Natrag

Istočni front

U septembru je MMF odobrio još jedan kredit Ukrajini od milijardu dolara

Molitve predsednika Porošenka

U septembru 2014. godine u okviru borbe za nezavisnost i zaštitu od „agresivnog" suseda, Ukrajinci su počeli da zidaju betonski zid, kopaju duboke rovove, grade kapitalna odbrambena utvrđenja, nadzorne punktove na granici sa Rusijom. Prošle su dve godine. „Veliki ukrajinski zid" o kome su maštali novi ukrajinski vladari nije nikao, a deo novca namenjen njegovoj gradnji negde je ispario. U SAD i EU odlično razumeju da se veliki deo zapadne pomoći ne koristi za ono za šta je namenjena, jednostavnije govoreći - krade se, ali ipak i dalje podržavaju sumnjivi režim. O tome piše stalni dopisnik Magazina Tabloid iz Moskve Viktor Hlistun

Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve)

Zaustavićemo medveda!

Prvo ime projekta potpunog pokrivanja rusko-ukrajinske granice bilo je „Evropski talas". Upravo tako je govorio tadašnji predsednik vlade Ukrajine, Arsenij Jacenjuk. Tabloid je već pisao o tom jedinstvenom čoveku (narod ga je prozvao „kunić") i njegovoj vatrenoj mržnji prema Rusiji i ljubavi, punoj poštovanja i odanosti, prema SAD. Ali, projekat učvršćivanja granica pokazuje Jacenjuka ne kao ukrajinskog patriotu, već kao veštog avanturistu koji u prvom planu nema brigu za državu, već banalnu želju da napuni svoje džepove. I tu je Arsenij Jacenjuk genijalan, da mu se može samo diviti - „bravo zeko, bravo"!

Zamislite sledeću situaciju. Država nema novca, kasa je prazna. Evropa i SAD obećavaju samo kredite. I odjednom se sprema veliki projekat izgradnje zida na granici sa Rusijom u dužni od 2.000 km. Zašto? Evo zašto. Setite se, dragi čitaoci, da je upravo u to vreme (2014. godina) zapadna propaganda započela sa novim trendom: uz pomoć Amerikanaca, od Rusije se pravi agresor, monstrum. Pitanje se samo nameće: ko će spasti jadne Evropljane od tog čudovišta - ruskog medveda? „Mi!!!", biju se u grudi predsednik Petro Porošenko i premijer Arsenij Jacenjuk. „Mi ćemo izgraditi zid i stati na put varvarima. Samo dajte novac." Otuda tako gromoglasan naziv „Evropski talas". Ali, to ime nije zaživelo, suviše je pretenciozno. Ostalo je samo „Zid". Narod je odmah dodao „Veliki zid" i smišljen je vic da „Veliki ukrajinski zid" grade zato da bi izvršili genocid nad Kinezima jer će oni, kada saznaju za projekat, umreti od smeha...

A, bez šale... Umesto betonskog zida samo su se ponegde pojavile ograde od bodljikave žice, u početku su iskopani kanali, ali su oni za dve godine zarasli u travu.

Sve u svemu, teško je sada uočiti neke posebne promene. Osim dve. Prva: granicu su zatvorili za mnoge Ruse, čak i ako u Ukrajini imaju rođake. Imena novinara, pisaca, umetnika koji se navodno loše odnose prema Ukrajini nalaze se na crnom spisku. Njima je ulazak strogo zabranjen.

Drugu promenu moguće je nazvati „sebičnom": na račun sredstava izdvojenih za izgradnju „Evropskog talasa" („Zida") obogatilo se nekoliko državnih službenika, koji su bili umešani u epohalni projekat. Nepoznato je da li će mahinacije uopšte biti istraživane, ali mi je zato sasvim jasno: autor projekta i glavni mozak operacije „Veliki ukrajinski zid", Aresenij Jacenjuk (pomenuti „kunić"), godinu dana nakon izgradnje upisao je prvu milijardu na svom ličnom računu. I to ne milijardu grivni, već naravno - dolara. Takođe, tačno znam da je premijersko mesto Jacenjuk napustio „gotovo dobrovoljno" i otišao u SAD. Bravo zeko!

Za šta su se borili

Na sav glas reklamirani „Veliki zid" ni na koji način, na žalost ukrajinskih vlasti, nije pogodio Rusiju. Reakcija je bila - nula! Nakavih „recipročnih koraka" nije bilo: gradite šta god hoćete ako vam se rasipaju pare. Rusi čak nisu ni pojačali zaštitu svojih granica prema Ukrajini. Kako je bilo, tako je i ostalo. A delić rusko-ukrajinske granice na liniji sa LNR i DNR (samoproglašene narodne republike - Luganska i Donjecka) kijevske vlasti su praktično i prestale da kontrolišu. Ali, o tome nešto kasnije.

Ipak, više od svega, Petra Porošenka i njegovu svitu naljutila je reakcija Zapada na navodno „plemenitu težnju" Ukrajine da se žrtvuje radi zaštite Evrope od „ruskog medveda". Pre svega, niko, čak ni Amerikanci, nije požurio da obasipa Kijev povoljnim kreditima, da ne pominjemo bespovratnu pomoć za izgradnju „Evropskog talasa". Drugo, Evropljani, čak i ako su, da bi ugodili Amerikancima, nazivali Rusiju monstrumom i agresorom, u dubini duše nisu verovali da će „ruski meved", ni danas, ni sutra, krenuti u rat protiv stare Evrope. Prema tome, nema potrebe podizati neki „talas" za zaštitu.

Takođe, već godinu dana nakon tzv. revolucije dostojanstva (upravo tako se u Ukrajini zvanično zove državni prevrat od proleća 2014. godine kada je nasilno, a ne zakonitim izborima, skinut sa vlasti predsednik Viktor Janukovič) u Evropi su govorili o tome da rasipaju novac na to da održe korupcione strukture vlasti u Kijevu i da to nije dobro. Prestali su da odobravaju kredite. U suštini, cele godine Ukrajina je bila na „dijeti" - bez kredita. Čak su se i Amerikanci pobunili protiv ponašanja svojih ukrajinskih prijatelja. Mentor Kijeva, potpredsednik SAD Džozef Bajden koji se hvalio da „više razgovara sa Porošenkom nego sa sopstvenom ženom", pre oko godinu dana je izjavio: „Ako ne počnete reforme, ne prestanete da kradete, ne počnete da se borite protiv korupcije, onda nikakvih garancija za kredite nećete dobiti". (Lukavi Amerikanci sami ne daju novac Ukrajincima, već nastupaju kao njihovi žiranti. prim. V. H.) Na taj način je bio zamrznut memorandum po kojem je Ukrajina za četiri godine trebalo da dobije 17,5 milijardi dolara za razvoj, i to samo od MMF-a (Međunarodni monetarni fond). Generalno, sve je kao u narodnoj poslovici: za šta su se borili, od toga su nastradali. Hteli su da pokupe novac, dobili su po glavi. Ipak, 14. septembra 2016. godine Ukrajina je odjednom dobila od MMF-a milijardu dolara kredita. Iza toga stoji zanimljiva priča.

Milijarda za oružje?

Podsećam da je osim novca, Petro Porošenko stalno molio Zapad i SAD za tri, po njegovom mišljenju, glavne stvari. Prvo: Evropa treba da uvede bezvizni režim za Ukrajince. Drugo: EU i SAD treba da pojačaju ekonomske sankcije protiv Ruske Federacije. I treće: Amerika je jednostavno obavezna da isporuči Ukrajini savremeno smrtonosno oružje (oružje za uništavanje žive sile neprijatelja) za efikasniju borbu protiv ruske agresije.

Porošenko je 13. septembra boravio u Dnjepropetrovsku koji je, u okviru borbe sa sovjetskim nasleđem, nedavno preimenovan u Dnjepar. Govoreći pred građanima, predsednik je odjednom počeo da se moli. U početku je izrazio nadu da će kroz nekoliko nedelja, to jest već u oktobru, Ukrajinci konačno moći da putuju u Evropu bez viza. Posle tih reči, Petro Porošenko se prekrstio, zamolio da mu Bog oprosti i rekao (skoro doslovno), da sutra, odnosno 14. septembra, daće Bog, Ukrajina će dobiti „dugoočekivani kredit od milijardu dolara od MMF-a". Potom je predsednik uverio okupljene i, očigledno i Boga, da će ta milijarda biti baza za sprovođenje kapitalnih reformi.

Ne znam kako gospod Bog, ali šefica MMF-a Kristina Lagard je čula ovu molbu, a možda su joj i došapnuli iz Bele kuće, ali upravo 14. septembra je, u suprotnosti sa svim bankarskim pravilima, odobren kredit. Jedno od tih pravila glasi da se kredit ne daje državama koje imaju nerešene probleme sa dugovima prema drugim državama. A svi znaju da Ukrajina odbija da isplati Rusiji tri milijarde dolara suverenog (priznao ga je i sam MMF!) duga.

Priča se da je kredit odobren u zamenu za Porošenkovo obećanje da će skinuti zabranu za slobodnu prodaju zemljišta inostranim firmama i pojedincima. Ako se uzme u obzir koliko je plodna ukrajinska zemlja, da su je Nemci u vreme rata na vagone izvozili, to će biti katastrofa za Ukrajinu. Nju će jednostavno kupiti stranci, jer lokalno stanovništvo nema novca.

A što se tiče pretpostavke da su Amerikanci izvršili pritisak na Kristinu Lagard, trebalo bi uzeti u obzir da je, na primer, bukvalno nekoliko dana nakon odobravanja kredita od milijardu dolara Ukrajini, Predstavnički dom američkog Kongresa odobrio zakon „O stabilnosti i demokratiji u Ukrajini". U tom dokumentu kongresmeni preporučuju američkoj administraciji da razmesti u Ukrajinu smtonosno oružje. Tako da se može reći da Porošenkovu molbu za oružje nije čuo Bog, već Kongres. Pitanje je ko će platiti za skupo savremeno oružje, ako Amerika ipak odluči da ga postavi? Obama, jasno je, neće stići da potpiše dokument o raspoređivanju oružja. Ali, zato je lukavi Porošenko ranije već razgovarao o tome sa mogućim predsednikom SAD, Hilari Klinton.

Kako god, ali kredite je moguće iskoristiti i za kupovinu oružja, a ne samo za reforme. Ali, da li će Bog oprostiti? On vidi kako dve godine ukrajinska armija i tzv. dobrovoljački (čitaj: nacistički) bataljoni pucaju na mirno stanovništvo Donbasa.

I još nešto. Da li ste se dosetili ko je prvi glasno pozdravio rešenje Kongresa SAD o razmeštanju u Ukrajini smrtonosnog oružja? Arsenij Petrovič Jacenjuk, „kunić". Jasno je, on će se vratiti u Ukrajinu: nikad se ne zna, možda će opet dobiti priliku da zgrabi deo „kreditnog kolača" i za zaštitu Evrope od „ruskih agresora".

Putin je rekao NE

Podsećam da su još 4. septembra 2014. godine u glavnom gradu Belorusije, Minsku, usvojeni dokumenti čije ispunjavanje je trebalo da dovede do mira između Ukrajine i samoproglašenih narodnih republika - Luganske i Donjecke. Početkom 2015. godine nijedna od strana nije ispunila nijedan dogovoreni član. Nijedan! U Donbasu, odnosno u gradovima i selima DNR i LNR, nastavili su da ginu mirni ljudi - deca, starci, žene. Kijevske vlasti, po sopstvenom priznanju, nisu mogle da zaustave zahuktale ukrajinske naciste iz dobrovoljačkih bataljona. Ili, nisu hteli. Mnogi su profitirali od rata. Obični „dobrovoljci" su pljačkali, oficiri su trgovali oružjem, provijantom itd. Naš „mili" predsednik za godinu dana je uvećao svoj kapital sedam puta! I njegove fabrike su počele da rade za rat. Kijevska fabrika „Lenjinska kovačnica", naprimer, počela je da proizvodi, a proizvodi i dalje, lansirne rampe. Ne kaže se džabe: nekome rat, a nekome brat.

Celom svetu je postalo jasno da se sami Ukrajinci ne dogovaraju o miru.

I, 12. februara 2015. godine, posle mučnih pregovora šefova Rusije, Francuske, Nemačke i Ukrajine (tzv. Normandijska četvorka) izradili su i usvojili dokument pod nazivom „Kompleks mera za ispunjavanje dogovora iz Minska". Reč je o tzv. Minsku 2. Ovaj dokument je postao osnova, mapa puta kako je sada moderno govoriti, za rešenje ne samo stanja u Donbasu, već i celog građanskog konflikta u Ukrajini. Realizacija političkog dela Minska 2, predviđala je promene u Ustavu i trebalo je da dovede do ponovnog formatiranja ukrajinske unitarne države u federaciju koja bolje odgovara društvenoj strukturi države. Predlog je bio da se daju veće ekonomske i političke slobode regionima. Za Donbas je bilo neophodno utvrditi tzv. specijalan status.

Ali, evo šta je bilo glavno. Minsk 2 je odredio odgovorne za ispunjenje dogovora: Rusija je trebalo da nadgleda i kontroliše korake koje preuzimaju Donjeck i Lugansk, a Francuska i Nemačka - korake Kijeva. Nakon pola godine pokazalo se da Kijev, pod raznim izgovorima, ignoriše dogovor iz Minska, a Francuska i Nemačka ne mogu da nateraju svojeglavog Porošenka da ispuni ono što je dogovoreno i što je potpisao. Ukrajinski predsednik ume da obmanjuje ne trepćući - to mu se ne može odreći. Tabloid je svojevremeno pisao o tome kako je Petro Porošenko sa jedne evropske govornice mahao navodno ruskim pasošima, tvrdeći da su to dokumenta ruskih vojnika koji navodno ratuju na strani DNR i LNR, i to u regularnim (ruskim) vojnim jedinicama. Kasnije se ispostavilo da su to sovjetski pasoši koje su imali svi građani Ukrajine... Uzgred, Porošenko i danas tvrdi da je navodno sada u Donbasu stacionirano 37.000 vojnika i oficira Ruske armije. Govoreći u septembru u Njujorku napravio je „frojdovski" lapsus i umesto 37 hiljada rekao 37 miliona. (Jasno je da su mu milioni i milijarde stalno u glavi.) Međutim, ni fotografije, ni bilo kakve druge dokaze o prisustvu ruske vojske u Donbasu, nije pokazao. Zato što ih, jednostavno, nema.

Do septembra ove godine situacija na istoku Ukrajine ponovo je podgrejana. Kijev je krenuo u otvorene provokacije. Tako se na Krim, na vrhuncu sezone, probila grupa ukrajinskih diverzanata. Na kraju je ova grupa bila zaustavljena, Rusi su izgubili dva borca, nije saopšteno koliko diverzanata je poginulo, ali čini mi se da ih je moglo biti desetak. Zarobljeni diverzanti su detaljno ispričali kako je vojna obaveštajna služba Ukrajine pripremila ovu provokaciju.

I to je moralo da se desi! Neposredno pre upada diverzanata na Krim, Vladimir Putin, Fransoa Oland i Angela Merkel, dogovarali su se o tome da pozovu Porošenka u Peking i da 4. septembra, u okviru samita G20 organizuju susret Normandijske četvorke, kako bi proverili (koji put!) kako se ispunjavaju dogovori iz Minska. Ali, Vladimir Putin je odlučno rekao da nema nikakvog smisla da se susreću ako Petro Porošenko čak i ne misli da ispuni dogovore donete u Minsku. Porošenka nisu pozvali na samit G20, i on se veoma naljutio. Toliko, da je na redovnom septembarskom zasedanju Generalne skupštine UN zasuo Rusiju svakojakim prljavštinama. I sa govornice, i po kuloarima. Ali, to nije imalo nekog posebnog efekta.

Rusija kriva, ali...

Posle Putinove izjave brzo su u Donbas stigli (prvi put za pola godine!) ministri spoljnih poslova Francuske i Nemačke. Iako su boravili samo na ukrajinskoj strani (da li ih je bilo sramota ili strah da posete zvaničnike DNR i LNR) njihov zaključak delovao je na Porošenka kao hladan tuš. Jasno su mu rekli da Dogovor iz Minska treba da se ispuni, i to ne samo da se ispuni, već i da se poštuje redosled prioriteta - prva tačka, druga, treća...

Porošenkovu želju da prvo uspostavi punu kontrolu nad granicama LNR i DNR sa Ruskom Federacijom, a zatim da sprovede izbore u Donbasu, pregovara o njegovom posebnom statusu, o oslobađanju zarobljenih po principu „svi za sve", posetioci sa Zapada su, najblaže rečeno, ignorisali. Postoji mapa puta, molim lepo, ispunjavajte je.

Ali, udarac ispod pojasa za Petra Porošenka predstavljala je kategorična izjava glavnog nastavnika i mentora Ukrajine, potpredsednika SAD Džona Bajdena. On je rekao da ako Porošenko ne bude ispunjavao dogovreno u Minsku, onda EU može da ukine ekonomske sankcije protiv Rusije koje stalno traži ukrajinski predsednik. Bajden je naveo da je pet evropskih zemalja spremno da odmah ukinu sankcije protiv Ruske Federacije, iako ih, verovatno, ima znatno više. Ali, u tome je američka lukavstvo. Bajden verovatno odranije preti prstom onima koji se protive sankcijama: pazite, inače ćete biti dolarski kažnjeni!

I inače se prema Bajdenovim rečima treba oprezno odnositi. U krajnjem slučaju, SAD jednom rukom poziva na mir, dok se drugom sprema da postavi smrtonosno oružje u Ukrajinu. Da li možete da shvatite američku logiku? Ja - ne mogu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane