrag

Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (9)

Vođa i ministri u Stradiji

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Radoje Domanović je bio dosledni i neumoljivi kritičar vlasti, kao nijedan srpski pisac do današnjih dana. Kako je izgledala ta kritika najbolje možemo da vidimo u njegovoj najobimnijoj satiri „Stradija".

Domanović je u "Stradiji" postavio ovakav okvir za svoju hroničarsku pripovest. Kao, pripovedač je negde pročitao čudnu priču, ne može da kaže gde, a možda to i nije bila priča nego samo putne beleške. Ne može da se odredi, jer bi za mišljenje morao da se obrati Opštoj sednici Kasacionog suda. ("...Uzgred budi rečeno, to je lep običaj. Postave se ljudi, koji moraju misliti po zvaničnoj dužnosti, pa kvit posla, a svi ostali samo serbes.")

U priči se govori kako je neki čovek pedeset godina svog života proveo u putovanju po svetu i svačeg se nagledao, ali mu je ostalo u pameti "jedno malo pleme u jednom divnom, pitomom predelu" iz koga je on potekao. Nije mogao da to ne ispriča svom sinu i da ga zavetuje da pronađe to pleme i taj predeo. (Pripovedač kaže da možda nije bilo vredno čitanje tih spisa, možda čiča laže sve što je pričao, ali za divno čudo on veruje u tu njegovu laž kao najveću istinu.)

Kad je čiča umro, njegov sin reši da ispuni njegov zavet i krene u svet da pronađe tu zemlju. Sad sin-putnik pedeset godina traga za tom zemljom, koja je njegova domovina. No ne može nigde da je nađe, tako dođe do "belog grada što ga dve reke zapljuskuju". Na obali reke zatekne jednog ribara koji ništa neće da mu kaže o zemlji preko reka, kao ništa ne zna, iako je odande. Jedino što zna to je da u "toj zemlji ima dosta svinja". A zatim dodaje i "mnogo budalaština". Zbunjeni putnik ne može to da poveže, pa mu ribar pojasni: "Sem svinja, vele da imaju mnogo ministara, koje u penziji, koje na raspoloženju, ali njih ne izvoze na stranu. Izvoze samo svinje."

Ministar policije vodi glavnu reč

Već na prvom koraku u svojoj postojbini, Domanovićev sin-putnik otkriva čudnu pojavu: svi ljudi nose ordenje! "...Poneki ih toliko imaju da ne mogu da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja."

Putnik uze da se raspituje za šta su svi ti ljudi odlikovani. Jedan je odlikovan što je rukovao državnim novcem punu godinu dana i napravio manjak od samo dve hiljade, a mogao je sve da upropasti. Drugi što je bio čuvar državnog magacina i magacin nije izgoreo. Treći što se posle učinjenog velikog državnog deficita nije ubio, nego se ponosno isprsio, taj je dobio orden za građansku kuraž. Jedna kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari. I tako dalje.

Kad ta odlikovana masa primeti da došljak nema nijedan orden, prijavi ga policiji, čiji šef umalo nije pao u nesvest kad je video takvo čudo. Nije znao kako da postupi, da li da ga hapsi ili da ga odlikuje. Odluči se za ovo drugo. Iz magacina donesoše "dve tri zvezde, jednu lentu, tri četiri ordena " i obesiše strancu o vrat "da bi ličio na obična čoveka" i mogao da odsedne u hotelu. Šef policije još objasni putniku kakva je danas svečanost. "...Pre pet godina, na današnji dan oždrebljen je moj konj što ga sad redovno jašem i danas pre podne primao sam čestitanja od najotmenijih građana, a doveče će mog konja provesti oko devet časova s bakljadama kroz ulice i zatim će biti igranka u prvom hotelu gde imaju pristupa najotmeniji građani."

Na izlasku iz policije, došljak primeti kako panduri vuku jednog lopova što je iz radnje ukrao cipele, a orden mu visi o vratu! Kad je pitao jednog pandura kakav je to orden, ovaj mu je rekao da je lopov nagrađen "za zasluge na prosvetnom i kulturnom polju"! Pandur objasni da je kradljivac bio kočijaš kod bivšeg ministra prosvete!

Tek u hotelu stranac se raspita kako se zove ova zemlja. Rekoše mu: Stradija! On se priseti da mu je otac rekao da se tako zvala i ona "uzvišena, viteška zemlja njegovih predaka".

Potom je putnik posetio ministra policije. U kabinetu je zastao jednog mladog školovanog čoveka koji je došao da traži državnu službu u policiji. Ali smetnja je u njegovoj školovanosti. "Zato što se u ovoj struci, ovde u našoj zemlji, ne trpe školovani ljudi. Ja sam doktor prava, ali to moram da krijem." On je pribavio uverenje "kako nikad ništa nije učio niti misli šta učiti", valjda će to da upali. Jedan uniformisani činovnik se žali putniku da nije dobio klasu, "iako je stvorio krivice za veleizdaju petorici ljudi koji pripadaju opoziciji". Jedan bogati trgovac se žalio kako je stradao zbog politike za vreme prošle vlasti, ali su mu njegovi to nadoknadili dajući mu dobre liferacije na kojima je zaradio veliki kapital. Sad je došao kod ministra da traži da bude postavljen za narodnog poslanika. Pošto je putnik pitao zar narodne poslanike ne bira narod, trgovac mu je objasnio: "Jest, ono bira narod, tako je po ustavu; ali obično bude izabran onaj koga policija hoće".

Ministar policije je odmah primio stranca. Pohvalio mu se što je doprineo opštoj sreći države, jer je u Ustav uneo član po kojem svi građani moraju biti srećni. "...Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s radošću pozdravljati mnogobrojnim deputacijama i depešama svaki važan događaj i svaki postupak Vlade."

Pošto stranac nije razumeo o kakvim se deputacijama radi, ministar policije mu je objasnio. Građani su dužni da dolaze u prestonicu u što većem broju i pozdravljaju svaki potez vladaoca i Vlade. Ovaj ministar je otišao još dalje, pa je zaveo plaćanje kazne za svaku nepravilno izgovorenu reč. Tako se policija umešala u stvari lingvistike. Kako Srbi ne govore pravilno, policija naplaćuje kazne i na taj način se stvara "dispozicioni fond odakle se nagrađuju pristalice Vladine politike".

Ministar privrede se bavi Homerom, otvara čitaonice, a što su njive zapuštene nije ga briga. Važno je da se seljaci teorijski upoznaju sa dostignućima poljoprivrede, a od poljoprivrednih radova ionako nema mnogo vajde.

I tako redom. Svaki ministar je na pogrešnom mestu i bavi se drugim poslom nego što mu je dužnost.

Vrhunac zapleta "Stradija" dobija kad stigne vest da su Anuti, jedno ratoborno pleme, upali na jug zemlje i počinili velike zločine. Razume se da vlast odmah reaguje: drži zborove protiv ovog plemena. Zborovi su neprekidni, na njima razni govornici drže rodoljubive govore, "pune gnjeva protiv Anuta". Donose se rezolucije u kojima se ističe da su "Anuti nekulturan narod, nedostojan pažnje svojih prosvećenih suseda". Novine su prepune tih rezolucija: rezolucija profesora povodom nemilih događaja na jugu Stradije; rezolucija učitelja, rezplucija omladine, rezolucija oficira, zatim radnika, trgovaca, lekara, prepisivača. Nije bilo nijednog mesta u kome nije održan miting! S tih mitinga je poručeno: "Stradijo, ti nećeš nikad propasti, pa ma svi narodi propali!" Jedino što nije vojska pohitala da brani ugroženi jug Srbije!

Tim povodom je putnik-sin posetio ministra vojnog Stradije. "...Ministar vojni, mali žurav čovečić s upalim grudima i tankim ručicama, tek beše svršio molitvu." Putnik je prvo pomislio da je pogrešio ministarstvo, ali ga je uniforma višeg oficira uverila da je došao na pravo mesto. On je priznao da na jugu ubijaju Strađane, ali Stradija ne može biti tako nekulturna da uzvrati istom merom. Uostalom, on je naložio da se u svim kasarnama drže molepstvija za "spas naše drage i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka".

Vojnim sveštenicima je naložio da se mole bogu da svi oni koji su pali kao žrtve "zverskog nasilja divljačnih Anuta dobiju rajsko naselje". "Da ja nisam kao ministar vojni tako uradio, mogao bi koji od komandanata na jugu zemlje upotrebiti vojsku da oružjem pritekne u pomoć našim građanima i da proliju krv anutsku."

Istina, svi oficiri misle da bi to bio najbolji način, ali vojska je Stradiji potrebna da čuva nepopularnu Vladu, koja nema mnogo pristalica u narodu. "Ako koja opština padne u ruke opozicionara, onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne i da se vlast preda u ruke kom našem čoveku."

Uostalom, ministar je smislio plan za spas otadžbine, dao je nalog da se pokrene jedan rodoljubivi list sa isključivo patriotskim tendencijama. Putnik-sin je ostao zbunjen, "Čudna neka zemlja! Tamo ginu ljudi, ministar vojni sastavlja molitve i misli na pokretanje rodoljubivog lista!" I otišao bi on iz vojnog kabineta u zabludi, da mu ministar vojni nije održao lekciju kako se čuva vlast. "Nama je vojska uvek potrebna za naše unutrašnje stvari. To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ljudi ginu." To da treba sprečiti nasilje Anuta misle oficiri i vojska, ali članovi Kabineta gledaju na tu stvar mnogo dublje i trezvenije. "Neka upadaju neprijateljske čete, to nisu tako važne stvari; glavno je da mi paradiramo po ulicama uz jeku truba."

U Ministarstvu prosvete sve sam ovejani naučnik. Tu se radi na jeziku i stilu državnih akata. Svaki akt se vraća na doradu i gramatičko doterivanje. Taman posla da se dozvoli da država bude nepismena. "...Svi činovnici u Ministarstvu, pošto su književnici, pišu knjige! Samo gospodin ministar ne piše ništa, ali zato on povasdan radi gimnastiku! Osim toga, poznat je po tome što voli da se tuče! Tako se jednoga dana potukao sa poglavarom crkve, inače dobrim gimnastičarom i strasnim jahačem. Razlog je bio taj što je crkveni poglavar tražio da u udžbenike školske o veri uđe jedan deo o gajenju ždrebadi, a ministar je zahtevao članak o plivanju. Tako su se ministar i crkveni poglavar potukli kod Domanovića, kao popovi Ćira i Spira kod Sremca!

Inače, ovaj ministar je bio poznat po tome što je na prvom mestu podmirivao svoje rođake i prisne prijatelje. Taman se primi jedan udžbenik, a ministar donese uredbu o pisanju novog, jer se javio da ga napiše neko ministru prisniji nego prethodni pisac udžbenika.

Domanovićev putnik-sin otkriva da je u Stradiji sve obrnuto na glavu i izmešano. Poslove ministra pravde opravlja ministar vojni. Dužnost ministra vojnog vršio je ministar prosvete. Pošto je ministar prosvete mrzeo i knjige i škole, njegovu dužnost je vršila njegova žena, "a ona je vrlo rado čitala kriminalne romane i rado jela sladoled s čokoladom".

Glavnu reč u Stradiji vodi ministar policije. On bira i postavlja narodne poslanike mesto naroda, da narod ne bi dangubio, nepotrebno se trošio i brinuo o tome. Tako izabrani poslanici, pre nego što počnu rad u Narodnoj skupštini prolaze kroz pripremnu školu, koja se zove klub. Tu poslanici, kao u pozorištu, uče uloge koje im je napisala Vlada za predstavu u Narodnoj skupštini. Predsednik Kluba određuje ko će da bude opozicija. Problem je u tome što niko neće da bude opozicionar, "svi vole da su uz Vladu". Domanovićev putnik-sin izbrojao je u Skupštini samo sedam poslanika koji su pristali da budu opozicionari. Ne bi ni oni, da im ministar policije nije obećao kome položaj, kome veliku zaradu, kome nagradu.

Satira nastala iz realnog života

Razume se da Narodna skupština donosi najvažnije zakone po život zemlje. Tako je donet zakon o uređenju flote, jer takvog zakona dotad nije bilo. Na pitanje putnika-sina da li Stradija ima more, odgovorili su mu u Skupštini da nema, ali nekad je imala. "Naša je se zemlja, gospodine, graničila nekad sa dva mora, a naši su narodni ideali da Stradija bude ono što je nekad bila. Mi na tome, vidite, radimo."

Međutim, samo dan posle putnikove posete Narodnoj skupštini, pao je Kabinet. I - od najboljeg postao je najgori! Isti narod, ista štampa, napadaju staru Vladu koju su do juče hvalili, a novu dižu u zvezde! Iz cele zemlje kreću deputacije da pozdrave novi Kabinet. Štampa objavljuje mnogobrojna pisma svojih čitalaca u kojima se pozdravlja nova Vlada! Jedno pismo je glasilo ovakao: "Do danas sam bio privrženik prošlog režima, ali kako sam se danas, dolaskom novog kabineta, potpuno uverio da je prošla Vlada radila na štetu zemlje, i kako je sadašnji kabinet jedini u stanju da zemlju povede boljim putem i da ostvari velike narodne ideale, to izjavljujem da ću od danas svim silama potpomagati današnju Vladu i da ću svuda i na svakom mestu osuđivati prošli zloglasni režim, koga se gnušaju svi pošteni ljudi u zemlji". Jedan činovnik nije hteo da čestita novom režimu, te je zbog toga otpušten iz državne službe!

Domanović kaže (u stvari njegov junak): "Svaka nova vlada bude na isti način pozdravljena kao jedina valjana, a svaka prošla osuđena i nazvana izdajničkom, štetnom, crnom, gnusnom".

Stvar je u tome što je ovakva žestoka Domanovićeva karikatura imala uporište u stvarnosti. Pisac monografije o Domanoviću, Dimitrije Vučenov, je napisao da su "likovi ministara građeni prema većem broju prototipova, ali se u pojedinim karakternim crtama mogu prepoznati sasvim određene ličnosti i direktne aluzije na njih".

Samo od državnog udara 1. aprila 1893. godine, kojim se nepunoletni kralj Aleksandar Obrenović proglasio za punoletnog i preuzeo vladarsku vlast od Namesništva, izmenjene su ove vlade:

Od 1. aprila 1893. do 23. novembra iste godine Vlada pod predsedništvom Laze Dokića;

od 23. novembra 1893. do 12. januara 1894. Ministarstvo Save Grujića;

od 22. januara 1894. do 21. marta iste godine Ministarstvo Đorđa Simića;

od 21. marta 1894. do 16. oktobra iste godine Ministarstvo Svetomira Nikolajevića;

od 16. oktobra 1894. do 25. juna 1895. godine Ministarstvo Nikole Hristića;

od 25. juna 1895. do 17. decembra 1896. godine Ministarstvo Stojana Novakovića;

od 17. decembra 1896. do 11. oktobra 1897. godine Ministarstvo Đorđa Simića;

od 11. oktobra 1897. do 12. jula 1900. godine Ministarstvo Vladana Đorđevića;

od 12. jula 1900. do 5. februara 1901. godine prvo Ministarstvo Alekse Jovanovića;

od 5. februara 1901. do 21. marta iste godine drugo Ministarstvo Alekse Jovanovića;

od 21. marta 1901. do 6. maja 1902. godine Ministarstvo Mihaila Vujića;

od 6. maja 1902. do 7. oktobra iste godine Ministarstvo Pere Velimirovića;

i od 6. novembra 1902. do ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 29. maja 1903. godine Ministarstvo generala Dimitrija Cincar-Markovića.

U svim tim ministarstvima izmenio se čitav niz ministara.

Domanović se stalno nastanio u Beogradu u vreme Vlade Vladana Đorđevića.

Domanović je opisujući ministre Stradije kombinovao i sublimirao razne ministre, ali ništa nije izmišljao niti dodavao. Ipak, neki ministri u Stradiji su direktno preslikani iz Kraljevine Srbije.

Takav je ministar bio sudija Kasacionog suda Aleksa Jovanović, koji je pored predsedništva Vlade držao još resor ministarstva inostranih poslova. Poznato je da Aleksa Jovanović nije učio strane jezike, pa se "strani poslanici nisu ni obraćali na njega nego na njegovog načelnika". Slobodan Jovanović je napisao: "Kralj je baš želeo takvog ministra iza čijih će leđa moći raditi šta hoće. On nije mario uobičajene diplomatske puteve. Spoljašnjom politikom kralj Aleksandar je upravljao lično, gotovo bez učešća svoje Vlade".

Mene ovde posebno interesuje vojni ministar u "Stradiji". U njemu nije teško prepoznati poznatog ličnog Aleksandrovog ministra iz više vlada, generala Dragutina Franasovića. Slobodan Jovanović ovako opisuje ovog ministra: "Dalmatinac, katolik, sitan, nerazvijen, bolešljiv, uglađen, fin, s lepom kovrdžavom apostolskom glavom, isposnički bledim licem - i dugim lisičjim nosem; po uniformi srpski đeneral, po svemu drugom italijanski kaluđer." Kada je udovica Jevreme Markovića Ilka pokušala atentat na kralja Milana Obrenovića u Sabornoj crkvi u Beogradu, zbog toga što joj je sudski ubio muža u Aranđelovcu, Franasović, koji je tada bio kraljev ađutant, prvi se snašao i izbio atentatorki pištolj iz ruku. Zbog toga će uživati neizmerno poverenje Obrenovića. Kad je umrla njegova majka Frane, vlast joj je priredila državnu sahranu, kojoj je prisustvovao i kralj Milan. U isto vreme je umro pukovnik Mihailo Katanić, heroj iz Bugarskog rata, ali vlast je njegovu sahranu ignorisala. Mladi Branislav Nušić je tim povodom napisao pesmu Pogreb dva raba, u kojoj je aludirao i na kralja, zbog čega će dobiti dve godine robije.

U Stradiji Domanović se podsmehuje stalnom menjanju Ustava. ("...Samo za poslednjih deset godina doneto je petnaest ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti", tako da se nije znalo koji zakoni važe. Ministar se pred strancem hvali da se u tome ogleda savršenstvo i kultura jedne nacije, što se ne zna šta je zakonito a šta nije.) U stvarnosti, deset godina Aleksandrove vladavine odlikuje četiri državna udara, tri ustava, četrnaest vlada. Režim se nalazio "čas na prelazu od "ustavnog" režima ka otvorenom ličnom režimu, a čas od otvorenog ličnog režima ka "ustavnom".

Srbija neće ni da čuje za učene ljude

Koliko je Domanović realistički prikazao prilike u Srbiji vidi se iz činjenice da je kralj Aleksandar (nekoliko meseci posle štampanja "Stradije" u Srpskom književnom glasniku) 25. marta 1903. u 23 časa i 15 minuta ukinuo tzv. Aprilski ustav, da bi ga 45. munuta kasnije u ponoć vratio. U tom interegnumu bez ustava Kralj je raspustio Senat i Skupštinu, poništio izbor senatora i poslanika, ukinuo Zakon o izborima za Narodno predstavništvo, Zakon o opštinama, Zakon o štampi itd. Po Beogradu se pričalo da "ovako šta ni Domanović u svojoj "Stradiji" nije bio kadar izmisliti"!

U jednoj epizodi "Stradije" Domanović piše kako je jedan bogati trgovac platio da se falsifikuje da njegova žena ima dva deteta, iako je bila nerotkinja. Ovo je bila direktna aluzija na kraljicu Dragu i može se dovesti u vezu s pokušajem nerotkinje kraljice da podmetne tuđe dete. Da bi se ublažila velika razlika u godinama između Drage i Aleksandra (Draga je bila starija 12 godina), falsifikovana je njena krštenica pa je razlika svedena na 10 godina.

Kulminaciju Domanovićeve pripovetke predstavlja pojava još jednog stranca u Stradiji. Naime, u tom čoveku je prepoznat zajmodavac i odate su mu sve počasti.

Nova Vlada nije mogla da reši problem prazne kase države. "Iskreno da govorimo, nekoliko dana su se junački, ponosno držali; dok je trajalo i poslednje pare u državnoj kasi, oni su prekodan vesela i vedra lica primali silne deputacije iz naroda i držali dirljive govore o srećnoj budućnosti mile im i napaćene Stradije; a kad noć padne, onda se priređuju sjajne i skupocene gozbe, gde se pije, peva i drže rodoljubive zdravice." Ali to je brzo potrošeno, narod koji nije imao šta da jede, činovnici, vojnici, radnici, penzioneri... koji nisu primali plate, pretili su da se pobune. Onda je Skupština odobrila da se zaključi novi zajam, a ministri su se rastrčali na sve strane ne bi li pronašli zajmodavca.

Kad se uspelo u tome, Vladini listovi (Vlada uvek ima po nekoliko listova, upravo svaki ministar svoj list - jedan, ili dva) su trijumfalno objavili da je Vlada dovela do kraja pregovore sa jednom stranom bankarskom grupom. "S pouzdanošću možemo potvrditi da će za koji dan zajam biti potpisan i novac uvezen u zemlju." Još više, novine su objavile da u Stradiju dolazi pomoćnik te bankarske grupe g. Horije da potpiše ugovor.

I narod kao narod, na sve strane traži Horija. Čim se na pristaništu pojavi neki stranac, narod u njemu prepoznaje Horija. Domanovićev putnik je bio na pristaništu kad je iz lađe izišao neki stranac, elegantno odeven. Horije - uzviknula je masa i opkolila bankara. Gotovo da su ga ugušili! Policajci su odmah odjurili da o tome obaveste ministra predsednika, ostale članove Vlade, predsednika Opštine, glavara Crkve.

Ministri su odmah došli na pristanište, "sa svim lentama i silnim oredenima", da pozdrave državnog spasioca. Ministar predsednik u dobrodošlici strancu proglašava taj dan istorijskim. Na svim hramovima zvone zvona, a glavar crkve peva pobožne pesme. Ministri se grabe da ugode strancu: ministar finansija mu prihvata štap, a predsednik Vlade kofer. "...Upravo, u tom kuferu beše, ni manje ni više, srećna budućnost cele jedne zemlje."

Gotovo je očigledno da "Stradija" nije dovršena. Domanovićev junak se na kraju priče sprema da poseti crkvenog poglavara, ali toga nema u priči. Moguće je da je štampanje "Stradije" u Srpskom književnom glasniku nasilno prekinuto. Vlast je sve pokušavala da spreči dalje objavljivanje "Stradije" po cenu da uguši SKG. Ne verujem da se Domanović uplašio pretnje države, jer je on bio "ponosan čovek koji se ne klanja ni pred kakvim kumirima, ni pred kakvom silom, ni pred kakvim autoritetom". Ali Redakciji je bilo važno da sačuva ovo književno glasilo, možda najbolje koje smo ikad imali, pa je moguće da je prosto zamolila Domanovića da se primiri i nasilno završi svoju priču. Čak je u poslednjem nastavku "Stradije" pisalo "nastaviće se".

Poznato je da je ministar policije pozivao urednike SKG i pretio im zbog objavljivanja "Stradije". Čak je pozvao i samog Domanovića i nudio mu da se nagode. Domanović može da bira stipendiju u inostranstvu, bolji položaj, veću platu... samo da ostavi dinastiju na miru. No Domanović je sve to odbio, čak je obelodanio ponudu u svojoj rubrici Uzgrednice u radikalskom Odjeku.

Kao što je kritikovao vlast, Domanović je kritikovao i narod koji podanički pokorno podržava tu vlast. Neka mi bude dozvoljeno da kažem da se ova kritika više može odnositi na nas južnjake nego na Radojeve Šumadince. Duže ostali u turskom ropstvu, južnjaci su u novoj vlasti videli zalogu svoje slobode. Pri tom su je trpeli, dozvoljavali da im udara sramne žigove na čelo (pripovetka „Danga"), grozili se svake opozicije (pripovetka „Mrtvo more"). Moja je pretpostavka da je Radoje mrtvo more video u Južnoj Srbiji za one tri godine službovanja u novooslobođenim krajevima.

U pripoveci Radoje je video Srbiju kao idealnu državu u kojoj vlast upravlja građanima bez ikakvog otpora. Niko neće u opoziciju! Vlast mora dekretom da postavlja opozicionare uz dobru nagradu. Srbi „neki krasni ljudi. Mirni, tihi, krotki, kao golubovi. Jedu, piju, dremaju, pomalo nešto posla gledaju. Jednim slovom: srećni ljudi". U takvoj državi misleći ljudi se doživljavaju kao pošast, kao kuga. Srbija neće da čuje za pesnike, naučnike, slikare...Oni remete blaženi mir građana i kao takvi su nepotrebni. Srbija je mrtvo more!

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane