Natrag

Vojvodina

Mafijaška vlast u Vojvodini pod komandom braće Vučić

Strah, teror i batine

Srpska napredna stranka je dobro organizovana kriminalna grupa kojoj je u Vojvodini privezak Srpska radikalna stranka pod vođstvom Milorada Mirčića. Zato što je u vreme osnivanja stranke Vučić od ratnog zločinca Branimira Glavaša dobio milion evra kako bi mu pomogao da prisvoji imovinu vrednu 30 miliona evra, on sada radi na tome da se Hrvatskoj faktički pripoji sva teritorija Vojvodine koju ova država svojata. Srbija u tom poslu neće dobiti ništa, ali hoće braća Vučić. I to desetine miliona evra.

Milan Malenović

U Zapadnobački okrug Aleksandar Vučić je sa bratom Andrejom došao odmah nakon što je 2008. napustio Srpsku radikalnu stranku. U prvom momentu se činilo da njih dvojica samo žele da istaknute članove SRS-a vrbuju za prelazak u Srpsku naprednu stranku koja se osnivala. Njihovi krajnji ciljevi su, međutim, bili iznad toga.

Radi se o desetinama hiljada hektara plodne bačke zemlje na koju polaže pravo Republika Hrvatska. Pošto međudržavni pregovori o promeni granica mogu dugo da traju, a njihov ishod je neizvestan, hrvatska strana je odlučila da primeni oprobani recept albanskih separatista sa Kosova - da kupe sporno zemljište. Od početka privatizacije posle petooktobarskog puča hrvatske kompanije, pre svih one u vlasništvu Ivice Todorića i Emila Tedeskija, jeftino kupujući srpska preduzeća došle su u posed hiljada hektara plodne bačke zemlje.

Pošto na ovaj način nije moglo da se daleko napreduje, 2008. je odlučeno da se promeni način nastupa - umesto legalne kupovine prešlo se na klasično otimanje uz pomoć promena u zemljišnim knjigama.

Od prvog dana dolaska braće Vučić u Vojvodinu, njihovo glavno uporište postala je opština Odžaci, koja je to ostala do danas. U ovoj opštini nalazi se mesto Ratkovo sa dve zemljoradničke zadruge: „Parabuć" i „Ratkovo". Dok je prodaja „Ratkova" preduzeću „Žito grupa" iz Osijeka (iza koga stoji ratni zločinac Branimir Glavaš) išla bez većih problema, „Parabuć" se pokazao kao tvrd orah, jer je ova zemljoradnička zadruga već bila privatizovana: akcionari su bili sami radnici koji su odbijali da prodaju svoje akcije.

Glavaševi ljudi se zato obraćaju lokalnoj vlasti u Odžacima koja ih spaja sa braćom Vučić koji za visoku proviziju pristaju da pomognu. Počevši od 2008. godine služba katastra u Odžacima više od dve hiljade hektara obradivog zemljišta u državnom vlasništvu, na koje „Parabuć" ima upisano trajno pravo korišćenja, knjiži kao slobodno, a lokalna samouprava ga zatim dodeljuje na obradu „Žito grupi".

O ovakvom protivpravnom postupanju izveštavao je Savet za borbu protiv korupcije, uvrstivši ovaj slučaj u grupu očigledno spornih privatizacija kombinata u Srpskom Miletiću, Bačkom Brestovcu, Zmajevu i tako dalje.

Na zahtev Aleksandra Vučića Savet je 6. novembra 2012. Vladi dostavio pun izveštaj o „Parabuću". Tada prvi potpredednik Vlade dokumentaciju nije tražio kako bi se slučaj istražio, već da bi se upoznao sa činjenicama koje terete njega i saizvršioce, ali i da bi pomogao da zemljište ostane u posedu hrvatskog ratnog zločinca.

Naime, Ministarstvo finansija Srbije 27. jula 2015. godine donosi trenutno poslednje u nizu rešenja (broj 46-00-00259/2013, potpisano od strane v.d. pomoćnika ministra Ljilje Jovanović) kojim se nalaže Službi za katastar u Odžacima da izvrši upis promena u korist „Parabuća". To, se međutim, ni do danas nije dogodilo, a neće se nikada ni dogoditi. Braća Vučić su na samom početku Srpske napredne stranke od Glavaševih ljudi dobili oko milion evra (što je u vreme nastajanja SNS-a bila znatna svota) da bi im obezbedili da besplatno i bespravno pribave imovinu u vrednosti od preko 30 miliona evra i to samo u Ratkovu.

Istovremeno kada je u prisustvu Andreja Vučića potpisan ugovor o davanju arapskoj kompaniji „Al Dahra" na korišćenje više od 360 hektara zemljišta u posedu „Mladog borca" iz Sonte, sa „Žito grupom" je potpisan ugovor o davanju ovom privrednom društvu ostatka zemljišta pomenute zemljoradničke zadruge, kao i izvesnog broja parcela u okolini. I ovde je posrednik bio Andrej Vučić, preko koga je osiječko preduzeće došlo i u posed zemljišta u Bačkoj Topoli i Bačkoj Palanci.

Nakon što su crnogorski mediji objavili kako iza projekta „Beograd na vodi" stoji kapital klana Aleksandra Vučića, Mila Đukanovića i Stanka Subotića Caneta, potvrdivši pisanja Magazina Tabloid, postalo je svima jasno kako su navodni „arapski investitori" u stvari samo maska iza koje se krije sasvim drugi kapital. Zbog toga može da se smatra i da iza navodno „arapskih" firmi koje kupuju zemljište po Vojvodini stoje hrvatski novac i hrvatski interesi. Posebno je u ovom kontekstu interesantna „slučajnost" da hrvatske i „arapske" kompanije kupuju istovremeno susedna zemljišta, a da se kao posrednik i osoba koja prisustvuje potpisivanju ugovora uvek pojavljuje Andrej Vučić.

U centar pažnje Hrvatske javnosti, ovih dana je dospelo jedno posebno za njih značajno imanje, površine od oko 900 hektara. Radi se o Šarengradskoj Adi, ostrvu na Dunavu koje bi Hrvatska da pripoji. Pre kraja godine planirano je potpisivanje ugovora sa jednom stranom „turističkom kompanijom" o davanju ostrva u trajni zakup.

Ne radi se ni o kakvoj stvarnoj turističkoj firmi, već o zastupnicima velikohrvatske ideje, koji će na Adi, pored turističkih sadržaja, postaviti i vidna obeležja hrvatske države. Tako će ostrvo formalno ostati u sastavu Srbije, ali će faktički njime upravljati Hrvatska koja će istovremeno ubirati i prihode.

„Žito grupa" Branimira Glavaša već je jednom pokušala da istakne hrvatske simbole (grb i zastavi) na kapiji zadruge „Ratkovo" odmah pošto su je preuzeli, ali su ih uklonili kada su se stanovnici i radnici pobunili protiv toga. Šarengradska Ada je daleko osetljivije područje za ovako nešto, što se pokazalo pre nekoliko godina kada su izletnici iz Hrvatske na nekoliko dana istakli hrvatsku zastavu. Da ovog puta ne bi bilo takvih problema, Andrej Vučić je angažovao Milorada Mirčića, šefa Srpske radikalne stranke u Vojvodini.

Mirčić od početka svoje karijera uspeva da sarađuje sa pokrajinskim vlastodršcima. On sebe smatra pokrajinskim Šešeljem i ponaša se autokratski. Mirčić je taj koji odlučuje ko će od radikala zauzeti koje mesto u administraciji na lokalnom nivou, preko njega ide finansiranje stranke od lokalnih tajkuna i tajkunčića.

U vreme dok su pokrajinom vladale demokrate, Mirčić je poslove na višem nivou završavao preko Dušana Elezovića, desne ruke Bojana Pajtića, koji je svoj uticaj zadržao i nakon što je zvanično napustio sve političke funkcije. Aleksandar Vučić, međutim, nikada nije uspeo da ostvari direktan i blizak odnos sa Pajtićem, pa mu je posrednik sve vreme bio Mirčić, čak i kada su se njih dvojica formalno, politički razišli.

Upravo zahvaljujući činjenici ne samo da nikada nije odmagao naprednjacima na lokalnom nivou, već da se trudio čak i da im pomogne da osvoje vlast u pojedinim opštinama, Mirčić je politički i poslovno opstao.

Jedna od žrtava Mirčićevih čistki bio je i Nikola Orlić, predsednik opštinskog odbora SRS-a u Odžacima, koji je uporno zastupao interese Srpske radikalne stranke, odbijajući da se prikloni naprednjacima koji su po nalogu Andreja Vučića sređivali da u toj opštini hrvatske firme dobiju zemlju na korišćenje. Njega je sa ove funkcije smenio Milan Ćuk, Mirčićeva desna ruka i čovek za prljave poslove.

Kao nagradu, Ćuk je dobio pravo da nastavi da bez nadoknade koristi žito iz državnih robnih rezervi. Naime, on i Tihomir Đuričić (bivši predsednik opštine Kula ispred radikala) 2002. osnivaju preduzeće „Opšta zemljoradnička zadruga Kasar" („OZZ Kasar"), koje 2006. dobija kredit iz Fonda za poljoprivredu, pomoću koga kupuje mehanizaciju, a zatim u zakup od zemljoradničke zadruge „Agro Lika" u Bačkom Gračacu uzima mlin. Uz pomoć Elezovića „OZZ Kasar" dobija na „zajam" žito iz Robnih rezervi koje prerađuje i preprodaje, ali koje nikada nije ni plaćeno, niti vraćeno Robnim rezervama. Od prošle godine je mlin van upotrebe, radnicima „Agro Like" (koje je „Kasar" pozajmio) duguju se plate, a jedini vlasnik „Kasara" je sada, po zvaničnim podacima iz Agencije za privredne registre, Milan Ćuk. Naprednjačka vlast u pokrajini, isto kao prethodna demokratska, ume da ceni i novčano nagrađuje pomoć Mirčića i njegovih satrapa.

Bivši pomoćnik bivšeg ministra pravde, Nikole Selakovića, Čedomir Backović, dok još nije postao visoki državni funkcioner morao je i sam da koristi usluge Mirčića, kome je 2009. platio 10.000 evra da bi na izlazu iz sela Blagojeva, u pravcu granice sa Hrvatskom, mogao da kupi parcelu na kojoj je planirao izgradnju motela i benzinske pumpe.

Mirčić je sve vreme bio veoma blizak sa braćom Vučić, što potvrđuje i slučaj iz 2013. godine kada je tokom lokalnih izbora u Laliću pretučen Danko Pavlović, aktivista Srpske radikalne stranke. Veruje se da su počinioci bili Zoran Milojević i Marko Mihajlović, članovi SNS-a, pa je Vojislav Šešelj preko Mirčića od Andreja Vučića tražio da Pavlović bude pošteđen.

Neobično je da je Mirčić, kao vođa radikala u severnoj srpskoj pokrajini, svojevremeno imao podršku hrvatskih vlasti, ali i to postaje razumljivo u svetlu njegovih aktivnosti oko prodaje vojvođanske zemlje Hrvatima.

Na lokalnim izborima u Subotici 2007. hrvatski konzul je u Policijsku stanicu u Subotici doneo zatvoren koverat i predao ga jednom službeniku koji je isti odneo u sedište Srpske radikalne stranke. Po tvrdnji jednog od očevidaca, u koverti su bili popunjeni listići kao i spisak birača hrvatske nacionalnosti koji se neće lično pojaviti na izborima, pa su na ovaj način „glasali" za radikale. Listići su zatim ubačeni u glasačke kutije na odgovarajućim glasačkim mestima.

Šarengradska Ada se nalazi u ataru sela Mladenovo, opština Bačka Palanka u kojoj Mirčić ima dobro organizovanu grupu batinaša koju predvodi njegov navodni zamenik i predsednik Opštinskog odbora SRS Dragan Bozalo, koji se javno hvali kako je vođa huligana.

Bozalo je pred svedocima pretio nekadašnjem sudiji Višeg suda u Novom Sadu Rajku Popoviću da će mu upasti u kuću i razbiti glavu, ali zbog ovoga nikada nije odgovarao. Fizički se obračunao i sa Bojanom Radmanom, bivšim predsednikom opštine Bačka Palanka. Ima veliki broj saradnika sa kojima se bavi sitnim kriminalom, ali nikada nije odgovarao, jer ga država štiti.

Radikalski kandidat za pokrajinskog odbornika u Bačkoj Palanci, Darko Balinović, zvani (po zanimanju koje obavlja) Faca Grobar, uz pomoć Damira Ivančića i sekretarice odbora Jelene Marković, zvane Jeca Muškarača, više puta je na raznim mestima, pa i u stranačkim prostorijama premlaćivao svoje kolege iz opštinskog odbora. Tako je jednom prilikom nastradao i gospodin Kotrba.

Nezadovoljna rezultatima poslednjih izbora Markovićeva je telefonom pozvala načelnika policije u Bačkoj Palanci, koga je smatrala odgovornim što nije zaustavio naprednjačke aktiviste da prete radikalskim biračima i da ih onemogućavaju u glasanju, i izvređala ga upućujući mu i otvorene pretnje. Kada je interventna ekipa policije došla da je privede, ona je telefonom pozvala Mirčića, koji je preko Andreja Vučića izdejstvovao da se policajci povuku neobavljena posla.

Osim pomenute ekipe batinaša na licu mesta, Mirčić ima i jednog koga vodi sa sobom i kojim preti neposlušnim članovima stranke. Reč je o Đorđu Hrnjaku, članu „veterničkog klana".

Ako se narod bude pobunio što se Šarengradska Ada predaje Hrvatima da na njoj ističu svoje državne simbole i građanima Srbije naplaćuju ulaz, Andrej Vučić će na njih poslati Mirčićeve batinaše sa lokala. Ako se slučajno desi da budu uhapšeni, ili da ih narod na neki drugi način prepozna, štetu će trpeti Srpska radikalna stranka čiji su oni poznati članovi, a ne SNS koji, zvanično, sa njima nema nikakve veze. U svakom slučaju, Mirčić je do guše dužan braći Vučić, tako da će im rado pomoći na ovaj način.

Poznavaoci prilika u pokrajini tvrde kako je SNS dobro organizovana kriminalna grupa, dok su im Mirčićevi radikali privezak.

U Vojvodini ništa ne može da se dogodi, a da to ne odobri Andrej Vučić. On i njegovi najbliži saradnici se pitaju čak i oko tako trivijalnih stvari kao što je partijsko zapošljavanje u javnim preduzećima, a on lično odlučuje kome će i pod kojim uslovima biti dato državno zemljište u zakup.

U formalnom predsedniku pokrajinskog Izvršnog veća Igoru Miroviću, Andrej nema snažnog protivnika, jer je suspenzijom Ustava republička Vlada faktički finansije Vojvodine stavila pod svoju kontrolu, pa ako Mirović ne bude slušao jednostavno će mu se prekinuti dotok para iz budžeta.

Vučićevom naumu da Hrvatima preda desetine hiljada hektara zemljišta sada u posedu Republike Srbije na ruku ide i činjenica da je neko posle izdvajanja Crne Gore iz državne zajednice uništio, ili sklonio registre državne imovine.

Nekadašnji zamenik saveznog ministra za spoljnu trgovinu Stevan Kesejić je piscu ovog teksta potvrdio kako zna da su u saveznoj Direkciji za upravljanje državnom imovinom do 2004. postojali precizno vođeni ukoričeni registri u kojima je tačno navedeno ne samo gde se nepokretna imovina nalazi, već ko je njen vlasnik i korisnik. Postoje i saznanja kako su iz bezbednosnih razloga neposredno pre bombardovanja pomenuti registri mikrofilmovani u najmanje dva primerka koji su sklonjeni na različitim mestima.

U međuvremenu, zvaničnici Republike Srbije tvrde kako se ne raspolaže evidencijom kompletne državne imovine, tako da su moguće mućke kao u slučaju „Parabuća". Neshvatljivo je da Srbija od raspada SFR Jugoslavije nije izvršila novo premeravanje zemljišta, nego u pojedinim slučajevima u Zapadnobačkom i Južnobačkom okrugu koristi informacije koje dobija iz katastarskih opština u Hrvatskoj?!?

A 1. Ko je njima verovao, loše se proveo...

Čovek koji je još devedesetih počeo da istražuje delovanje hrvatskih službi na teritoriji Vojvodine, posebno u Zapadnobačkom okrugu, nekadašnji zamenik ministra za spoljnu trgovinu i višegodišnji savezni i republički poslanik Stevan Kesejić iz Sombora, formalno je i danas član Centralne otadžbinske uprave SRS-a, ali zbog sukoba sa Mirčićem nema više nikakav politički uticaj. Čak je i na ranijim izborima za gradonačelnika Sombora Mirčić agitovao kod članstva da nikako ne glasaju za Kesejića, govoreći tom prilikom: „Bolje loš načelnik okruga, nego dobar gradonačelnik". Kesejić nije postao ni gradonačelnik, ali ni načelnik okruga.

Kesejić je 2004. u tadašnjoj skupštini Državne zajednice Srbije i Crne Gore postavio poslaničko pitanje tadašnjem ministru spoljnih poslova Vuku Draškoviću: „...Da li se dogovorio sa Mesićem ili sa nadležnima, sa hrvatskim zvaničnicima, oko teritorija, odnosno onih pretenzija hrvatskih zvaničnika koji su do pre nekoliko godina zagovarali podunavsku regiju, ili su to radili nešto mimo ovog parlamenta, dogovorili se, dilovali?" Odgovor nikada nije dobio, a upravo pomenuto zemljište bio je plen za koji su se po nalogu i za račun stranaca borila braća Vučić.

Zbog svog zalaganja da se hrvatskim tajkunima, posebno ratnim zločincima, ne prodaje zemlja u Vojvodini, kao i da se ne pokreću nikakvi pregovori o promeni granice na Dunavu, Kesejić je izložen državnim represalijama, ali i ignorisanju od strane stranačkih kolega. Posle incidenta 2001. u Narodnoj skupštini Republike Srbije, čiji je bio poslanik, kada su on, Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić bili izneti iz sale, a tokom čega je skupštinsko obezbeđenje Kesejiću nanelo teške telesne povrede, polomilo mu ruku i davilo ga sve dok nije dobio infarkt od koga za malo nije umro, Zoran Krasić je ispred SRS-a protiv države Srbije podneo tužbu sa zahtevom da se oštećenom isplati novčana nadoknada za pretrpljene povrede.

Godinama kasnije, isti vrh radikala je od Kesejića tražio da povuče tužbu uz obrazloženje da su u pitanju „viši interesi".

Kesejić se, osim istrage o zemljištu, Vučiću zamerio i zbog toga što je spletom okolnosti otkrio još jednog njegovog sponzora, kontroverznog biznismena. U toku protesta radnika Fabrike akumulatora u Somboru u vlasništvu Miroslava Bogićevića, koje je predvodio Stevanov sin, obratio mu se izvesni Jadranko Vuković, koji je tvrdio da je čovek od izuzetnog poverenja Vojislava Šešelja, i tražio da se radnici umire rekavši: „Bogićević nam je pomogao kada su nam svi okrenuli leđa".

Istražujući ove navode, Kesejić je utvrdio kako je Bogićević zaista od 2004. finansijski pomagao SRS. Njegove uplate su prestale posle 2008, najkasnije 2010., od kada nema više nikakvih podataka o njima. U međuvremenu je vlasnik „Farmakoma MB" počeo da finansira Srpsku naprednu stranku. Od ovog biznismena sa poternice Aleksandar Vučić je u periodu od 2008. do 2010, a moguće i kasnije, dobijao 50.000 evra mesečno.

Oba Kesejićeva sina bili su dobrovoljci u ratovima posle raspada SFR Jugoslavije, a stariji je preživeo i hrvatski zarobljenički logor. Pričajući kroz suze kako se povratku Vojislava Šešelja iz Haga radovao isto kao i povratku svojih sinova sa ratišta, Stevan tvrdi kako je onda još uvek verovao da će lider radikala uvesti red u stranku i iz nje izbaciti izdajnike i lopove.

A 2. Oštre reči i tupi udarci

Tuče i nasilje postali su redovna pojava u Srpskoj radikalnoj stranci. Nakon sporazuma sa Aleksandrom Vučićem lokalni funkcioneri niti su šta dobili niti uošte interesuju Milorada Mirčića. On je ušao u žestok obračun, sa potpredsednikom OO Bački Petrovac Čedomirom Stojanovićem, nakon što je uz pomoć (kako tvrdi) svog advokata Jokića zataškao izbornu krađu u korist naprednjaka. Stojanović se do poslednjeg daha borio da krađu iznese na videlo javnosti i lopove iz SNS privede pravdi. Nakon što je snimio krađu i kupovinu glasova, slučaj je prijavio policiji i tužilaštvu. Međutim, na najbezobrazniji način, nasilno su ga u tome sprečili Mirčić i Jokić. Stojanović je posle toga otišao kod Mirčića u kancelariju, gde su bili njih dvojica sami, a prisutni pored kancelarije čekali da počne sastanak okruga. Prisutni svedoče da su se iz kancelarije čuli tupi udarci i žestoke uvrede. Iz prostorije izašao crven u licu i toliko izbezumljen da nije bio u stanju ni da sazove sastanak. Posle pisanja Magazina Tabloid (broj 374) o marifetlucima u Srpskoj radikalnoj stranci, predsednica Opštinskog odbora u Bačkom Petrovcu, Branka Savić, kao i pomenuti potpredsednik Stojanović podneli su ostavke. Istim putem se spremaju da krenu mnogi časni radikali, tako da Mirčić svoju desnu ruku, Milana Ćuka, postavlja na sva upražnjena mesta. Ćuk je tako u jednom trenutku bio predsednik okružnog odbora, nekoliko opštinskih odbora u istom okrugu i niza mesnih odbora.

A 3. Ilegalno i pod nadzorom

U malom mestu Prigrevica, koje pripada opštini Apatin, nalazi se ilegalna punionica alkohola koji se zatim distribuira po Srbiji, a koja je pod direktnim nadzorom Andreja Vučića i njegovih ljudi. Odakle sve dolazi alkohol koji se tu samo sipa u odgovarajuću ambalažu, nije poznato, ali se zna da subotički proizvođač alkoholnih pića „Simex" već nekoliko godina unazad glasi za jednog od najizdašnijih donatora SNS-a.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane