Natrag

Kontranapad

Uspehe prisvajaju političari, neuspesi padaju na pleća sportista, pare uzima mafija

Ko je težak bolesnik - Vučić ili sport?

U senci Olimpijade u Brazilu, lovci u mutnom nastavljaju svoju misiju potonuća sporta na domaćoj sceni. Legitimitet im daje nedosledna politika novog - starog Premijera i njegova zaštitnička uloga svojih stranačkih vojnika, tvrdi urednik Magazina Tabloid Miroslav Vislavski, ugledni novinar i sportski radnik

Miroslav Vislavski

Očekivanja sportskih poslenika da će čovek koji odlučuje o svemu, Aleksandar Vučić u svom fetišiziranom ekspozeu za maloumne saopštiti „revolucionarne" pravce u budućnosti srpskog sporta, svedena su na poslaničku debatu povodom maratonskog izlaganja mandatara i njegovo uvredljivo prepucavanje sa domaćinima visokog doma.

Dve godine nakon Vučićevog prvog najdužeg ekspozea, za prilike u sportu Srbije se neće ni malo pogrešiti ako se kaže da je to vreme prohujalo sa vihorom, bez posebnih rezultata. Država nije uvela red u oblast sporta, nije definisala privatizaciju uprkos kategoričkim najavama odgovornih na čelu sa Vučićem, niti je unapredila finansiranje sporta. Nije prestala sa direktnim finansiranjem poslovanja klubova, niti je bliže uredila vlasničke odnose u sportu. Naprotiv. Sport u Srbiji luta od nemila do nedraga. Često prepušten sebi ili komplikovanoj birokratskoj proceduri u kojoj čeka na budžetsku crkavicu lokalne samouprave. Čekanje može da traje više meseci dok se postupak konkurisanja za projekte ili programe ne završi, iako se neki programi u realizaciji u vreme birokratskog cepidlačenja na formi.

Premijer je u više navrata, pre svojih sadističkih opservacija u toku poslaničke debate povodom ekspozea, isticao da je privatizacija najbolje rešenje za sportske klubove i da će se pokrenuti taj proces uskoro. Po njegovom dobrom običaju kao kad nam je u svojstvu apsolutnog vladara nagoveštavao godinu u kojoj ćemo bolje živeti, koju je svake godine pomerao počev od obećane 2014 pa sve do 2020, Vučić je tako pomerao i godinu u kojoj će prionuti na složene poslove privatizacije sporta.

U međuvremenu je promenjen Zakon o sportu, koji je definisan kao najvažniji za sprovođenje privatizacije sportskih klubova, jer Bože moj, kada su „žuti" vladali, prilikom donošenja Zakona 2011 godine nisu striktno definisali model, već su privatizaciju klubova i sporta postavili neodređeno. Po novim vladarima, to je bila kamuflaža neznanja i nemoći prethodnih vlasti, koje nisu bile sposobne da regulišu pitanja privatizacije sporta. Ali, bili su vešti i beskrupulozni lopovi koji su opljačkali društvenu svojinu, ostavivši sport ni na nebu ni na zemlji. Novi, napredni i „narodni" vladari su četiri godine kasnije, uveliko stari vladari. Ni oni nisu našli rešenja da privatizuju sportske klubove. Oni se kao i njihovi predhodnici zapletoše u privatizaciji sporta, kao pile u kučini. Mudruju i jednako kao oni koje optužuju za propast ne znaju kako da reše pitanja položaja sporta. Misle da će sport bez ičega svoga u materijalnom smislu, postati zanimljiv za investitore i vlasnike trulog kapitala, tako, kao što su radnička klasa i tadašnji radnici poverovali prevarantima na putu „iz mraka u svetlu budućnost" da će preko noći svi odreda postati kapitalisti.

I dok oni lelemudaju, naši sportisti svi odreda raširenih očiju gledaju kako i što pre da odu preko granice. Domaća scena je utočište samo onima koji ne mogu svoju vrednost materijalizovati ni skromnom platom u inostranstvu. Ovde, oni koji žele da se profesionalno bave sportom ili da od njega kao osnovnog zanimanja žive, nemaju čemu da se nadaju. U najvišem stepenu takmičenja u odbojci, rukometu, vaterpolu, pa i košarci (uz par izuzetaka), primanja su na nivou prosečnih plata. U fudbalu nije bolja situacija. Ako su nešto veća, gotovo da nema kluba u kome igrači i zaposleni čekaju na svoje zarade po više meseci. O opremi i rekvizitima koji su odavno amortizovani, ne treba trošiti reči. Dakle, hvale izrečene na račun aktuelnih vlasti i njenih zasluga za srpski sport zbog najvećeg uspeha naših olimpijaca na igrama u Riju nakon raspada socijalističke Jugoslavije, potrebno je jasno locirati. Tačno je da je Država rešila pitanja uslova rada, programa priprema nacionalnih selekcija i vrhunskih pojedinaca, nagrada i statusa osvajača medalja na zvaničnim takmičenjima, pre nego su naprednjaci došli na poziciju. Međutim, od kada živimo u "svetloj budućnosti", ni jedna vlast nije rešila pitanja iz oblasti sporta o kojima je Vučić govorio poslanicima 2014. To nisu rešila ni razna "strateška" dokumenta i akti koje su donosili i diktirali razni stranački aparačici prilikom uhljebljenja u državne institucije bez dana radnog iskustva.

Za sve to vreme, Vučić kao da se ne seća dosadašnjih obećanja pred poslanicima sav ozbiljan ističe da je - privatizacija u sportu „teška bolest našeg društva" - i ponovio da ni on do sada nije mogao da se izbori sa tim problemom. Ako je to tako, neshvatljivo je da mu birači poveravaju mandat u kome ima neuporedivo složenije obaveze i odgovornosti od privatizacije sportskih klubova. Dakle, nije to tako. Vučić manipuliše! I tu je naš problem! Srpski birači po uzoru na ćorave kutije u poratnoj Jugoslaviji, glasaju za onog koji te gleda u oči i laže.

Za državna davanja pojedinim klubovima (Crvenoj zvezdi i Partizanu), Vučić je rekao slikovito da se radi o „reketu" koji štiti od uvredljivih povika navijača. On, kome po sopstvenom priznanju ne smeta kada mu skandiraju „Vučiću pederu" traži njihovu privatizaciju kako bi država od klubova uzimala, a ne davala novac! Zaključio je tada: Potrebna nam je privatizacija u sportu!

Ni Ministar sporta, niti bilo ko iz Vlade nema smelosti da javno saopšti kako je i narednih godina neophodno održati stanje koje podrazumeva da titular sportskih klubova bude lokalna samouprava. To je naprosto neminovnost u opljačkanoj državi u kojoj vlast paktira i koketira sa krupnim kapitalom koji je indiferentan prema privatizaciji siromašnog sporta. Zbog toga što je sport, posebno vrhunski, potreban kao pozitivna legitimacija propalom društvu i nesposobnoj vlasti. Po podacima Ministarstva sporta u Srbiji je registrovano oko 12000 sportskih klubova, među kojima je svega četrdesetak sa imovinom čija vrednost prelazi preko 100.000 evra. Dakle, srpski sportski klubovi osim brenda svog imena, istorije, tradicije, rezultata i sjajnih ljudi - sportista i entuzijasta nemaju šta da ulože u materijalna dobra koja treba da dobiju novog titulara. Ako je to tako, onda nema razloga da se ne ozvaniči vlasništvo koje može da ponese lokalna samouprava, barem u nekom grejs periodu u kome bi se izgradila rešenja za sadržajniju privatizaciju sportskih klubova bez imovine.

Da podsetimo i na Vučićevo obećanje od pre dve godine pred poslanicima Narodne Skupštine u kome je prosuo iluziju na koju su naseli pobornici modela koji je zasnovan na iskustvima zapadnih demokratija u kojima se poreskom politikom stimulišu davanja za sport, kulturu i nadgradnju. Kao i mnoga druga lažna obećanja Premijera i ovo je ostalo mrtvo slovo na papiru. Nema ništa od najava da će privatne kompanije koje ulažu u sport i kulturu biti oslobođene dela poreskih davanja.

Kada se radi o Vučićevoj kritici na račun sponzorskih davanja sportskim klubovima iz javnog sektora podsećamo na njegovu eksplicitnu izjavu nakon skandaloznog tv duela Čović - Vujošević u kome je optužen za favorizovanje Crvene Zvezde, da Zvezda i Partizan neće više biti korisnici sredstava iz javnih preduzeća. Naravno da je to bilo plašenje veštica. Tako bi moglo da se shvati kvazi kritika da Zvezda i Partizan ili drugi neki klubovi uzimaju od države. Nema dinara koji dolazi iz državnog budžeta ili javnih preduzeća koji nije došao sa njegovim blagoslovom ili aminovanjem nekog od njegovih najpoverljivijih saradnika, koji to opet neće učiniti na „svoju ruku". Prema tome, Vučićeve priče o statusnim i suštinskim pitanjima položaja sporta su priče za malu decu, za glupave, za njegove poltrone...

Uoči poveravanja mandata članovima Vlade, bilo je nedoumica hoće li Vanja Udovičić ostati ili ne u Vučićevom kabinetu. Špekulisalo se da će na to mesto doći Bogdan Obradović, selektor teniske reprezentacije. To se nije dogodilo. Ako su usledili razlozi koji su promenili volju mandatara, ostalo je pitanje zašto se Bogdan Obradović stavio u red Vučićevih uvlakača? Da li zbog nešto više medijske promocije? Ako je to po sredi, onda je Obradović loš račundžija. Ali, vreme će pokazati šta mu je bila kalkulacija.

Ministarski mandat Udovičiću je eliminisao još jedno nagađanje, da bi Vanja mogao po završetku Olimpijskih igara u Riju i po odlasku Vlade Divca, postati predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. To znači da bi „žuti" Bora mogao biti glavni favorit za upražnjeno mesto čelnika ove institucije. Jer, koliko god je olimpizam „oslobođen" politike i njenog uticaja, to nije tako. Pošto je Vučić jedan prevrtljivac koji se liže sa onima koji su ubijali i trovali ovaj narod, ali i buduće generacije, paktira sa onima koji su mu bili „krvni" neprijatelji na srpskoj političkoj estradi, nema dileme da će kao okoreli zvezdaš, on koji se ne meša samo u ono gde bi jedino smeo i trebao, podržati (pogurati) Aleksandra Boričića. Nije sporan uspeh u ličnoj karijeri „žutog" Bore koji je dogurao do predsednika CEV (Evropske odbojkaške federacije). Dobro je to za njega, nadam se i za reprezentativnu srpsku odbojku. Sporno je šta su čovekovi potencijali da bude sve što mu se ponudi. U odbojci je postao njen vlasnik. U Sportskom društvu Crvena zvezda je bio vrh, a bio je i čelnik Sportske asocijacije Srbije, tog neuspelog oblika udruživanja (u pokušaju) separatističkih saveza iz porodice Sportskog saveza Srbije. Kao pravi bezbožnik nije se libio da predvodi reprezentativce i delegaciju OSS kod Patrijarha SPC. Taj „uspeh" je postignut, možda, zbog uzajamnog bezbožništva gosta I domaćina. U svakom slučaju on je kooperativan i - pogodan.

A kako bi bilo kada bi u konkurenciju ušli oni koji su više svoji. Na primer, Nenad Lalević, predsednik Svetske rvačke federacije, naslednik legendarnog Milana Bate Ercegana u svakom pogledu. Čovek, čijom zaslugom je rvanje ostalo u programu Olimpijade i sa kojim ovaj izvorni olimpijski sport u Srbiji ponovo sija najsjanijim odličjima, a iz Rija i zlatom Davora Štefaneka. Ili, Jasna Šekarić, legendarna šampionka i najuspešnija olimpijka srpskog sporta. Uz to naša država ma kako se zvala, u istoriji i vekovnoj tradiciji olimpizma nikada nije imala ženu na čelu nacionalnog komiteta

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane