Natrag

Propadanje

Tajne zamke privatizacije-ekonomski i socijalni šok: privatizacija, rasprodaja i uništavanje bogatstva (2)

Politika potpunog sloma

Društvena preduzeća u Srbiji su u 2002. godini, kada je počeo ovaj privatizacioni sunovrat, imala 680.000 zaposlenih, a sada u njima radi svega 286.000 zaposlenih. U investicije iz privatizacije trebalo je uložiti 1,1 milijardu evra, ali je uložen simboličan iznos. U poslednje četiri godine nije uloženo ništa. Nova ekonomija zasnovana na iluziji vlasništva i privatizacije je velika nacionalna finansijska prevara, konstatuje u svom autorskom tekstu za Magazin Tabloid ugledni ekonomista profesor dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

Nema više ništa šta da se prodaje. Na red dolazi Telekom, veliki sistemi, energenti, vodoprivreda, sredstva informisanja, saobraćajnice, PKB, kompleksi zemljišta i sl. Sve to uz ,,preporuke" i svestranu pomoć MMF i Svetske banke.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo, a zatim državno. Velika podrška privatizaciji kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden).

U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolio Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to ,,osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije". I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu.

Može li se iz višegodišnje krize u ulaznu razvojnu fazu? Na osnovu kakvog koncepta i modela razvoja? Zadržavanje postojećeg modela i makroekonomske politike vodi daljem produbljavanju i produžavanju krize. Model se mora napustiti i izgraditi novi koji će u svim delovima biti usmeren prema sektoru privrede (preduzeća), razvoju i novoj zaposlenosti. Ako se želela stvarna promena vlasničkih odnosa trebao se promeniti sasvim drugačiji model privatizacije - da zaposleni postanu vlasnici (akcionari) preduzeća, a i sa svežim kapitalom uloženim od strane zaposlenih, preko povoljnih dugoročnih bankarskih kredita. Tada se otvara proces revitalizacije privrede, a preko njega i domaćih banaka i sektora stanovništva. To je istorijski organski spoj rada i kapitala u preduzeću. Stoga je potrebna revizija svih do sada provedenih privatizacija.

Nema daljih privatizacija, posebno strateških preduzeća i privrednih resursa. Treba izvršiti masovnu reviziju privatizovanih preduzeća i sve što nije dalo rezultate, ili je sa sumnjivim kapitalom ili transakcijama, oduzeti i vratiti stvarnim vlasnicima- zaposlenim kroz proces razvoja akcionarstva i potrebnih (kreditnih ) sredstava za ostvarivanje tog procesa.

Navodim vrlo upečatljiv tekst (Politika: Gde su fabrike Srbije: 14.08.2016.): ,,...Malo je privatizovanih fabrika u Srbiji koji mogu da se pohvale da im je proizvodnja stabilna (ili da je uopšte nastavljena). Mnogo je preduzeća koja su bila vodeća u zemlji, a sada su u stečaju (ili su brzo likvidirana), dok im vlasnici ili sede u zatvoru ili sa nanogicama kod kuće. Umesto da se proizvodnja razvija sa kreditima, novac je završio na nekim dalekim ostrvima ili u švajcarskim bankama. Banke su ugašene, radnici su bez posla, a fabrike zarasle u korov".

Umesto da "tajkuni" i novokompovani kapitalisti dobijaju povoljne kredite za kupovinu preduzeća - to su mogli dobiti zaposleni i uložiti ih u svoje fondove preduzeća za razvoj, kao svoj akcionarski kapital. Kredit pretvaramo u kapital preduzeća. Tada je otvoren i proces revitalizacije privrede i domaćih poslovnih banaka.

Istorijski, imali smo šansu da stvarno spojimo rad i kapital u preduzeću (kao ni jedna druga ,,privreda u tranziciji" ), promenimo vlasničke odnose, povećamo interes radnika za razvoj, (profit preduzeća i njegovu upotrebu ), programe razvoja, vraćanje visoko obrazovanih stručnjaka u privredu, dakle, vraćanje radnika i kapitala u preduzeće, a ne njihovu nezaposlenost, pauperizaciju i potpuno osiromašenje.

Slomljena je industrijska kičma privrede Srbije i Beograda (IMT, IPM, Zmaj, Minel, Ratko Mitrović, Partizanski put, Beko, DP Kluz i mnogi drugi). Nema grada u Srbiji u kojem privreda nije u procesu privatizacije bila potpuno uništena.

Obaranje cene rada, troškova rada, prava radnika, ne vodi porastu zaposlenosti, već nesigurnosti zaposlenih, ucenama, gubitku najvećeg dela stečenih prava do sada. To je put u lakše otpuštanje zaposlenih i politika pritiska na nadnice. Egzistencijalni strah od odmazde radnika, koji sputava, parališe i urušava svaku kritičku i kreativnu misao. Autocenzura je vrlo razvijena društvena bolest koja parališe, u ambijentu žrtava za golu egzistenciju-gubitku posla, a bez društvene zaštite potrebnih institucija.

Preduzeće, rad i kapital u procesu razvoja i reforme sistema

U programima svih političkih stranaka nigde nema razvoja privrede, osposobljavanje preduzeća za razvoj da postanu ,,stubovi razvoja ". Istinski program razvoja mora biti okrenut preduzeću (privredi), dinamičnom (a ne anemičnom i sporom ili tromom) razvoju i punoj zaposlenosti sada. I dok mi završavamo našu privatizaciju na zapadu u krizi cveta nacionalizacija i vrlo razvijeni državni ekonomski intervencionizam (spasavanje banaka, berzi i velikih korporacija). Sve dalje privatizacije treba zaustaviti, a do sada izvršene temeljno ispitati i ,,živa" preduzeća vratiti stvarnim vlasnicima zaposlenim. Postoji razrađen koncept kako to ostvariti.

Spajanje radnika i kapitala u preduzeću

Umesto da "tajkuni" i novokompovani kapitalisti dobijaju povoljne kredite za kupovinu preduzeća - to su mogli dobiti zaposleni i uložiti ih u svoje fondove preduzeća za razvoj, kao svoj akcionarski kapital. Kredit pretvaramo u kapital preduzeća. Tada je otvoren i proces revitalizacije privrede i domaćih poslovnih banaka. Sada su banke postale žrtve tih dugova i tajkuna (nekoliko državnih je likvidirano).

Istorijski, imali smo šansu da stvarno spojimo rad i kapital u preduzeću (kao ni jedna druga ,,privreda u tranziciji" ), promenimo vlasničke odnose, povećamo interes radnika za razvoj, (profit preduzeća i njegovu upotrebu), programe razvoja, vraćanje visoko obrazovanih stručnjaka u privredu, dakle, vraćanje radnika i kapitala u preduzeće, a ne njihovu nezaposlenost, pauperizaciju i potpuno osiromašenje, ali i bekstvo finansijskog kapitala u inostranstvo i školovanih kadrova.

Pri tome, najveći broj njih postaju socijalni slučajevi. Postojeći proces privatizacije treba odmah zaustaviti (ostalo je još oko hiljadu preduzeća i veliki strateški sistemi) i sprečiti dalju pljačku naroda, uz ogromno socijalno raslojavanje društva. Postoji razrađen drugi koncept u kojem su preduzeće, radnici i stručnjaci u centru ovih procesa, ali se tada menjaju društveni odnosi. Ovde ga ne želim šire izlagati.

Koncept drugačijeg procesa privatizacije (akcionarskog upravljanja kolektiva) detaljno je razrađen u studiji (dr Slobodan Komazec: Politika stabilizacije i privredni rast. ,,Sloboda", Beograd, 1991. godine). Ponuđen je lično tadašnjem predsedniku Vlade Mirku Marjanoviću, koji ga je bezrezervno podržao, ali nikada nije zvanično razmatran.

Da li je kasno za drugi koncept? Da li sada u nužnoj reviziji privatizacije kroz proces dokapitalizacije uključiti i zaposlene u vlasničke odnose i pretvoriti ih u većinske vlasnike (akcionare, ali sada njihovih preduzeća)? Ne radi se samo o 23 zahteva za reviziju privatizacije.

Mora se izbeći katastrofa u koju se otvoreno srlja i u koju nas vode ovakvi ,,ekonomski eksperti". Oni ne mogu napraviti zaokret, sa njima ne možemo očekivati stvarne ekonomske, socijalne i političke reforme. To je period vladanja nestručnosti i pohlepe. Isplivao je kao politički faktor ,,obogaćeni kriminalni talog". Program stabilizacije - liberalizacije - privatizacije, nije bio program za privredni rast, već privredno propadanje. "...Država ne može postati bogata, ako nema razvijen sektor industrije" (Kejnz).

Upravo je ovaj model privatizacije doveo do deindustrijalizacije, uništavanje domaće privrede i proizvodnje, preraspodele sve manje novostvorene vrednosti i odvođenje društva i privrede u kolonijalni položaj.

Da pojasnimo koncept spajanja rada i kapitala u preduzeću koji je detaljno razrađen u projektu ,,Strategija i model dinamičkog ekonomskog rasta i socijalne ravnoteže " (2011. godina ).

Fiksni kapital se amortizuje, dok se zaposleni tretiraju kao trošak (lični dohoci) i tekući odliv sredstava iz preduzeća. Pretvaranje zaposlenih u vlasnike (akcionare) preduzeća, uz pomoć jeftinih bankarskih kredita, nestaje a suprotnost interesa zaposlenih i razvoja preduzeća zaposlenih, sada se deo ličnog dohotka (kao amortizacija radne snage i obnove kapitala) mesečno ulaže pri isplati poreza i doprinosa u fond za razvoj preduzeća...

Time se adekvatno smanjuju prinosi i doprinosi iz ličnog dohotka a jačati finansijsku moć preduzeća. To je interna akumulacija i udeo radnika u formiranju kapitala preduzeća (akcionarski kapital zaposlenih ) za modernizaciju i razvoj preduzeća. Sada se menja osnovni interni i razvojni odnos preduzeća-zaposleni-država. Menja se položaj rada u strukturi: Sredstva raspodele i ulaganja, formiranje sopstvenog kapitala za razvoj preduzeća, tretiranje rada i radnika kao kapitala preduzeća, a ne finalne potrošnje i slabljenje sredstava preduzeća odlivom u ličnu potrošnju. Time se ukida suprotnost interesa radnika (lična primanja) i razvojne funkcije preduzeća (akumulacije i investicija),

Zakonom o radu praktično je ukinut minuli rad radnika, jer se prenosi samo na poslednjeg poslodavca. Zašto se minuli rad, kao oblik akumulacije, a ne vremena provedenog u radu (staž) u toku samog rada ne izdvaja u fond za razvoj preduzeća kao deo akcijskog kapitala radnika, njegovo učešće u jačanju kapitala preduzeća. Odlaskom iz preduzeća on raspolaže svojim kapitalom, čime dobija i veću sigurnost u životu.

On može da ga ostavi u preduzeću (uz dividendu), da ga prenese drugom preduzeću, ili da ga uloži u banku uz kamatu. To je njegov kapital na raspolaganju i izvor sigurnosti i stabilnosti. Ovako, kada dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove, na probu i sl. Minuli rad kao kategorija gotovo nestaje.

Stezanje kaiša, smanjenje potrošnje i standard, ogroman rast nezaposlenosti treba odbaciti u novom programu razvoja. Izabrati i izraditi model privrednog rasta oslonjen na domaće faktore razvoja, domaću pamet i sredstva, a samo dopunska sredstva iz inostranstva (strani kapital).

Zbog katastrofalnih posledica primene neoliberalnog modela krize, a ne razvoja, u novom modelu da treba u potpunosti odbaciti i uvesti nacionalnu razvojnu politiku i kapitala u preduzeću, uz aktiviranje faktora razvoja.

Treba prekinuti politiku prinudne štednje (smanjenja plata i penzija ) u cilju ,,finansijske konsolidacije državnog sektora" gde slabo plaćeni rad i protivustavno smanjenje penzija podnose osnovni teret ove ,,stabilizacije".

Problem javnog sektora se rešava zdravim sistemom finansiranja razvoja samo preko brzog privrednog rasta i zaposlenosti. Iz takvog rasta osiguravaju se sredstva za otplatu stranih kredita, ali i za domaću štednju i investicije (a ne isključivim osloncem na strani kapital i dugove).

Razvojna strategija i preduzeće kao centralna tačka

Izabrana je razvojna umesto stabilizacione politike, sa preduzećem kao centralnom tačkom razvoja. U tom pravcu moguće je sledeće:

1) Radnicima treba vratiti njihova preduzeća i učiniti ih stvarnim akcionarima i vlasnicima preduzeća. Stvaraju se novi vlasnički odnosi u preduzećima, uz novi sveži kapital preko banaka. Hoćemo finansijski osposobljenu i samostalnu privredu-odvojenu od sada dominatnih partijskih struktura. Spajamo rad i kapital u preduzećima, a zaposlene (s njihovim kapitalom) činimo odgovornim za upravljanje kapitalom, izborom menadžmenta i uspeh preduzeća.

Ukida se i reformiše Zakon o radu, koji je oduzeo sva stečena prava radnicima svodeći ih na težak položaj, nesigurnost, neizvesnost , na povremene poslove, otuđenje i bez bilo kakve zaštite prema poslodavcima.

Minuli rad , koji je gotovo ukinut, (priznaje se samo kod poslednjeg poslodavca ). Zaposleni kao akcionari deo svog ličnog dohotka (kao amortizaciju radne snage ) izdvajaju na poseban račun fonda za razvoj preduzeća, kao svoj do akumulacije ili (akcionarskog kapitala ). Odlaskom iz preduzeća on raspolaže svojim delom kapitala (ulaže ga u drugo preduzeće, u banke kao štednju, troši i dr.). Time se odvaja tekući rad kao stvaralac vrednosti (bogatstva) od minulog rada kao faktora raspodele.

Funkcionalni odnosi pokreću ekonomski rast. Bez toga zaokreta se ne može iz krize, i kičma naše privrede je slomljena, obezglavljena, a privreda praktički uništena. Nijedna stranka nema rešenje za izlaz iz krize.

Procesom privatizacije izvršena je ogromna preraspodela nacionalnog bogatstva uz pomoć privilegija i interesne sprege nosilaca vlasti i kriminalnih struktura. Upravljački sloj često ,,spaja" vlasništvo nad preduzećima i politički položaj. Stvorena je interesna sprega partijskih oligarha (na vlasti) i nosilaca krupnog finansijskog spekulativnog i kriminalnog kapitala. Kapitalizam kao sistem kapitala je otuđenost radnika od kapitala i upravljanja kapitalom. To je najamni radnik čiji je osnovni cilj plata ili najamnina, dok je cilj kapitaliste - vlasnika akumulacija i profit. Suprotnost interesa je ugrađena u sistem. Mi želimo da spojimo rad i kapital u preduzeću, izmenimo ulogu rada u poslovnim rezultatima, ali i da postanu nosioci odluka i vlasnici akcionarskog kapitala. Time radnici doživljavaju preduzeće i državu kao svoje , a ne kao ,,kravu muzaru " koju treba na svaki način iskoristiti, a ne dati joj ništa. Zajedništvo i nacionalni interesi u razvoju dobijaju poseban značaj. Zajedništvo umesto otuđenosti i individualnosti dolazi do izvornoga.

Poznat je slučaj nekoliko preduzeća ( "Jugoprevoz" - Kruševac, "Betonjerka " - Aleksinac, "Jastrebac" - Niš,) u kojima radnici nisu dozvolili prodaju, ili su nakon neuspešne prodaje otkupili preko radničkog konzorcijuma svoja preduzeća, sanirali ih, osposobili, uspešno posluju i šire svoje poslovanje. to je istinsko radničko akcionarstvo, ali i stvarna budućnost privrede i društva.

Primanja zaposlenih direktno se vezuju za rezultate i uspeh preduzeća, a minuli rad za formiranje kapitala i jačanje samofinansiranja preduzeća. Struktura imovine preduzeća i vlasnički odnosi se iz osnova menjaju. Ovo se odnosi i na novozaposlene stručne radnike koji zalogom imovine dolaze do dugoročnih povoljnih kredita, koji zapošljavanjem, donose sa sobom kao kapital u preduzeća.

Prekida se proces daljih prodaja i privatizacija, uz reviziju dosadašnje posebno provedenih sa sumnjivim, često kriminalnim kapitalom. Radnici su postali najamni radnici, odvojeni od kapitala i upravljanja, preduzeća opustošena, a radnici bez bilo kakve zaštite i prava izbačeni na ulicu. Treba vratiti rad i kapital u preduzeća - koja treba maksimalno zaštititi i osposobiti za razvoj. Zaposleni će u procesu reindustrijalizacije postati vlasnici preduzeća. Radi se o uklanjanju pljačkaške i eksploatatorske privatizacije.

Sadašnji Zakon o radu (koji je radnike dodatno obespravio) treba ukinuti, a doneti novi jer su radnici postali socijalni slučajevi i sirovina za ceđenje.

Sada menjamo vlasničke odnose preko spajanja rada i kapitala u preduzeću. Radnici su do sada postali ,,običan dodatak kapitalu" , bez radnih prava, bez sindikalne i socijalne zaštite. Uvođenjem niza privremenih poslova po ugovoru na određeno vreme, na lizing preko agencije za posredovanje - radnici gube prava, sigurnost, uz veliku neizvesnost, strah za budućnost.

Rad je izgubio značaj razvojne funkcije, radnik se tretira samo kao trošak, uz stalnu težnju da se plate smanje u ceni koštanja, da se poslodavcima smanje troškovi rada. To je životna borba rada i kapitala u kojoj radnici moraju da se uključe u proces oživljavanja preduzeća, razvoja i upravljanja kapitalom.

Ekonomija je dovedena pred finansijski i razvojni slom, a nacija u pravo socijalno infarktno stanje. Vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa dovode do nemoćne države i nemoći vlasti da nađu pravi izlaz iz krize. Prikriveno masovno nezadovoljstvo, gnev, osećaj poniženosti i besperspektivnosti, ne stvaraju potrebnu energiju za stvarnu dubinsku reformu privrede i društva.

Istovremeno, raste nepoverenje u stranke i institucije. Tražimo menjanje osnovnih funkcionalnih odnosa u privredi i pokretanje privrede na bazi aktiviranja domaćih faktora razvoja, a ne na stranom kapitalu i spoljnim dugovima (koji mogu biti samo dopunski ili inicijalni faktor.

Strah je postao moćna poluga u rukama korumpiranih političara, oni čine sve da uterivanjem straha i nesigurnosti uguše svaki pokušaj organizovanog otpora. Strah je postao moćna poluga nad ljudskim umom i političkim ponašanjem. Strah i neizvesnost su i loš saveznik progresa i promena u društvu. Uz to sve veće nasilje i pohlepa deformišu društvene i međuljudske odnose.

Ekonomski program traži razrađenu stvarnu dubinsku reformu sistema. Navodimo samo neke delove sistema:

1) Nema više prodaje, privatizacije i masovnih stečajeva, likvidacije preduzeća, posebno velikih sistema. Novim merama trebaju se menjati odnosi u preduzećima, posebno odnos rada i kapitala, ali i odnosi preduzeća i države, odnosno preduzeća i banaka;

2) Novim sistemom novčanih tokova povećava se stalna likvidnost (i sredstva) preduzeća, bez odliva iz privrede. To je posebna analiza koja će se dati javnosti.

3) Smanjuje se spoljna zaduženost preduzeća, kreditne obaveze i kamate;

4) Povećava se finansijska samostalnost i stabilnost preduzeća;

5) Kolektivi postaju nosioci kapitala i razvoja, sigurnosti i modernizacije. Društvo se okreće proizvodnji i stvaranju bogatstva nasuprot danas dominatno spekulativne i pljačkaške ekonomije;

6) Celi sistem razvoja, vrednosti i kvaliteti ekonomije vraća se u preduzeće i stvaraocima vrednosti;

7) Banke i bankarski krediti se stavljaju u svoju privrednu ,,prirodnu" funkciju finansiranja razvoja i likvidnosti i potpunog podržavanja privredne aktivnosti kroz selektivnu kreditnu politiku;

8) Bankarski sistem se postepeno vraća u nacionalno bankarstvo (iz ruku stranog kapitala );

9) Kapital preduzeća (novo akcionarstvo radnika sa svežim kapitalom ) i to fiksni, obrtni, ljudski - kreativni, informacioni, postaju jedinstvena funkcija razvoja i sigurnosti preduzeća i kolektiva.

10) Političari i politika se marginalizuju (posebno ako se uvede zakon da političari svojom imovinom garantuju rezultate koje su obećali);

11) Menja se odnos prema nauci, istraživačkom radu i kvalitetnim obrazovanjem (koji su sada zapušteni i gotovo napušteni u opštem procesu obezvređenje);

12) Kontrola korišćenja, upotrebe i efekata domaćeg i stranog kapitala i svih novčanih tokova se povećava na najviši nivo (uvodi se novi bivši SDK, Razvojna banka, Institut za razvoj, Državna direkcija za antikriminalni i antikorupcijska delatnost. Strateški se spaja investicioni deo budžeta i Razvojna banka. Menja se model i monetarna politika centralne banke sa stabilizacione na razvojnu funkciju privrede. Uvodi se društvena kontrola svih novčanih tokova, čime se sasecaju svi koreni korupcije i kriminala.

Sve mere makroekonomske politike se usmeravaju na preduzeća i na razvoj, dok se potpuno kontrolisani strani domaći kapital preusmeravaju sa spekulativnih transakcija (i odliva iz Srbije) na privredni razvoj.

Društvo se okreće ka proizvodnji i stvaranju bogatstva, nasuprot danas dominatne spekulativne i pljačkaške ekonomije (ekonomije destrukcije). To je nova strategija ozdravljenja privrede i društva, uz potpunu drugačiju razvojnu politiku. Napušta se dosadašnja politika ,,prinudne štednje" koja razara privredu i standard stanovništva. Nasuprot politike štednje, odricanja, ,,stezanja kaiša"... Potreban je razvojno usmeren program za dinamičnu privredu i porast nacionalnog bogatstva.

Od 50 država u svetu, koje se nalaze na spisku izrazito neuspelih gde su državne strukture na putu da se raspadnu, svima im je zajedničko - u potpunosti im je uništen I nedostaje industrijski faktor. Opasnost za sve zemlje koje su ponudile ovakvu politiku je ta da im je industrijski faktor uništen (od Mongolije do Perua ), a plate prepolovljene. Mnogi traže da se sačuva ovaj faktor preko subvencija, drugih podsticaja, pa i trgovinskih ograničenja.

Monetarna politika razvojno usmerena u uslovima krize, nelikvidnosti i oskudice kapitala za razvoj

Monetarna politika u jednoj privredi sa nedostatkom akumulacije, nedovoljno monetizovanoj (koja je totalno nelikvidna), visoko zavisna od kredita banaka, ima dominatan značaj u razvoju privrede. Stoga nju ovde posebno izdvajamo na druge delove makroekonomske politike (a biće i posebna tema obrade). Program aktiviranja monetarnih faktora i kredita banaka (u koordinaciji s fiskalnom, platnobilasnom politikom i investicijama) usmeren je na proces pokretanja investicija i zaposlenosti. Ovde se imaju u vidu sledeće mere: obaranje kamata na kredite u cilju povećanja akumulacije privrede i smanjenje finansijskoh rashoda; obaranje referentne kamate Centralne banke na nivo inflacije (trenutno iznosi 4%,) što je dvostruko iznad inflacije; u situaciji kada zbog raspodele najmanje dva ciklusa (dve godine) samo privredi treba dati srednjoročne ili dugoročne povoljne kredite, a tim i kapital za razvoj; aktivirati povoljne stambene kredite na bazi prodaje deviza, čime se može osigurati plaćanje kamata na eksterne dugove. Istovremeno se vrši gašenje dva duga koji pritiskaju privredu; primarnu emisiju preneti sa politike ,,otvorenog tržišta" i kvantitativnog regulisanja na selektivne kredite banaka direktno vezane za realne privredne procese...ukinuti dinarsku obavezu rezervi banaka, jer umesto kontraproduktivne i blokirajuće monetarne politike uvodimo kontrolisanu i privredi podešenu ekspanzivnu monetarnu politiku, uz potpunu kontrolu novčanih tokova i korišćenja kredita; ograničiti visinu aktivne kamatne stope poslovnih banaka, (kao što je to učinila EU); selektivni sistem kreditiranja uključiti uz podsticanje pojedinih izabranih prioriteta u razvoju (izvoz, poljoprivreda, zalihe, robne rezerve, selektivan uvoz, potrošnja građana, prioritetne investicije i sl.); uvodi se potpuna kontrola monetarnih fiskalnih i platnobilasnih tokova.

,,Osnovni obrazac napretka i razvoja u svakom uspešnom društvu mora se zasnivati na kontroli novca i kredita od strane javnih organa (Banke), povezanog s podrškom investicijama, životom i proizvodnjom koji pozitivno deluju na funkcionisanje i razvoja"; preusmeriti deficitarno finansiranje sa konačne potrošnje na produktivno finansiranje privrednog sektora; razrađen je model i mehanizam sprečavanja odliva kreditne mase iz privrede uz očuvanje sistemske likvidnosti privrede; u potpunosti ukinuti i zabraniti deviznu klauzulu u sistemu kreditiranja i devizne kredite banaka. Vratiti monetarni suverenitet i nacionalni novac kao isključivo sredstvo plaćanja.

Odmah razrešiti problem deviznih dužnika u ,,švajcarcima" u korist dužnika; ukinuti deviznu obaveznu rezervu, a sredstva u dinarskoj protivvrednost i usmeriti namenski za stimulaciju izvoza i pripremu proizvodnje za izvoz; ukinuti subencionisane kredite i subvencionisanje kamata banaka; predložiti sistem odlaganja otplate kredita privrede prema bankama, a tako ,,zadržana" sredstva uneti u fond za razvoj preduzeća; u procesu nužne ubrzane tehnološke obnove preduzeća razmotriti mogućnost da amortizacija postane osnova za dugoročno kreditiranje privrede, uz pretvaranje ,,mrtvih" u živi tekući kapital; u zahtevu za naglim slamanjem deflacije i nelikvidnosti privrede razrađen je koncept da se privredi u visini plaćenih poreza i doprinosa odobre povoljni krediti banaka preko centralne banke, čime se brzo rešava i sanacija javnog sektora. Time se funkcionalno povezuje monetarna, fiskalna politika, javni dug i novi sistem emisije novca.

Poljoprivreda kao strateška oblast razvoja i novi stimulansi razvoja i sigurnosti

Mada proglašena za stratešku oblast gotovo je prepuštena stihiji, preživljavanju ili propadanju u nekim granama.

Razvoj poljoprivrede zahteva potpuno drugačiji pristup:

1) Privatizacija je ovde provedena katastrofalno i ,,jedna je od najcrnjih tačaka prethodne decenije";

2) Nema prodaje zemljišta strancima, dosadašnje skrivene kupovine i ugovori će se morati poništiti;

3) Poljoprivreda treba dobiti visokokamatne bankarske kredite kroz selektivnu monetarnu politiku - vezani za prirodu delatnosti i proizvodni ciklus;

4) Neophodno je planiranje proizvodnje, a ne stihijski proces i potpuno neorganizovano. Treba voditi politiku ukrupnjavanja u privredi;

5) Subvencije za prioritetne grane se zadržavaju;

6) Dotacije za određene strateške privrede bitne za standard i socijalnu sigurnost stanovništva se razrađuju i primenjuju. To je planska poljoprivredna proizvodnja. Dakle, planiranje u poljoprivredi se mora uvesti u celini;

7) Sigurnost otkupa i nova politika robnih rezervi se unapred daju;

8) Urednost plaćanja otkupa je neophodna;

9) Povoljno obezbeđenje agrotehničkih sredstava;

10) Oživljavanje rada agrokombinata (uz zabranu dalje prodaje ). Gde sun am danas veliki poljoprivredni kombinati i šta je ostalo od njih posle privatizacije? A propala je i strateška oblast.

11) Podsticaj razvoja domaće poljoprivredne prerađivačke industrije;

12) Zabrana uvoza i proizvodnja GMO;

13) Uvođenje vrlo selektivne (i visoko kontrolisane ) uvozne politike i izdvajanje prioriteta u uvozu;

14) Izgradnja sistema za odvodnjavanje i navodnjavanje;

15) Oživljavanje nekad vrlo razvijenih poljoprivrednih zadruga na selima, uz izgradnju infrastrukture u povezivanju dobrim saobraćajnicama svih naselja. Ta životna mreža ,,žila kucavica" je nužna u spajanju poljoprivredne proizvodnje, turizma i dislokacije stanovništva (iz gradova stanovništvo) u novu populacionu politiku i obnovu.

Postoji poseban program razvoja poljoprivrede i revitalizacije sela, uz povratak stanovništva na ta opustošena i prazna područja.

Treba detaljno razraditi novu monetarnu politiku, fiskalnu politiku, spoljnotrgovinsku politiku, politiku cena i raspodele, kurseva i kamata - sve u funkciji oživljavanja i osposobljavanja preduzeća (privrede) za razvoj.

Posebno se mora razraditi socijalna politika (porodica, siromaštvo, obnova stanovništva i dr.). Cilj treba da bude da u Srbiji ne postoji ni jedna porodica u kojoj niko ne radi, ali ni porodica koja neće imati na raspolaganju za život potrebna sredstva za potrošačku korpu.

Dakle, radi se o novom udelu privrednog razvoja, dubinskoj reformi privrednog sistema i pravom društvenom preporodu.

Ni jedna stranka na političkoj sceni Srbije ne nudi adekvatan i efikasan program za reformu sistema i izlazak iz sveopšte krize.

Glosa

Ekonomija je dovedena pred finansijski i razvojni slom, a nacija u pravo socijalno infarktno stanje. Vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa dovode do nemoćne države i nemoći vlasti da nađu pravi izlaz iz krize. Prikriveno masovno nezadovoljstvo, gnev, osećaj poniženosti i besperspektivnosti, ne stvaraju potrebnu energiju za stvarnu dubinsku reformu privrede i društva.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane