Natrag

Kontranapad

Povodom odluka FIVB da Odbojkaški savez Kosova bude primljen u članstvo svetske odbojkaške organizacije

Izdajničke sluge u službi svojih privilegija

Godinama unazad, od kada nam belosvetske bitange beskrupulozno otimaju Kosovo i Metohiju, na svim važnijim sportskim događajima, gledaoci skandiraju: „Kosovo je Srbija", „Ne damo Kosovo". Na mnogim stadionima i sportskim borilištima u Evropi, grupe gledalaca su isticale krišom unošene transparente na kojima je ispoljavana podrška srpskom narodu da sačuva svoju državnu teritoriju, svoj dom, svoju istoriju, tradiciju, kulturu, svoj duh...Uprkos tome, izdajnička politika Vučićeve vlade pokazala je ovih dana svoje pravo lice kad je doneta odluka FIVB, da Kosovo bude primljeno u članstvo svetske odbojkaške organizacije: predstavnici srpske odbojkaške organizacije, bili su uzdržani! Da se Vođa ne uvredi. O tome piše Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

U Rusiji, Poljskoj, Slovačkoj, navijači masovno skandiraju, pevaju pesme i kreiraju koreografije na tribinama, sa kojima odobravaju i podržavaju zahteve našeg naroda da se sačuvaju Kosovo i Metohija. Najnoviji primeri su otkazivanje gostoprimstva reprezentaciji Kosova od strane nacionalnog saveza Ukrajine u trećem kolu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018 u Rusiji. Umesto u Ukrajini, utakmica je odigrana u Poljskoj u Krakovu. A tamo su Poljaci dočekali Kosovare sa transparentom: „Kosovo je Srbija". Inače, Poljski navijači su ekstremni protivnici samoproglašene države Kosovo. Oni svake godine na dan kada je južna srpska pokrajina proglasila nezavisnost izađu na ulice i protestvuju.

Činili su to i sportisti Srbije kada god im se ukazala šansa na svoj način, dok ih evropska birokratija nije počela kažnjavati i sprečavati. Tako je 2008 godine najbolji srpski plivač svih vremena Milorad Čavić suspendovan sa Evropskog prvenstva u Ajndhovenu, jer je na ceremoniji proglašenja kao osvajač zlatne medalje, nosio majicu sa natpisom "Kosovo je Srbija". Na tu sramnu odluku, odgovorio je: "Moj cilj je bio da podržim sopstveni narod. Šta moja majica može da promeni u namerama SAD, UN, Evropske unije? Oni su već odradili svoj posao". Uzeo je medalju, sačuvao obraz i spasao dušu.

Prošle sedmice na zasedanju u Buenos Ajresu, svetska kuća odbojke FIVB je primila, Odbojkaški savez Kosova kao 220 člana svoje organizacije. Na prvi pogled, ništa neobično s obzirom da je Vlada Srbije prihvatila Briselski sporazum i druga akta kojima se odriče dela svoje teritorije. Ništa čudno, ako se uzmu u obzir brojne ucene "milosrdnih anđela" ispostavljane Srbiji, čija marionetska Vlada slepo izvršava sve te ponižavajuće zahteve. Konačno, po birokratama svetske odbojkaške organizacije učlanjenje Kosova koje kao država nije međunarodno priznato od UN, ne predstavlja prekršaj ukoliko su tom zahtevu svetske politike podlegle mimo statutarnih načela i dve vodeće planetarne sportske institucije kakve su MOK i FIFA.

Dakle, prijem ostalih Kosovskih sportskih saveza u međunarodne organizacije, samo je logičan sled procesa koji prate zvaničnu državnu politiku Srbije na putu javnog priznanja takozvane države Kosovo.

U tom pogledu je i najmnogobrojnija sportska organizacija FIVB sa Kosovskim odbojkašima uvećala svoju porodicu. Na kraju, sve to nije čudno, ali jeste sporno zašto su zvaničnici Odbojkaškog saveza Srbije prešli preko ovakve skandalozne odluke ćuteći, bez bilo kakvog oglašavanja, saopštenja, opiranja čime bi barem sačuvali čast i dostojanstvo Srba, ali i onih koji su se suprotstavili takvom činu. U radu Kongresa učestvovali su predsednik i generalni sekretar OSS, Nenad Golijanin i Slobodan Milošević, kao i Aleksandar Boričić u svojstvu potpredsednika FIVB i predsednika CEV. Niko od njih nije reagovao prilikom donošenja odluke o statusu Kosova. Takav odnos zvaničnika Srpske odbojke je nedopustiv. Nijedan dosadašnji prijem Kosovskih sportskih saveza u međunarodne institucije u Srbiji nije protekao bez, kakve takve reakcije ili uporne borbe protiv takvog namera svetskih moćnika.

Prilikom glasanja, samo su predstavnici Španije bili protiv prijema Kosova(!), a Srbija je bila uzdržana!? Ta činjenica otvara više pitanja o kojima treba svoj sud i mišljenje da daju Odbojkaška organizacija, druge sportske i državne institucije. Pitanje za kojim ljubitelji sporta posežu ovom i sličnim prilikama jeste: Šta rade naši predstavnici u Svetskoj i Evropskoj odbojkaškoj organizaciji? Aleksandar Boričić je predsednik CEV i potpredsednik FIVB.

U organima ovih organizacija su i drugi autoriteti naše odbojke među kojima su Slobodan Milošević, Nenad Golijanin, Vladimir Grbić, Zorica Bjelić, Zoran Avramović...

Zar im nije dužnost da štite interese naše odbojke, ali i države Srbije? Za tolike godine baškarenja u tim institucijama nisu izlobirali ni jedan nacionalni savez. Čak ni Špance, koji su svojim glasanjem zapravo branili princip teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta, koji može biti ugrožen ukoliko Katalonija pođe stopama Kosova. Za razliku od njih, Boričićeva družina (svi su tamo njegovom voljom i odabirom) u međunarodnim forumima je zadovoljna svojim statusom u međunarodnim institucijama, u kakvom danas uživa i vrh državne politike Srbije, i ne haje mnogo za šire interese.

Nakon odluke FIVB, Nenad Golijanin (desna ruka Milana Jankovića, alias, Filipa Cepter je izjavio: "...Ja sam ustao i pošto su sve članice osim Španije bile za prijem takozvane države Kosovo u FIVB, rekao sam da OSS neće da glasa ni protiv, ni za, već da je uzdržan" (portal Mondo)... Reče Nenad i ostade živ. Jednako kao kada je pre pola decenije ostavio na cedilu bez plata, posla i hleba desetine radnika u propalom Brodogradilištu (Bački Monoštor), nakon što ga je upisao u svoj kapital tokom pljačkaške privatizacije u Srbiji. Nije pokazao ni minimum ponosa i dostojanstva kao predsednik Saveza koji zadnje dve decenije predstavlja organizaciju sa najuspešnijim rezultatima svojih reprezentativnih selekcija i koji je u tom pogledu mereno, svetska velesila. Da ga je imao, barem bi podigao ruku protiv članstva Kosova u FIVB, bez obzira na eventualne posledice.

Kao i mnogi demagozi, tako se i Golijanin pozvao na svoje srpstvo: "Kao Srbin, rođen u Srbiji, nikako ne mogu da prihvatim da se otima deo teritorije moje zemlje". Pa kako ga braniš Nenade? Tako što ustaneš i ne glasaš protiv, ćutiš ko p...a? Sram te bilo. I tebe i tvog mentora Boričića sa kojim više od četvrt veka držiš Savez i gle ironije sudbine - vas dvojica primate u članstvo Svetske organizacije one koji su ti oteli deo tvoje Srbije?

Besmisleno zvuči tvoje objašnjenje "Naša odluka ne može da utiče na njihovu odluku, a kao sportisti ne želimo mladim ljudima da zabranimo da se bave sportom, odbojkom". Ako je reč o našoj deci, naigraće se oni odbojke i bez susretanja sa Kosovarima. Ne može to biti argument izdajničkom ponašanju kada se ugrožavaju nacionalni interesi i ponos naroda. A, ako je reč o potrebi da deca sa Kosova igraju odbojku, neka o tome vode računa drugi. Tvoj zadatak kao predsednika nacionalnog saveza je da braniš interese naše odbojke i države.

Doduše, slično objašnjenje se čulo kada je pre tri godine tadašnji predsednik FIFA Sep Blater zamolio premijera Ivicu Dačića da pomogne u pronalaženju jednog solidarnog rešenja sa: "...Vašim susedima sa Kosova, kako bi omogućili tamošnjim mladim ljudima da igraju fudbal". Odmah potom, tadašnji predsednik FSS Tomislav Karadžić brže bolje je izjavio: "...sva deca treba da igraju fudbal, pa i deca na Kosovu". Možda se Golijanin rukovodio ovim porukama, možda je dobio signal od izdajničke Vlade Aleksandra Vučića, a možda ga je na to naveo Aleksandar Boričić, potpredsednik FIVB i predsednik CEV.

Uostalom, koliko je nepravdi naneto našem sportu i "deci u sportu", izlišno je govoriti. O tome međunarodna zajednica ne brine već četvrt veka. Na nama je da vodimo računa kome poveravamo da zastupa interese srpskog sporta. Očigledno da neka prethodna iskustva nisu dovoljna. Jer, još je oporo sećanje na ponašanje Aleksandra Boričića, Nenada Golijanina i Slobodana Miloševića u vreme sankcija koje su nam uvedene početkom zlikovačke agresije NATO pakta na Jugoslaviju. Oni su ćutali, a ja sam u svojstvu predsednika OSS, predsednika Udruženja klubova i generalnog direktora OK Vojvodina pisao protestno pismo Rolfu Andrezenu, predsedniku CEV i Evropskoj odbojkaškoj federaciji zbog zabrane koju su nam isporučili na takmičarskom planu.

Zanimljivo je da se Aleksandar Boričić u čitavom slučaju ne pominje u medijima kao ni među odbojkaškim poslenicima. Kao dugogodišnji rival, ali i saradnik dvojice čelnika srpske odbojke devedesetih godina ne mogu da verujem da četvrtvekovni vladar srpske odbojke nije učestvovao u odluci o ponašanju Golijanina. Bez njegove saglasnosti o iole značajnim pitanjima, unazad petnaestak godina niko ništa ne može niti sme da uradi. Zato su otvorene sumnje u samostalnu odluku o ponašanju Golijanina na minulom Kongresu FIVB.

Dakle, logična je pomisao da se Golijanin poveo upravo preporukom Boričića da ćuti i bude uzdržan prilikom glasanja o statusu Kosova u FIVB. Kao lukav čovek Boričiću ništa ne znači da poturi drugog da bi se on što manje eksponirao o Kosovu sa visokih funkcija koje obavlja u međunarodnim odbojkaškim forumima. U krugovima bliskim OSS, kruže informacije da se Boričić dvoumio da prenese mandat Golijaninu. Odugovlačio je i tražio rešenje da bi na kraju poklekao pred Golijaninovim pritiscima. A kada je zaseo u predsedničku fotelju, Golijanin je počeo mandat proveravanjem finansijskog poslovanja. Zaveo je nova pravila u režimu rada, uveo je evidenciju dolazaka i odlazaka sa posla, zahtevao od svih zaposlenih koje je veoma dobro poznavao da mu napišu CV...Sve to Boričiću i Miloševiću nije prijalo. Pristalice teorije zavere su skloni verovanju da su to bili razlozi da Boričić lošim savetima navede svog dugogodišnjeg saborca na grešku.

Bez obzira šta je uzrokovalo skandalozno ponašanje naših zvaničnika na zasedanju FIVB, za mnoge poznavaoce prilika usledile su neočekivane reakcije unutar same organizacije. Odbojkaški savez Vojvodine je prvi, a za njime i svi drugi činioci OSS su osudili uzdržano ponašanje Golijanina u postupku glasanja, zatraživši njegovu smenu sa mesta predsednika OSS. Ovakvim zahtevima odbojka je sačuvala obraz i kredibiltet koji uživa u sportskoj javnosti. Kritičarima njihovog podaničkog ponašanja u minulom periodu dokazala je da ništa nije večno, kao što su i vladavine prolazne. Ipak ostaje uverenje da će posle Golijanina, naslednika birati Aleksandar Boričić. Ali, možda i u tom pogledu bude iznenađenja. Nema velikog izbora među postojećim kadrovima upravo zbog zatvorenosti vladajuće trojke: Boričić, Golijanin, Milošević... Računali su da su večni i nisu se bavili pripremom svojih naslednika.

Ako se ostane na principu da to bude bivši odbojkaš, među kandidatima su i pre ostavke aktuelnog predsednika pomenuti: Zoran Gajić i Vladimir Grbić. Ni jedan ni drugi nemaju iskustvo u vođenju organizacije. Doduše, izuzetan trener Zoran Gajić je čovek koji iskusno vodi svoju takmičarsku ekipu. Možda bi mogao te sposobnosti da stavi u kontekst vođenja organizacije kakav je OSS.

Što se Grbića tiče, nesporna je njegova igračka harizma, vrednost i zasluge kao takmičara. U rukovođenju nije pokazao naročite predispozicije. Njegovi patriotski nastupi su stvorili mit o njemu kao sposobnom rukovodiocu. Na prvoj proveri kao predsednik ŽOK Klek, sa svim svojim atributima koji ga krase kao odbojkaša, nije dokazao da su njegova harizma, autoritet i rukovodeće sposobnosti dovoljne i dorasle vođenju jednog malog, velikog kluba iz Banatskog sela. Kao profilisani patriota, nedavno je izjavio: "Srbija bez Kosova i Metohije je telo bez duše". Kao potpredsednik OSS ni sedam dana nakon neodgovornog i nepatriotskog ponašanja Nenada Golijanina i njegovih kolega, Veliki Vladimir, Vladimir nacionale...nije se oglasio!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane