Natrag

Francuska

U senci globalnih finansijskih prevara: francuski izbori 2017., veliki test za Evropu

Juriš na birokratsku Bastilju

Bankari ili, tačnije, banksteri već vladaju svetom, ali je sve očiglednije da finansijski oligarsi pokušavaju da i formalno konstituišu svetsku vladu, i guraju svoje ljude, kako bi na autoritativnom političkom planu rešavali finansijske krize, koje zapravo sami stvaraju svojom pohlepom i nezasitošću. Snaga novca je totalno u njihovim šapama, otkad su privatizovali emitovanje kredita bez garancije zlatnih rezervi i smislili virtuelnu maglu, od koje prave pozajmnice za ceo svet a da ne moraju da pokažu skoro ni prebijenu kintu u kešu. Nijedna država na svetu nije pošteđena finansijskog nasilja banksterske mafije i njihovih virtuelnih kredita. Tako svi nekom duguju, a niko ne zna gde su pare. Ko je ovde lud a ko zbunjen, pita se Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

Fransoa Oland je izabran zahvaljujući izjavi da je svet finansija njegov najveći neprijatelj a kad je ulegao u fotelju, legao je na rudu i sad radi za istog gazdu kao i njegov prethodnik, Sarkozi!

"...Bankari su vrsta prostituki, jer im je glavno zanimanje da se udvaraju i zavode". Ovu, nažalost suštu istinu javno je izneo jedan od bivših francuskih ministara finansija, Emanuel Makron (Volstrit žurnal u martu 2015). Rotšildova beba, kako ga nazivaju. Makronova deklaracija o finansijskom kurvinjaku može da iznenadi samo one koji još ne vide prave namere velikih falsifikatora novca, koji se kriju iza naivnog imena komercijalne banke i razni fondovi za investicije. Nakon propalog pokušaja sa Dominik Štros-Kanom da se 2012-te u ime svetske finansijske oligarhije, na mesto predsednika Francuske ugura jedan bankarski poturica, sada je po svemu sudeći na redu novi pokušaj sa Emanuelom Makronom, tvrdi lider francuske opozicije i kandidat za istu fotelju, Fransoa Bajru. Makron je trenutno jedan od najozbiljnijih kandidata u aktuelnoj borbi za francuski presto 2017-te. iako još uvek nije zvanično kandidat.

Svi oni koji veruju u zavere, reći će da su sve krize delo takozvanog bankarskog kartela, organizacije od 12 velikih belosvetskih banaka u senci Volstrita i FED a (Federal Reserve District). I da one, kao 12 apostola oko Hrista, šire svoju religiju zvanu profitabilne pozajmnice. Niko od njih ne zaboravlja de je baš Juda držao kesu sa zlatnicima, i da je zbog prokletih para izdao Božjeg sina.

Današnje Jude bi prodali i oca i majku, samo da im se lova vrti i da pravi male. Jer, da bi neko shvatio kako radi mašina koja koti lovu na neverovatnom principu presipanja iz šupljeg u prazno, treba biti totalno udaren mokrom čarapom u glavu ili dobro iškolovan za bankara, zelenaški odsek. Princip je relativno jednostavan i veoma bezobziran. Zasniva se na izmišljanju para i investiranju u večne kredite, na jednoj strani, i opštoj zaduženosti svih zemalja sveta na drugoj. Da bi kamata bila rentabilna, zadužene su male agencije sa velikom razornom moći za masovno uništavanje realne privrede i radnih mesta. Neverovatno je, ali istinito, da jedna firma sa par kompjutera i dobrim vezama na odgovarajućim mestima, može da ocenjuje (ili ucenjuje) bilo koju suverenu državu sveta. Da joj, kao nekom đaku prvaku, deli dobre i loše ocene, koje ponekad zavrede milijarde gubitka za ekonomiju društva. A, da su te pare bar prave pa i nekako, ali nisu, (mada njima može da se završi posao).

Dok je zlato bilo pokriće štampanog novca, pare su bile prave i važilo je pravilo, kolko para, toliko muzike! Onda, malo-pomalo, korupcijom, prevarama i ucenama, velike banke su uspele da same sebi daju prava pravljena novca i onda se zapevalo: koliko para toliko muke. Doduše pozajmnice nisu nikada u kešu već u vidu kredita virtuelnim parama (jer u sefu banke realno postoji samo 10% od te pozajmnice).

Banke računaju na otplatu kamate u realnim, ovozemaljskim parama, dok se glavnina uglavnom skida sa računa i dug se polako smanjuje opet fiktivno, sa njihovog gledišta, sve dok se ne poništi. Otplaćeni dug tako poništava glavninu ranije zamišljenog i pozajmljenog kredita a ostaje samo kamata kao realna lova koja je, u stvari, cilj i profit komercijalne banke.

Na osnovu tih zarađenih para mogu onda ponovo da prave deset puta više zamišljenih kreditnih suma, i da ih pozajmljuju državama za njihove budžete, velikim firmama u procepu i za ostale, uglavnom oligarhijske troškove vladajuće klase. Naravno da prave pare, ili keš može i dalje da štampa samo centralna banka, ali to je relativno mali deo para u opticaju, uglavnom za svakodnevne potrebe. Samo 5 % od ukupnog novca na svetu je naštampano i iskovano, a sve ostalo je virtuelno. Jer, da nije tako, odnosno da se stvarne pare pozajmljuju i vraćaju u kešu, na svetu bi bilo milijardu puta više novca nego što je potrebno za trange-frange i ostale finansijske transakcije.

Mnogi će reći: ali novcem koji je država pozajmila ona finansira izgradnju puteva, fabrika, bolnica, škola ili isplatu penzija i plata funkcionera. Da je taj novac virtuelan, a ne realan, država ne bi mogla da ga troši. Kako to? Pitanje je važno a odgovor je zamršen, mada nije slučajno da je toliko komplikovan. Neće bankari da se mnogo zna o njihovoj raboti i lakoj zaradi. U svoje vreme jedan od prvih i najvećih kapitalista sveta, Henri Ford je izjavio da, kada bi raja znala kako rade banke, odmah bi izbila revolucija. Iako je tajna, ipak je relativno jasno da je sve ovo postalo moguće tokom poslednjih decenija, kada se keš zamenio elektronskom lovom, otpisivanjem kredita preko računara, kreditnim karticama ili sličnim mahinacijama.

Virtuelne pare se tako vraćaju virtuelnim otpisivanjem dugova dok se prave pare vrte, ulažu i vade iz banke, troše i opet ubacuju u neku banku. I tako u krug, uvek iste i retko kada na sunce izađe više od od onoga što banka poseduje kao garanciju za svoje kredite. Ako bi svi uzeli svoje pare u isto vreme banka puca i to je bankrot! Pod uslovom da se vrte, pravih para ima tek koliko da bi narod mogao da živi normalno, a sve ostalo je totalno nenormalno I prepušteno privatnim bankama i finansijskim investitorima. Prosto i efikasno, smišljeno još 1913. osnivanjem FED-a u SAD. Ako se tome doda da je ukinuta veza zlatnih podloga i količine novca u opticaju te da je zakonom zabranjeno da nacionalne centralne banke pozajmljuje budžetu svoje države i da se sve pozajmnice moraju tražiti u privatnim bankama po svetu, onda je plan jasan. Ako nije zavera onda mnogo liči na nju. Evropska centralna banka je potvrdila ovaj princip za sve članice i tako je propala Grčka, a tako propada i Francuska, koja je nabila već preko 2.100 milijardi duga i na dlaku je od bankrotstva. Srbiji, sa 25 milijardi duga je takođe ugrožena nezavisnost mada su i ostale države u sličnom haosu. Jedino SAD sa 18 hiljada milijardi duga ne haju i doštampavaju koliko im treba, kad zatreba.

Ako se već zna da su bankari lopovi onda se čovek sa paravom pita: kako je moguće da niko u tolikoj masi potčinjenih, nema tri čiste da pojuri usranom motkom sve te lažove, lopove, ugnjetače i profitere i da se najzad napravi najnoviji novi svetski poredak, još noviji od ovog novog koji je na vlasti, pa da se definitivno proteraju i pozatvaraju ove moderne secikese i drumske razbojnike u sivim odelima i svilenom kravatom.

Pitanje ljudske strpljivosti i kukavičluka se samo po sebi nameće, i iz istih razloga je još uvek bez odgovora, mada nije isključeno da jednoga dana, dara pređe meru i da narodu pukne film pa da svako svoga protera subašu, kada kako bi to ispevao neki guslar. Jednostavnije rečeno, pitamo se zašto narod ćuti i trpi zulume novih janičara umesto da uleti, povata i strpa u zatvore sve te korumpirane političare koji su državu uvalili u dug ili se obogatili na neobjašnjiv način? Naravno, svakom političaru je važno da dobije glasove, pa pozajmljuje novac, ali ako nije, sa svojim kolegama lopuradama, sposoban da organizuje privredu, on bi trebao da kaže: "...Mi nismo u stanju da privredu organizujemo kao Nemci ili Japanci, vi niste u stanju da budete marljivi i discipilinovani kao Nemci ili Japanci, pa moramo da stegnemo kaiš ko Kinezi ili crnci. Nećemo baš morati da pasemo travu, kako je svojevremeno rekao Branko Kostić, ali bolje je da živimo siromašno sada, i da se ne zadužujemo i da doveka živimo kao dužnički robovi dok pljačkašima plaćamo i kamate i glavnicu."

Analitičari kažu da Čaušesku jeste bio surov diktator, ali nije ubijen samo zbog toga, nego i zato što je kapitalistima vratio sve kredite. Ostali su bez kajmaka, pa su podstakli svoje čauše da likvidiraju Čaušeskua. Priča o Gadafiju je slična a ni ona o Sadamu nije mnogo različita.

Zašto nigde više ne postoje rodoljubivi, pravični lideri, koji bi svima predložili ovo što bi svaki normalan i trezan čovek primetio? Zašto se raja ponaša kao maloumna rulja, pa pristaje da postane dužničko roblje? Ako su političari samožive životinje, kojima je važno da izguraju što više mandata, pa makar i uvaljivanjem naroda i države u dugove, zašto taj narod koji ima pravo glasa ne koristi svoje pravo da otera lopurde sa vlasti. Pa i kada nema izbora postoji usrana motka kojom su mnogi diktatori i korumpirani lažne demokrate najurene sa svile, kadife i mekih dušeka.

Ta pitanja narodne samoodbrane su glavni problem čovečanstva i sve češće su postavljana preko socijalnih mreža interneta, jedinih medija koja su dostupna običnoj publici. Sve ostalo je pod kontrolom. Nekoliko veoma posećenih sajtova otvoreno pozivaju ugnjetavane i sluđene narode na opštu revoluciju! Dosta je bilo banksterski-mućkaroških mahinacija, vreme je za govnjivu motku. Ili bar onu od papira i da se više ne glasa za kojekakve Rotšildove i Rokfelerove bebe i verne sluge. Moguća je i nova Bastilja, bar demokratska. Naredni francuski izbori su test za celu Evropu, ako ne i za svet.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane