Natrag

Razaranje

Kako je Nušićeva "Ožalošćena porodica" odigrala svoju ulogu u slučaju legata Melanije Bugarinović

Ostavinska rasprava na grobnom mestu 27

Šta je nakon 30 godina od smrti proslavljene operske primadone, Melanije Bugarinović, ostalo od njene imovine, sa koliko je deviza Fond nekada raspolagao, kako je pokraden novac sa računa Fonda, kako je ustanovljena pljačka dragocenosti iz zaostavštine i kome je zbog toga prećeno. Kako je nestala čitava vila u Puškinovoj ulici u Beogradu, kako je usvojenik uspeo da nasledi biološkog roditelja, a ko se i kako dočepao tog nasledstva. Kako je protivzakonito organizovana tajna licitacija i šta se dešava na Novom Groblju u Beogradu. Na ova i brojna druga pitanja, odgovore je potražio istraživač Magazina Tabloid Stanislav Živkov

Stanislav Živkov

Najveći srpski komediograf Branislav Nušić u svojim komedijama ismejao je sve bizarne pojave srpskog društva, a u komediji Ožalošćena porodica pozabavio se skupom tetaka, strina, baba, ujaka i njihovih lepših i jačih polovina. Ukratko, gramzivaca koji su obavezni dekor na slavama, sahranama i svadbama, a koji se pojavljuju samo kad treba da se jede i pije na ispraćaju pokojnika, a posebno kad krene sveopšta otimačina pokojnikove imovine.

Na žalost i veliku sramotu, jedna takva neformalna ožalošćena porodica proteklih trideset godina otima se oko zaostavštine proslavljene operske pevačice Melanije Bugarinović, preminule 1986. godine, koja je, osim impozantne međunarodne operske karijere, ostala zapamćena i po tome što je svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu još za života poklonila gradu Novom Sadu, a koja je, na žalost, dobrim delom razvučena i pokradena!

Naime, Melanija Bugarinović rođena je 1903. godine u Beloj Crkvi, a već sa šest godina pevala je u pevnici crkve u rodnom gradu i nastavila u školskom horu. Muzičku školu učila je u Temišvaru, gde se i udala i rodila ćerku Mirjanu, kasnije takođe poznatu opersku pevačicu. U Beograd je došla 1930. godine, gde je ubrzo primljena u Operu, a još brže dobila glavne uloge u operama. 1937. godine iz Beograda odlazi u Beč gde je angažuje ondašnja Državna opera, a odbivši angažman u Berlinu ona postaje i prva srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj operi i potom na Vagnerovom festivalu u Bajrojtu. U Beograd se vratila posle Drugog svetskog rata, i to kao zvezda po koju je direktor opere poslao auto u Beč. Iz javnosti se povukla 1968. godine, govoreći da je „bolje otići dok je još snage i glasa i tako ostati u lepoj uspomeni".

O osnivanju fonda, počela je da razmišlja nakon smrti ćerke 1975. godine, a konačnu odluku donela je tri godine kasnije. Međutim, njena prvobitna želja bila je da legat pokloni Pozorišnom muzeju Srbije koji je godinama odugovlačio sa dogovorom tako da je 1978. godine imovina poklonjena gradu Novom Sadu.

Melanija Bugarinović umrla je 1986. godine, a iza nje su ostale dve vile u Beogradu čija je ukupna stambena površina oko 700 metara kvadratnih, a njihove okućnice imaju ukupnu površinu od 3.200 kvadrata, a koje su godinama bile u lošem stanju; zatim izuzetno vredne numizmatička i filatelistička zbirka, te raskošan zlatni nakit, dukati, vredan stilski nameštaj srebro, porcelan kristal, lusteri te zbirka vrednih slika što je sve tada preneto u Muzej Novog Sada.

U izveštaju iz 1993. godine, navodi se i više štednih knjižica sa raznim devizama ukupne vrednosti od oko 150.000 nemačkih maraka te dve knjižice Bečke banke na ime Mirjane Kalinović i to sa više od pola miliona austrijskih šilinga odnosno današnjih 36.500 evra za šta se uopšte ne zna gde je sav taj novac završio.

Kuće su godinama bile u lošem stanju, jer nijedna garnitura gradskih vlasti, valjda, nije smatrala svojom obavezom da se pozabavi njima a o tome su se povremeno pojavljivale i vesti u štampi ali je zato gotovo nezapaženo prošla vest da jedna kuća više nije u vlasništvu Fonda! Ipak, početkom ovog veka sve više su u štampu stizale vesti o raznoraznim mahinacijama vezanim za Fond a kulminacija je usledila 2006. godine kada je „pukla" afera „Davidov" u kojoj je sedam miliona dinara sa računa fonda volšebno prebačeno preduzeću Davidov gradnja, u vlasništvu izvesnog Isidora Pisara, koje je inače ugašeno 2011., i to na osnovu falsifikovanog naloga za prenos.

Okružnom javnom tužilaštvu podneta je krivična prijava protiv Damira B., odgovornog lica u d.o.o "Davidov gradnja", zbog zloupotrebe službenog položaja, falsifikovanja službene isprave i pranja novca, te protiv Čede M. iz Studentske zadruge "Alfa" zbog prevare kao i radnika "Erste banke", Vesne P. i Pavla Đ., te Vesne Ć., koja se sumnjičila da je kao sekretar Fonda dužila pečat kojim je overen falsifikovani nalog za prenos.

Damir B. je potom zbog zloupotrebe službenog položaja i pranja novca osuđen na tri i po godine zatvora. Prvobitno osumnjičeni radnici banke nisu završili na sudu, ali jeste blagajnica Vesna M., koja je kažnjena uslovno, dok je Vesna Ć., oslobođena optužbe za zloupotrebu službenog položaja jer je obavljala samo tehničke poslove i da je preko nje neko pokušao da skine svoju odgovornost.

Verovatno zbog svega ovoga, tadašnji predsednik Upravnog odbora Fonda, kompozitor Stevan Divjaković, inače često pominjan u medijima za nenamensko trošenje sredstava dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta, i direktor Srednje muzičke škole "Isidor Bajić" podnosi ostavku a Erste banka je nakon toga sklopila sporazum o vansudskom poravnanju, između Fonda i banke kojim se banka obavezala da Fondu nadoknadi iznos od sedam miliona dinara u roku od pet dana od dana potpisivanja, što je i učinila. Ipak, nikada se nije doznalo kako je završen sudski proces za naknadu štete koji je Banka pokrenula protiv svih umešanih.

Za novog predsednika upravnog odbora postavljena je Radmila Rakin-Martinović koja je prihvativši odgovornu dužnost, najpre poželela da vidi čime sve Fond zapravo raspolaže pošto je zbog afere „Davidov" inspekcija naredila popis imovine što tokom prethodnih dvadeset godina nikome iz Upravnog odbora fonda nije palo na pamet da zatraži iako su članovi bili i predstavnici raznoraznih gradskih uprava i službi.

Zbog svega toga, formirana je posebna komisija koja je ispitala u kakvom se stanju nalazi Fond. Rezultati tog ispitivanja pokazalo se da je Fond u skandaloznom stanju!

Naime, Komisija je u vanrednom popisu novembra 2008. godine najpre proverila sef u kome se, po inventaru iz 1988. trebala nalaziti pokretna imovina Fonda ali se ispostavilo da su iz sefa nestale sve dragocenosti! Kako dragocenosti nisu pronađene, u sefu navedenom u inventaru iz 1988, komisija je, nadajući se da su premeštene, krenula u potragu po zgradi skupštine i otvorila sef u kancelariji na drugom spratu zgrade Skupštine Novog Sada, gde takođe nije pronađeno ništa od zaostavštine.

Traganje se nastavilo u kancelariji gradskog pravobranioca, gde je zatečena imovina koja se uopšte nije nalazila na spisku iz 1988. Upoređujući spisak iz 1988. godine sa zatečenim stanjem komisija je utvrdila da su između ostalog, nestali dva para bisernih minđuša, par butoni minđuša od belog zlata sa po 10 brilijanata, krst na lančiću sa 12 malih brilijanata, zlatni sat „Doxa", masivni zlatni lanac sa dukatima, te ogrlica sa 125 bisera, dva krsta sa briljantima, narukvica sa 11 dijamanata, dva prstena sa krupnim brilijantima, zlatnici, dukati i taliri.

Da ironija bude veća, dragocenosti neprocenjivog značaja nestale su iz sefa koji se nalazio u zgradi Skupštine Novog Sada, ali nije bilo moguće utvrditi kada im se izgubio trag. Iz Skupštine niko nije znao da objasni kome su od zaposlenih u gradskim službama ključevi sefa uopšte bili povereni, ali se zato doznalo da su ključevi sefa čuvani u biblioteci kao i činjenica da je osoba koja je ranije dužila ključeve, njih odavno vratila. Druga koja ih je u to doba dužila, pojma nije imala gde su! Ovde se stoga postavilo pitanje za istražne organe, kako je sef uopšte mogao da se otvori bez drugog ključa?

Odmah po objavljivanju vesti o nestanku dragocenosti iz sefa , tokom nekoliko narednih dana usledile su pretnje telefonom predsednici upravnog odbora Radmili Rakin-Martinović koju je nekoliko puta zvao nepoznati muški glas, da bi ubrzo nakon toga u medijima bilo javljeno da policija zna identitet osobe koja je pretila, ali do danas nikada nije saopšteno o kome se zapravo radi. Tako nije bilo ni pravosudnog epiloga ovog slučaja! U javnosti se nešto kasnije pojavila i nezvanična informacija da se krađa desila za vreme bombardovanja (1999), te da je neki od gradskih čelnika uhvaćen na granici Mađarske sa vrednim stvarima i novcem, ali da nije uhapšen jer je otprilike izjavio da tim činom čuva novosadsku imovinu što nikada nije ni potvrđeno ni demantovano!

Pokazalo se tako da je fond Melanije Bugarinović i kćerke Mirjane Kalinović odavno funkcionisao kako ne treba, a da je početkom uvođenja reda zapravo načeto osinje gnezdo, što se mnogima nije svidelo! Do danas nije bilo razjašnjeno kako je gradu Novom Sadu i Fondu Melanije Bugarinović neverovatnim pravnim akrobacijama doslovce oteta poklonjena vila na Dedinju u Beogradu! Naime, nepokretna imovina koju je Bugarinovićeva 1978. poklonila Novom Sadu sastojala se od dve vile na Dedinju, u Puškinovoj 15 i 38.

U vili u Puškinovoj 15, koja ima oko 250 kvadratnih metara, za života je stanovala Melanija i na nju je zadržala pravo na doživotno korišćenje. Nakon njene smrti (1986), opština Novi Sad je postala pravni naslednik, ali se o njoj, kao i o „spornoj kući" u Puškinovoj 38 starao DIPOS (Diplomatsko stambeno preduzeće) sve do 1993. godine. Obe vile su bile izdavane s ciljem da se novac od stanarine uplaćuje na račun Fonda za unapređenje vokalne umetnosti mladih „Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović Kalin" od čega bi se školovali mladi muzički talenti-pijanisti i pevači.

Dvadeset osam godina kasnije, najvredniji deo poklona, vila u Puškinovoj 38, više nije bila deo legata ove operske dive pošto je tri četvrtine ove kuće još septembra 2000. godine pod krajnje sumnjivim okolnostima prodato advokatu Draganu Krgoviću za 128.000 nemačkih maraka!

Krgović je u posed vile dospeo preko nekoliko „ruku". Vila je prvobitno bila u vlasništvu Melanijine ćerke, Mirjane Kalinović preminule 22. marta 1975. i njenog muža Momčila Petrovića preminulog tri meseca ranije, pre nego što je kuća zaveštana. Kuću je posle smrti ćerke nasledila majka Melanija, jer bračni par nije imao dece, pa ju je zaveštala zajedno sa kućom u kojoj je živela u Puškinovoj 15. Međutim, dvadesetak godina kasnije volšebno se pojavila švedska državljanka Eva Mona Liza Salgo, vanbračna ćerka Melanijinog zeta, Momčila Petrovića, koja je uspela da na sudu poništi nasledstvo kao nužni naslednik i dobije jednu četvrtinu kuće pri čemu je namerno prećutana činjenica da je Evu Salgo rođena majka dala na usvajanje izvesnom Karlu Gustafu Hagstremu i Amandi Oliviji Hagstrem rođenoj Osberg iz Torstuna (podaci preuzeti sa sajta http://www.wikitree.com/wiki/s%c3%a4lg%c3%b6-1) što bi po našim zakonima isključilo Evu Salgo kao nužnog naslednika, jer, po svim dosadašnjim zakonima o nasleđivanju, stvari stoje ovako: Usvojenik iz potpunog usvojenja, njegovi potomci i njegovi usvojenici iz potpunog usvojenja i njihovi potomci nasleđuju usvojioca i njegove srodnike isto kao što deca i njihovi potomci nasleđuju svoje roditelje i njihove srodnike.

Usvojenik iz potpunog usvojenja i njegovi potomci ne nasleđuju usvojenikove krvne srodnike, niti ovi nasleđuju usvojenika i njegove potomke. Očito je da je neko imao debeo interes da pronađe Evu Salgo i navuče je da pokrene obaranje testamenta Melanije Bugarinović a taj neko je po svemu sudeći bio njen brat od rođene tetke po ocu, izvesni Slobodan Radoman čime se objašnjava činjenica da je iz za sada nepoznatih razloga Eva Mona Liza Salgo pre svoje smrti 18. aprila 1997. godine poklonila svoj deo vile u Puškinovoj 38 upravo Slobodanu Radomanu, da bi potom Radoman, takođe ugovorom o poklonu 2. oktobra 1998 iz podjednako nepoznatih razloga isti taj deo vile poklonio advokatu Krgoviću.

Sve ovo se dešavalo, uprkos činjenici da se Grad Novi Sad obraćao Republičkoj direkciji za imovinu i tražio saglasnost za pribavljanje četvrtine dela nepokretnosti od Krgovića u državnu svojinu, a za to je pribavio i pozitivno mišljenje Ministarstva kulture a uz to je imao i pravo preče kupovine. Međutim, kako bi se ovo izbeglo, vila je hitno prodata na tajnoj licitaciji na koju predstavnici Novog Sada nisu bili uopšte pozvani, kao ni bilo koja druga zainteresovana lica za kupovinu pošto su Zaključak o prodaji nepokretnosti usmenim i javnim nadmetanjem i poziv za ročište bili objavljeni samo na oglasnoj tabli Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, iako Zakon o izvršnom postupku jasno predviđa da sve zainteresovane strane moraju biti posebno obaveštene.

Sudija je raspravu protivzakonito održao u odsustvu predstavnika Novog Sada, smatrajući da su oni uredno pozvani, čime im je onemogućeno da na licitaciji kao većinski suvlasnici i sa pravom preče kupovine učestvuju i pribave i taj manji deo u državnu svojinu.

Bilo kako bilo, manjinski vlasnik, u ovom slučaju advokat Krgović je, nakon licitacije koje nije ni bilo pošto se niko drugi nije pojavio, postao vlasnik čitave vile u Puškinovoj 38 i to tako što je veći deo kuće otkupio po građevinskoj vrednosti nepokretnosti, koja je samo deo tržišne, pošto je tržišna trebalo da bude utvrđena licitacijom! Tako je na kraju jedna od dveju vila koje je Melanija Bugarinović poklonila gradu Novom Sada prodata za svega stotinjak hiljada maraka, praktično budzašto. Sve ovo učinjeno je direktno u suprotnosti sa ugovorom o poklonu kojim je Melanija Bugarinović poklonila imovinu gradu Novom Sadu u kome ne postoji nijedan član kojim bi se omogućila ili odobrila prodaja poklonjene vile.

Kod prodaje vile učinjeno je više ozbiljnih krivičnih dela pošto je prodaja nepokretnosti obavljena protivno stavu 1 člana 147 Zakona o izvršnom postupku (koji je donesen 30. juna 2000. a stupio je na snagu 8. jula te godine), kojim je predviđeno da rešenje o izvršenju i rešenje o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti moraju biti pravosnažni pre donošenja zaključka o prodaji. Ovakvom prodajom došlo je do povrede i odredaba člana 5 stav 2 Zakona o prometu nepokretnosti, kojim je predviđeno prvenstvo u ostvarivanju prava preče kupovine za suvlasnika sa većim suvlasničkim delom.

Gradski pravobranilac Novog Sada uputio je molbu Republičkom javnom tužiocu da Vrhovnom sudu Srbije podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, ali je Vrhovni sud je, iako to veoma retko radi odbio već podnet zahtev 13. februara 2001. godine, neposredno pre imenovanja nove predsednice Vrhovnog suda Srbije (Leposava Karamarković je 15. februara te godine izabrana za novu predsednicu Vrhovnog suda, a do tada je predsednik Vrhovnog suda bio Balša Govedarica, visoki funkcioner SPS-a i advokat porodice Slobodana Miloševića, koji je inače na zahtev SPO-a smenjen sa te funkcije). Republički i Gradski pravobranilac su se nakon toga, opet zajedničkom molbom, obratili Saveznom državnom tužiocu kako bi on kod Saveznog suda podneo svoj zahtev za zaštitu zakonitosti. Savezni državni tužilac je to i učinio, ali presudom Saveznog suda (16. septembra 2001. godine) zahtev je ekspresno odbijen kao neosnovan.

Na ovim aktivnostima i merama upotrebe zakonskih mehanizama završila se i borba Gradskog javnog pravobranioca za povraćaj izbubljene gradske imovine-vile na Dedinju. Iz svega ovoga vidi se da je čitav poduhvat otimanja vile u Puškinovoj 38 bio dobro organizovan udruženi zločinački poduhvat u kome je glavnu ulogu svakako odigrala ožalošćena porodica vanbračne kćeri zeta Melanije Bugarinović, te da su tu glavni igrači bili već pomenuti Slobodan Radoman i njegova žena Jasna. To je sve ustanovljeno 2014. godine kada je u Beograd došao Magnus Salgo, sin Eve Mona Lize Salgo koji je detaljno istražio čitavu genealogiju kako porodice Melanije Bugarinović, tako i njenog zeta Momčila Petrovića koji mu je bio deda i sve postavio na web sajt http://www.wikitree.com/wiki/S%C3%A4lg%C3%B6-1 Iako se tada sreo sa Jasnom Nikčević Radoman, udovicom Slobodana koji je umro 2009., i vodio je na ručak, nikada mu nije objašnjeno zbog čega je Nikčevićki i Slobodanu poklonjeno vlasništvo njegove majke. Takođe se ispostavilo da su Radomani u Švedsku poslali priču da su kćerka i zet Melanije Bugarinović stradali u saobraćajnoj nesreći iako je zet umro 12. decembra 1974. a kćerka 22. marta 1975. a vrlo je verovatno da su Radomani zapravo osobe koje su tokom dužeg vremena Evi Salgo slali čudna pisma iz Beograda obaveštavajući je da treba da traži deo kuće Melanije Bugarinović!

Svakako su iz te kuhinje stizale i priče o ogromnom bogatstvu koje je Melanija Bugarinović otela porodici svog zeta a koje se čuva u Muzeju grada Novog Sada, pri čemu nikome na pamet nije palo da se upita zašto bi recimo ranije preminuli zet bio vlasnik ličnih predmeta supruge i tašte koje su ga nadživele!

Prema podacima koje je na svom sajtu objavio Magnus Salgo vidi se da je iz Beograda stalno urgirano da Eva Mona Lisa Salgo traži svoju imovinu, a takođe se doznalo da je u sve ovo, osim Slobodana Radomana, bio umešan i njegov brat Vladan, inače jedan od osnivača Lekara bez granica preko koga su najpre Eva pa potom i Magnus Salgo po ko zna koji put urgirali da im se preda navodna imovina Momčila Petrovića zeta Melanije Bugarinović!

O tome da se u klanu Radoman dešavalo svašta, najbolje govori činjenica da je Jasna Nikčević Radoman po svaku cenu pokušavala da spreči susret Magnusa Salga sa Vladanom Radomanom ne navodeći pri tome bilo kakav suvisao razlog što je samom Salgu bilo veoma čudno, a na ranije pomenutom sajtu „biranim" rečima je nakon susreta, govorio o Jasni Nikčević Radoman!

Takođe je ostalo nerazjašnjeno i šta se desilo sa novcem koji je Eva Salgo trebala da dobije kao svoj deo od zakupnine za period do 1997. godine koji je očito pojela maca. Tek prilikom posete Beogradu i obilaska porodične grobnice na Novom Groblju, Magnusu Salgu je postalo jasno da su on i njegova pokojna majka svo vreme bili lagani o navodnoj pogibiji njegovog dede i njegove supruge, odnosno kćeri Melanije Bugarinović te o još navodnijem bogatstvu njegovog dede koje su navodno otele Melanija Bugarinović i Mirjana Kalinović zaboravljajući pri tome da je Melanija Bugarinović bila udata za eminentnog beogradskog zubara, te da je decenijama gostovala u najvećim operskim kućama što se uvek jako dobro plaćalo, te da je zajedno sa kćeri bila i članica Bečke opere.

Eva Mona Lisa Salgo imala je zaista nesretnu mladost ali sa time ni Melanija Bugarinović ni Mirjana Kalinović nisu imale nikakve veze. Zato je zajednička ožalošćena porodica nakon smrti obe umetnice, naveliko manipulisala kako bi se po svaku cenu dočepala dela imovine što im je uz svesrdnu pomoć države i uspelo. Kako je Srbija pravni sledbenik SRJ i državne zajednice, možda bi trebalo razmisliti o tužbi Fonda Melanije Bugarinović za naknadu štete protiv republike Srbije kao sukcesora SRJ koja bi trebala da plati otetu vrednost vile u Puškinovoj 38 sa višedecenijskom kamatom kao i izgubljenu dobit nastalu neizdavanjem vile tokom istog perioda pa bi se možda neko naučio pameti.

Na Novom Groblju, pored parcele 27, slučajni prolaznici već duže vreme čuju čudne zvuke koji dopiru iz podzemlja jer je u grobnici broj 27, u drugom redu, sigurno veoma živahno. Naime, tamo su, pored ostalih, sahranjeni i Melanija Bugarinović, njena kćerka Mirjana Kalinović, njen muž Momčilo Petrović i njegovi roditelji, Petrovićeva prva žena, Bugarinovićkina majka, te Slobodan i Vladan Radoman, koji na onom svetu sada imaju dovoljno vremena da međusobno raščiste račune, a sve u skladu sa izrekom: „u raju je lepo, ali u paklu je ekipa"!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane