Natrag

Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (14)

Samrtna pesma mladosti

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Ako Skerlićevu ocenu Sremca nisam u potpunosti prihvatio, sud pisca „Istorije nove srpske književnosti", glavnog književnog arbitra svoga vremena, Jovana Skerlića o Borisavu Stankoviću potpisujem. Skerlić je o Bori napisao: „...Među najnovijim pripovedačima srpskim prvo mesto zauzima Borisav Stanković. On je naglo ušao u književnost sa stvarima savršenim, koje su označavale jedan sasvim originalan talent i nov pravac u srpskoj pripoveci".

„...Do Borisava Stankovića srpska pripovetka je bila ograničena samo na severne krajeve naše; Stanković prvi uvodi u pripovetku naše jugoistične krajeve, novooslobođene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novoga, živopisnog i zanimljivog egzotičnog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je detinjstvo proveo, iz kojeg je izneo najjače i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedačkom radu, ne može da se makne..."

„...On opisuje ono što je video i osetio, vrlo često ljude koji su odista postojali i događaje koji su se odista desili, nalazeći u jednoj poluistočnjačkoj palanci ceo „očarani vrt" ljubavi, prelivajući to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujući ne rečju nego delom da za pravoga pesnika nema banalnosti u životu."

Razmišljajući posle Skerlića, da pokušam da odgovorim na pitanje čime je naš južnjak osvojio Sever?

Možda je moguć ovaj odgovor. Široku čitalačku publiku Stanković je zadobio emocionalnošću svog dela. Kao ni kod jednog drugog pisca, Borin svet pati, robuje tradiciji i predrasudama, ne može da se ostvari. Pogotovo pate žene koje je Bora ostvario. Kad se ima u vidu da su i u ono vreme, i danas, žene glavni čitaoci, onda postaje jasno kako je Bora, još kao student, osvojio naklonost beogradske publike. Ženska čitalačka publika je u Pasi, Koštani, Sofki, Tašani... prepoznala sebe. Nesreća zbog ljubavi česta je tema svetske književnosti. Bora je u ovu priču uneo južnjački kolorit, izuzetan folklor, starosrbijanski fatalizam.

Stručnu čitalačku publiku, kao i književnu kritiku, Stanković je osvojio dubokom autohtonošću i originalnošću svog književnog dela. Kritika je u Stankoviću videla najboljeg reprezentanta juga Srbije, koji otkriva čovekovu podsvest i predstavlja svet koji se toliko razlikovao od šumadijskog, odnosno beogradskog. Sa Borom Stankovićem srpski jug je na autentičan način ušao u srpsku književnost kao njen važan i neraskidiv segment.

Da pogledamo dramu „Koštana", kao što je to učinio Skerlić 1901. godine.

Bora je „Koštanu" napisao još kao student Velike škole, 1900. godine. Pre toga je objavio svoju prvu zbirku priča "Iz starog jevanđelja", koja je od čitalačke publike bila dočekana dobrodošlicom. Čak su Boru veličali i uzdizali oni koji su ga ranije odbacivali i ignorisali! Pojavio se novi pisac u srpskoj književnosti. Istina, publika je već upoznala srpski Jug preko Stevana Sremca, u „Ivkovoj slavi", ali to je bila smešna strana istorije našeg regiona, komedija, sad je došao pisac koji je dao tužnu stranu te regije, tragediju. Pretegla je tragedija, jer je još Aristotel tragediju stavio iznad komedije.

Bora Stanković je polagao poslednje ispite na Velikoj školi kad je juna 1900. godine prikazana u Narodnom pozorištu njegova „Koštana". Međutim ovo izvođenje nije uspelo, čak je i sam Bora napustio predstavu, kako je kasnije napisao. Za ovaj neuspeh su okrivljeni glumci, ali držim da nije bio problem u tome. Publika je bila naviknuta na smešnu stranu srpskog Juga, pa je to tražila i od „Koštane". To je shvatio i Bora, pa je detaljno preradio komad, najviše u tome što je dopisao Mitku. „Koštana" je ponovo stavljena na repertoar u jesen 1901. godine. Na sreću, tu predstavu je gledao Jovan Skerlić, tada vrhovni arbitar naše književnosti. Skerlić je napisao da je „Koštana" „jedna od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti".

Evo kako je Skerlić doživeo tu predstavu: „...Kada ce zavesa podigla, pojavio ce buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zazveckali, i zapevalo se 'Šano, dušo Šano'...Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao 'Đido', 'Riđokosa', 'Potera', niz šarenih 'slika iz narodnog života', sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje. Da je Borisav Stanković sledovao primeru dobrih starih dramatičara naših, on bi svoj komad, u živopisnom dijalektu svome, nazvao Koštana ili Žal za mladost...."

Ideju o „Koštani" Bora Stanković je nosio u sebi još od đačkih dana. Glavne ličnosti ovog komada, Koštana i Mitka, bile su, mada u to vreme žive, već legende - prva po svojoj pesmi i igri i po tome što je „zaluđivala" i staro i mlado, a Mitka po neobičnom životu i neobuzdanom temperamentu. Bora je ove dve ličnosti oživeo na sceni. Bora je, dakle, „Koštanu" uzeo iz života.

Da pogledamo realnu podlogu „Koštane".

Prvih godina po oslobađanju Vranja od Turaka bila je nametljivo „prisutna" i nova vlast - i postupcima i okrutnošću. Vlast je oličavao Toma Stajić koji je dugo bio predsednik opštine. Bora ga je oživeo u likovima Hadži Tome, bogataša čiji je sin Stojan ludo zaljubljen u Ciganku, i Mitkinog brata Arse, koga je unapredio u predsednika opštine. Uopšte, kod Bore se stvarnost i mašta stalno prepliću, pa nije ni čudo što su mnogi u ličnostima komada prepoznavali ličnosti iz života. Pre svih Vranjanci.

Te tri ličnosti - čuvena igračica i pevačica Koštana, koja je i kralju Milanu pevala kada je obilazio novooslobođene krajeve, Mitka, koji je svojim pustahijskim životom i naglašenim dertom, pravio gotovo svakodnevno „bulamente", i Toma, koji je mogao i smeo silom da udaje - postale su polazna osnova za komad.

Bora Stanković je imao talenat da reprodukuje život. Opisivao je u svojim delima naročito ono što je u životu, posebno u detinjstvu i mladosti, video i ono što je lično doživeo. Prototipovi za gotovo sve ličnosti njegove proze postojali su u životu - „uvela ruža" Pasa, „pevac" Stojan, tetka Zlata, Ita kasapin, Sofka, Tašana, nemak Vanko, Paraputa, pa čak i sporedne ličnosti i epizodni junaci: Rista bojadžija, Menko Sarajdar, Ča Mase i drugi. Neretko, ličnosti u Stankovićevim delima mogu se sresti pod svojim pravim imenom. Tako je i sa glavnim ličnostima komada „Koštana". Gotovo sve (Mitka, Koštana, Hadži-Toma, Arsa i druge), preuzete su iz života i bile su poznate upravo pod tim imenima i nadimcima.

Da uzmemo za primer Mitku, glavnog protagonistu „Koštane". Bora ga je gradio na osnovu Dimitrija Stajića, koji je živeo u vreme piščevog detinjstva. On je bio iz čuvene trgovačke porodice Stajića, koja je za vreme Turaka bila nešto manje poznata od drugih tada golemaških i čorbadžijskih porodica kakve su, na primer, bile porodice Pogačarci, Bunuševci i druge. Po pričanju najmlađe kćeri Mijalka Stajića, sina Tominog, koji je u „Koštani" opisan kao Stojan, Stajići su se obogatili na taj način što je Staja, rodonačelnik ove porodice, našao novac kad su Turci bežali. Ali, ova porodica je naročito značajnu ulogu igrala po oslobođenju: dugo je predsednik opštine bio najstariji Stajić - Toma.

Kakav je bio Dimitrije Stajić, Mitka? „...Kao mladiću nije mu bilo ravna od Vranja do Soluna; kada je carskim drumom hodio sve mu se živo sklanjalo ispred puta. Napio se vina, napevao pesama, naljubio žena, ali brat ga silom oženio, ceo život mu ogorčao i on od mehane do mehane nosio svoj neutoljivi dert. Osećao kako studena starost dolazi, kako telo slabi, no duša još iska; pesma je njegova žalna i teška", rekao je jedan Borin savremenik misleći na Mitku u životu.

Zar je mogla ovakva pesnička i romantičarska duša da voli miran i jednoličan život ili da se pomiri s prozaičnošću i filistarstvom bračnog života?

U mladosti, za vreme Turaka, Mitka je bio trgovac - izvoznik. Putovao je mnogo. Po rečima njegove kćeri Vide Tasić, išao je čak u Jedrene. Trgovao je užarijom i kožom. Ali, kako je po oslobođenju Stajićevo bogatstvo počelo postepeno da pada, Mitka je držao dućan u kome je prodavao užariju.

Mitkina žena Sofija odigrala je sudbonosnu ulogu u njegovom životu. Mitkina kći Vida pričala je Velizaru Pešiću da brak između njene majke i oca „nije bio kako treba", mada su izrodili četiri sina i dve kćeri (Borisa, Trifuna, Uroša, Vladu; Jefimiju, i Vidu-Savku). Sačuvana je fotografija na kojoj je Mitkina žena zabrađena šamijom. Inače, Sofija je bila dobra supruga i uglavnom se starala o deci. Po rečima njene kćerki, bila je „prava domaćica". Odlikovala se blagom naravi i mirenjem sa sudbinom, što je najviše izazivalo revolt muža. Umrla je 1933. godine u Beogradu, gde je sahranjena. Živela je četrdeset godina posle Mitkine smrti.

Svi koji su poznavali Miktu kažu da je bio neobičan čovek. Kako piše u Vremenu od 7. februara 1933: „...Mitketa je Bora Stanković verno predstavio. To svi Vranjanci koji ga pamte, potvrđuju. Bio je dobar i plemenit. Voleo je i da potroši, a naročito za pesmu, svirku, veselje. Bio je čovek vesele naravi, a kroz njegovu razdraganost uvek bi provejavala sentimentalna nota. Bio je veliki sevdalija, a to je njemu, kao uglednom gazdi, čorbadžiji, uvek i lepo pristajalo".

I sama prava Koštana je govorila o njemu: „On je dobar. I bogat. Mnogo sam mu pevala i mnogo para od njega uzela. Da je živ, Koštana ne bi gladovala".

No, Vranjanci su na Mitku gledali kao na samoglavog, durnovatog čoveka, pomalo kabadahiju, a što je Stanković u komadu potisnuo u drugi plan. Potvrdu o tome imamo i kod njegovog rođenog brata Arse, čije je mišljenje dosad ostalo malo poznato:

„...Mitke, moj brat, Bog da mu dušu prostija, ne beše takav kakvog ga napisaja g. Bora u njegovu knjigu i kakvog ga prestavljaju po tija pozorišta. Mitke ne beše taj bekrija i lumpov kakvog će ga vidiš na prestave. On kako mlad ne pijaše ič, beše kako devojče krotak i poslušan, tekem pod njegove starije godine promeni se, poče da pije, po čočeci da ide, ama i tag ne ideše svaki dan. Po nedelju dana će da prođe, a ponekad i više, ne iskačaja iz dom, ama posle, kad iskoči, džumbus će da napravi. Drukčije da ti rečem, Mitka beše '1dertlija' i kad mu dođe dert, ne znavaše što pravi, a kad se umiri, pobolji brat i čovek u čaršija ne beše od njega".

I drugi Mitkini savremenici kažu da on nije ,,mnogo zalazio u kafane, nego je dovodio društvo kući i tamo pio". Vika i pesma iz njegove kuće često se čula, pa su prolaznici i komšije govorili „Mitka si dert iskaruje".

Mnogi od starih Vranjanaca sećali su se kako su se kao deca peli na zidove dvorišta da gledaju kako se Mitka veseli i pije, viče i proklinje brata i sudbinu. Ne znamo kako je izgledao jer za života nije hteo da se fotografiše. Po pričanju starog Vranjanca, Mite Atanca, njegovog najbližeg suseda, Mitka je bio „...razvijen, kršan, lep čovek, držao se čorbadžijski, gospodstveno, išao u narodnom odelu - mintanu, fermenu, čakširama, voleo je dobre konje i punu čašu".

Imao je slugu Aritona koji je često morao da ide u cigansku mahalu po čalgidžije (svirače) i Koštanu. Mitka se naročito veselio za vreme slave i praznika. Tada je nastajalo pravo šenlučenje, a Koštana je sa svojom „trupom" uvek bila tu.

Zbog temperamenta i lične i porodične nesreće morao je tragično da završi. U maglovit, vlažan dan, kada je po vranjskoj čaršiji bilo puno sveta, pukao je glas: „Mitka se utepaja". I premda su ovo ime imali mnogi Vranjanci, svi su znali da se ubio Mitka Stajin.

Da se vratim Skerliću, koga sam potpisao.

"...Dramat Stankovićev jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u grob silazi. Reči onih čestitih i prostih Vranjanaca zvone kao učenje velikih filozofa pesimizma i nalaze duboka odjeka i u našim daleko složenijim i uznemirenim dušama. Čovek sa nežnošću mora u tome da zapazi onu veliku solidarnost i jednakost kojom bol sjedinjuje i jednači sve ljude, pa ma odakle oni bili, pa ma koliko oni znali. Cela Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju, ali to su labudske pesme. U svakome od njih odigrava se večita tragedija, stara kao svet: jedinka koja traži svu ljubav, svu sreću, potpun, intenzivan, slobodan život; celina bezlična, neumoljiva, koja traži da ljudi podrede ono što im je najdraže njenim neznanim, hladnim računima. I to još celina koja nije, kao naša, ostala bez verovanja, potkopana kritikom, bez bogova, i koju samo spoljna gruba sila i interes održavaju - no celina patrijarhalna, tvrda, neprobojna, hladna, teška kao stena. I pod tim socijalnim žrvnjem svi Stankovićevi junacu su strošeni."

No nisu svi kritičari primili „Koštanu" kao Skerlić. Neki su joj zamerili preterani folklor, nedovoljnu motivisanost, neregularnost. Ja ću ovde da vam ukažem na jednu polemiku iz našeg vremena, iz 1962. godine, vođenu u NIN-u između pozorišnog kritičara Vladimira Stamenkovića i književnog kritičara Zorana Gluščevića.

Stamenković je objavio tekst „Značajna drama ili pozorišna skica" u kojem ukazuje na mnoge nedostatke „Koštane". „Naša pozorišna kritika odavno je proglasila 'Koštanu' za značajno realističko delo."

Stamenković pristupa revalorizaciji tog suda i ukazuje na nedostatak osnovnog dramskog sukoba u komadu. Stankovićevi junaci nisu upleteni u ozbiljne konflikte, jer im je sudbina slična, pa nemaju razloga da se međusobno sukobljavaju. Ukoliko ga ima, njihov sukob sa društvom je više mehanički, jer su ličnosti „lišene svakog složenijeg unutrašnjeg promišljanja". Stoga je dramski zaplet komada siromašan i samo povremen. Radnja komada je „jevtina poetizacija kafanskog sevdalisanja", sa mnogo pevanja i igranja, što od drame čini neku vrstu vranjanskog mjuzikla. „Zaplet u „Koštani" daleko je više podređen piščevoj želji da što vernije preslika svakodnevni život Vranja, nego potrebi da pronikne u složenije ljudske postupke i situacije". Kritičar od ovoga izuzima Mitku, ali ovaj junak je nakalemljen na radnju komada i mnogo bi jače delovao u samostalnom tekstu.

Stamenković se poziva na Oskara Vajlda („Kod umetnika stvaralačku snagu ima samo njegov kritički duh") i kritikuje dramu sa tog aspekta. „Bora Stanković nije umeo u „Koštani" da uspostavi kritički odnos prema istorijskoj stvarnosti vremena koje opisuje."

Na kraju, kritičar postavlja pitanje kako je došlo do toga da „Koštana" decenijama figurira kao značajno delo naše dramske književnosti? Odgovor nalazi u nekritičkom preuzimanju prvobitne Skerlićeve ocene. „Kritičari su, obično, upadali u dve greške: s jedne strane, kritika je po pravilu izbegavala da posmatra „Koštanu" kao samostalan organizam i instinktivno nastojala da je sagleda u svetlosti ostalih Stankovićevih dela; s druge strane, interpretirajući „Koštanu", kritika se odsudno udaljavala od originala da bi se postepeno upuštala u potpuno samostalno kreiranje..."

Na ovu kritiku odgovara Zoran Gluščević tekstom „Savremeni ukus i književno nasleđe". „...Ne sećam se nekog domaćeg eseja skoro objavljenog koji me je doveo u takvu nedoumicu kao što je slučaj sa esejom Vladimira Stamenkovića o 'Koštani'..." Gluščević vidi problem u tome što kritičar na delo gleda iz sadašnjeg ugla a zanemaruje istorijski.

„...Šta je, ustvari, taj savremeni ukus i književni senzibilitet? Da li je to samo objektivna i neminovna primena svetskih merila na naše usko lokalno i nacionalno tlo, ili jednostavno neobjašnjiva (a možda i objašnjiva) odbojnost prema književnoj prošlosti, ili je on rezultat svestranijeg, potpunijeg, savremenijeg školskog i još više vanškolskog, životnog i društvenog obrazovanja, književnog vaspitanja, usled čega se gubi sluh za jednu lokalno i periferno obojenu književnu tradiciju? Ili, kad u ime savremenog ukusa odbijamo tu književnu prošlost i njene nekadašnje idole, da se pod ukusom ne krije omaška ukusa, greška u estetskom sudu?"

Gluščević ističe da „estetska vrednost jednog dela nije metafizička konstanta nego promenljiv zbir određenih faktora, koji su i sami nestalni i kapriciozni". On se slaže da su Stamenkovićeve „analitičke konstatacije potpuno tačne, bar što se tiče dramskog promašaja i sevdalijsko-melodramskog banaliteta, koji karakteriše radnju „Koštane". Ali, „ne može se jedno delo posmatrati tako samostalno kao što bi Vladimir Stamenković hteo".

Drugim rečima, ne može se isključiti istorija iz promatranja vrednosti jednoga dela. Sadašnjost može da bude samo nastavak prošlosti, nikako samostalni čin. Jedno književno delo ima svoju istoriju i ona se ne može isključiti iz njegovog vrednovanja. „Koštana" je istorijska drama i bez nje se ne može zamisliti srpski savremeni teatar. Tačno je da se menjaju ukusi, da se menja senzibilitet, ali se istorija ne može prenebregnuti. Čovek je pre svega istorijsko biće (Marks).

Bora Stanković je počeo da objavljuje „Nečiste krv" (tri odlomka) u niškom časopisu Gradina 1900. godine, kad je bio poreznik u Nišu. Roman kao celinu je objavio tek 1910. godine i to u sopstvenom izdanju. U međuvremenu, pojedini odlomci iz romana izlazili su u Politici i u Živaljevićevom Delu. Sa iskustvom samostalnog izdavača, Bora se obraćao prijateljima za pomoć, a i davao je oglase u novinama. Obratio se i Antunu Gustavu Matošu, koji je u to vreme boravio u Zagrebu. Matoš je Borin oglas preneo u Savremeniku, uz belešku: „Preporučivati ovu knjigu bilo bi suvišno. Bora Stanković je danas nesumnjivo najjači pripovedač Srbije i Jovan Dučić je u njegovoj samonikloj umjetnosti s pravom našao poeziju Istoka, plahovitog, bujnog."

Knjiga je štampana u štampariji Davidović (osnovao je Ljuba Davidović, kasniji šef Demokratske stranke, rukovodio Vlada Pavlović). Pošto nije imao dovoljno novca, Bora je morao drugi deo knjige da skraćuje (dva poglavlja su kasnije nestala u ratu). Siniša Paunović je napisao da je celo prvo izdanje Bora prodao pomoću prijatelja preko prenumeranata. Sam Diša Stevanović (šef administracije Politike) kupio je 100 primeraka.

(nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag