Natrag

Evropa

Može li EU da reši svoje velike probleme i pre nego što se pojave i novi izazovi?

Četiri slobode, ili raspad EU

Evropsku Uniju, u ovom trenutku sa 28 minus jednim članom, potresaju mnogi problemi. Neki od njih se odnose na Uniju generalno, a mnogi na svaku članicu pojedinačno. Španija nikako ne uspeva da sastavi stabilnu vladu, ali to je španski problem. Grčka duguje kao - Grčka, što je uglavnom grčki problem. Poljska bi totalnom zabranom abortusa htela da se vrati u katolički srednji vek. To je pre svega poljski problem, ali najviše problem Poljakinja. Mađarska se teško uklapa u evropski način razmišljanja, a to može da bude problem. Ukoliko Bugarska i Rumunija imaju neke specifične probleme, za sada na njih niko ne obraća pažnju. Portugal se bori protiv jednog svog veoma starog problema - slaba im je ekonomija. Španci imaju mnogo nezaposlenih. Italija, dobro, Italija mnogo duguje i ko zna gde su još zaglavili. Nemačka banka tvrdi da je u problemima kao da nije sama i svesno u to upala. Bregzit je problem cele Unije, kao što je i pitanje bliskoistočnih migranata, opisuje probleme Stare Dame urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Može li EU da reši istovremeno sve svoje velike probleme i pre nego što se pojave i novi izazovi? Marš preko milion Iračana iz grada Mosula i regiona koji će se, verovatnost postoji, uputiti ka Starom kontinentu bilo bi previše. Oni bi mogli biti zaustavljeni na granici sa Turskom, ali bi turski predsednik Erdogan tražio toliko novca, a i druge ustupke, da tako nešto čak ni Unija ne bi mogla da plati. Na pristupnim evropskim granicama moguće je zaustaviti nekoliko hiljada migranata. Moguće je, najverovatnije, zaustaviti i 100 hiljada. Nema načina sprečiti milion ljudi da se probijaju tamo gde su naumili. Jedini bezbedni od velikog priliva migranata su Britanci. Iz tri razloga: izlaze iz EU jer nisu hteli priliv ljudi sa Istoka, nalaze se na krajnjem rubu Unije i, što dobro dođe u ovakvim i sličnim situacijama, ostrvo su.

Priliv imigranata je veliki i očigledan problem za sve evropske zemlje bilo da su u Uniji, bilo da nisu. Nezaposlenost i ekonomska nejednakost su možda još veći problem. Ne bi trebalo ignorisati političku krhkost današnjeg formata globalizacije. Masovna pobuna zaposlenih i nezaposlenih koja je u najavi već uzima različite, i ponekad preklapajuće, forme: zahtevi za demokratsku kontrolu i polaganje računa i odgovornosti, odbijanje političkih partija sa centra, jačanje lokalnih i nacionalnih identiteta i nepoverenje u elitu i stručnjake. Nezadovoljstvo je bilo predvidljivo. Neki su ekonomisti na to i upozoravali; na posledice guranja ekonomske globalizacije preko granica lokalnih institucija koje regulišu, stabilizuju i legalizuju tržišta. Prebrza globalizacija trgovine i finansija, koja je navodno htela da integriše sve u jedno svetsko tržište, uništila je lokalna društva.

Politička reakcija dobrog dela naroda bilo je pomeranje na desnicu, dok je levica napredovala samo na nekoliko mesta, u Grčkoj i Španiji. Globalizacija je podvukla razliku između onih koji imaju umeće i sredstva i koji kao takvi mogu da iskoriste globalno tržište i onih koji to nemaju. Levica nije predstavila svoj politički izazov globalizaciji pre svega zbog imigracije koja je „zagušila šok" globalizacije. Desnica i krajnja desnica iskoristili su priliv novih imigranata da bi se predstavili kao branioci tradicionalnih vrednosti. Najpoznatiji predstavnik politički uspešne krajnje desnice je francuski pokret na čelu sa Marin Le Pen. Samo u Španiji i Grčkoj levica je zadobila poene. U Grčkoj glavni neprijatelj je bila nametnuta štednja, a ni u Grčkoj, još manje u Španiji, krajnja desnica nema popularnu podršku. U Španiji je decenijama na vlast bio fašistički režim i njima je već previše krajnje desnice.

Druga je stvar što levica ne može da se snađe u ovim „post-marksističkim" uslovima. Od grčke Sirize, pa do brazilske Radničke partije, levica nije uspela da predstavi ideje koje su ekonomski zdrave i politički popularne, osim neizvodljive „preraspodele primanja". Svojevremeno su socijalistički Miteranovi tehnokrati zaključili da domaći ekonomski menadžment nije bio više moguć i da nije bilo alternative globalizaciji. Najbolje što je moguće uraditi, tvrdili su, je da se aktivira širom-evropska uprava i da se na tal način spreče Nemačka, ili Amerika, da preuzmu sve u svoje ruke. A ključna razlika između levice i desnice je da se desnica hrani da odvajanjima u društvu: „mi" protiv „njih"; a levica, ako i kada je uspešna, premošćava takav jaz. U svakom slučaju, sa problemom imigranata ili bez njega, globalizacija i surovost neoliberalizma ostaju najveći problem današnje Evrope. Ekonomske razlike, primanja, su isuviše velike da bi evropsko društo u celini moglo dalje da nastavi u istom smeru.

Neki priznati ekonomisti, kao američki Nobelovac Robert J. Šiler, tvrde da stižu anti-nacionalne revolucije. U nekoliko poslednjih vekova svet je doživeo nekoliko intelektualnih revolucija, a protiv ugnjetavanja i drugih formi dominacije. Ove revolucije deluju na ljudsku misao, znanje, stavove i to ne nasiljem, već upotrebom reči i misli i komunikacionom tehnologijom. Konačno, ideje koje se izlažu, za razliku od ratova, nisu kontraverzne. U svojoj knjizi „1688: prva moderna revolucija", istoričar Stiven Pinkus tvrdi da je obaranjem katoličkog kralja u Engleskoj od strane parlamentaraca prva svetska revolucija u korist prava. Tada su po kafićima zajednički čitane novine, koje su u to vreme ulazile u modu, i tako su se rodila mesta za kompleksnu komunikaciju. Danas se ta komunikacija sprovodi ispred kompjuterskih ekrana i suludo je pomisliti da to neće imati odgovarajuće posledice.

Sličan primer je i pamflet Tomasa Pejna „Zdrav razum" koji je objavljen januara 1776. i koji je bio ogroman bestseler u Trinaest kolonija. Doseg „Zdravog razuma" je bio neverovatan jer nije samo prodavan, već je čitan po crkvama i na mitinzima. Pejn je širio ideju da se nasledna monarhija, koja se smatrala duhovno superiorna, mora ukinuti. To danas misle ljudi širom sveta, uključujući i Britance. Slično je postepeno napuštena institucija ropstva, mada je to u jednom trenutku rešeno ratom. Slično je bilo i 1848, kada su se pobune širom Evrope u suštini protivile zakonima o glasanju koji su ograničavali glasanje samo za manjinu muškaraca: vlasnika imanja i aristokrate. A tokom prošlog veka, nastavljajući i u ovom, postigla su se prava glasa za žene, kao što su se i građanska prava proširila da bi bili uključene rasne i seksualne manjine. Sve je to postignuto revolucijom u komunikacijama.

Ali, za sada u EU još postoje nerešena pitanja slobode kretanja ljudi. To je razlog zašto je Britanija napustila Uniju. Sloboda kretanja ljudi, ideal koji je trebao da učini Evropu popularnom, smetala je Britancima koji su hteli da sami odlučuju ko može da se iskrca na njihovo ostrvo. Prvo nisu imali evro, a potom nisu ni bili deo šengenske zone. Ali ideal slobode kretanja još se kotira visoku u glavama mnogih evropskih političara. „Granice su najgori izum koji su političari ikad smislili", rekao je prošlog avgusta Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije. Britanske vlade su oduvek podržavale slobode kretanja dobara, usluga i kapitala, ali nisu pridavali dovoljno pažnje slobodnom kretanju ljudi. Dejvid Kamerun je mislio da može da ubedi Angelu Merkel da mu odobri limit evropskih migranata. Nije mu uspelo. Bivši premijer Britanije je uspeo da isposluje da Britanija ne mora da evropskim imigrantima odmah počne sa isplatom beneficija, ali je i to odbačeno kao nekorisno u britanskom Parlamentu.

Nakon pregovora sa Kamerunom postalo je jasno da EU neće odustati od slobode kretanja ljudi. Merkelova je 5. oktobra rekla da se potpun pristup jedinstvenom tržištu se može samo postići priznavanjem „četiri sloboda". A predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, je rekao prošlog meseca da četiri slobode EU - ljudi, usluge, dobra i kapital - su neraskidivi deo Unije. Rekao je da se zgrožava od ideje gde roba i finansijski fondovi su slobodni da pređu granice, a ljudi nisu. Sloboda kretanja je bio deo EU od samog početka kad su šest zemalja započele integraciju pre 60 godina u Konservatore palati u Rimu. Taj Rimski ugovor i njegove četiri slobode stvorili su Evropsku ekonomsku uniju što je današnja EU. Ali sloboda kretanja ljudi prvobitno je uključivala samo radnike. A dogodilo se jer Italija na tome insistirala zbog velikog broja Italijana sa juga zemlje koji nije imao posao.

Tek su od 1993, dogovorom u gradu Mastrihu, građani zemalja Evropske Unije slobodno, bez pasoša, mogli da se kreću, rade, studiraju i žive unutar Unije.

Sve je to dosta promenjeno nakon što su 10 zemalja iz Centralne i Istočne Evrope, kao i Malta i Kipar, ušle u EU. To se dogodilo u dva talasa, 2004. i 2007. Već 2014. oko pet odsto evropskih radno sposobnih građana rođeno je u nekoj drugoj zemlji Unije. A 2000. taj broj je činio samo jedan odsto. U Velikoj Britaniji procenat tih zaposlenih iznosi sedam odsto. Sa Bregzitom Britanija hoće da zaustavi priliv ljudi iz drugih zemalja EU, a to je veoma loše odjeknulo u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj, u takozvanoj grupi Višegrad 4. Grupi koja je najavila da ima nameru da zagorča život, ili makar izlazak, Velikoj Britaniji. Ipak, smatraju analitičari, da će zemlje Višegrada 4 da se usredsrede na pravima svojih građana koji su već u Britaniji, a ne na one koji bi hteli da tamo idu jer su radnici potrebni i u Centralnoj Evropi. Bilo kako bilo, Evropska Unija je i pre dolaska talasa imigranata s Bliskog Istoka već imala probleme unutar zemalja članica Unije, sa populacijom iz iste civilizacijske grupe, ali muslimanske pridošlice su sasvim druga priča. Pokazalo se da su i muslimani rođeni u Evropi nedovoljno integrisani u milje Starog Kontinenta.

Da li je to bilo smišljeno u nečijim glavama, u nekom centru, ili se dogodilo spontano, tek masovnim prilivom muslimanskih imigranata Evropska Unija je počela da se ljulja. Do sada je iz Unije ispala Velika Britanija, a to je bila zemlja značajan stub Evrope. Ko će biti sledeći i da li će ih biti, sasvim je normalno pitanje. U evropskim centrima već su gunđa da Mađarska, sa svojim načinom razmišljanja, ne pripada Evropi. „U trenutku kada Mađarska nije više evropska", napisao je Milan Kundera, češki književnik, „gubi suštinu svog identiteta". Najverovatnije je da bi se mađarski premijer Viktor Orban složio sa Kunderom, jer kako do sada stvari stoje čini se da on hoće da uništi Uniju iznutra. Zajedno sa Jaroslavom Kačinskim, liderom Poljske, on je obećao „kulturnu kontrarevoluciju" u Evropi, baziranu na nacionalnoj odbrani, familiji i hrišćanstvu. Orbanova Fideš partija dominira parlamentom. Drugog oktobra na referendumu o evropskom planu za preraspodelu imigranata izašlo je samo 40 odsto mađarskih birača, a po zakonu bi moralo da ih bude najmanje 50 odsto, i glasali su 98 odsto protiv tog plana. Orban je, sa nedovoljno glasača na urnama, obećao da će rezultat referenduma ubaciti u Ustav.

Prošlog meseca jedan ministar iz Luksemburga tražio je da se Mađarska isključi iz Unije. Neki evropski analitičari tvrde da Orban prestavlja posebnu vrstu opasnosti za evropsku stabilnost jer ubrizgava krajnje desničarski virus u krvotok evropskog političkog centra. Gospodin Orban sa svojim neprijateljstvom prema imigrantima nikako nije usamljen među centralno evropskim liderima, samo što je on krenuo sa sprovođenjem svojih stavova pre nego što su drugi to uradili. U svakom slučaju, političari su širom Unije polako počeli da zagovaraju zatvaranje granica za imigrante, baš kao što je to Orban zahtevao. Ipak ne bi trebalo precenjivati Orbanov uticaj jer njegova relativno mala zemlja ne može sebi da priušti da bude izolovana od strane suseda. A ispitivanja javnog mnjenja u Mađarskoj pokazuju da je velika većina Mađara naklonjena Evropskoj Uniji. Orbanova ideja o građenju ogromnog kampa, negde u Libiji, gde bi se smestili imigranti, procenjena je kao neozbiljna. Neki tvrde da će se „strašni Orban" razotkriti kao neozbiljni demagog koji nema šta da kaže. Tvrde da mađarski premijer ne radi ništa drugo već da traži nove neprijatelje da bi nastavio sa većinskom podrškom u zemlji.

A nakon poslednjih parlamentarnih izbora u Poljskoj strepnje nekih aktivistkinja, i žena uopšte, da konzervativni katolici mogu da stanu u opoziciji poštovanja prava žena, za nepunih godinu dana pokazale su se opravdanim. Na hiljade Poljakinja obučene u crno protestvovalo je protiv radikalnog predloga zakona koji je trebalo da zabrani abortus u bilo kakvoj situaciji. Čak i kada je žena silovana, kada joj je život u nesumnjivoj opasnosti ili kada je fetus drastično deformisan. Na njihovu sreću, ali pre svega zahvaljujući protestima, taj je zakon skinut sa dnevnog reda u parlamentu. Za vreme komunističkog režima abortus je rađen bez velikih pitanja. Nakon 1989. Katolička crkva uspela je da utiče na promenu zakona i abortus se primenjivao sa ograničenjima. Današnji poljski zakoni o abortusu su jedni od najstrožijih u Evropi. Da je najnoviji predlog zakona prošao žene, i devojke, bi mogle da završe u zatvoru ukoliko bi imale abortus, a svaki spontani abortus bi bio ispitivan. Nema sumnje da će desničarska vlada, pod uticajem Katoličke crkve, i dalje pokušavati da ograniči primenu abortusa.

Ipak je najveći izazov za EU jedan istovremeno izvesni i neizvesni problem. Izvesno je da je Britanija rekla gudbaj, a neizvesno je šta će se sada dogoditi. Neizvesne su posledice Bregzita. Neki stručnjaci tvrde jedno, drugi drugo, a nemačka kancelarka Angela Merkel, i ne samo ona, tvrdi da povratka nema. Početkom oktobra Merkelova je pred auditorijumom biznis lidera izjavila da bilo kakav izuzetak evropskom pravilu jedinstvenog tržišta bi predstavljalo izazov celoj Uniji. Drugim rečima - neće biti specijalnih dogovora sa Londonom. Tražila je od biznismena da podrže „potpun pristup jedinstvenom tržištu samo u zamenu za potpisivanje pravila četiri slobode". Navela je da ako bi se bilo kojoj zemlji dozvolio izuzetak, onda bi i druge članice tražile nešto izuzetno za sebe, ili postavile uslov slobodnog kretanja ljudi unutar Unije, a to bi bilo „ekstremno teška situacija". Markus Kerber, lider najveće nemačke biznis grupe, rekao je tokom istog samita da su evropska pravila jedinstvenog tržišta važnija od bilo kog volumena poslova nemačkih kompanija sa Britanijom. A, Džozef Muskat, premijer Malte, zemlje koja će predsedavati kada Britanije pokrene član 50 Lisabonskog ugovora za izlazak iz EU, da je „planirano kontrolisanje imigracije najvažniji prioritet Evropske Unije".

Čini se da ideja da Britanija može da postigne superiorniji dogovor od onog koji je imala, ili čak da odustane od izlaska sa istim dogovorom, neprihvatljiva. Dakle, izvesno je da će Britanija morati da napusti Uniju, a ton obraćanja nemačke kancelarke ukazivao je na njenu odlučnost da neće biti nikakvog popuštanja Velikoj Britaniji. U međuvremenu britanska funta malo malo pa se strmoglavljuje, mada neki ekonomisti tvrde da će biti i nečeg pozitivnog za London nakon izlaska. A korisno bi bilo to što Britanija više ne bi plaćala doprinos Uniji i mogla bi da taj novac usmeri ka domaćim potrebama. Takav zaključak je kao hvatanje davljenika za slamku jer se radi o relativno maloj sumi koja ne može da nadoknadi gubitke koji će nastati nakon Bregzita.

Svojevremeno je i američka Bela kuća poslala poruku Britaniji da ne očekuju da će nastaviti trgovačke dogovore sa Amerikom kao do sada. Da će se svaki dogovor morati ponovo uspostaviti i da ne očekuju da će Vašington da se mnogo žuri. To je bila poruka britanskim glasačima pre referenduma sa namerom da odustanu od Bregzita, poruka koja nije postigla željene rezultate.

U svakom slučaju, izvesno je da se EU smanjuje na 27 članova, ali je neizvesno da li će se još neka zemlja odlučiti za izlazak. Na takve odluke mogu da utiču različiti okidači: monetarna politika, dugovanje, imigranti, pa čak i ideološka neslaganja. U međuvremenu, klima za primanje novih članica Unije nije, blago rečeno, baš povoljna.

A 1. Sukob kultura unutar Britanije

Odluka Britanaca da sa 51,8 odsto većine napuste Evropsku Uniju šokirala je širom sveta. Po prvi put i istoriji EU pravac što tešnjih integracija je ubačen, zvanično, u rikverc. U atmosferi rastućeg nacionalizma i populizma po čitavom zapadnom svetu, mnogi koji su mislili da je liberalni svetski poredak osiguran pitaju se - Zašto? Britanija je već bila sebe dovoljno izolovala od evropskih problema jer nije pripadala evro zoni, a nije ni bila deo šengenske politike.

Britanija je već duže vreme bila jedna od najuspešnijih zemalja Evrope. Ekonomija se bila oporavila od finansijske krize i nezaposlenost je pala na samo pet odsto. Vladine mere štednje su bile umerene, mada je bilo nekih kresanja javnih troškova. Ali, stepen imigracije u Britaniju je bio poprilično visok. Nekih 13 odsto stanovništva rođeno je izvan Britanije, a to je skoro toliko visoko kao i u Americi. Broj imigranata se u poslednjih 25 godina više nego udvostručio. Takođe, Britanija je takođe postala zemlja sa velikim ekonomskim razlikama. Postala je zemlja onih koji imaju i onih koji nemaju.

Ipak se čini da je najvažnije prilikom referenduma bio kulturološki sukob. Englezi su podržali Bregzit sa 72 odsto glasova, Škoti, Severni Irci i Velšani uglavnom su bili za ostanak u EU. Penzioneri su bili za izlazak i to tri puta više od mladih ljudi. Englezi belci, ruralne sredine, slabije obrazovani i radnička klasa glasali su za izlazak. Urbane sredine, obrazovani i bogatiji su hteli da ostanu. Onaj koji je pokrenuo referendum, bivši premijer Kamerun uradio je to zbog nekih trenutnih političkih pobeda. On je takođe bio za ostanak, ali su se stvari iskomplikovale zbog populističkih i nacionalističkih osećanja. Teško da će Britanija biti poslednja zemlja u kojoj se to dogodilo.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane