Natrag

Sunovrat

Bogovi novca i robovi kredita: kako se ubija privreda, ekonomija i život u Srbiji (3)

Blokada, stečaj i kraj

Dok teče poslednji čin sloma srpske ekonomije, Vlada Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem brutalno lažira stvarno stanje stvari, prikazujući suficit koji ne postoji, investicije kojih nema, porast izvoza koga nema, porast plata i penzija kojih neće biti, porast zaposlenosti koji ne postoji...I sve to dok traje najveći pad standarda u poslednjih pola veka i dok iz Srbije beži ko god je radno sposoban, školovan i spreman da potraži drugu domovinu. Naš ugledni ekonomista, prof. dr Slobodan Komazec, specijalno za Magazin Tabloid analizira uzroke i posledice ovakvog stanja, sa posebnim akcentom na teror krupnog kapitala, zelenaške kredite i Vučićevu strategiju ekonomskog ubijanja običnih ljudi i srednje klase

Prof. dr Slobodan Komazec

Odliv novca iz privrede i permanentni monetarni šok

Privreda grca u hroničnoj nelikvidnosti, dok banke "višak" sredstava ulažu u centralnu banku preko kupovine hartija od vrednosti ove banke (repo operacije) ili kupuju trezorske zapise države (finansiraju budžetske rashode i deficit).

Ekonomska kriza i recesija traže da se postepeno smanji referentna kamatna stopa, do konačnog minimalnog nivoa, čime bi se poslovne banke usmerile na to da slobodna sredstva umesto u repo plasmane i trezorske zapise preusmere u povoljne (niskokamatne) kredite "gladnoj" novca, posustaloj privredi. Subvencionisani krediti od strane države, zbog stanja budžeta, to ne mogu biti, jer deluju kratkoročno, ne podstiču ekonomski rast, ali odvode budžet u još veći deficit. Privredi je dato oko 300 miliona evra ovih kredita, pri čemu se država zadužila kod poslovnih banaka za 500 miliona evra. Pri tome, videli smo, poslovne banke drže sterilno kod centralne banke prosečno oko jedne milijarde evra u vidu repo plasmana. Time dolazimo do strateškog zaokreta - ova sredstva treba direktno uložiti u privredni sektor. Finansiranje deficita budžeta preusmerilo sa spoljnog finansiranja na unutrašnje finansiranje, što je najvećim delom učinjeno u poslednje dve godine, ali nažalost koncepcijski pogrešno.

Treba izvršiti i preorijentaciju sa zaduživanja u inostranstvu (banaka i preduzeća) na kredite kod centralne banke, koji su sada praktično nestali.

Treba ići na dalje snižavanje referentne kamatne stope prema nivou u Evropskoj uniji, uz dodatak rizične premije u zemlji i kamatnu maržu kao u razvijenim privredama. To bi bila cena primarnog novca, ali sada kao pravi orijentir za cenu dinarskog kredita.

Repo operacije tada gube na značaju, a i nisu u funkciji razvoja i stabilizacije privrede, već blokiranja likvidnih sredstava banaka. Treba istražiti zbog čega banke višak likvidnosti umesto u trezorske zapise i zapise NBS nisu usmerile u plasmane preduzećima i stanovništvu uz niže kamatne stope. Nije razlog samo u tome što je gotovo 80% bankarskih transakcija indeksirano u evrima.

Visoka razlika u referentnoj kamati i kamati na kredite banaka u odnosu na države EU dovode do priliva spekulativnog kapitala preko zaduživanja banaka, preduzeća i države direktno u inostranstvu. Na razlici kamata i vrlo visokoj kamatnoj marži se ostvaruju visoki profiti čisto spekulativnog karaktera. Da bi neutralisala povećanu dinarsku likvidnost (zaduživanjem u inostranstvu i prodajom deviza centralnoj banci) centralna banka prodaje hartije od vrednosti bankama preko repo operacija. Da bi bile atraktivne za kupovinu (i držanje do isteka roka) ove hartije su do sada bile uz vrlo visoku referentnu kamatnu stopu (referentna kamata se kretala od 17,7% do najnovijeg nivoa od 4%).

Banke plasiraju velika sredstva u kupovinu obveznica države finansirajući budžetske rashode (ne samo deficit), ali i dospele obaveze iz inodugova države koja nije u stanju reprogramirati ili odložiti vraćanje, a nema dovoljno javnih sredstava (poreza) da ih uredno servisira. Repo transakcije postaju osnovni kanal odnosa centralne i poslovnih banaka. Trajno je imobilisan veliki deo likvidnog potencijala banaka kod centralne banke. Bankama je omogućeno da daju devizne kredite direktno privredi, što je suprotno monetarnom suverenitetu i dinarom kao isključivim ustavnim sredstvom plaćanja. To su vrlo značajna sredstva.

Istovremeno se govori o povećanoj dinarizaciji plasmana banaka i to u uslovima kada dinarizacija iznosi: u privredi 21%, stanovništvu 39% (,..a hoćemo monetarni suverenitet države).

10. Nelikvidnost i snabdevenost privrede novcem

Nelikvidnost je jedan od najtežih problema privrede i razvoja. Novca jednostavno nema. Trajno je nelikvidno 59.000 preduzeća, od ukupno 70.000 srednjih i velikih. U njima radi 750.000 od 1.692.000 ukupno zaposlenih. Da li je isključivo krivica na njima? Otkud takva sistemska nelikvidnost? Šta se događa sa novcem i velikom masom korišćenih kredita privrede? Kuda odlazi novac?

U nekoliko prethodnih godina krediti su plasirani uz visoke godišnje iznose i stope rasta, ali u privredi nema novca - veliki deo se odlio u spekulativni (kriminogeni) kapital, uz sve slabije vraćanje i sve slabiju kontrolu upotrebe i osiguranje kredita. Slabi plasmani (loši krediti) i nenaplativi krediti, uz porast rizika naplate, se povećavaju. Veliki deo odlazi u kriminogenu zonu i nenamensko korišćenje, uz veliki pritisak političkih stranaka na državne banke. Usledilo je ove 2-3 godine usporavanje rasta i konačno realno snižavanje kredita privredi u poslednjim godinama krize, što je dovelo do velike nelikvidnosti i ograničavanja privredne aktivnosti. Privredni sektor postaje potpuno nelikvidan.

Banke se u kreditnoj politici preusmeravaju na kreditiranje sektora stanovništva i države, na štetu privrednog sektora. Rizici povraćaja su manji, sigurnost plasmana veća, a sredstva obezbeđenja čvršća. Nenaplativost kredita u sektoru stanovništva je mnogo manja (8-9%) u odnosu na privredni sektor (23-25%). Potreba rezervisanja sredstava za loše plasmane banaka u ovom sektoru je mnogo manja, a time i blokiranje sredstava, čime je kreditna moć banaka veća. Istovremeno i kamata na kredite stanovništvu je znatno viša.

Ako se uzme pri tome da je učešće gotovog novca u novčanoj masi kod nas daleko veće od drugih (33-37%), tada je situacija još teža. Učešće novčane mase (M1) u bruto domaćem proizvodu u nizu godina iznosi 6-7,5%, a u sektoru privrede svega 3,7%. Ako se tome doda i višak robnog uvoza na BDP tada to pada na svega 3,2%. Može li privreda tim novcem uspešno poslovati? Privreda je monetarno potpuno "zaribala" - kao motor bez ulja. Ako uzmemo samo depozitni ili transakcioni novac (koji učestvuje u novčanoj masi (M1) do 65%, ostalo je gotov novac), tada je situacija drastično pogoršana.

Monetarne kočnice i razvojno gušenje privrede su vidljivi. To je permanentni deflatorni šok. Možemo to nazvati i monetarna stega, monetarna suša ili čak monetarna pustinja.

Stanje se pogoršava kada se uzme u obzir brzina opticaja novca, koja je veoma različita po sektorima. Tako imamo: u sektoru privrede 38-43 puta godišnje, u sektoru stanovništva 8-9 puta, u javnom sektoru (država) svega 6-7 puta godišnje.

Privreda učestvuje u novčanoj masi sa svega 27%, a sektor stanovništva 60%. Svako plaćanje poreza i doprinosa privrede državi dodatno smanjuje efektivnu novčanu tražnju i efektivni novac zbog smanjenja brzine opticaja (trošenja). To se javlja kao specifičan oblik tezauracije i smanjenja mase novca u privredi.

Velika deflacija onemogućava ispunjavanje kreditnih obaveza privrede i stanovništva (pojačana visokom nezaposlenošću i nesigurnošću radnog mesta). To slabi i sredstva banaka - depozite i njihovu kreditnu moć. Ograničavanjem likvidnosti kroz restriktivnu monetarnu politiku u borbi protiv inflacije - samo se produbljava kriza.

Centralna banka nije u stanju da reguliše područje raspodele, gde dominira fiskalna politika i politika dohodaka. Stoga ni novčana masa ne može biti realni indikator snabdevenosti privrede novcem, jer je rezultat brojnih novčanih tokova van uticaja centralne banke, a redovno se formira ex post. To sve više postaje bankarski kredit. Ali on mora biti usmeren i vezan za privredne procese i strogo kontrolisan (sa ex ante delovanjem). Kvantitativno monetarno regulisanje dovodi do stihijskih procesa u novčanim tokovima i "ugrađene" nelikvidnosti privrede, odnosno stalnog sistemskog odliva novca iz sektora preduzeća u druge sektore sistemom raspodele i plaćanja.

Nelikvidnost, stečajevi i likvidacije preduzeća su masovni

Ovde je potrebna potpuna rekonstrukcija i generalni strateški zaokret u vođenju monetarne politike.

Permanentno je blokirano oko 59.000 preduzeća koja duguju 207 milijardi dinara. U blokadi je 64.434 preduzeća i radnje. U stečaju je oko 32.000 preduzeća. Automatski stečaj očekuje 19.400 firmi. Već je ugašeno 9.524 firme. Samo 26% privatnika uplaćuje poreze i doprinose o roku, dok 18% poslodavaca na vreme isplaćuje zarade zaposlenima. Masovno se isplaćuje na minimalac ili direktno na ruke (bez doprinosa).

Nelikvidnost privrede je ogromna, a praktično niko nikom ne plaća, posebno država svoje obaveze prema privredi (koje iznose preko 100 milijardi). A toga nema u rashodima budžeta (neizvršenih obaveza države). Povraćaj PDV iznosi 163 milijarde dinara (2015), a toga nema u budžetskim rashodima. Restriktivna monetarna politika i izuzetno visoka kamata ranije (između 18% i 34%) su praktično opustošile i onesposobile preduzeća za razvoj.

Preduzeća su bez likvidnog novca i kapitala za razvoj potpuno zavisna od kredita banaka. Banke u rukama stranog kapitala vođene su sopstvenim interesima (profitom i manjim rizicima plasmana) ne vode politiku optimalne likvidnosti i razvoja. Kvantitativno, a ne selektivno vođena monetarna politika vodi ogromnoj nelikvidnosti privrednog sektora. Ona je usmerena na finansijsko siromašenje preduzeća i narastanje brda dugova i kamata, a sve pod dogmom stabilizacije cena i deviznog kursa, odnosno stabilnosti finansijskog sistema.

Novac se sistematski ispumpavao iz privrede (to su činili političari na vlasti u sprezi sa dovedenim direktorima preduzeća). Monetarna politika nije u funkciji razvoja i uravnotežavanja privrede, već krupnog privatnog spekulativnog kapitala i ogromnih preraspodela nacionalnog dohotka. Bogaćenje kroz preraspodelu je zadominiralo, dok privredna preduzeća tonu u recesiju, nelikvidnost i visoku nezaposlenost.

Banke i monetarna politika umesto da stimulišu privrednu aktivnost i investicije, u stvari, visokim kamatama i restrikcijama novca guše privredu (bankarska marža se kreće između 9% i 11%). One ne finansiraju privredni rast, izvoz, proizvodnju, modernizaciju privrede, otvaranje novih radnih mesta u privredi, već su okrenute sopstvenom profitnom motivu sa izuzetno visokim kamatama i sigurnosti plasmana.

Guverneri i NBS postavljaju pitanje: zašto banke ne kreditiraju privredu, već čekaju subvencionisane kredite države? "Zašto banke ne rade svoj posao - odobravanje kredita, procenjujući kome će ih dati, već koriste svoju poziciju da onlajn trguju s državom". Zar banke da daju kredite posrnulim i nelikvidnim preduzećima u fazi duboke krize, uz vrlo visok rizik nevraćanja kredita (visokorizični krediti su najveći problem banaka). Nenaplativi krediti u ovom sektoru se kreću od 23% sve do 25% plasmana. Koja visina kamate (a ni ona se ne plaća) to može kompenzovati? Bolje je za njih siguran plasman u hartije od vrednosti centralne banke (repo transakcije), kao i plasman u državne obveznice javnog duga, uz visoku kamatu i siguran povraćaj. Kamatni teret države pri tome stalno raste, dok privreda odlazi u totalnu nelikvidnost, recesiju i deflaciju. Nema osetnijeg i dinamičnijeg potrebnog ekonomskog rasta (0,7-2%), a bez visokih stopa rasta nema rešavanja nagomilanih problema nezaposlenosti, povraćaja kredita, smanjenja tereta spoljnih i unutrašnjih dugova. Nema mogućnosti formiranja nacionalne štednje i oživljavanja investicija. Sintetički izraženo - nema izlaska iz krize. Cena toga je i pad depozita sektora privrede i stanovništva i sve veća ograničenja finansijskog potencijala banaka, koja dovodi do "stezanja" bankarskih kredita i pada kreditnog volumena u privredi.

Nelikvidnost privrednog sektora i gušenje privredne aktivnosti

Problem nelikvidnosti privrednog sektora sistematski proizvodi usvojeni koncept monetarne politike i finansijski sistem potpuno nepodešen privredi. Preduzeća kao osnovni korisnici kredita banaka u zemlji, ali i direktno u inostranstvu, nisu u stanju da novac zadrže u cirkulaciji unutar sektora. Privreda je koristila kod banaka oko 400 milijardi kratkoročnih kredita, a zadržavala svega 98 milijardi (2012). Monetarna politika i kredit tada se izvrću u svoju suprotnost - umesto da stimulišu proizvodnju i robno-novčane transakcije, oni redovno naduvavaju neproizvodnu potrošnju, a visokim kamatama isisavaju životne sokove privrede.

Stvoreni su i potpuno nekontrolisani monetarni i fiskalni tokovi koji omogućavaju malverzacije, nevraćanje kredita, izostanak kontrole, kriminal. Problem nelikvidnosti je postao jedan od najvećih dugoročnih i sistemskih problema u našoj privredi, koji prosto guši privredu i svaku aktivnost.

U privrednom sektoru u periodu 2012-2015. godine kratkoročni krediti banaka su sniženi za 100 milijardi dinara, a dugoročni povećani za isti iznos. Obrt sredstava se usporava i rekreiranje potencijala banaka. U sektoru stanovništva su sniženi kratkoročni krediti za 23 milijarde, a dugoročni povećani za gotovo 150 milijardi. Samo kod ova dva osnovna sektora kratkoročni krediti su sniženi za oko 150 milijardi, a dugoročni povećani za 250 milijardi dinara.

Nelikvidno je preko 140.000 preduzeća u 2013. godini; od toga preko 100.000 firmi preko šest meseci. Dakle, svakoj trećoj firmi je duže blokiran žiro račun (prosečno 141 dan). Stvoren je začarani krug međusobnih dugovanja.

Ogroman deo neplaćenih poreza, kao i nevraćenih kredita bankama, uzrok ima u nedostatku likvidnog novca i opštoj nelikvidnosti i neplaćanju. Od ukupno neplaćenog poreskog duga od 767 milijardi dinara nenaplativo je 442 milijardi. Od navedenog duga na kamatu se odnosi 455 milijardi. Firme u stečaju duguju 230 milijardi. Preduzeća u postupku privatizacije duguju oko 4 milijarde evra. Ne treba pri tome ispustiti iz vida da je kreditna kamatna stopa nekoliko puta veća od profitne stope privrede.

Davanje novih kredita se urušilo, banke smanjuju plasmane, a rekreiranje finansijskog potencijala banaka (naplatama dospelih kredita i novom štednjom i depozitima kroz razvoj) izostaje. Nenaplativi krediti permanentno rastu (stopa nenaplativih kredita dostiže 21-25% plasmana, a time i potrebna rezervisanja, čime je dodatna blokada sredstava banaka sve veća.

Banke se sve više suzdržavaju od novih kredita zbog rizika nevraćanja, jer nezaposlenost i nesigurnost zaposlenja raste, preduzeća zapadaju u insolventnost. Plasmani banaka stagniraju ili čak opadaju, poslovna klima se pogoršava. Samo neke izabrane firme i pojedinci od posebnog poverenja ili poslovnih tajkunskih veza (ili povezani s političarima na vlasti) dobijaju neosigurani kredit, često s namerom i da ga ne vrate. Stoga nenaplativi krediti dostižu 3,5 milijardi evra. Centralna banka uz to i dalje vodi pogrešnu monetarnu politiku "stabilizacije cena" i dodatno zaoštrava krizu i ograničava interne faktore razvoja. Bankarska aktivnost stagnira (krediti čak opadaju), dok preduzeća računaju samo na subvencionisane kredite. Ovi krediti se uglavnom koriste za otplatu dospelih kredita u kašnjenju, a formalno za likvidnost. To dovodi i do smanjenja mase problematičnih kredita bankama, ali ne dolazi do aktiviranja faktora razvoja i porasta likvidnosti privrede.

Ograničenja i neefikasnost referentne kamatne stope

Monetarna politika se ne može zasnivati samo na referentnoj kamatnoj stopi kao osnovnom instrumentu, jer su krediti banaka i kamate na kredite poslovnih banaka neosetljivi ili malo osetljivi na promene referentne kamate centralne banke. Ovo pre svega zbog nestanka zavisnosti poslovnih banaka od kredita centralne banke. Istina, snižavanjem referentne kamate malo će padati kamate na kredite banaka, ali će se atraktivnost ulaganja sredstava banaka u repo operacije, uz znatno nižu referentnu kamatu, dekuražirati i činiti neatraktivnim. Banke treba preusmeriti na kreditiranje privrede (proizvodnje, izvoza, poljoprivrede, esencijalnog uvoza i sl.), što se i do sada očekivalo, ali je prepušteno stihiji, bez odgovarajućih "dopunskih" mera centralne banke.

Mehanizam repo transakcija, imobilizacije ostvarenih depozita i ostvarenje "profita" banaka sada postaje jasan. Naime, zbog visoke referentne kamate kod nas, koja je 5-6 puta viša od kamate u razvijenim privredama Evrope, strane i privatne banke kod nas povlače devizna sredstva (zaduživanjem) u matičnim državama i prodaju centralnoj banci za dinare. Dinarske iznose koriste za kupovinu hartija od vrednosti centralne banke (repo operacije) ili trezorske hartije od vrednosti (budžeta) i ostvaruju visoku razliku u kamatnoj stopi (profit). Centralna banka tim kanalom "jača" devizne rezerve, ali i plaća visoku kamatu poslovnim bankama (koja se uglavnom odliva u inostranstvo). Višak prihoda i emisiona dobit centralne banke umesto da odlazi u budžet, odliva se privatnim bankama i u inostranstvo. To dalje doprinosi porastu budžetskog deficita. Gde je u ovim transakcijama privreda? Privreda grca u hroničnoj nelikvidnosti, dok banke "višak" sredstava ulažu u centralnu banku preko kupovine hartija od vrednosti ove banke.

Ekonomska kriza i recesija traže da se postepeno smanjuje referentna kamatna stopa, do visine godišnje stope inflacije, čime bi se poslovne banke usmerile na to da slobodna sredstva umesto u repo plasmane preusmere u povoljne (niskokamatne) kredite posustaloj privredi. Subvencionisani krediti od strane države zbog stanja budžeta to ne mogu biti, jer deluju kratkoročno, ne podstiču ekonomski rast, ali odvode budžet u još veći deficit. Privredi je dato oko 300 miliona evra ovih kredita, pri čemu se država zadužila kod poslovnih banaka za 500 miliona evra. Pri tome, videli smo, poslovne banke drže sterilno kod centralne banke prosečno oko jedne milijarde evra u vidu repo plasmana. Time dolazimo do strateškog zaokreta - ova sredstva treba direktno uložiti u privredni sektor. Budžet, vidimo, ne treba da se zadužuje kod poslovnih banaka. Finansiranje deficita budžeta treba preusmeriti sa spoljnog finansiranja na unutrašnje finansiranje centralne banke sa vrlo niskom primarnom kamatom.

Treba, dakle, ići na dalje snižavanje referentne kamatne stope prema nivou u Evropskoj uniji, uz dodatak rizične premije u zemlji i kamatnu maržu kao u razvijenim privredama. To bi bila cena kredita banaka na bazi primarnog novca. To je sada pravi orijentir za cenu dinarskog kredita. Treba izvršiti i preorijentaciju sa zaduživanja u inostranstvu (banaka i preduzeća) na kredite kod centralne banke, koji su sada praktično nestali. Repo operacije tada gube na značaju, a i nisu u funkciji razvoja i stabilizacije privrede, već blokiranja (poništavanja) likvidnih sredstava banaka. Treba istražiti zbog čega banke višak likvidnosti, umesto u trezorske zapise i zapise Narodne banke Srbije, nisu usmerile u plasmane preduzećima i stanovništvu uz niže kamatne stope. Nije razlog samo u tome što je gotovo 80% bankarskih transakcija indeksirano u evrima. Ovde je potrebno ugraditi dodatne stimulativne instrumente za plasmane banaka u privredni sektor, čak i instrumente fiskalnog karaktera.

Istina, postoji opasnost da se snižavanjem referentne kamatne stope i smanjenim imobilisanjem sredstava banaka i stanovništva (obavezne rezerve) javi pritisak na devizno tržište i devizni kurs sa tendencijom obaranja kursa dinara. Međutim, nužna je pri tome pojačana kontrola centralne banke nad bankama u korišćenju sredstava i povremene intervencije iz jakih deviznih rezervi koje bi onemogućile spekulacije. Bez oživljavanja privrede i dinamičnog rasta nema ni stabilnog kursa dinara i stabilnosti privrede.

Konačno, zbog usvojenog modela monetarne politike, eskontna stopa je gotovo "zaboravljena" i ostala potpuno po strani monetarnog regulisanja. Ova stopa se gotovo šest godina nije promenila. Praktično od 2004. godine do 2010. godine ova stopa je "zakovana" na nivou od 8,5%. To je velikim delom posledica potpuno izmenjenih odnosa centralne i poslovnih banaka, ali i mehanizma monetarnog regulisanja u celini. Kao i kod potpuno zapostavljenog selektivnog instrumentarijuma, tako je i kod eskontne politike neopravdano zapostavljena usmerena i razvojno-podsticajna monetarna politika. Bez navedenih delova nije moguće voditi optimalnu monetarnu politiku na dugoročnom stabilizaciono-razvojnom konceptu.

Da pogledamo sada promene osnovnih instrumenata monetarne politike i njihovo usmerenje.

Referentna (i eskontna) stopa su bile izuzetno visoke za jednu slabo monetizovanu i visoko kreditno zavisnu privredu.

Bez obzira što su aktivne kamate na kredite banaka drugim sektorima izuzetno visoke, banke se orijentišu na plasman slobodnih sredstava u kupovinu hartija od vrednosti centralne banke zbog malog rizika, sigurnosti i visoke referentne stope. Da pogledamo visinu aktivnih kamata banaka (krajem juna 2013):

Visina kamate je na godišnjem nivou. Kamate su dostigle gotovo astronomske visine. Istina u poslednje 2-3 godine dolazi do osetnog snižavanja kamatnih stopa na sve oblike kredita stanovništvu. Da pogledamo, konačno, kako se odvijala kreditna aktivnost banaka i usmeravanje njihovog kreditnog potencijala. Ovde su interesantna dva osnovna sektora: privrednih preduzeća i sektor stanovništva na koje se odnosi preko 91% ukupnih kredita banaka.

Krediti su do 2012. plasirani uz visoke iznose i stope rasta, ali u privredi nema novca - veliki deo se odlio u spekulativni (kriminogeni) kapital, uz sve slabije vraćanje i sve slabiju kontrolu i osiguranje kredita. Slabi plasmani (loši krediti) i nenaplativi krediti, uz porast rizika naplate, se povećavaju. Veliki deo odlazi u kriminogenu zonu i nenamensko korišćenje, uz veliki pritisak političkih stranaka na banke.

Usporavanje rasta i konačno snižavanje kredita privredi u poslednjim godinama krize doveli su do velike nelikvidnosti i ograničavanja privredne aktivnosti. Privredni sektor postaje potpuno nelikvidan. To je monetarna bolest osušenog organizma, bez krvotoka, osuđenog na životarenje i konačno umiranje. Banke se u kreditnoj politici preusmeravaju na kreditiranje sektora stanovništva, na štetu privrednog sektora. Rizici povraćaja su manji, sigurnost plasmana veća, a sredstva obezbeđenja čvršća. Nenaplativost kredita u sektoru stanovništva je mnogo manja (8-9%) u odnosu na privredni sektor (21-25%). Potreba rezervisanja sredstava za loše plasmane banaka je mnogo manja, a time i blokiranje sredstava i kreditna moć banaka veća. Istovremeno i kamata na kredite stanovništvu je znatno viša.

Preorijentacija banaka u kreditnoj politici prema sektoru stanovništva najbolje se vidi iz godišnjih promena ovih kredita.

Istovremeno se menja i struktura plasmana stanovništvu - nagli rast gotovinskih kredita, a stagnacija ili pad potrošačkih, stambenih kredita i kredita za refinansiranje.

Politika kreditiranja građana pokazuje dominantnu visinu i porast gotovinskih i stambenih kredita, a u poslednje vreme i refinansirajućih (zbog pada kamatnih stopa, sada boljih uslova zaduživanja i oslobađanja tereta dužničkih obaveza ranijih teških kredita), što ukazuje i na politiku kamata banaka na ove kredite.

Gotovinski krediti, mada vrlo nepovoljnih uslova pokazuju najveći porast, dok stambeni stagniraju, a potrošački stalno opadaju, kao i refinansirajući, koji u poslednje vreme rastu). Dugoročni krediti banaka bi trebalo da budu nekakav indikator investicione aktivnosti, bolje i dugoročnije poslovne klime, ali i sigurnosti banaka u plasiranju sredstava. Gde se dominantno usmeravaju dugoročni krediti?

Sektor stanovništva postaje dominantan u dugoročnom kreditiranju banaka. Tu su i rast, visina kredita i kamata najveći. Sada se postavlja pitanje: u šta je ovaj sektor koristio ovako korišćene kredite banaka? Koliko je to podstaklo investicije i privredni rast? Može li i dalje investicioni kredit banaka biti osnovni pokazatelj investicione aktivnosti u privredi, kao što se to sada tretira? Sigurno da to nije relevantan indikator investicione potrošnje.

Devizna štednja stanovništva kod banaka iznosi 8,6 milijardi evra, dok krediti banaka stanovništvu iznose 6,6 milijardi evra. Kada se od štednje oduzme devizna obavezna rezerva tada je celokupna štednja plasirana u ovaj sektor, dok za finansiranje privrede nema sredstava. Ovde poznato međusektorsko finansiranje (stanovništvo - preduzeća, štednja - investicije) izostaje. Štednja (uglavnom u stranim bankama) zbog toga služi samo za isisavanje nacionalne akumulacije u inostranstvo preko visokih kamata i marži na kredite stanovništvu. Banke su čak uzimale velika sredstva u inostranstvu uz niske kamate, a plasirala ih u sektor stanovništva gde su najviše kamate. Bankama je omogućeno da daju devizne kredite direktno privredi, što je suprotno sa monetarnim suverenitetom i dinarom kao isključivim sredstvom plaćanja. To su značajna sredstva.

Šta to banke podstiču u pogledu namene kredita? Da li je to uvoz ili izvoz? Krediti banaka za uvoz (postali smo dominantno uvozna privreda) veći su za preko pet puta u odnosu na izvozne kredite.

Da li je to podsticajna izvozno orijentisana monetarna politika?

Proces emisije i poništavanja primarnog novca

Da li primarna emisija može (makar i indirektno) preko svojih osnovnih kanala i kvaliteta sredstava da utiče na podsticanje privredne aktivnosti i ekonomski rast?. Emisija primarnog novca vrši se kroz nekoliko tokova (kanala): 1) Krediti poslovnim bankama, 2) Krediti centralne banke dati neposrednim korisnicima, 3) Ostali (neto) plasmani, 4) Devizne rezerve, 5) Kupovina hartija od vrednosti (repo transakcije).

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane