Natrag

(P)likovi

Vučić je u svoj brlog uvukao skoro sve korumpirane političke stranke

Uvenuće sa Zlotvorom

Knez Grigorije Aleksandrovič Potemkin, u odnosu na cara Aleksandra Vučića, bio je diletant u spletkarenju. Dok je Potemkin pravio lažna sela, Vučić pravi celu lažnu državu. U njegovoj Srbiji sve je lažno: mediji, pravosuđe, policija, diplome...Naravno, lažna je i opozicija. Samo je nesreća i zlo koje ostaje iza njega stvarnost, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnih listova Dnevni telegraf, Pravda i Nacional i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Da bi sprečio demokratizaciju društva i očuvao Savez komunista, pre tridesetak godina Slobodan Milošević je smislio trik koji je nazvao - jednopartijski pluralizam. Prema tom planu, postojala bi samo jedna partija s više frakcija, koje bi suštinski podržavale iste ideje i, još važnije, istog vođu. Milošević nije uspeo, ali jeste Aleksandar Vučić.

Na našoj političkoj sceni danas postoje samo Srpska napredna stranka i nekoliko vazalnih lažnih opozicionih organizacija. Na vodećim funkcijama u tim strankama nalaze se istrošeni i kompromitovani politikanti, laki za saradnju s vođom. Članovi i glasači opozicionih partija, razočarani i obeznađeni, povlače se u političku apstinenciju. Nezadovoljstvo opljačkanih i ojađenih građana nema ko da artikuliše u ozbiljan pokret otpora diktaturi. Kad se uz sve ovo nakalemi vođina zloupotreba državnih institucija, od policije i pravosuđa do medija, jasno može da se vidi mrak koji se nadvio nad Vučićevim kalifatom.

Projekat jednopartijskog pluralizma Vučić je razvio oslanjajući se na olimpijsku devizu fašističkih korena „važno je učestvovati s nama". Pre pet-šest godina, kad je hvatao zalet ka vrhu, okupio je šarenu ekipu koalicionih partnera. Na naprednjačku deponiju privukao je Velimira Ilića, za koga je ranije tvrdio da je „šef drumske mafije", „pijanac" i „bandit kome je mesto u zatvoru". Teško je nabrojati sve Vučićeve uvrede na račun Bogoljuba Karića, „lopuže nad lopužama", koje je zaboravio čim su iz Minska stigle torbe s evrima. Lepših etiketa nisu bili pošteđeni ni Aleksandar Vulin, Marjan Rističević („bila bi grehota o njega i sablju krvaviti"), Milovan Drecun i ostali beznačajni konvertiti.

Sve što se tada dalo naslutiti, potpuno je raskrinkano Vučićevim dolaskom na vlast. Mlađan Dinkić je imao sreće što je Toma Nikolić 5. oktobra 2000. pekao rakiju u Bajčetini, da je te noći bio u Beogradu, na ulazu u Narodnu banku, „ubio bi Dinkića kao zeca". Tolerantniji, Vučić bi ga spakovao u Zabelu, i to u onoj zatvorskoj košulji kojom je mahao sa skupštinske govornice. Dinkić je preživeo na slobodi, a Vučić ga je uzeo u vladu. Naplatio mu je oprost grehova, zaustavio istrage i sudske postupke, da bi, posle gašenja Ujedinjenih regiona Srbije, sve Dinkićeve zaslužne kadrove, ne samo Ivicu Kojića, preveo u SNS i postavio na značajne državne funkcije.

Nije Vučić bio naivan, znao je da proces demokratizacije srpskog društva može da zaustavi samo ako uništi Demokratsku stranku. U tom poslu imao je veliku podršku gotovo kompletnog rukovodstva DS-a. Vođeni diletantizmom, pohlepom i strahom od poziva na odgovornost za brojna krivična dela, „žuti lopovi", kako im je Vučić tepao, nisu imali šansu da se odbrane od njegovih predatorskih ambicija.

Boris Tadić, Dragan Đilas, Bojan Pajtić i Dragan Šutanovac u odnosu na Vučića izgledaju kao oni zadrigli lokalni panduri s krofnama i kafom u fišeku koji su pokušali da ulove Ramba. Skrckao ih je jednog po jednog.

Tadić je upao u zamku koju su mu sklepali Vučić i Miodrag Rakić. Uveren da je svemoćan, Rakić je potcenio Vučića. Fatalna greška. S pozicije lidera Srpske radikalne stranke, Vučić je prihvatio ideju o kreiranju dvopartijske političke scene u Srbiji. Rukovodstvo DS-a je htelo da se ratosilja Vuka Draškovića, Nenada Čanka, Rasima Ljajića i ostalih parazita bez ikakve političke težine. Ko ne bi pristao da se učlani u DS, nestao bi u prošlosti. S druge strane, radikali bi usisali patriotski opredeljene glasače DSS-a i raznih patuljastih partija. Po američkom modelu, sledećih hiljadu godina na vlasti bi se smenjivale samo dve stranke, DS i SRS, glumeći jedna drugoj opoziju.

Genijalci iz vrha DS-a potrudili su se da Vučiću obezbede sve što mu je trebalo: kontakte sa stranim centrima moći, izdašne sponzore i prolaz u režimske medije. Njemu dovoljno. Kad je shvatio koliko je bilo pogrešno istorijsko pomirenje sa socijalistima i pacifikacija odnosa s radikalima, Boris Tadić je već izgubio predsedničke izbore i počeo da pakuje pinkle iz DS-a.

Na njegovo mesto, logičnim sledom, stigao je Đilas. Idealan izbor, taman po Vučićevoj volji. Za kompromitaciju tajkuna, koga i većina prvoboraca DS-a doživljava kao uljeza, Vučiću nije trebalo ni mnogo snage, ni vremena.

Njih dvojica su se upoznali 2004, uz posredovanje Milke Forcan, tadašnje šefovice „Delte". Posle sastanka, Vučić je, u prisustvu autora ovog teksta, u besu izrekao tačnu predikciju svega što će se dogoditi desetak godina kasnije.

-Đilas hoće da uđe u politiku, kaže da ima ambiciju da uskoro postane premijer. Pokrao je sve što je mogao, ali malo mu je, hoće još i još... Sad je suviše jak, može da radi šta hoće, ali kad se promeni odnos snaga, uništiću ga, zažaliće što mu je palo na pamet da se meša u politiku - vikao je Vučić, ljut što mu se isprečio respektabilan konkurent.

Strpljiv i uporan, Vučić se godinama dodvoravao Đilasu, za svoje privatne dnevne novine „Pravda" uzimao je pare od „Dajrekt medije" i Grada Beograda, pleo je mrežu, trpeo najsramnija poniženja i čekao vreme za osvetu.Prvom prilikom, nasrnuo je bez milosti. Pred početak izborne kampanje 2014, Vučić je Tadiću osnovao stranku, tek da oslabi Đilasa i DS. Provukao ga je kroz medijsko blato, puno najtežih optužbi za kriminal i korupciju, ne propuštajući ni privatne pikanterije, kao što je prebijanje bivšeg tasta Bobana Pelevića. Najurio ga je s mesta gradonačelnika Beograda, oteo mu sve poslove i skupo naplatio indulgenciju. Na kraju, oterao ga je sa čela Demokratske stranke.

Pajtić je nasledio stranku na ivici cenzusa, s tendencijom daljeg osipanja. Bez snage i želje da se upusti u mukotrpnu obnovu, Pajtić je samo vegetirao, čekajući prve sledeće izbore, da se, posle neizbežnog poraza, dostojanstveno izvuče iz haosa u koji je upao. Što je čekao, to je i dočekao u maju ove godine. I kriv i dužan, ipak je uspeo da žutom preduzeću obezbedi parlamentarni status. Spuštanjem Dragana Šutanovca na poslaničkoj listi automatski ga je kandidovao za svog naslednika na mestu predsednika DS-a.

Šutanovcu se to svidelo. Iskoristio je priliku da postane stečajni upravnik nekada najjače demokratske organizacije u Srbiji. Unutarstranačku kampanju vodio je u dva smera; izjavama o tome da DS ne treba da se bavi Vučićem obezbedio je podršku režimskih medija, a obećanjem da će svim opštinskim odborima biti dozvoljeno da formiraju vladajuće koalicije sa SNS osvojio je simpatije pohlepnika iz svog interesnog udruženja. Bez po muke, Šutanovac je osvojio duplo više glasova nego svi ostali kandidati zajedno.

U kakvom stanju je DS dobro ilustruje činjenica da je na 120 biračkih mesta glasalo tek nešto više 8.000 njenih članova, dakle oko 70 u svakoj opštini. U Novom Sadu je tek oko 400 članova DS iskoristilo pravo glasa, a sigurno ima više onih koji su se udomili u SNS-u.

- Na izborima za predsednika Demokratske stranke od Šutanovca više glasova mogao je da osvoji samo Vučić, a u takvoj stranci meni nije mesto - izjavio je Milutin Đurić, jedan od bivši demokrata iz Opova.

- Objavljujem da posle 26 godina članstva u DS-u, napuštam tu stranku jer ne vidim nikakvu perspektivu stranke na čelu sa novim predsednikom Draganom Šutanovcem - naveo je advokat Luka Aćimović u oglasu koji je objavio u „Večernjim novostima".

Jelena Beba Balašević na društvenim mrežama objasnila je „lične razloge" zbog kojih je, na dan unutarstranačkih izbora, napustila DS.

- Moj prvi lični razlog je utisak da se sve to oko biranja novog rukovodstva moralo upriličiti neposredno nakon očitog debakla na izborima, bez davanja šanse mešetarima i lobistima da se organizuju i onda višemesečno glože oko toga da li sad za lidera treba izabrati nekog ko je stranku prvi načeo, nekog ko je stranku opasno srozao ili nekog ko će stranku do kraja dotući. Da ne bude zabune, nisam imala svog favorita. Naprotiv. Shvatila sam da uopšte nije važno ko nam je budući predsednik, nego ko su nam sve bivši glasači. A to su, uglavnom, svi moji prijatelji. Ljudi koje srećem. Obeshrabreni. Iznevereni. Poraženi. Mnogo ih je, nažalost - napisala je ćerka Đorđa Balaševića, ističući i kajanje što je „na talon stavila svoje prezime" i što je svog oca ubedila da „ponovo javno podrži priču u koju se prvi razočarao".

Amir Bislimi, koga je Pajtić pre godinu i po dana postavio na mesto direktora DS-a, izneo je konkretnije razloge za isčlanjenje.

- U DS sam ušao kad je bilo najteže, nikada od nje ništa nisam dobio, nisam na njoj parazitirao kao neki, već sam samo pomagao da naša stranka stane na noge posle Golgote koju je prošla. Ušao sam u stranku Zorana Đinđića, ponosan što se u vreme mog učlanjenja na njenom čelu nalazio profesor Bojan Pajtić. Danas se na čelu DS-a nalazi čovek koga nazivaju „slavuj sa pašnjaka" i „Šule", čovek koji je prodao kuma Borisa Tadića, kome je dužniji od svih demokrata zajedno, a da nije trepnuo. To me upućuje na pomisao da će isto učiniti i sa DS-om prvom zgodnom prilikom, o čemu govori i njegov stav da ne treba da budemo „ua Vučić" stranka i da odborima treba dati slobodu da na lokalnom nivou ulaze u koaliciju sa kim god hoće; čitaj - sa SNS-om. Pozicija predsednika stranke je sjajno mesto da izbegneš krivičnu odgovornost, a Šuletu je u toku suđenje. Lobirao je Šule za rušenje Tadića, ubrzo potom protiv Đilasa, a sada protiv Pajtića. Balša (Božović), koji je na izborima za gradski odbor pobedio Šuleta, jednako je kum, tj. kumče, koji je s njim rušio sve, od kuma Tadića i Đilasa, do Pajtića, krčeći sebi i Šuletu put. Zato napuštam Demokratsku stranku, ona više nije stranka Vide Ognjenović, Borislava Pekića, Zorana Đinđića... - objasnio je Bislimi.

I, nije se na tome zadržao. U polemici na Tviteru, na temu Šutanovčevih „Santoni" cipela, „Bogner" polo majica, „Hublot" i „Vačeron Konstantin" satova, Bislimi je naglasio da nema problem s tim što neko to nosi „kad pokaže fiskalni račun, ali kad imaš platu 700 evra i ove skupe stvari, pa nismo ovce..."

Ni u imperiji „slavuja s pašnjaka" nisu svi ovce. Odmah su uzvratili udarac Bislimiju, prozivajući ga zbog kupovine 3.000 običnih fascikli po neobičnoj ceni od četiri evra po primerku, čime je DS zadužena da plati čak 1.522.800 dinara. Bivši direktor stranke tražio je da se objavi ko je potpisao nabudženi račun i vreme kad je obavljena ta kupovina. Šutanovčevi oponenti tvrdili su da je sporni ugovor potpisan 2012. godine i da je tada za finansije u DS-u bila zadužena Tamara Tripić, koja je napravila dug od čak 4,5 miliona evra, a sada je izabrana za potpredsednicu stranke.

Šutanovcu se nije obradovao ni Dragoljub Mićunović, prvi predsednik DS-a. To i ne čudi, pošto je on sve svoje naslednike dočekivao na isti način. Za Zorana Đinđića je tvrdio da je lopov koji mu je ukrao faks-mašine. Za Tadića je tvrdio da je konj, a za Đilasa - slabić zbog koga će se nastaviti osipanje članstva. Pajtića je smatrao naivcem koji svoje iluzije želi da realizuje u praksi. Mudri Mićunović i sada tačno tvrdi da je Demokratskoj stranci potrebno novo lice, a da Šutanovac to nije. S tom ocenom slaže se i Pajtić.

- Članstvo DS donelo je odluku da stranku vode Šule, Kena i Balša, odustavši od višedecenijske prednosti koju je, u odnosu na druge organizaije, imala - naveo je Pajtić, objašnjavajući zašto se povlači s mesta predsednika Poslaničkog kluba DS-a u Skupštini Srbije.

No, Pajtić se, zasad, nije oglašavao povodom glasina da priprema osnivanje „Demokratske stranke Vojvodine". S obzirom da je desetak godina proveo u pokrajinskoj vlasti, a da južno od Dunava nema nikakav politički uticaj, logično bi bilo da Pajtić zaista otcepi svoje parče Demokratske stranke, rano mu je za penziju.

Šutanovac ima samo jedan način da utvrdi autoritet u stranci - da se kandiduje na predsedničkim izborima i osvoji više od milion glasova. Pripremajući teren za tu akciju već je obavestio Sašu Jankovića da ne računa na podršku DS-a. Ni Vuk Jeremić, ako se prihvati kandidature, ne može da očekuje pruženu ruku Šutanovca.

- Vuku Jeremiću je lakše da postane gensek UN, nego potpredsednik DS-a. Pa se vi igrajte s nama - Jeremiću se javno narugao Balša Božović, šef beogradskih demokrata i Šutanovčevo najdraže kumče.

Okružen dokazanim gubitnicima, kao što su Branislav Lečić i Nada Kolundžija, Šutanovac će biti poslednji Vučićev predsednik DS-a. Posle prvih sledećih parlamentarnih izbora, kad DS padne ispod cenzusa, definitivno će se završiti tužna priča o nekada velikoj i značajnoj stranci. Ko poslednji bude napuštao DS, moraće da obavi samo još jedan zadatak - da isključi Mićuna i game over.

Demokratsku stranku Srbije Vučić je razbijao mnogo lakše i tiše, otimajući deo po deo. Kao Tadić u DS-u, tako je i Vojislav Koštunica svesrdno pomogao Vučiću da uništi DSS. Sa istančanim osećajem za samouništenje, Koštunica je 2012. podržao Tomislava Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora, čime je presudno uticao na uspon naprednjaka na vlast. Dve godine kasnije DSS je pala ispod cenzusa, Koštunica se povukao iz politike, ostavljajući stranku v.d. predsedniku Aleksandru Popoviću.

Još u vreme vladavine koalicije DS-DSS, Popović je pokazao ko je i kakav je. Javno je gorljivo podržavao Koštuničinu odluku da „vrati mandat narodu", tajno ga je nazivao „amišom koji nema pojma o realnoj politici". Za ovo drugo, pokazalo se, bio je u pravu. Popović je zadržao dobre poslovne kontakte s kolegama iz DS-a, a onda ih je proširio i na SNS. Za šest meseci upravljanja DSS-om, doneo je nekoliko odluka koje su stranku skupo koštale. Predsedništvo DSS-a, na telefonskoj sednici, da se ne zna ko je kako glasao, donelo je odluku o ulasku u vlast sa SNS-om u Beogradu. Popović je Andreju Mladenovića gurnuo Vučiću u naručje, a kasnije, kad je to problematizovano pred stranačkim organima, strasno ga je ogovarao i vređao zbog te izdaje.

Popović nije hteo da bude frontmen, pa je oportunistička struja vučićevaca podržala izbor Sande Rašković-Ivić za predsednika stranke. Iako je muževnija od Popovića, smatrali su da će s njom lako manipulisati. Nisu pogrešili. Popović je kreirao poteze, a sprovodili su ih predsednik Izvršnog odbora i aktuelni poslanik Dejan Šulkić i predsednik beogradskog odbora Uroš Janković. Da ne bude greške, mešetarenje je kontrolisao penzioner Dragan Maršićanin, kome je stranka iplaćivala honorar od hiljadu evra da rovari protiv nje.

Problem je nastao kad je Sanda Rašković-Ivić zatražila da beogradski odbor DSS napusti vlast u Beogradu. Vučićevci su odgovorili zahtevom za njenu smenu s mesta predsednika stranke. Puč je propao, pa je Mladenović sa svojim partnerima napustio DSS, ali ostali su mnogi njegovi mentalni dvojnici, poput Borka Ilića i Miška Petkovića, koji su bili u koaliciji sa SNS-om u Novom Sadu, odnosno Čačku. Raškovićka je propustila priliku da očisti stranku, ali uspela je da je vrati u parlament. Od toga ni ona, ni DSS neće imati nikakvu korist, ali hoće Aleksandar Vučić.

Biznis-frakcija DSS-a, predvođena Popovićem i Maršićaninom, na novoj fantomskoj sednici Predsedništva legalizovala je koaliciju sa SNS-om u beogradskim opštinama Voždovac i Vračar. Rašković-Ivić je podnela ostavku i za v.d. predsednika ovlastila Maršićanina. Tada kreće hajka na sve nepodobne, prvo na Draganu Trifković, a zatim i na Marka Jakšića i Slavišu Ristića, prvoborce DSS-a s Kosova i Metohije.

- Demokratska stranka Srbije je tokom predizborne kampanje žestoko osuđivala projekat „Beograd na vodi", što se i odrazilo na rezultate izbora u centralnim beogradskim opštinama, ipak sve to nije smetalo vrhu stranke da sa onima koji su pokrali izbore i prodali Kosovo i Metohiju uđe u koaliciju. Od sedam potpredsednika stranke, njih pet je isključivo za kolaboraciju sa SNS-om, a od 20 članova Predsedništva samo njih četvoro je protiv neprincipijelnih koalicija sa aktuelnim režimom. Izdajničkim „Briselskim sporazumom" režim Aleksandra Vučića je poništio sve rezultate političke borbe za goli opstanak Srba, pre svega na severu Kosova i Metohije. Ipak, DSS se odlučila da bude privezak SNS-a. Miloš Jovanović, potpredsednik sa perspektivom da bude novi predsednik DSS-a, ima kudikamo bliže političke stavove Srpskoj naprednoj stranci nego, recimo, Dverima, s kojima je DSS u koaliciji. Miloš kaže da u Srbiji postoji sloboda štampe, a svi oni koji kritikuju Vučića rade u interesu Zapada. Njegovi najveći protivnici su Đorđe Vukadinović, Dragana Trifković i Pokrajinski odbor DSS za Kosovo i Metohiju. Ako nismo uspeli da sprečimo Vučića da proda Kosovo, opravdano smo mu nametnuli žig izdajnika. A, danas DSS-om upravljaju njegovi eksponenti, poput Aleksandra Popovića, koji je možda i zbog toga dobio ponudu da postane ministar u Vučićevoj vladi - tvrdi Marko Jakšić, nekadašnji potpredsednik DSS-a i član Glavnog odbora te stranke od njenog osnivanja.

Serijom intriga i spletki, Vučić je osvojio ostatke DSS-a. Poslednjem Koštuničinom nasledniku Milošu Jovanoviću, Aleksandru Popoviću, Draganu Maršićaninu i ostalim oportunistima rok trajanja će isteći na sledećim izborima, a tada će nestati i DSS.

Takva sudbina već je zadesila i Socijalističku partiju Srbije, koju u životu održava samo još Ivica Dačić. Kad ga Vučić pusti niz Miljacku, a to mora da se desi kad-tad, u SPS-u neće ostati niko. Bivšu Miloševićevu partiju odavno su napustili svi pošteni i moralni levičari. Uz Dačića su ostali dokazani mafijaši i kontroverzni biznismeni, koji političke stavove grade na osnovu procene koliku provizuju mogu da dobiju i koliko godina robije da izbegnu. Naravno, čim njihov trenutni predsednik zglajza, oni će pretrčati u tabor jačeg, dakle kod Vučića. Aleksandar Antić je to već uradio, a dojučerašnja potpredsednica SPS-a Dijana Vukomanović otvoreno se nudi. Kad se Vučić poredio sa maršalom Titom, časna Dijana mu se preporučila Balaševićevim starim stihovima „računajte na nas".

Da li zbog toga ili zbog fizičkih obračuna s Dačićevom ljubimicom Ivanom Petrović, Dijana je morala da leti iz partije. Za razliku od nje, koja je to uradila svojevoljno, Nenad Borovčanin je najuren. Odluku o njegovom izbacivanju iz SPS-a potpisao je Miljkan Karličić, predsednik Statutarne komisije. Vrhunski sportista, šampion u boksu, kvari ugled i dostojanstvo partije, zaključila je Komisija.

O kakvom ugledu se radi najbolje ilustruje primer Miljkana Karličića, koji je pažnju javnosti prvi put privukao 1998. godine, kad je, kao pomoćnik tadašnjeg ministra protiv informisanja Aleksandra Vučića, doneo rešenje o zabrani rada i plenidbi imovine „Dnevnog telegrafa". Na Karličićev poziv reagovala je policija, izbacila Slavka Ćuruviju i novinare iz redakcije i omogućila privatnim gorilama da promene brave i postave straže ispred ulaza u novine. Danas je Karličić ugledni advokat, čija kancelarija se nalazi na trećem spratu zgrade na Studentskom trgu 15. Na spratu ispod njega nalazi se sedište SPS-a, a u prizemlju je noćni klub „Vanila", čiji vlasnik je Darko Šarić. Ugledu partije, Dačića i Karličića ne smetaju Banana, Šarići, Lazarević, Vukić i slični tipovi, ali nepoželjan je Borovčanin.

- U SPS sam se učlanio na poziv Dačića, koji sam prihvatio jer sam levičar. Izražavao samo svoje slobodno mišljenje na društvenim mrežama, a to je zasmetalo poltronima koji pozicije koriste za lično bogaćenje. Sada mi ostaje da sažaljevam jednog „pevača" - objasnio je Borovčanin.

U Vučićevom jednopartijskom pluralizmu značajno mesto zauzima i omiljeni opozicionar svih diktatora Vojislav Šešelj. Potpunu idilu, zasad, kvari samo pokret „Dosta je bilo". Vučić nije uspeo da medijskom satanizacijom uništi Sašu Radulovića, ali sigurno neće odustati od te namere.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702

podeli ovaj članak:

Natrag